Паор – крајње несчастије и срамота на вјечноје поруганије наше
26. јануара 2021. Постави коментар
Монографска студија
Душан Ковачев: „Паор – кајње несчастије и срамота на вјечноје поруганије наше“, 2019. г, ГНБ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин.
Приказ књиге
Књига се може набавити у књижари Библиотеке „Жарко Зрењанин“, Трг слободе, Зрењанин.
Недељко Куљић: О паорима, семантици и политици
Изворник текста: Зборник Матице српске за друштвене науке, 175 (3/2020), Матица Српска, стр. 458-460. https://www.ceeol.com/search/journal-detail?id=1888
Наша сазнања о променљивости значења речи и појмова су књишког и искуственог порекла. Откривајући околности под којима се промене збивају историографија, етнографија и литературa упућују да савремено значење речи понекад може бити без икакве смислене везе с првобитним или чак у супротности с њим[1]. Значај познавања ових процеса произлази из свести да је језик услов настанка, саопштавања и очувања људске мисли. Социологија сазнања открива да је у времену идеолошке, тржишне и корпоративне пропаганде, политички коректних неологизама и измишљених архаизама, он све већи.
У издању Градске народне библиотеке „Ж. Зрењанин“ недавно се појавила књига „Паор“ београдског публицисте (зрењанинског порекла) Душана Ковачева, сугестивног поднаслова „Крајње несчастије и срамота на вјечноје поруганије наше“. Рукопису ове књиге претходио је низ текстова који су Ковачева представили као обавештеног тумачa друштвених прилика у српским областима северно од Дунава и Саве. Неки од њих су припремили садржај ове јединствене студије посвећене анализи промене значења речи паор од времена њене појаве до данашњих дана.
У складу с назначеним циљем излагање је започето лингвистичком и етимолошком анализом. Историчари лексике су утврдили да је реч паор повезана с немачким bauer (сељак) и да покушаји да се ослони на словенске или неке друге језике немају оправдања. Од њене појаве реч је међу Србима Хабзбуршке монархије имала негативну конотацију будући да је, осим занимања, указивала на статус феудалног подложништва и овде имала исто значење као у западним и јужним српским областима реч кмет, у мађарском јобађ, а у источним чифчија. Она је појачана у годинама маријатерезијанских реформи које су довеле до претварања српског војничког сталежа у неслободне кметове, промене својинских односа, укидања привилегија и облика ограничене самосталности. Отпор је био толики да су, према наводима историчара, „граничари реч паор бележили као увреду, па је због те речи долазило и до убиства“. (У Банату се Паоријом од почетка XVIII века називао сав простор ван Великокикиндског дистрикта, муниципалних и варошких самоуправа и Војне границе. Почетком XIX века Вук је и Велики Бечкерек /данашњи Зрењанин/ који је био центар банатског провинцијала, забележио под називом Паорија). Друштвени положај депривилегованог сталежа се није променио ни у ери касног хабзбуршког феудализма и реформи Јосифа II (Уредба заради паорах из 1785). Зато нове правне дефиниције и покушаји уређења аграрних односа нису заварали ни феудалне подложнике, ни виђеније Србе, нити промениле њихово негативно поимање речи паор.
Да би то доказао Ковачев је сачинио широк преглед ставова истакнутих писаца и српских културних посленика XVIII и XIX века. Културноисторијска панорама њихових погледа открива нам дух времена и стварност државе у којој су живели. Заснована на анализи књижевних дела, периодике, публицистике, архивских података, етногфске литературе, па и поступку интервјуа, она сведочи о настојању да се основни закључци што веродостојније заснују и напору који је требало уложити да би се до њих дошло. Селективност у избору грађе и начин излагања допринели су занимљивости текста који неретко превазилази оквире задате теме и чита се као популарни водич кроз историју. Прича о паорима, која садржи мноштво актуелних конотација, шири се у причу о провинцијалној култури хабзбуршке империје, националној неједнакости, скоројевићком духу и поделема међу Србима.
Секретар патријарха Ј. Рајачића, полихистор Константин Богдановић, тако, бележи Ковачев, указује да „…ако оћеш најжешћег Србину непријатеља да потражиш, тога ћеш само у пређашњем Србину твом рођеном брату, кога су језуите или шокцем или Буњевцем или унијатом направили наћи…Па јошт Србин граничар омрзнуће на Србина паурицу“. У беседи „Србенда и готован“ Владимир Јовановић /отац Слободана Јовановића/ вели: „Тако се дотерало, да се без зазора грди као “простачко“, „гејачко“, „паорско“, „грмаљско“, „шумадинско“, накратко као „лоше све што је наше“, а да се уздиже као „нобл“, „фајн“, „отмјено и господско“ све што није наше.“ Стерија пише о надмености Феме опанчарке, Ј. Игњатовић о помодарском титулисању, Змај о о нобл животном ставу као антиподу „смрдљивим паорима“, Данило Медаковић о противницима употребе матерњег „паорског“ језика. Моћним поетским сведочанством – песмом „Војводино стара зар ти немаш стида“ Вељко Петровић осуђује лицемерје чиновништва и интелигенције, а С. Сремац пише о „пијачарском антагонизму пољопривредника Елемира, Тараша и Меленаца против Бечкеречана“. Сремчеву причу о пропагандној слици доброг цара Јосифа II који оре, Ковачев повезује с Брозовим орањем у Добановцима и акцијом „Титова бразда“ у АПВ. Пропагандни мит о владару орачу надживео је, вели, јозефинско доба и Хабзбуршку монархију. Јунаци Милоша Црњанског устају против наређења „да светкују светитеље папежника“ и „неће под иго паорства.“ „Сервијанске гомиле“ које су прешле Дунав с обећањем да ће „добити своју земљу, коју ће бранити својом крвљу, наденувши Банату име Нове Сервије“, у сеобе полазе носећи имена својих села у Русију. „Исаковичи желе да, као војници погину, а да не морају гледати, како њихов национ, прешавши из Сервије, тоне у паорију и рије земљу грофовску и папежничку“.
Повратку израза паор у књижевност социјалистичке Југославије допринео је Богдан Чиплић. Својим Паорским баладама обновио је представу о људима без перспективе изложеним подсмеху и понижењима. У лику Лехела Ковчевича (Душана Ковачевића) Хортијевог генерала који је 1941. предводио улазак окупационих трупа у Нови Сад, Чиплић слика човека који се, бежећи од притиска савести да је одрод, својим сународницима обраћа као „паорским Рацима“. („Рац“ је мађарски германизам којим се означава пацов и погрдно именују Срби)
У годинама које су следиле дошло је до преосмишљавање речи паор. Оно се, показује Ковачев, збивало упоредо с културно-политичким разрачунавањем с великанима српске књижевне речи: Марко Ристић је Црњанског и Растка Петровића прогласио „мртвим песницима“, Крлежа тражио да се у Енциклопедији (ЈАЗУ) текст о Црњанском „скрати за половину“ (у школску лектиру је ушао само први део „Сеоба“) а Радомир Константиновић (који је писао похвале мисли Јосипа Броза) Ђуру Јакшића, Исидору Секулић и Вељка Петровића сврстао у носиоце „паланачког духа“. За потребе модерног светоназора фалсификоване су песме Ђуре Јакшића, а Стеријина Фема проглашена особом која се бори да искорачи из заосталог друштва. Солидаришући се са забраном „Голубњаче“ сам Чиплић је платио данак котеријашком духу СКВ и постао савезник последњих бранитеља начела И после њега он.
У популарној култури Војводине (на радију, телевизији, филму и естрадним нотама) прича о паорском усуду и маргиналности 80-тих година се обраћа у идиличну и романтизовану слику живота сеоског становништва равнице . Литерарно преобликовање кретало се између представе о паору као хтонском, антејском митолошком бићу или мирољубивом хранитељу, до рукописа у којима се исказивало духовно надахнуће и религијски занос кобасицом и кобасицијадом. Ковачев сматра да је нова интонација речи паор у језику Брозових идеолошких следбеника требала да послужи изградњи непостојеће идентитетске посебности Војводине. Значење ове речи, прилагођено потребама властољубивих покрајинских феудалаца, на тај начин се све више удаљавало од изворног културног наслеђа војвођанских Срба и приближавало народној култури славонских земљорадника икавског говорног наречја. Као средство однарођивања ова комитетска подвала, ослоњена на пријатељство свих непријатеља Србије, и данас се представља као љубав према Војводини.
Књигу „Паор“ Душан Ковачев је потписао као „Лала, рођен и одрастао у Банату“ , чији су „преци вековима живели у Великокикиндском слободном крунском дистрикту и били слободни људи који су на својој земљи самоуправљали првом територијалном аутономијом у средњој Европи“. Међу њима је, пише он, „израз паор био и остао одлика подложништва, израз податности ропству који се развија у самопорицању пред империјом ради себичног шићарења или просјачења“. Тако, уз зналачки одабран и осмишљен садржај и биографија писца образложе поднаслов ове књиге – крајње несчастије и срамота на вјечноје поруганије наше?
Недељко Куљић
социолог
Зрењанин
[1] Према примерима из Социолингвистике Милорада Радовановића реч „нагон“ се у Вуково време односила на изгон свиња на Саву ради продаје у Аустрији, „повод“ је био назив за уже којим се воде коњи, „струја“ женско име, а „притисак“ тежак предмет који се ставља на кров да га ветар не би однео.
Аутор књиге у разовору са банатским Србљем херцеговачког порекла. На слици: Милан Бјелогрлић, Душан Ковачев, Недељко Куљић и Петар Бодирога. Барокна сала Скупштине општине Зрењанин, 2017. г. Фото: Зоран Међо.
ДУШАН КОВАЧЕВ 