Идилична трагедија салаша


Изворник текста: Петровград.орг, мат 2017. г

Када се нам данас неко помене салаш, то изазива навалу романтичних осећања. Романтична осећања изазову сладуњава сећања. Патетична осећања данашње генерације буди успомена на песму „Ја сам рођен тамо на салашу“. Али данас се само старији од седамдесет година још сећају салашарског живота.

Salaš

Салаш у житу, импресија Радивоја Бербакова.

 

Пошто је одавно нестало салаша и салашарског начина живота, данас они који појма немају о салашима мисле да је салаш неко усамљено идилично место где је све мирно, лепо и добро.

Салашарска идила

 

Ђорђе Балашевић је 1978. године снимио сингл са насловном песмом: „Љубио сам снашу на салашу“. О салашима, салашарима и салашарском начину живота као идиличном, пасторалном и неповратно изгубљеном „рају“ наших предака сведочи зборник „Еј Салаши“ у издању Културно-историјског друштва Пчеса из 1994. године, под уредништвом Веселина Лазића. Мноштво аутора са свих страна Војводине записало је у њему своју реч о салашу, у доба када је он већ сасвим нестао са лица земље.

Младе генерације могу данас да посете салаше који су постали угоститељски објекти. То више нису прави салаши, мада власници те угоститељске објекте и даље зову салашима. Салаш је самостално пољопривредно газдинство.

 

Salaš

Детаљ слике „Тошин салаш“ Саве Стојкова

 

Салаше су сликали наши велики сликари. Он је фигура пејзажа наивне интиме Саве Стојкова и равничарске импресије Радивоја Бербакова.

И живе слике партизанског филма су салаш приказали као средиште антифашистичке борбе за слободу. На тај начин су о салашу проговориле живе слике Бранка Бауера по роману Арсена Диклића у ТВ серији „Салаш у малом риту“.

О салашу и данас носталгично пева кикинђанин Милан Прунић „Дума“: „Завејан је пут за салаш мој“.

Миленко Роцков је у издању Банатског културног центра 2009. године објавио књигу својих детињих сећања: „Салашарска идила“.

Салашарска трагедија

 

Раша Попов је у књизи „Дух паорске војводине“ упозоравао да је горепоменута Балашевићева песма саркастична. „Сви који заводе салашара (добро се чувајући да то не постану), верују да су то срећни људи који су умакли од варошких и сеоских конфлитката!“ Попов подсећа да је немогуће побећи „у бескрај равнице“, упозоравајући: „Бескрајних равница нема“. (…) „Човек се мора суочити“. Бекство Попов назива „срамотничким“, говорећи о салашима као „невидљивом селу“ и „невидљивој рурализацији салаша“, поричући њихову усамљеност, како се то на први поглед чини варошанима.

„А салашарска истина је, наравно, као што то с романтиком увек бива, опора и горка“.

 

Banatsko klasje

Банатско класје. Фото: Зоран Међо

 

Салашарски начин пољопривредног опстанка нарочито се развио након увођења Баховог апсолутизма, установљењем тоталне полицијске и бирократске власти ради израбљивања наших сељака у Аустро-угарској.

О тешком и трагичном животу салашара сведочи дневник Глише Обрадовића, којег је КИД Пчеса објавила још 1994. године. Било је то доба масовног сиромашења наших сељака и исељавања, нарочито у САД.

Након Првог светсог рата, услед паада цена пољопривредних производа, салашари су економски пропадали. Време је прегазило салашарски начин привређивања, а дотукла их је национализација и принудни откуп пољопривредних производа у доба социјализма. У социјализму је чак рушење конфискованих салаша био „подвиг“ који се предузимао радосно у име „прогреса“.

Салашарски епилог

 

У књизи „Еј Салаши“ налази се прилог Драгољуба Бадрљице, Мокринчанина, „Бате из Баната“. У Батином прилогу је цртеж кикиндског фотографа Лазара Карчова, који је имао потребу да остави сведочанство како је САП Војводина у име модерног добра брутално уништавала салаше. Његов цреж се зове: „Орно и свечано рушење салаша“.

 

Rušenje salaša

Орно и свечано рушење салаша, цртеж Лазара Карачова из Кикинде.

 

Салаши су били чувари традиције у сваком смислу. Успомене на њих бледе, а „лепе потискују ружне“. Тих чувара више нема. Кажу да се налазимо у стању „постриндустријског друштва“, а да нам је култура „постмодерна“. Салаш је био место у коме се традиионална вековна аграрна култура наших предака чувала до краја, избегавпиу од модерно доба. Та борба је била тешка, дуга и увек се завршавала трагично. Ипак, она је оставила сведочанство о нашим коренима. О нашим прецима. О људима који нису имали смартфон и таблет, али су живели здраво, волели и радовали се. И увек знали ко су и чији су.

Салаши су били чувари традиције у сваком смислу. Успомене на њих бледе, а „лепе потискују ружне“.

Нису имали струју, интернет и друштвене мреже, а били су много способнији за самостални живот од сваког од нас данас. Своје газде на својој земљи. Нису имали скоро ништа, а имали су све.

Имали су себе.

Ми данас имамо све, а имамо ли себе?

 

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

One Response to Идилична трагедија салаша

  1. Анонимни says:

    Упознао сам салаше и салашаре кад сам с јесени 1940. године , пошао у први разред ОШ у Тарашу, једном лепом, бајковитом селу поред Тисе. Тог пролећа се моја породица доселила из суседног села Меленци, јер је отац купио ветрењачу, једину у селу. Ветрењаче се, обично, налазе на ободу села, 300-400 метара удаљене од последњих кућа. На километар од ветрењаче налазила су се два салаша – Веселина Протића Џавера и Живе Толмача Пржеље. Деда Живин унук Живко је био мој вршњак и заједно смо пошли у први разред.Живко би свраћао по мене те смо заједно ишли и у школу и из школе.Како смо се зближили у школи тако смо се посећивали и заједно играли.Тако сам упознао његов салаш. На салашу је живело бројно домаћинство деда Живе а Живко је био најмлађи.Салаш је имао бројне зграде за коње, краве, волове, телад и овце.Са северне стране салаша је био пространи пашњак а иза салаша се простирала деда Живина земља која је сваке године имала друкчији изглед…Како је све то за мене било нешто ново, до тада непознато, ја бих приликом сваког боравка нешто откривао. Живкова баба, коју су звали мајка, увек би нас нечим почастила.Једном нам је из качице кашиком настругала овчији сир, чији укус и сад осећам..
    .

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: