Асигнати Српске Војводине

Српски асигнат 10 форинти из 1848. године

Грађанско-правни поглед на асигнат

Асигнација (упућивање) представља издаваље налога од стране једног лица (упутилац или асигнант), којим он овлашћује друго лице (упућеника или асигната) да за њега изврши одређену радњу трећем лицу (прималац упута или асигнатар), које се овлашћује да ту радњу прими. У формалном смислу асигнат може бити издат као хартија од вредности на име примаоца упута, о дугу упућеника, са његовим потписом, датумом издавања и доспелости. Асигнат (као хартије од вредности), разликује се од појма асигната – упућеника.

Правни односи између субјеката поводом асигнације су следећи:

а) Однос упутиоца и упућеника, се назива односом покрића, јер је тај однос основ (iusta causa) ради којег упућеник прихвата да изврши оно на шта је овлашћен по упуту упутиоца.

б) Однос упућеника и примаоца упута који је независни дуговински однос, садржан у обавези упућеника да изврши нешто примаоцу упута у своје име, али за рачун упутиоца.

в) Однос упутиоца и примаоца упута, се назива валутним односом. Упутиочев дуг према примаоцу упута мора бити новчано изразив.

Асигнат као хартија од вредности представља исправу која се састоји из два дела – талона и асигната у ужем смислу. Премда је асигнат формално представљао хартију на име, у пракси се име није уписивало до реализације, што је омогућавало да се асигнат преноси простим преносом државине. Због овога, као и због других сличности с банкнотом, асигнат је више личио на новац него на хартију од вредности.

Асигнати који су обављали функцију папирног новца и који су били издати од емисионе установе коју је основала држава, нису представљали хартије „на име“. Стога су више наликовали на банкноте или обвезнице јавног зајма.

Економско-политички погелд на асигнат

Хартије од вредности су новчани промет учиниле сигурнијим и јефтинијим. Треба се подсетити да је већ у XVII-XVIII веку дошло до првих емисија банкнота (банкарских исправа о дугу наплативом у кованогм сребрном и златном новцу), које су услед савесности њихових издавача биле кадре да заузму место новца на тржишту. У почетку је новац у папирном виду ипак био реткост и изузетак. До XX века само су развијена тржишта осећала потребу за овом врстом новца. И то ради недостатка металног. Осим тога, он је увек био подложан инфлацији, више и очигледније до металног („звечећег“) новца. Нарочито су амбициозни владари сиромашних и неразвијених народа, када је било потребе, посезали за емитовањем асигната. Реч је о асигнату као јавној исправи којој је било намењено да постане новац. У овом виду асигнати се јављају на крају XVIII века, с подлогом у земљовласничком капиталу. У том смислу асигнате су издавале особите банке, основане од стране државе, које су располагале потраживањима на пољопривредним добрима.

Што се тиче српских асигната из 1848-1849. године, тешко је из наше и стране нумизматичке литературе утврдити шта је било покриће њихове вредности. Професор Светозар Душанић (в. Наведену литературу на крају овог чланка) наводи да је покриће вредности асигната пружала „српска имовина“, односно „српска имања“. Вероватно се радило о обавези градова, автономних општина, па и самих органа Српског Војводства, да својом непокретном имовином јамче за номиналну вредност асигната. Претпостављам, шта више, сигуран сам, да је обавеза јемства настала на основу уредбе од асигнату из новембра 1848. године.

У Европи су издавању асигната прибегавале углавном оне државе које су обиловале огромним земљопоседима, а оскудевале другим облицима капитала, као на пример Русија, где су се слична издања науивала „асигнације“ или „бумажние денги“. Најпознатији асигнати у свету били су они које је издавала Француска за време Буржоаске револуције, а који су били у оптицају од 1790 до 1796. године. Њих је емитовала посебна државна установа која се старала о земљиштним и другим поседима конфискованим од феудалаца и цркве. Они су најпре представљали пет постотне новчане хартије, а од 1792. године бии су папирни новац који је у потпуности заменио дотадашњу валуту, темељену на вредности племенитих метала. У каснијем периоду њиховог издавања, француски асигнати обезвређени су огромним емисијама и тиме је проузркована велика инфлација.

Асигнати су упадљиво превазиђени као новац развитком индустријског капитала, када уместо њих финансијске власти радије емитују хартије од вредности у виду ратних и других државних зајмова.

Српске политичке установе и емисија асигната

Треба знати да установа Српских црквено-народних сабора у Угарској води порекло из једне сличне установе пред којом се још за време Немањића вршила промуглација важних аката и избор архиепископа. Она је временом добила саветодавни карактер, а у доба српских деспота у Угарској, утемељена је као носилац персоналне аутономије српске нације, те је нестанком српских деспота опстала као главни политичи орган Срба у Угарској. Уз Митрополију, ово је био једина установа која је остваривала континуитет још из доба државе Немњића.

Када је у мају 1949. године сазвано ово тело као Скупштина српских представника, вођени су преговори са угарском владом који нису имали успеха. Нарастајући мађарски национализам, страх од преких судова и прописивање да се матичнекњиге Митрополије карловачке воде на мађарском језику, огорчило је српске посланике, а нарочито је цару лојални генерал Ђорђе Стратимировић радио на томе да у корист цара посвађа Србе са Мађарима. Када је угарска влада послала одред војске да распусти српску Скупштину у Карловцијм, можеда се још могло

преговарати, да Стратимировић није на своју руку напао тај одред. Након што је том приликом „пала крв“ између два народа, преговори више нису били могући.

Скупштина у Карловцима донела је програмску декларацију, након чега су Срби почели да формирају месне одборе. За свог војводи, Скупштина је изабрала царског генерала Стевана Шупљикца, родом из Петриње Краснов и Купа у свом раду о српским асигнатима уместо генерала Стевана Шупљикца, као врховног лидера – војводу војвођанских срба погрешно наводе Јована Шупљикца). Скупштина је такође поставила Главни одбор који је био њен стални извршни орган, у улози владе. Тај одбор имао је своје пододборе према ресорима.

Ресором финансија бавило се Оделење финансија главног српског народног одбора. Основни проблем којим се оно имало бавити, било је снабдевање војске. Председатељ финансијског оделења био је пуковник Јован Шупљикац. Он је, међутим, пре свега био активан у царевој близини на бечком двору и изгледа је само формално руководио Финансијским оделењем српских устаника. Стварни руководилац Оделења био је Арсеније Карамата. За разлику од председатеља Шупљикца, који је био војводин рођак, Карамата је потомак позанте земунске трговачке породице цинцарског порекла. Руководио је Оделењем у својству касира и уз помоћ свог сина. Под овим руководством, српски покрет је сасвим коректно финансиран, за чије потребе су такође емитовани асигнати, први српски национални новац после пада Деспотовине.

Од особитог је значаја што  је штампање вероватно највећег дела асигната извршено у Београду у каменорезници кењажевине Србије по поруџбини Одбора. О томе постоји сачуван рачун инспектора српске типографије од 9. фебруара 1849. године, на 239 форинти у сребру. Сачувана је и наруџбина поменутој Каменорезници за израду асигната од 5, 10 и 50 форинти. Не може се са сигурношћу утврдити, али могуће је да су сви асигнати штампани у Београду.

Финансијски разлози радикојих су штампани српски асигнати

Добровољни прилози из Војводини Књажевине Србије, новчани ии натурални, били су први прилог финансијама устаничке Војводине. Сам Патријарх Рајачић је изјавио да је највећа ставка прихода, онај скуп средстава који је приспео из Српског Књажества. Када је расписан и порез, морало се приступити прописивању кривичних мера за заштиту прописа у вези с наплаћивањем пореза, као и због злоупотреба при његовој наплати.

За потребе ратовања, наређена је пленидба свег новца (готовине) из фондова црквених, школских, цеховских и општинских. Изузети су били само депозитарни (епрофитни), пупиларни (фондови сиротишта) и болнички фондови. За одузету ефективу давала се потврда с намером да се по свршетку рата новац врати. Да би поред ове исправе постојало додатно средство као гарант да ће новац бити враћен, издати су асигнати.

Фианнсијско оделење је свакако рачунало да ће асигнати уживати барем какво-такво поверење, те да ће оштећени фондови моћи да имају нека средства за пословање. Како је на тај начин преузело на себе емисону политику, Оделење се трудило да контролише масу новца на својој територији. Ради тога је нерадо толерисало асигнате мађарског или аустријског порекла који су се јављали у промету, и прописало казне за оне кој и одбију да приме српске асигнате. Треба понути да је Оделење наменило асигнату ширу улогу од простог обезбеђења оштећених фондодва. Стога су асигнати свакако пуштени у промет знатно пре одузимања готовог новца фондовима (крајем новембра 1949. године).

Професор Светозар Душанић је проценио укупну емисију асигната на вредност од 300000 форинти, штоје по свој прилици издато на основу процењене ефективе која се могла остварити из „српских општина и градова“ у Војводини. Иако је трошак финансијског оделења био огроман (1500000 фт,), током целог рата није дошло до хиперпродукције асигната. Поред неких притисака, није дошло до непокривених емисија, па српски асигнат може да се похвали како није доживео инфлацију. Овоможда и стога што је асигнат ефективно био у промету нешто мање од годину дана.

Располажемо извештајима да одмах по њиховом емитовању, асигнати нису радо примани. Тако се, на пример, у писму Главног војног комесаријата Шајкашке и Бачке, упућеног Управитељству Српске Војводине 29. новембра 1848. године, моли исплата у сребрној монети за једног официра који није Србин.

Српски асигнат казнено је заштићен тек пошто је аустријска влада пристала да их исплаћује по номиналној вредности. Зато и није било инфлације, коју српске власти никако нису желеле. Ово се видело по њиховом повлачењу 1852. године, када су исплаћивани заиста по номиналној вредности. До избегавања инфлације дошло је вероватно и зато што управитељи финансијског оделења нису хтели да презадуже српске општине и градове као гаранте за средства одузета од спахилука. Сувише кратко време њиховог оптицаја и тешке ратне прилике (угарска војска запосела је скоро сво Бачку и Банат), онемогућиле су да се асигнат јасно развије као новац. Ипак, ово је заиста био први српски папирни новац.

 

Изглед асигната

Српски асигнат гласио је на доносиоца. Штампан је на четвртастом папиру у жуто-ружичастом подтиску и плавом тиску на белом папиру. Штампани су у току 1848 и 1849. године у Београду у Каменорезници Књажества српског. Серијски бројеви исписани су на њима ручно, црним мастилом. Као и остали асигнати, и они имају само одштампан аверс.

У горњем левом делу је серијски број под којим се асигнат издаје, ау горњем десном делу вредност номинале коју представља. У средини, горе при врху, али испод нивоа навода серијског броја и номинале, крупним словима је лучно исписано АСИГНАТЪ. Испод тога су наведени подаци о праву доносиоца и о доспелости његовог потреживања. Овде је престанак рата наведен као услов: Показательпримиће по окончаніююрата изъ Кассе Воіводовине (затим следује вредност номинале у форинтама) по конвенционалномъ течаю. Ово значи гарантовање номиналне вредности. Под овим је куризивним словима наведено: У Карловцима (и датум). Испод је означен издавач: Отдъленіе финанціе главногъ српско народнъгъ одбора. Под овим је с леве стране наведен у доњем левом углу касиръ, испод чега је потпис Ат. Караматъ, у десном углу председатель, испод чега је потпис Іов.Шуплйкацъ. Међу потписима је грб аустријског цара као великог војводе Војводства српског: црни аустријски двоглави орао који на совјим грудима има српски хералдички штит – крст између чијих краковасу оцила.

У угловима асигната, у пресецима линија које означавају руб, наведена је номинална вредност цифром. На асигнату нема бонова нити купона који се могу одвојити да послуже као ситан новац.

Асигнат је штампан заједно са талоном. Између асигната и талона је поље преко јојег је мастилом исписан АСИГНАТИ и преко којег је таласастим или лучним сечењем одвајан асигнат који се издаје. При реализацији рубови исечака и слова натписа би се морали подударати. То је била мера заштите од фалсификовања. Слична пракса постоји код потписивања оставиоца на рубовима и саставцима коверта у коме се чува завештање, које се практикује понекад код својеручног завештања.

Талон се састоји од три поља која су правоугаона и подељена усправним линијама. С лева на десно означено је: на првом пољу – коме и зашто је асигнат издат. На другом пољу стоји натпис Перев. Што се тумачи као „переведенъ“ и „переводъ“ – вероватно је ово место било предвиђено за означавање неке будуће промене субјекта. У трећем пољу одштампани су подаци о томе која је номинала асигната и ко је издавач, односно ко су за њега одговорна лица – Асигнатъ од … форинти по нонвенционалномъ течаю. Касиръ: (Ат. Караматъ), Предсъдателъ: (Іов. Шуплйкацъ), и свршавала се пољем које се секло ради одвајања асигната.

Дизајн асигната (цртеж) израдио је новосадски уметник Петар Чортановачки.

Номинале српског асигната

Једна Форинта:

Една форинта

Датум издавања 13. 8. 1848. године. Величина непозната.Референце: Helfert 1876; Rhode 1910; Ehrenfeld 1927. (наводи се да оба примерка из колекције Ehrenfeld од 1 и 5 Фт носе датум 13. април1848. године. Ради се о штампарској грешци, јер се ради о 13. августу).

Две Форинте

Две форинте

Неизвесно је постојање овог апоена. Највероватније није ни био издат. Референце: Helfert 1876. (Аутор само претпоставља да је и овај апоен био издат); Rhode 1910. (Ни овај аутор није сигуран у постојање овог апоена, а каже да се у његовој збирци налазе само примерци од 5 и 10 Фт, то јест „гулдена“ – немачки назив за форинте).

Пет Форинти

Петъ форинти

Прва варијанта:

Датум издавања 13. 8. 1849. Величина 105х90 mm. Референце: Helfert 1876 ( Помиње се примерак којег је у поседу имао dr Schlesiger, а који је некада припадао колекцији Маретић); Ehrenfeld 1927; Србобран 1899; Rhode, 1910; Thimm 1940; Душанић 1948 (објављен примерак из збирке Државне архиве у панчеву); Краснов-Купа 1973 (помињу по један примерак у властитим колекцијама, те један примерак у колекцији Народног музеја у Будимпешти); Глогоњац 1974; Јелинчич 1989/90, бр. 13/2; један примерак познат је и у колекцији члана СНД Лазара Герића из Београда.

Друга варијанта:

Датум издавања 13. 8. 1848. Величина 132х102 mm; Референца: Јелинчич 1989/90, бр 13/1

Трећа варијанта:

Без датума и места издања. Величина 105х90 mm. Референца. Глогоњац, 1974.

Четврта варијанта:

Без датума издања. Сa талоном величине 208х122 mm, на белом папиру, без водознака и без серијског броја. Колекција Народног музеја, Београд, Референца: Маричић 1959.

Десет Форинти.

Десетъ форинти

Прва варијанта:

Датум издавања 13. 8. 1848. Величина 132х102 mm. Рeференце: Helfert 1876; Србобран 1899; Rhode 1910; Thim 1940; Душанић 1948 (наводи фотографију у Државној архиви у загребу, док примерак из панчевачке архиве не наводи; Краснов-Купа 1973 (наводе примерак из Народног музеја у Будимпешти); Глогоњац 1974; Јелинчић 1989/90, бр. 13/14 (наводи да је величина са талоном 223х102 mm).

Друга варијанта:

Датум издања 1. 1. 1849. Величина 132х102 mm. Референцe: Noback 1850; Јелинчич 1989/90, бр. 13/6

Петнаест Форинти

Петнаетъ форинти

Датум издања 1. 1. 1849. Величина 105х90 mm. Референце: Noback 1850; Thim 1940; Душанић 1948; Глогоњац 1974; Јелинчич 1989/90, бр . 13/7.

Педесет Форинти

Педесетъ форинти

Датум издавања 1. 1. 1894. Величина 105х90 mm. Референце: Helfert 1876; Rnode 1910; Душанић 1948; глогоњац 1974; Јелинчич 1989/90, бр. 13/7.

Препечаћени примерци

Премда су сви апоени приликом њиховог повлачења из оптицаја, препечаћени, сачувани су, колико се за сада зна, само примерци од 5 и 10 форинти, то јест исти они који се и непрештампани једино могу наћи у појединим колекцијама. Референце. Глогоњац 1974; Јелинчич 1989/90, бр. 13/3.

 

Назив асигната

Службени назив платежног средства назначен је на њему самом: АСИГНАТЪ. У пракси је зван и именом „српски асигнат“, да би се нагласила разлика од мађарских или аустријских асигната, односно „наш асигнат“. У народу је за хартије од вредности уопште постојао назив „облигација“, а асигнат је називан „нашом“, „српском“ или „народном облигацијом“, јер је заста јесте вршио улогу обвезнице јавног зајма. Као доказ за чињеницу да је у њих постојало поверење, које тржиште указује папирном новцу, говори и то да су они такође називани „нашом банком“, „народном“ или „српском банком“. Најзад, они су звани и према номиналним вредностима апоена, као „петица“, „десетица“, итд.

Премда је на свим асигнатима назначена вредност у форинтама, сва немачка литература уместо тог термина користи одговарајући назив за исту номиналу на немачком језику – „Gulden“, а скраћено „Fl“ (флорин). У немачким изворима ови се асигнати такође називају и „патријархове“ или „патријаршијске српске“ новчанице (Patriarchal-Noten, Banknotten der Patriarch von Serbien).

Емисије српских асигната

Прву емисију асигната издало је Одељење финансија тек у новембру 1848. године, када је надлежно Правитељство донело одговарајућу Уредбу о асигнатима. Њихово емитовање извршено је непун месец дана након доношења одлуке којом су блокирана готовинска средства фондова. Асигнати су дељени уместо ових средстава, пошто је готов новац одузиман. Као средство обезбеђења, али и као новац, били су у промету бар пола године. Но, њихово пуштање у промет била је идеја која је настала још почетком 1848. године, чим је угарска влада пустила у промет своје асигнате.

Према подацима из рачуна Београдске каменорезнице (19.11.1848. године), она је штампала и убрзо издала асигнате у вредности 56000 форинти. Иако за даљи период немамо јасне податке, изгледа да су у новембру 1848. године пуштени у оптицај само апоени од 5 форинти, док су апоени од 10, 15 и 50 форинти емитовани, како изгледа, у складу са датумом који је наведен на њима – 1. 1. 1849. године.

Иако се није појавила инфлација, треба знати да у условима рата и полунатуралне привреде овај проблем није могао брзо да се испољи. Осим тога, већ је 18. 4. 1849. године, аустријска влада преко управитеља Месерхофера почела да спроводи замену асигната обезбедивши финансијска средства за њихову замену према номиналном начелу. Уредба Правитељства од 22. 4. 1849. о „каштигама“ за оне кој избегавају пријем асигната сигурно је била закаснела, али говори о томе да српски асигнат није био баш добро котиран.

Остало је нерешено где је огромна разлика између 3000000 форинти издатих и 172000 форинти наплаћених асигната нестала. Врло је могуће да је њих уништила мађарска војска, намерно или случајно.

Комисија која је руководила повлачењем асигната оставила је за крајњи рок замене фебруар 1859. године. Изгледа да је емитовање српских асигната било и за аустријску власт противзаконито, исто колико и емитовање мађарских асигната. И један и други акт били су самовласне узурпације регалног права на издавање новца. Међутим, у овом случају легални носилац тог права била је Privilegierte Österreichische Nationalbanke, којој је владар уступио право емитовања новца на целој територији империје. Упркос њеном протесту, аустријска влада је вршењем замене српских асигната ове прећутно post hoc признала из обзира према томе што су их српски савезници емитовали ради потреба финансирања цару лојалне војске.

Обнова аустријске монетарне власти и повлачење асигнате

Услед сталног оклевања краљевске власти да одобри било коју проглашену српску установу, српски покрет је на одговорна места постављао Србе официре. Када је краљ и цар признао Српску Војводину, то је учињено у форми и границама које није прокламовала мајска Скупштина. Српска Војводина (тј. „Војводство Србија“) и Тамишки Банат – Woiwodschaft Serbin und Temescher Banat – је била територија с једва трећином српског становништва. Друго, Стеван Шупљикац је постављан од цара и краља за војводу српског, али је убрзо умро, а цари краљ није поставио новог. Осим тога, у Војводину је ушао само провинцијал, без оних, за Војводину опредељених општина у војној граници.

Руска инвазија је подвргла Мађарску Хабсбурзима и силом руског оружја, они су остали краљеви Угарске. Наредну деценију каректерише гушење сваког националног покрета мерама извршне и полицијске власти (Бахов апсолутизам), што је требало да ликвидира све националне покрете. Тако су Угарска, па и Српска Војводина постојала само на папиру као „посебне целине“.

Војводина је до свог укидања остала у статусу „Крунске земље“, након чега је припојена Угарској, одлуком цара и краља. Њоме су владали управитељи. За управитеља Војводине именован је 8. 4. 1849. године генерал Мерсерхофер, који је већ кроз 10 дана од свог именовања почео да повлачи асигнате из оптицаја (18. 4. 1848). Овај посао спровела је комисија у којој се налазио бивши председатељ финансијског одељења, пуковник Јован Шупљикац. У Комисији је био и Павле Трифунац, као представник Срба. Није познато зашто је Шупљикац учествовао, а не и Карамата.

Крајњи рок за повлачење остао је до 1852. године. Већ смо напоменули да је укупна сума потраживања код замене асигната износила само 172000 форинти, премда је емисија процењена на 300000 форинти. Општински фондови су потраживали 110000 форинти. За остатак од 128000 форинти тешко је утврдити зашто је остао ненаплаћен. За објашњење овога проф. Душанић усваја мишљење др Јозефа Тима, да је тај део асигната изгорео у ратним операцијама или да никад није био емотиван. Овоме треба додати још једну претпоставку: да су за рачун владе аустријски шпекуланти откупили јефтино овај износ асигната, што је мало вероватнок, пошто за тако нешто просто није било времена.

Најзад, као мађарски асигнат, и српски асигнат је монетарна власт у бечу, сматрала илегалним платежним средством, јер се њиховим издавањем повређивао суветенитет централне монетарне власти у емитовању банкнота. Међутим, имајући у виду да је Војводина финансирала војне потребе као савезник царе и краља, српски асигнати су замењени по номиналној вредност законитим аустријским папирним новцем. Замењени асигнати поништавани су у Земуну округлим аустријским печатом с текстом: КÖNIGL / SALZ UND / DREYSSOGST / AMT / SEMLIN , што слободно преведено значи: „Краљевски уред за монопол соли и царинске дажбине – Земун“. Наиме, у недостатку финансијских испостава у Земуну, печатирање српских асигната обављало је највише службено место у том граду, а то је у овом случају био Уред за со (трговина сољу је у то време била државни монопол). Необична реч „DREYSSIGST“, представља архаичну форму за термин „тридесетина“ (нешто налик царској десетини), што ће рећи дажбина која је за нешто плаћена, а што се потврђивало штамбиљем.

Војвођански асигнати који су настали у београдској Каменорезници, а свој „животни пут“ завршили у земунском Уреду за монопол соли, представљају данас изузетно ретке и јако вредне прмерке наше националне нумизматике.

2002.

Литература:

__________

Ambrus 1977.

Béla Ambrus: Magyarosrszág papírszük ségpénzei 1723-fól 1914-ig. Mée, Budapest, 1977, str. 172.

Душанић 1948.

Светозар Ст. Душанић: Први српски асигнат, Гласник Српске православне цркве, год 29. бр 9-12, Београд 1948, стр 148-156.

Ehrenfeld 1927.

Колекција др Адолфа Еренфелда: Katalog der Papiergeldsammlung weiland dr Adolf Ehrenfeld, Wien, 1927, стр. 146-151.

Глогоњац 1974.

Драгослав Глогоњац: Први и једини српски асигнат; Колекционар, бр 1, Београд 1974, стр. 63.

Helfert 1876.

Joseph Alexander Freiherrn von Helfert: Österreichische Münzen und Geldzeichen vom den jahren 1848 und 1849. Numismatische Zeitscrifft, Bd. VI-VII (Jahrgang 1874.75), Wien 1876, стр 281-282.

Јелинчич 1989/90.

Змаго Јелинчич: Каталог новчаница југословенских земаља, 2. дио – Помоћна издања, Љубљана 1989/90, стр. 44-48.

Краснов-Купа 1973.

М. Купа и Г. Краснов; Српски асигнати у Војводини 1848. године, Нумизматичке вијести, год. XX, бр. 31; Загреб 1973, стр. 46-48, тб. X.

Марић 1959.

Растислав Марић: Из Нумизматичке збирке народног музеја – II Зборник Народног музеја, Књ. II, Београд 1959, стр. 219.220, тб. XIV.

Noback 1850.

Christian udn Friedrich Noback: Vollständinges Taschenbuch der Münz – Maas und Gewichtsverhältnisse der Staatspapiere, dees Wechsel und Bankwesens und der Usanzen aller Länder und Handelsplätze; Leipzig, 1850, стр. 1852.

Rhode 1910.

Колекција Теодора Родеа: Monatsblatt der Numismatischen Gesellschaft inwien, Bc. VII, No. 320/321,wien, 1910, str. 155-156.

Србобран 1899.

Календар „Србобран“ за 1899. годину, издат у Загребу, слике асигната на стр. 93 и 95.

Thim 1940.

Dr. Jozsef Thim: Szerb fökelés törtenete, Budapest 1940.

Објављено:

Ковачев, Душан: Асигнати српске Војводине, Динар, Нумизматички часопис; бр. 19 и 20, 2002/2003.

Ковачев, Душан: Асигнати српске Војводине, Видовдан, 20. 2. 2009: