О Предлогу декларације о заштити уставних и законских права АПВ


Сепаратизам, али „клот“

Суочена с последицама своје политике – огромном незапосленошћу, општим падом стандарда, уништењем индустрије, пољопривреде и финансијских установа – бирократија „европске регије“ је у паници. У паници због сопствене одговорности, челници ДС би да скрену пажњу јавности производњом већег проблема.

„Већи проблем“ је најављен предлагањем Декларације о заштити уставних и законских права АПВ сепаратистичког карактера, о којој је ДС „европске регије“ покушала да закаже расправу у Скупштини Војводине управо на дан стварања НДХ – 10. априла. Престрављени овим безумним сепаратистичким политичким потезом, устукнули су чак и они који брукају социјалдемократију у Војводини и они који у Војводини промовиишу ревизију историје Другог светског рата.

Коначно, пробудила се успавана јавност Војводине и у петак ће у Новом Саду бити одржан протест против срамног сепаратистичког пројекта којим „европска регија“ сматра да може избећи одговорност за сва зла која је нанела нашој Војводини.

Они који ће протестовати против Декларације и рада „европске регије“ морају да се уздрже од било каквог агресивног акта и да не наседају на провокације. Морају веровати у правну државу и свој протест вршити на законит и цивилизован начин, а тиме ће много помоћи лицима надлежним за успостављање владавине права. Никако не користити насиље у било ком виду.

Какво год било држање медија до сада, од сутра је неопходно да извештавају објективно, непристрасно и неострашћено. Њихова улога је да артикулишу став јавности, а не да суде и осуђују. Што ради правосуђе, оно треба да ради. Медији треба да раде свој, а не туђ посао.

Они који су учествовали у злоупотреби власти у Војводини треба и сами да помогну правосуђу. Страх од линча је субјективан и најбоље ће га се ослободити ако сами помогну правосуђу. Највише ће себи одмоћи ако се из страха од одговорности упусте у нове, теже незаконитости. Осим тога, хвала Богу, наше кривично право није изграђивано по угледу на САД, па морају знати да сврха кривичне санкције није одмазда, већ превенција и поправљање починиоца. У складу с последњим, у одговарајућим установама постоје тимови веома стручних и искусних људи који се старају о правима оптужених и одговорних лица, о њиховом поправљању и реинтеграцији у друштво.

Текст који следи, представља покушај одређења главних проблема Предлога декларације, став по став, према тексту који је изложен на сајту тзв. „Владе Војводине“: http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=7777&Itemid=1

Предлог декларације о заштити уставних и законских права Аутономне Покрајине Војводине који је Влада Аутономне Покрајине Војводине упутила Скупштини Аутономне Покрајине Војводине на разматрање и усвајање:

Демократско друштво мора да уважава специфичности историјског, националног, културног, религијског и политичког плурализма. У њему је природно присутна аутономија кроз коју се без угрожавања права других поштују осећања особене припадности свом народу, али и регионалној целини.

Заштита покрајинске аутономије јемчи се Уставом Р. Србије (чл. 187). Надлежни орган је Уставни суд, а поступак заштите покреће одговарајући орган АПВ одређен њеним Статутом тако што подноси жалбу Уставном суду (чл. 170). Декларација није жалба. Декларација је политички акт. Устав Србије утврђује право на аутономију као право грађана (чл. 176.), а не АП као правног лица.

Злоупотребе у раду органа власти АПВ тек треба да утврди правосуђе. Специфичности плурализма, аутономија, права других и осећања припадности не могу да се развију у условима потпуног суноврата елементарне егзистенције грађана и основане сумње у законитост рада важних покрајинских институција.

Полазећи од тога, аутономија Војводине је историјско и природно право њених грађана и њиховом вољом Војводина је у саставу Србије.

“Историјска права” су превазиђена категорија феудалног доба. Историјски, Српска Војводина је настала ради одбране српског народа од насилне асимилације и уништења Срба које је спроводила побуњеничка влада Лајоша Кошута. Настанак и развој Српске Војводине, од њеног почетка до укидања током XIX века, био је обележен поштовањем легалног поретка у односу према тадашњој централној власти – Хабсбуршкој империји, односно краљевини Угарској. Представници обновљене Српске Војводине (из делова Баната, Бачке и Барање) 1918. године донели су одлуку о присаједињењу Србији. У доба Брозове власти, САП Војводина је основана као орган револуционарне диктатуре Комунистичке партије Југославије. Режим Слободана Милошевића је 1991. године спровео уставни референдум на коме су се грађани Војводине плебисцитарно изјаснили. Најзад, вољом већине грађана Србије израженом на референдуму 2006. године, у потпуно демократским условима, прихваћен је Устав Србије којим је утврђен положај АПВ. Број грађана Србије са територије Војводине који су том приликом гласали против Устава био је занемарљив.

У том духу, аутономија Војводине је и Уставом Републике Србије уређено и обезбеђено право на различитост, при чему се подразумева децентрализација власти, подела надлежности и самостално уређивање одређених послова од интереса за грађане покрајине.

Дух (такође ни „тај дух“) не постоји као објективна чињеница, нарочито у позитивном формалном јавном праву секуларне државе. Наш уставни поредак не познаје бестелесна (безсубјективна) права. О одредбама Закона о утврђивању надлежности АПВ којима је извршена злоупотреба права на децентрализацију, права на различитост, самосталног уређивања послова од интереса за грађане Покрајине и другим неуставностима, одлуку је 10. јуна 2012. године донео Уставни суд (Саопштење са 3. седнице о већању и гласању одржане 10. јула 2012. године којом је председавао др Драгиша Слијепчевић, председник Уставног суда). Поступак утврђивања уставности Корхецовог статута још увек је у току. У смислу односа републичке и покрајинске власти, Устав уопште не говори о „подели надлежности“, већ утврђује надлежности АПВ (чл. 183) и говори о поверавању појединих питања органима АП из надлежности Р. Србије.

Устав Републике Србије утврђује да расподела надлежности између централне власти и аутономних покрајина почива на принципу субсидијарности, и да се поштовање начела владавине права, вршењем изворних и пренетих надлежности темељи на принципима хармонизације, правичности и солидарности.

Скупштина АПВ није творац Устава Р. Србије којим је утврђена АПВ, и пошто није уставотворац није овлашћена да врши аутентично тумачење Устава, нити да тумачи уставна начела. С друге стране, покрајински органи власти нису представници правне науке. Стога је правно немогуће да Скупштина АПВ даје аутентично тумачење Устава, нити да тумачи начела Уставног права.

Неспорно је да се елементи права, обавезе и одговорности ближе одређују законима и уредбама које се доносе на нивоу Републике Србије, као и Статутом Аутономне Покрајине Војводине.

Горе поменута Одлука Уставног суда је утврдила веома бројне неуставности Закона о утврђивању надлежности АПВ, а поступак утврђивања уставности Корхецовог статута је још увек у току. Став о хијерархији правних аката показује како је тзв. Влада Војводине (по Уставу Извршно веће АПВ) као предлагач декларације свесна обавезе поштовања начела уставности и законитости, што ће у блиској будућности бити од великог значаја у поступку утврђивања кривичне одговорности због нарушавања уставног поретка Р. Србије.

Поштовање наведених начела и уставних и законских решења, императив је правне државе и демократске праксе и основа је стабилности и нормалног функционисања сваке савремене и одговорне државе.

За утврђивање и одлучивање о кривичној одговорности надлежни су правосудни органи Р. Србије.

Чињеница је да је у досадашњој политичкој пракси било периода када значајније нису поштовани ови неспорни принципи. Очекивало би се да развој демократског друштва и његово приближавање општим цивилизацијским и европским вредностима смањује обим оваквих појава.

Скоро годину дана бирократија АПВ игнорише Одлуку Уставног суда о утврђивању надлежности АПВ. „Свако је дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда.“ (чл. 171).

Нажалост, сведоци смо чињенице да у последње време долази до нарушавања укупног амбијента који, не само да не доприноси развоју правног система и успостављања поверења између органа Аутономне Покрајине Војводине и централне власти, него и најдиректније утиче на интересе грађана Војводине, остваривање њихових права и гаранцију сигурности. Посебно је осетљиво питање везано за нарушавање раније стечених права, а што је незабележено у модерној европској пракси.
Неспоразуми су кренули узлазном линијом крајем 2012. године, а били су везани за уређивање питања финансирања Аутономне Покрајине Војводине.

Ако предлагач мисли на амбијенталну архитектуру и хортикултурни амбијент, можемо тачно рећи које особености најупадљивије “красе” Вовјодину протеклих година. Прво, стално опадање површина засејаних пољопривредним културама на обрадивој земљи наше равнице у којој се захваљујући лоше осмишљеној политици субвенција „европске Војводине“ њиве, пашњаци и ледине све више ору, али корисницима субвенција није исплативо да било шта на њима и засеју. Друго, поред сваког пропалог индустријског града у Војводини, тзв. Влада АПВ (по Уставу ПИВ) је годинама формирала тзв. „индустријске зоне“ и обећавала долазак инвеститора који упркос демагогији нису дошли. На тим зонама се пре неколико година запатио парлог.

Ми смо сведоци овог стања. Сведоци смо упропашћења најважнијих финансијских институција АПВ, њене индустрије и пољопривреде. Бирократија „европске регије“ је много више него сведок. О политичкој одговорности одлучиће грађани на изборима. О кривичној одговорности одлучују правосудни органи Републике Србије.

Неуставно и незаконито стање не може постати правно, па самим тим из њега није могуће изводити ни „стечена права“.

Није истина да су „неспоразуми везани за уређење питања финансија АПВ“ кренули  „узлазном линијом 2012.“. Истина је да су органи АПВ још од 2006. године упорно пропуштали да поднесу Скупштини Р. Србије било какав предлог закона о изворним приходима АПВ, а августа 2011. повукли Предлог закона о изворним надлежностима, с објашњењем да га је „на своју руку“ поднео Бојан Костреш. Тзв. „Влада Војводине“ (по Уставу ПИВ) је Предлог закона о изворном финансирању АПВ поднела тек крајем 2012. године. Шест година је бирократија АПВ кукала о финансијама, а ништа није предузела да дође до средстава на која има право.

Чак ни уставна гаранција из чл. 184. став 4. Устава Републике Србије према којој буџет АП Војводине износи најмање 7% у односу на буџет Републике Србије, с тим што се три седмине од буџета Аутономне Покрајине Војводине користи за финансирање капиталних расхода, није много помогла, упркос својој јасноћи и прецизности.

Добро је што бирократија АПВ више не говори неистине о „само 7%“ које Србија „по Уставу“ издваја за Војводину. Лоше је што нису објаснили због чега су јавност „упркос  (…) јасноћи и прецизности“ годинама дезинформисали о тим јасним стварима. Грађане су годинама држали у заблуди, и нису им износили податке о томе да ли су Уставом прописани износ трошили на капиталне инвестиције.

Спорење је кулминирало приликом доношења Измена и допуна Закона о буџетском систему и Закона о буџету Републике Србије за 2013. годину, што је довело до:

– подношења Предлога Владе Аутономне Покрајине Војводине за оцену уставности одредбе Закона о изменама и допунама Закона о буџетском систему, и

– утврђивања Предлога закона о допуни Закона о буџетском систему који је Скупштина Аутономне Покрајине Војводине упутила Народној скупштини, будући да је изменама Закона смањен оквир на основу кога се опредељује минимум финансијских средстава за Аутономну Покрајину Војводину гарантован Уставом.

Није истина да је тада „спорење кулминирало“. Истина је да су након дугогодишње погрешне управе бирократије АПВ пропале финансијске установе АПВ, пре свега колапсом РБВ и тек тада је врх бирократије АПВ почео јавно да вапије за средствима из буџета Србије. Шест година пре тога ни покушали нису да законитим путем дођу до средстава која по Уставу припадају грађанима који остварују своје право на аутономију. 

Уставни суд, поред неспорне ургентности овог проблема, још увек није ни наговестио своје одговарајуће активности и утврђивање свога става.

Чињеница је да јавност сматра како би Уставни суд морао да ради брже, али правна пословица гласи: „Правда је спора, али достижна“. С друге стране, запрепашћује брига подносиоца Предлога декларације о активности и „ставовима“ Уставног суда, док истовремено игнорише Одлуку Уставног суда о Закону о утврђивању надлежности АПВ.

Са друге стране, Републичка Влада, без консултација са покрајинским органима, почела је на неуставан начин да располаже покрајинском имовином. Тако је Уредбом, примера ради, значајна имовина чији је грунтовни власник Покрајина, без било какве сагласности, противзаконито уступљена граду Новом Саду.

Уставност рада државних органа утврђују надлежни правосудни органи. Ако су повређена имовинска права Покрајине, Јавно правобранилаштво би морало да поднесе пријаву о томе надлежном органу. „Грунтовно власништво“ није вид својине, већ правни жаргон који значи убележбу у земљишно-књижном праву. Покрајинска бирократија, уз сво разумевање њене љубави према „историјским правима“, очигледно „није обавештена“ да је земљишно-књижна евиденција спојена с катастром још у доба Милошевићевог режима, а да се више од пола века пре тога није формално звала „грунтовном“, мада се у Војводини тај појам понекад колоквијално употребљава до данас. Питање јавног власништва над непокретностима регулисано је имовинским прописима Р. Србије. Једнако као што покрајинску бирократију од 2006. до краја 2012. године није занимало питање изворних прихода АПВ, у то доба није ништа учинила ни на доношењу закона о имовини АПВ.

Игнорисан је у потпуности захтев Покрајинске Владе да се, у складу са неспорним надлежностима према Закону о утврђивању надлежности АП Војводине, представницима Покрајине обезбеди одговарајуће учешће у власништву и управљачкој структури Новосадског сајма.

Овај став показује да је предлагач детаљно упознат са оним што је Одлуком Уставног суда поводом поменутог Закона оцењено као неуставно а шта је у складу са Уставом. Жалосно је што је његово занимање за Новосадски сајам једнако битно као и изворни приходи и имовина целе Војводине.

Истовремено, масовно се врше смене руководећих људи и чланова управних одбора у значајним државним институцијама пре истека мандата, без законске основе и било каквог образложења. Именују се страначки подобни кадрови уз непоштовање мишљења покрајинске и локалне администрације, експерата одговарајућих струка и синдикалних организација.

И ово је питање које се тиче покрајинских правно-заштитних органа. Овлашћени су да поднесу пријаве надлежним правосудним органима у случају да сазнају за кршење права.

Узурпирано је право о постављању в.д. директора Покрајинског фонда за здравство и социјалну политику, супротно од раније поднете иницијативе, засноване на закону, на шта има неспорно право Аутономна Покрајина Војводина. Наиме, Управни одбор Репупличког фонда прекршио је Закон о здравственом осигурању којим је експлицитно прописано да се директор Покрајинског фонда, по спроведеном јавном конкурсу, именује на предлог надлежног органа аутономне покрајине. Овим се суспендује могућност грађана Војводине да на транспарентан начин имају увид у расподелу и пласман средстава овога фонда.

Хајде да поверујемо да је стварно тако. Али, зар није и то питање којим треба да се баве надлежни државни правосудни органи? У ствари, брига предлагача Декларације о положају директора Фонда за здравство бестијално је цинична у светлу чињенице да је бирократија АПВ годинама игнорисала очигледан низ злоупотреба у покрајинском здравству (Ковачев, Душан – „Европпска регијо, стидиш ли се Бојане Бокоров, ФСЈ, 24. 6. 2011). Председник тзв. Владе Војводине (према Уставу ПИВ) је дуги низ година упорно обећавао изградњу здравственог комплекса „Каменица II“ до краја текуће године а која се никад није догодила. Најзад, никад на „транспарентан начин“ јавности Војводине није пружен „увид у расподелу и пласман средстава овога Фонда“, упркос огромним финансијским злоупотребама баш у овом Фонду, о чему смо само штуро обавештавани (Ракић, др Јован – Лекарска комора – колика је цена заблуде, 15/46. 4. 2006, Здравство и даље међу најкорумпиранијим секторима друштва, 11. 12. 2006). Макар и у светлу и овако штурих података који се односе на здравље свих Војвођана, брига предлагача о пословном проблему једног директора је у намању руку скандалозна. Ова испољена брига за директора једног фонда открива смисао Предлога декларације – заштиту статуса бирократа „европске регије“.

Полазећи од своје одговорности као највишег органа и носиоца нормативне власти у АП Војводини (у складу са чланом 33. Статута Аутономне Покрајине Војводине), Скупштина АП Војводине, доноси

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАШТИТИ УСТАВНИХ И ЗАКОНСКИХ ПРАВА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, у којој се:

– константује појава вишеструке повреде Уставних принципа и законских регулатива у односу на права и надлежности органа и институција у АП Војводини

– позивају републички органи и институције да заједно са покрајинском администрацијом и представницима локалних самоуправа, уз јачање међусобне сарадње, унапреде ниво поштовања прописаних процедура, као и неспорних права и обавеза.

Највиши орган и носилац нормативне власти на целој територији Србије је Скупштина Републике Србије, а не Скупштина АПВ која је Уставом овлашћена да доноси подзаконске нормативне акте. У овом члану Предлога декларације налази се недвосмислен став из кога је очигледан сепаратистички карактер овог акта, без обзира на то што је још предлог. Акт гласања за њега може бити основ за кривичну одговорност. Констатовање повреде „Уставних принципа и законских регулатива“ је директно уплитање у надлежност Уставног суда Р. Србије и његову независност. Оно на шта предлагач потом позива републичке органе и локалне самоуправе, требало би да се односи на бирократију „европске регије“, како би се коначно дозвала памети.

Ова Декларација ће бити објављена у „Службеном листу АП Војводине”

Брука и срамота „европске регије“ у Војводини ће се наћи и у њеној службеној публикацији, за наук и опомену генерацијама.

Напомена:

У време објављивања овог чланка председник тзв. Владе Војводине је учествовао у емисији на РТВ-е на тему Предлога декларације о заштити уставних и законских права АПВ у којој је много пута поновио како је текст Предлога декларације (пред јавност изнет тек данас) “потпуно неспоран” и како “нико нема примедбе на текст”. Видети: “Један на један”, РТВ, 11. 4. 2013. г.

На слици: Квазиновчаница АПВ - пропагандни летак покрајинског ДСС, којим је на духовити начин изражено

На слици: Квазиновчаница АПВ – пропагандни летак покрајинског ДСС, којим је на духовити начин изражено „коначно решење“ проблема „наших новаца“ након што је власт „европске регије“ под управом Бојана Пајтића упропастила Развојну банку Војводине и друге покрајинске финансијске институције.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: