Висарион Бјелински, поклич делатне слободе


Висарион Григорјевич Бјелински (Виссарио́н Григо́рьевич Бели́нский 1811-1848), био је руски књиежвник и публициста који је одредио вредности, циљеве, метод и пут руске књижевности. Иако није био социјалиста, његово одушевљење слободом и императив делатног друштвеног рада су уз непомирљиво противљење империјалном насиљу одредили начин друштвене промене Русије читавих пола века након његове смрти.

Висарион Бјелински

Висарион Бјелински

Висарион Бјелински се родио у породици војно-поморског лекара и свештеничког унука Григорија Никифоровича Бјелинског у Свеаборгу (Данас део Хелсинкија,Финска) 1811. године. Рано дтињство је провео у Финској, а затим је његов отац добио служб уу родном крају у селу Чембар код Пензе.

Гимназију је уписао 1825, али је незадовољан знањем којег му нуди, напустио како би ступио на Московски универзитет. На филолошки факултет је примљен о државном трошку 1829. године. Одушевљен Шилеровом филозофијом коју је упознао на факултету, у својој соби је окупио кружоок студената и пријатеља из породица разночинаца који су раматрали књижевна и политичка питања (Александар Херцен, Николај Огарјев, Николај Станкевич, Николај Кетчер, Јевгениј Корш, Василиј Боткин, Фадеј Заблоцки и др). Већ тада је постао велики противник цензуре и крепосног права, упознадо дело Фихтеа и Фојербаха.

Након боловања 1831. г које се развило на туберкулозној основи, остао је без материјалних средстава за живот, али је са својим професором Иваном Надеждиним покренуо часопис Телескоп и одмах почео да се бави књижевном критиком. Надеждин је уређивање Телескопа 1935. г. сасвим препустио Бјелинском. Те године се упознао Маријом Васиљевом Орловом (венчали су се 1843). Ћерку Олгу су добили 1845. године, а сина Владимира 1847. и Веру 1849. Владимир и Вера су умрли у раном детињству. Свој тежак, затворени и својеглави карактер испољавао је и према породици.

Власт 1836. г. забранила часопис и оставила Бјелинског без средстава за живот. Сналазио се какоје знао и умео. борио се против болести, помагали су му и другови. Године 1937. је издао „Руску граматику“, анонимно уређивао Московски посматрач (Московский наблюдатель), објављивао драме и чланке.

Године 1938. је у кружооку Николаја Станкевича изложио своје схватање хегелове филозофије коју је у међувремену такође проучио, па је уз Михаила Бакуњина постао главни промотер хегелове филозофије. Бјелински за разлику од Бакуњина одлично познавао и савремену немачку литературу (пре свега Гетеа). Кружоок који је у међувремену прозван „кружоок Хегелијанаца“ врло брзо је окупио око Херцена и Огарјева оне који нису били склони самодовољном расправљању о идеализму, већ разматрању делатне употребе филозофије у непосредном контакту са друштвеном стварношћу Русије.

Бјелински је због финансијских проблема Отаџбинских записа напустио уређивање тог часописа 1839. године и прешао у Санкт-Петербург. У то доба је напустио верска убеђења из младости и јавно се изјаснио као атеиста. Објављивао је од 1840. године из Санкт-Петербурга своје критичке оцене о књижевности у Отаџбинским записима и критички практично обрадио сву руску књижевност од Ломоносова до доба смрти Пушкина.

Споменик Висариону Бјелинском у Пензи

Споменик Висариону Бјелинском у Пензи

Изнурен напорним радом, а иначе болешљив, оболео је 1845. године од туберкулозе. Супруга га је годинама тешком муком наговарала да се лечи. 1846. године је сасвим обуставио Отаџбинске записе и договорио са Михаилом Шчепкиним да издају часопис Савременик (Современник) у шта су одмах укључили Николаја Некрасова и Ивана Панаева. Савременик ће касније постати најважнији књижевни часопис Русије друге половине XIX века.

Послушавши најзад супругу после дугог убеђивања, ради лечења је отишао 1847. г. у Немачку град Залцбурн. Тамо је написао легендарно „Писмо Гогољу“ које није јавно публиковано, а уочи револуције 1905. године је послужило као слободарски манифест.

„Њој (Русији) не требају проповеди (довољно их је она слушала). Ни молитве (довољно их је изговорила), него буђење народног осећаја о људском достојанству које је толико векова бацано по блату и ђубрету. Права и закони не у складу са учењем цркве, него са здравим смислом праведности, строгости и по могућству, њиховог испуњења. А уместо тога, она по себи представља ужасан призор… земљу где нема никакве гаранције за личност, част и имовину, нема чак ни полицијског поретка, него има само неколико огромних корпорација и разних службених лопова и пљачкаша.“

Пошто лечење није дало резултата, Бјелински се вратио у Санкт-Петербрг где је умро 1848. године.

Бјелински је сматрао да руска књижевност до Пушкина практично није ни постојала. Утемељио је теоријски темељ Натуралне школе мишљења. Жестоко је осудио дело Гогоља сматрајући да је аутор „поклекнуо пред крепосним правом и православљем“. Утемељио је трагање за слободом као основни вредносни оријентир руске литературе и све њене књижевне мисли. Чак је утемељио и метод књижевне мисли, „сликовито мишљење“. Његов лични радикализам је постао манир читаве руске мисли током друге половине XIX века. Књижевни језик Бјелинског је сковао епистемологију руске књижевности и њен дискурс. Одредио је и основну функцију руске књижевности – тумачење уместо описивања и проучавања друштвених појава. Био је велики противник империјалног самодржавља и противник религије коју је видео као главног помагача самодржављу. Заступао је хуманост и рационализам, био жесток противник насиља као „татарског обичаја“ и „кнуте“.

Његове реченице су често биле снажне и дубоког смисла, сажете у афоризам. Пресудно су учествовале у формирању модерне руске мисли

„Без циља нема делатности, без интереса нема циља, а без делатности нема живота.“

Дела Висариона Бјелинског на руском језику

Музеј Бјелинског

Документарни Филм „Интеллигент. Виссарион Белинский“ Татјане Сорокине, 2011. г. 

Филм „БелинскийНадежде Кошеверове, 1953. г.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: