Виц о Лали је створен у Београду


Изворник текста: Петровград.орг, 25. 5. 2017. г.

Пишући текст „Лале: Ко смо, шта смо и шта нисмо“, навео сам који су чиниоци садржине регионалног националног идентитета српских староседелаца Бачке и северног Баната који су данас сасвим запостављени. Током трајања Југославије, висока национална свест је гурана у заборав јер је сматрана шовинизмом, а родољубље је изједначено са национализмом. Веселост и тромост су пренаглашене нарочито захваљујући масовним медијима. Развојем модерних медија, свођењем интерсовања публике на кратку и забавну вест идентитет Лала је погрешно везан за „Лалу“ из вица.

Иван Хајтл у представи „Тањир врућих чварака“ имитира Лалу из вица ширећи „гаће од девет пола“.

Феномен вица о Лали (и Соси) научно је расветлила Гордана Љубоја у књизи „Етнички  хумор XX века у хумористичкој штампи Србије“ (Етнографски музеј у Београду, Београд, 2001. г). Одељак овог рада под насловом „Лала и Соса“ може се прочитати на страницама Пројекта Растко. Ауторка наводи да назив Лала није довољно расветљен.

Ипак, Љубоја се пре свега позива и на „Речник српскохрватског књижевног језика“ наводећи да он „под одредницом Лала даје две могућности: а) покрајински назив од милоште за брата или старијег мушкарца у кући; б) шаљиви назив за Војвођанинина“.

Изгледа је одредница о Лалама из лексикона „Свезнање“ Станоја Станојевића Љубоји као и многима остала сасвим непозната. Љубоја наводи и да се са прецизношћу не може рећи кад се Лала јавља као комични јунак вица у усменом стваралаштву, али већ двадесетих година XX века то дефинитивно постаје. Позивајући се на Витомира Сударског ауторка наводи и његов став да се назив Лала најпре односио на све Банаћане, а потом се раширио на све Војвођане.

Анализиарјући лик Лале из раних вицева, Љубоја наводи: „Садржаји старијих варијаната увек се у извесним цртама прилагођавају главном јунаку. Генерално гледано, Лала није глуп, једино је логика којом се служи друкчија, чврста и, што је најважније, од старине проверена. Зато те шале одишу неком врстом благе ироније – оне нису апсурдне као данашње шале истога типа, већ су само духовите. Пре би се могло рећи да њихов носилац намерно, свесно и промишљено одбија да призна супериорност и ауторитет модернизације. Он том чуду ускраћује своје дивљење и страхопоштовање, сводећи га на разумну, што значи на његову личну, људску меру. Као јунак, Лала се углавном непоколебљиво држи свега својега: својих обичаја, свог мишљења и свог погледа на свет. Он то чини једноставно и, пре свега, простодушно. Не би му се могло замерити да је тврдоглав или задрт.“

Лала из вица се „родио“ у Београду 1903. године

Први документовани вицеви о Лали потичу из београдских шаљивих новина „Брка“ 1903-1912. г.  Новине „Брка“ су биле шаљиве садржине. Биле су орган српске Либералне странке и излазиле су са кратким прекидима 1882-1903.г, а у њима су сарађивали Стеван Сремац и Лаза Костић. Уредник је био Бранко Петровић, а потом Љубомир Ј. Бојовић.

По примеру „Брке“, вицеве о Лали објављују шаљиве новине „Кића,“ „Звоно“, „Дерт“, „Оковани јазавац“, „Фигаро“, „Геџа“…. Соса се у Брки јавља као личност из вица 1905, а затим из шаљиве песмице 1908. г.

Занимљиво је да су се први забележени вицеви о Лали јављали под насловима „Новости из Срема“, а посебан куриозитет је да Сремци до данас (с правом) упорно одбијају сваки покушај да њих сврставају у Лале.

Велику популарност Лала и Соса као личности из вица стичу тек у београдском „Ошишаном јежу“ (излази од 1935. г), где се у једном вицу  – „Лалино размишљање“ – наводи да је Лала из Црепаје (Јжни Банат). „Ошишани јеж“ представља Лалу као лице склоно алкохолу, гојазног, тешког, са огромним стомаком, у белим гаћама и кошуљи са прслуком, флегматичног, технолошки несналажљивог паора; али ипак духовитог, веселог, домишљатог, сталоженог, разумног, сталоженог итд. Тада се јављају и прве ликовне карикатуре Лале из вица. Илустратор „Ошишаног јежа“ је тада био Пјер Крижанић.

Лала из вица (сасвим лево) у колу београдског „Ошишаног јежа“, насловна страна из 1935. г.

Лала из вица је покушао да се настани  Панчеву 1953. године

На територији Војводине су Радиша Илић и Драгослав Стефановић 1953. године први пут покренули шаљиви лист „Лала“ (Штампан у Београду а излазио у Панчеву) који је покушао да заинтересује јавност Панчева за Лалу као личност из вица и карикатуре. Педесетих година тај лист није нашао публику у Панчеву.

У том неуспеху панчевачког „Лале“ су учествовали Витомир Сударски и Иван Дадић као сарадници. Ова двојица су пола века касније одушевили публику Војводине збиркама „Виц о лали“ и збирком ласцивних вицева „Божје огледало“. Откуд то? Одговор је врло једноставан. Изигравајући „Лалу“ по масовним медијиима Војводине, Иавн Хајтл и Ђорђе Балашевић су користили карикатуралне чиниоце вица о Лали, па је публика навикнута на овакву представу. Деведесетих година је публика суочена с наглим осиромашењем, ратовима и опсадом очајно тражила веселе садржаје.

Предак Лале из вица је у немачкој књижевности још од XVI века био лужички Србин

„Лалебух“, немачко штиво из XVI века о грађанима Шилде која је у Лужичкој Србији.

Љубоја упозорава да је „прво издање збирке кратких шаљивих прича о грађанима Шилде који су својом лудошћу упропастили град изашло у Немачкој. Немачка књижевност је  Шилду су називала Лаленбург. Пун наслов на немачком језику био је „Књига о Лалама: Чудо над чудима, авантуристичке, невероватне и до сада незаписане повести и догађаји Лала из Лаленбурга“ (Das Lalenbuch. Wunderseltsame, abenteuerliche, unerhörte und bisher unbeschriebene Geschichten und Taten der Lalen zu Laleburg).

Ова књига је први пут била штампана 1597. године у Стразбуру као дело анонимног аутора. Било је то доба када је област Браденбурга (у којем се налази варошица Шилда) била део области густо насељене Србима који су прихватили протестантску веру, а још нису били асимиловани у Немце. „Лалебург“ је назив потекао од грчког λαλέω, у значењу назад или натрашке.

Што се тиче представе о Лали из вица и њене могуће везе с узором у немачкој књижевости, мора се имати у приређивање тзв. посрба, страних драмских, претежно хумористичких дела који су прилагођењем смештане у локални контекст и чији јунаци су носили српска имена. Ова традиција води порекло још с краја XVIII века, од Емануила Јанковића. Збирку „Посрбе“ издао је београдски Нолит у едицији „Српска књижевност“1987. године.

Грађани Шилде разваљују врата како би у кућу унели греду – уздуж. Мотив са колекционарског „нотгелда“.

Наравоученије

Виц о Лали је настао у Београду почетком XX века, а не у Војводини. У Војводину је први пут покушао да уђе пола века касније, преко Панчева. Публика Војводине је потом још пола века припремана путем медија да прихвати виц  о Лали. У том процесу су одлучујућу улогу  имали уметници који нису Лале и нису темељно познавали идентитетска обележја Лала. Врло илустративан пример овога је био рад Ивана Хајтла чији уметнички израз „Лале“ је укључио карикатуралне чиниоце, па је „на даскама које живот значе“ ширио гаће од девет пола како би његова фигура и физички личила на цвет лале.

Лала из вица нас све увесељава. Међутим, како сав живот никад није шала и углавном уопште није шала, мора се имати на уму да осим разбибриге виц има важну улогу у култури, да исмеје карактерне мане и погрешне поступке. Лала из вица никад није био културни узор, нити је то била жеља оних који су вицеве измишљали и ширили. Опасно је запоставити идентитет, још опасније је услед небриге о властитом идентитету крпити сопствени недостатак узимајући виц као модел колективног узора.

Лала из вица (лево горе) на састанку редакције „Ошишаног јежа“ 1937.

 

Лала из вица у оркестру „Ошишаног јежа“, 1938. г.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: