Бојан Пајтић, од Бодрума до русофобне NATO пропаганде


Изворник текста: Фонд стратешке културе, 29. 6. 2016. г.

Након више од деценије у Војводини долази до „смене“ владајуће гарнитуре. Бојан Пајтић је власт над Воводином закључио русофобним испадом. Пајтић је овим српској јавности доказао да је сврха војвођанског аутономаштва упропашћење властитог завичаја ради ометања сарадње Европе са Русијом у корист глобалистичког поретка. Због нечисте савести привиђају му се руске војне базе којих у Србији нема. 

Чувајте се лажних пророка,
који вам долазе у овчијем руху,
а изнутра су грабљиви вуци.
По плодовима њиховим познаћете их.

(Св. Јеванђеље по Матеју)

Бојан Пајтић се са члановима Покрајинске владе опрашта од власти

Бојан Пајтић се у присуству чланова Покрајинске владе опрашта од власти над Војводином.

Напуштајући положај првог човека Покрајине, у присуству директора покрајинских фондова и покрајинских секретара, Бојан Пајтић је представио јавности „резултате своје владавине“ и изразио „забринутост за Војводину“. Тврдио је како је његова власт тобож била  „скромна“ и „штедљива“. Стотине милијарди динара профућканих у Развојној банци и фондовима Покрајине није помињао, али је републичку власт оптужио за „ускраћивање“ 500 милијарди динара из буџетских средстава и „минимум сарадње“ с покрајинским властима“. Хвалио се мостовима које је изградила Покрајина. Изразио је „очекивање“ да ће бити донет закон о финансирању Војводине, иако пуних десет година није ни покушао да га изради а камо ли поднесе предлог таквог закона. Изразио је и „забринутост“ за будућност Покрајине, пропустивши да се осврне на сопствену одговорност због дванаест година несрећне покрајинске прошлости и садашљости.

Аутономашка паника због непостојећих руских војних база

Руски спасиоци у Обреновцу

Пајтићу је очигледно „проблем“ то што су руски спасиоци захваљујући нишком хуманитарном центру спасили живот 400 Обреновчана у време када су САД и ЕУ немо гледале како се овај српски град дави у поплавама. На слици: Руски спасиоци у Обреновцу 2014. г.

Пар дана касније Пајтић се обратио Александру Вучићу отвореним писмом у којем је изразио садржину једне своје забринутости. Навео је да су медији под Вучићевом контролом почели „бесомучну кампању против ЕУ и САД“. Ево шта Пајтића највише тишти у Војводини: „Конкретни разлог мог писма Вама је посебна забринутост око медијских најава изградње руске војне базе у Србији, у Зрењанину код аеродрома Ечка“. Најодговорнији челник режима из којег су извирали највећи проблеми Војводине данас измишља како је познато „колико је проблема нашој земљи направио тзв. српско-руски хуманитарни центар у Нишу, заједно са потпуно непотребном војном парадом са руском војском и низом заједничких војних вежби“. Наравно, Србија се одлично сећа тренутне акције руских спасилаца приликом поплава у Обреновцу маја 2014. године. Пајтићу је очигледно „проблем“ то што су руски спасиоци захваљујући нишком хуманитарном центру спасили живот 400 Обреновчана у време када су САД и ЕУ немо гледале како се овај српски град дави. „Сама помисао да се идеја подизања руске војне базе у Србији разматра је разлог за узбуну“, сугерише Пајтић, предлажући да се Србија војно интегрише у NATO савез  који је 1999. године, бомбардујући Нови Сад, уништио све новосадске мостове, зграду РТВ НС, разарао новосадску и панчевачку петрохемијску индустрију и бројне друге циљеве по Војводини.

Љубиша Спасојевић у друштву Имре Чонтоша и Јованке Павловић који су се супротставили лажима о постојању "концентрационог логора" у Стајићеву и Торку.

Љубиша Спасојевић у друштву Имре Чонтоша и Јованке Павловић који су се истином супротставили лажима о постојању „концентрационог логора“ у Стајићеву и Торку.

Наравно, Пајтић износи неистине. Никаква „руска војна база“ се неће градити код Ечке, баш као што у Нишу не постоји руска војна база, већ хуманитарни центар. То што је Блиц планирани тренажни центар за пилоте назвао „руском базом“ само је пример новинарске непрецизности или глупости. „Руска војна база код Ечке“ је Пајтићева измишљотина, утвара коју производи његова лична уобразиља да ће русофобном изјавом поново заинтересовати за себе господаре глобалистичког поретка. Менаџер гласања из Бодрума би морао да се сети како су још 2009. године његови коалициони партнери из ЛСВ (Александар Мартон) на сличан начин измишљали постојање концентрационог логора у непосредној близини Ечке (Стајићево), лажно трдећи да су ту Хрвати мучени а неки чак и убијани. У ствари, радило се о сабирном центру за похапшене криминалце у источној Славонији1991. године (међу којима је било и Срба, а у коме нико није умро). О тој истини сведоче новинарска репортажа Љубише Спасојевића и реаговање председнице Удружења ратних војних инвалида из Зрењанина Јованке Павловић, који су се јавности обратили поводом манипулација сабирним центрима у Стајићеву и Торку. Пајтића 2009. године није бринуло лагање о „концентрационим логорима“, а данас га брине непостојећа „руска војна база“ код Ечке.

Војводина је, међутим, пуна пустих фабричких хала и празног пословног простора пропалих трговинских фирми, а које су пропале управо током Пајтићеве власти у Војводини. Војводина је пуна сведочанстава разарајуће приватизационе стварности и Пајтићевих обећања која се нису остварила. На слици: Рушење фабрике "Бане Секулић" у Сомбору.

Војводина је пуна пустих фабричких хала и празног пословног простора пропалих трговинских фирми које су пропале управо током Пајтићеве власти у Војводини. Војводина је пуна сведочанстава разарајуће приватизационе стварности и Пајтићевих инвестиционих обећања која се нису остварила. На слици: Рушење фабрике „Бане Секулић“ у Сомбору.

Од почетка 2008. године сам редовно упозоравао домаћу јавност на деструктивне последице примене политике војвођанског аутономаштва. Данас су последице те штеточинске политике очигледне свуда по Војводини. Буквално, испред сваког града, испред сваког села у Војводини, клате се на ветру и пропадају на киши  нахерене, зарђале и од жеге и мраза избледеле табле с давним најавама Пајтићеве покрајинске владе о почетку великих капиталних радова, плановима индустријских зона или технолошких паркова. Војводина је, међутим, пуна пустих фабричких хала и празног пословног простора пропалих трговинских фирми, а које су пропале управо током Пајтићеве власти у Војводини. Војводина је пуна сведочанстава разарајуће приватизационе стварности и Пајтићевих обећања која се нису остварила.

Ненад Чанак по Војводини убећује јавност како је Устав пропале СФРЈ из 1974. године једино решење за све жеље аутономаштва.

Војвођанско аутономаштво је још од 1991. године своје упориште утврдило у малограђанском сентиментализму и ксенофобији паланачких „филозофа“ Војводине. Политички подобни културни модел је војвођанско аутономаштво пре свега градило на презиру „фенси паора“ према сопственој отаџбини, држави, народу, властитом интересу и култури. Религиозно су веровали да је „Београд опљачкао Војводину“, а ту предрасуду је од почетка ширила ЛСВ Ненада Чанка као суштински смисао идеологије војвођанског аутономаштва. На жалост, иако другачије и није било могуће, политичка оријентација војвођанског аутономаштва је изграђена на зависти према Београду. Ту своју оријентацију од недавно ужурбано утврђују русофобијом и, након перјаница ЛСВ, њихов русофобни став је прихватио први човек ДС.

А деведесетих година прошлог века чинило се да ће Бојан Пајтић остварити каријеру у драмској уметности којом се аматерски бавио 15 година. Политички ангажман је почео у националистичкој Народној партији Милана Парошког 1996. године. Иако је у ту партију ушао због породичног пријатељства са њеним лидером, то  му није сметало да остане у ДС пошто се Милан Парошки повукао из ДС врло брзо разочаран Зораном Ђинђићем.

Зоран Ђинђић против аутономаштва и сепаратизма у Војводини

На слици: Ненад Чанак и Зоран Ђинђић. Фото: Време.

Имао је Зоран Ђинђић луцидних тренутака. На жалост, бивало је то ретко и прекасно. Још половином 2001. године Ђинђић је испитао економске и финансијске односе АП Војводине са Републиком Србијом, па је обавестио јавност да никаква експлоатација Војводине претходних десет година није постојала, већ да је истина управо супротна. На слици: Ненад Чанак и Зоран Ђинђић. Фото: Време.

Данашња јавност је углавном заборавила да је законодавна делатност почетног доба ДОС-овске власти у периоду 2000-2003. године била под техничком нормативном контролом Бојана Пајтића који је у то време био председник Законодавног одбора Народне скупштине Р. Србије. То је управо оно доба када су доношени прописи којима је омогућена бесомучна „приватизација“ да би се „на добош“ распродавале најскупље домаће фабрике, будзашто откупљивали најбољи домаћи пољопривредни комбинати и затварале најбоље домаће банке.

Ипак, имао је Зоран Ђинђић луцидних тренутака. На жалост, било је то ретко и прекасно. Још половином 2001. године Ђинђић је испитао економске и финансијске односе АП Војводине са Републиком Србијом, па је обавестио јавност да никаква експлоатација Војводине претходних десет година није постојала, већ да је истина управо супротна. „Ђинђић је о односу централе власти према Војводини рекао да пљачке није било и да је у припреми извештај о давању Војводине републици и обратно, према коме је Војводина била издржавана“.

Да Ђинђић није погинуо, брзо би постало јасно како није било, нема, нити ће икада бити „Србијанске пљачке Војводине“. Већ почетком 2001. године Ђинђић је ушао у сукоб  с војвођанским аутономашима доношењем Омнибус закона за Војводину. Он је 2002. године покушао да правно регулише односе Републике и Покрајине. Међутим, ствари су се измениле након Ђинђићеве погибије марта 2003. године.  Најављени Ђинђићев извештај који би раскринкао све аутономашке пропагандне лажи о Војводини као крави музари Србије до данашњег дана није угледао светлост дана! Ђинђићеви наследници су све учинили да јавност заборави за постојање тог извештаја.

Биши гласачи ДС и поштоваоци Зорана Ђинђића још увек добро памте његову препоруку да „Војводина треба да постане локомотива која ће повући Србију у Европу“. Врло брзо након Ђинђићеве погибије, заслугом Бориса Тадића и Бојана Пајтића, Војводина је Демократској странци послужила као локомотива која је Србију повукла у феудално доба.

Војвођанско аутономаштво није успело да брзо искористи погибију Зорана Ђинђића 2003. године. Немогући Преднацрт Основног закона о АПВ којим би на мала врата Војводина постала покрајина СР Југославије није добио сагласност одлучујућих политичких фактора Војводине, укључујући и представнике тадашље ДС. Међутим, Преднацрт је био први акт којим је дефинисана Војводина као „европска регија“. Не случајно, радом на пропалом Преднацрту је руководио др Александар Фира, господар уставно-правне струке доба пропалог Брозовог социјалистичког самоуправљања, чиме је омогућена легализација  сапратистичких покрета спроводећи одумирање државе у пракси.

Од Бодрума до Бановине

Иако се Борис Тадић власти над ДС домогао обећавши да ће рашчистити аферу "Бодрум", чим се домогао власти одмах је "заборавио" то обећање и помагао Чанку и Пајтићу у свим покушајима да остваре немогуће политичке жеље војвођанског аутономаштва.

Иако се Борис Тадић власти над ДС домогао обећавши да ће рашчистити аферу „Бодрум“, чим се домогао власти одмах је заборавио то обећање и помагао Чанку и Пајтићу у свим покушајима да остваре немогуће политичке жеље војвођанског аутономаштва.

Чим је марта 2003. године погинуо Ђинђић, Бојан Пајтић је одмах постао шеф посланичког клуба ДОС у Скупштини Р. Србије. Овај посланички клуб је одмах скандалозно злоупотребио поступак демократског одлучивања у Србији (афера  „Бодрум“). Упркос томе што је српској јаности постало познато како је Пајтић директно тврдио да су сединицама присуствовали одсутни посланици, и он и остали  актери афере „Бодрум“ остали су некажњени. Наиме, сазнало се да су неки посланици владајуће посланичке групе ДОС „гласали“ иако нису били присутни у Скупштини. Постало је јасно да се ради о злоупотреби електронског система гласања. У конкретном случају радило се о спорном избору гувернерке Народне банке (Кори Удовички) јула 2003. године. Брука је пукла када се сазнало да је народна посланица Неда Арнерић (ДС) „гласала“ за избор гувернерке, иако је била одсутна, јер се налазила на летовању у турском граду Бодруму. Тадашњи портпарол ДС Александар Радосављевић је јавности као „доказ“ предочио лажне авионске карте Неде Арнерић. Међутим, када се сазнало да не постоји ваздушна линија Бодрум-Београд, тада је Бојан Пајтић изнео неистиниту конструкцију како је Арнерићева од Бодрума до Истамбула путовала таксијем, а од Истамбула до Београда авионом. Неда Арнерић је неколико месеци касније јавности признала да је током гласања била у Бодруму. Исто су потврдили и Борис Тадић и тадашњи председник Владе Зоран Живковић (ДС), који је чак навео да је Бојан Пајтић „најодговорнији за манипулацију посланичким картицама“. Борис Тадић је током кампање за место председника ДС обећао да ће расветлити аферу „Бодрум“ кад постане председник ДС, али је поставши председник ДС „заборавио“ своје обећање.

Летонски споменик слободе у Риги, чији симболички елементи су послужили анонимном хералду "европске регије" да их пришије на "заставу АПВ"

Летонски споменик слободе у Риги, чији симболички елементи су послужили анонимном хералду „европске регије“ да их пришије на „заставу АПВ“

Упркос тешкој компромитованости афером „Бодрум“, Пајтић се 2004. године домогао положаја председника Извршног већа Скупштине АПВ. До 2008. године постао је „рекордер по чланству у Управним одборима јавних предузећа“. Овакву „ласкаву“ оцену дао му је изразито евроатлантски опредељени београдски политички недељник  „Време“.

Пајтићева власт је већ 2004. године, на иницијативу ЛСВ (данас је јасно да је ЛСВ странка рокфелерових политичких лобиста), игноришући струку, традицију и јавно мњење усвојила мотиве са споменика слободе у Риги (окупљалишта летонских неонациста) као мотив за заставу Војводине. Ово је отворило нови мрачни процес у Војводини. Почео је процес лаганог, али упорног обесмишљавања антифашистичких традиција Војводине и њиховој замени крајње проблематичним садржајима. Парадигма тог процеса је бесрамно промовисање једног титоистичког кетмана, крипто-фашисте и стварног обожаваоца Езре Паунда, као корифеја војвођанског антифашизма. Ради се о Радомиру Константиновићу. Зашто им је Радомир Константиновић био толико значајан? Зато што је Константиновић тешко разумљивим стилом у својој књизи „Филозофија паланке“ 1969. године етикетирао низ највећих српских писаца назвавши их носиоцима „паланачког духа“ и изнео лажну тврдњу о постојању аутентичног „српског нацизма“.

Пајтић је имао две године да потпуно самостално припреми свој положај и одабере будуће савезнике за наредну деценију аутономашке муже наших новаца. Захваљујући лошој процени, СВМ је ушла у коалицију са ЛСВ без ДС, па на изборима 2003. године није успела да досегне  цензус на републичком нивоу. Чанкову ЛСВ је из политичке смрти повампирио 2006. године  управо Бојан Пајтић гласовима покрајинских симпатизера ДС, тако што је примио ЛСВ у коалицију. Кадрови ДС и ЛСВ су се годинама  „куплунговали“ на власти Јавних предузећа. „Војводинаводе“ и „Војводинашуме“ су постале партијско феудално лено ЛСВ. Сви ти, „душебрижници“ за судбину наших новаца, упорно су пропуштали да у уставном року (краја 2008. године) поднесу предлог закона о финансирању Војводине.

Бивши директор ДС Миодраг Костић на раменима Ненада Чанка

Миодраг Костић на раменима Ненада Чанка

Током бесомучне ДОС-овске приватизације, уз пуно учешће кадрова ДС, омогућено је тајкунима Милошевићевог доба да се „за тепсију рибе“ домогну власништва над пољопривредном земљом, комбинатима и пољопривредном индустријом Војводине.

Један од тајкуна постао је Миодраг Костић, бивши директор ДС, који је захваљујући приватизацији муњевито постао пољопривредни велепоседник и  „краљ шећера“.

Од свих транзиционих режима источне Европе, евроатлантски свет није захтевао реституцију само имовинских права грађана Србије.

Сво војвођанско аутономаштво, па и војвођанска ДС, развијало је, помагало и унапређивало процес успостављања нових спахилука у Војводини. Деценију и по су спроводили или бар помагали феудализацију пољопривредних, индустријских и других капиталних ресурса Војводине, док је очајни народ остајао без посла и прихода, а данас се праве луди.

Тамаш Корхец честита Шандору Егерешију усвајање противуставног „Корхецовог Статута АПВ“.

Против правне државе илегалном „европском регијом“

Наступањем ефеката светске економске кризе 2008. године, Пајтићев покрајински режим је са осталим војвођанским политичким аутономаштвом суштински спроводио у Војводини само једно: Успостављање илегалне „европске регије

Уствари, колико год систем пољопривредних субвенција био лош, њиме је Република Србија ипак издржавала пољопривреду у Војводини. Вреди подсетити да је системом републичких пољопривредних субвенција, за којим данас жале најљући „аутономаши“ преко 70% републичких новаца за аграр упућивано баш војвођанским земљорадницима. Управо Пајтић је 2005. године одлучујуће утицао да се уведе лошији систем субвенција. Управо захваљујући њему, субвенционисана је пољопривредна производља по хектару, а не по приносу. Шта више, Пајтић је чак предлагао да се уведе субвенција по хектару без власничког ограничења. Повукао се тек када је јавности постало јасно да би нелимитираним субвенцијама Република из свог буџета овако награђивала тајкуне за то што су се за џабе домогли земље.

НИС Гаспромнефт

Легални положај Војводине у Србији нарушен је првенствено из геополитичког разлога – ради ометања енергетске сарадње јужне Европе и Русије. Војвођански сепаратизам је од 2008. године сасвим уклопљен у антируску геополитику NATO-а. На слици: НИС Гаспромнефт

У доба када је из све снаге требало припремити пољопривредну индустрију и земљорадњу у Војводини да издржи налет светске економске кризе, Пајтићеви аутономаши и београдски евроатлантисти су све снаге уложили у нарушавање легалног статуса Војводине у уставном систему Р. Србије. Тајно од јавности, они су припремили Корхецов статут АПВ. Драгоцено време су протраћили да би Војводини срушили кров на главу. Септембра 2008. године Пајтићеви аутономаши су у Војводини беспотребно изазивали кризу уставности и законистости доношењем аката којима су узурпирали републичке надлежности. Закон о надлежностима АПВ и Корхецов статут су имали свој деструктивни политички смисао  сами по себи. Међутим, легални положај Војводине у Србији нарушен је првенствено из геополитичког разлога – ради ометања енергетске сарадње јужне Европе и Русије. Војвођански сепаратизам је од 2008. године сасвим уклопљен у антируску геополитику NATO.

Током 2008. и 2009. године, када је наступио одлучујући удар светске економске кризе на Војводину, Пајтићеви аутономаши су покрајинску привреду препустили судбини како би јавност замајавали немогућим Корхецовим статутом. За своју политику су аутономаши потражили савезнике на локалу међу до јуче мрским им „Србијанцима“ и пропагирали успостављање низа аутономија у Поморављу, правцем планиране трасе „Јужног тока“.

Године 2009. упозорио сам на фингираност политичког сукоба Млађана Динкића са Бојаном Пајтићем. Врло брзо потом, републички режим је скандалозно прилагодио српско законодавство покрајинском противуставном Корхецовом статуту. Евроатлантски Тадићев Београд и аутономашки Пајтићев Нови Сад су на тај начин здружено нарушавали владавину права сасвим пропуштајући да се боре против последица светске економске кризе у Војводини.

Лого Металс банке које се домогао Пајтићев режим да би се домогао њених новаца и металску индустрију Војводине препустио пропасти.

Аутономашки грабеж наших новаца

Закључком Владе Србије 05 бр. 400-2441/2009 донетим 29. априла 2009. г. Пајтићевој  аутономашкој влади су најзад поверени сви републички новци за плаћања на територији Војводине. Тиме је Р. Србија постала „крава музара“ војвођанских аутономаша. Да би прикрили ту непријатну чињеницу од јавности, аутономаши су уставну основицу покрајинског буџета лажно представљали као „срамно ниску“ републичку финансијску обавезу према Војводини.

Другим речима војвођански аутономаши су своје паразитирање на републичком буџету крили ширењем „фаме о војвођанских 7%“.

Пајтић је 2014. године по основу те фаме чак покренуо узалудни поступак пред Уставним судом против Буџета РС.

На слици: хапшење српских омладнаца због тога што сужелели да на миран и демократскиначин јавно изразе својенеслагање с илегалним "Корхецовим Статутом" АПВ.

На слици: хапшење српских омладнаца у Новом Саду због тога што су желели да на миран и демократскиначин јавно изразе своје неслагање с илегалним „Корхецовим“ Статутом АПВ.

Почетком јесени 2009. године Борису Тадићу је први пут пало на ум да размисли треба ли да испуњава  баш сваку аутономашку жељу. Међутим, у том тренутку Пајтићеву владу је посетила једна веома битна, а сасвим нетраспарентна глобалистичка организација – „Швајцарска конституенца (неформални борд директора ММФ и Светске банке). Случајно или не, врло брзо након њихове посете је противуставни Корхецов статут усвојен у републичкој Скупштини и ступио је на снагу. Републичка полиција је по дојави лигашког покрајинског секретара у Новом Саду чак похапсила српске омладинце који су мирним начином покушали да изразе своје неслагање са актом који је нарушио јединство наше  отаџбине. Евроатлантисти Београда и аутономаши Новог Сада су коначним усвајањем Корхецовог статута сасвим одустали од четвртог политичког начела демократске политике модерног доба: Начела недељивости републике. Уместо овог начела, на сваком кораку су популарисали демагогију „децентрализације“ и „регионализма“, која је прикривала њихове тежње за феуалном партикуларизацијом.

На слици: Лого Развојне банке Војводине

На слици: Лого Развојне банке Војводине.

Београдски режим је од металског концерна Војводине отео Металс банку, да би Пајтићевим аутономашима предао њен финансијски капитал којег је металска индустрија Војводине деценијама мукотрпно стварала и унапређивала. Чим су се Пајтићевци домогли Металс банке, металска индустрија Војводине је сасвим нестала! Тадићевци су редом конвалидирали све политичке жеље аутономаша које су ови умели да формулишу. Иако је проглашена „Развојном банком Војводине“, бивша Металс банка је аутономашком режиму служила искључиво за покривање губитака које је производила Пајтићева политика. Врло брзо су новци наше металске индустрије потрошени, па су у више наврата задуживали Покрајину емитовањем обвезница, како би надоместили средства која „омиљени“ дужници по правилу нису враћали у РБВ. За само три године таквог  штеточинског пословања, Пајтићева аутономашка власт је РБВ довела у стање колапса, а потом у стечај. Јавности је могло бити јасно и да у буџету Војводине недостају огромне своте новаца, а да је Корхецов статут једини успех Пајтићевог аутономашког режима.

Колапс Војводине под разобрученом влашћу Пајтићеве илегалне европске регије

Пајтићева „европска регија“ није испуњавала статистичке критеријуме које мора испуњавати регија (NUTS) да би приступила мужи буџетских средстава ЕУ, па су Пајтићеви аутономаши тада наумили да се послуже жупанијама суседне Мађарске и Румуније. Сва срећа, Румунија је убрзо прозрела опасност, па је „ДКМТ регија“ ипак остала мртво слово на папиру. На слици: Замишљена „ДКМТ регија“.

Пајтић је Војводину за мало увалио у процес стварања нове државе од делова Србије, Мађарске и Румуније. Радило се о под кулисом званом „пројекту регионалне сарадње“ Дунав-Криш-Мориш-Тиса, који је преименован у „ДКМТ регион“. Наиме, Пајтићева „европска регија“ није испуњавала статистичке критеријуме које мора испуњавати регија ЕУ (NUTS) да би приступила мужи буџетских средстава ЕУ, па су Пајтићеви аутономаши тада наумили да се послуже жупанијама суседне Мађарске и Румуније. Сва срећа, Румунија је убрзо прозрела опасност, па је „ДКМТ регија“ ипак остала мртво слово на папиру. Наша дипломатија би морала да преиспита у којој мери је Пајтићево парадипломатско импровизовање са „ДКМТ регионом“ мотивисало ову (иначе Србији традиционално пријатељску) суседну земљу на неке њене касније непријатне потезе према Србији.

Аутономашки функционери су постајали све бахатији и после 2008. године су, по примеру Пајтића, почели право међусобно такмичење ко ће дограбити више јавних функција у Покрајини. Све те функције биле су, разуме се, добро плаћене.

Бојан Пајтић открива спомен плочу самом себи на обновљеној ћуприји преко Великог Бачког канала коју је обновио "нашим новцима".

Бојан Пајтић открива спомен плочу самом себи на обновљеној ћуприји преко Великог Бачког канала коју је обновио нашим новцима.

Године 2010. Бојан Пајтић је почео да пласира особиту самопромоцију представљајући себе као „највећег мостоградитеља“ Војводине и градитеља хидроелектрана.

Међутим, у Војводини је ипак само републичким новцима, без динара улагања Пајтићевог режима, подигнут најдужи мост на Дунаву у Европи, мост код Бешке. У ствари, баш у време отварања моста код Бешке умало није пропао Гаранцијски фонд Војводине. Од изградње 12 хидроелектрана које је Војводини обећао Пајтић, ни један шип није забоден. Пајтић за 12 година на власти у Војводини није успео да обнови чак ни чувени новосадски  Жежељев мост, иако је то више пута најављивао: за догодине. Пајтићеви мостоградитељски успеси углавном нису били подухвати плаћени покрајинским новцима, или се радило о поправкама ћуприја на регионалним каналима који су годинама запуштени и смрде.

На слици: Суботичка "Фиделинка", била је понос житно-млинске индустрије Војводине док је се нису дохватили Бојан Пајтићи Чедомир Јовановић.

На слици: Суботичка „Фиделинка“.  Била је понос житно-млинске индустрије Војводине док је се нису дохватили Бојан Пајтићи Чедомир Јовановић.

Почео је чак да поставља и спомен плоче са својим именом на забавиштима, домовима здравља (чак и на једној цркви) чије обнове је делимично помогла покрајинска влада. Таква кампања је све мање личила на политичку пропаганду, а Војводину претварала у хумореске Иљфа и Петрова или гротеске Данила Хармса.

Упркос Пајтићевим обећањима да ће бити спасена, пропала је најмоћнија житно-млинарска фирма Војводине (суботичка „Фиделинка“) како би је се домогла породица шефа ЛДП-а, преко своје фирме у Лондону. У амбалажи „Фиделинке“, под брендом „најбоље из Војводине“, почело је да се продаје увозно страно жито!

Док су индустрија и пољопривреда у Војводини пропадали, Пајтић је у Бриселу оснивао паралелно, скупо, а бескорисно дипломатско представништво Покрајинске владе. Ради давања политичког легитимитета таквом подухвату је и Покрајинска влада прихватила аутономашко повампирење Брозове политике одумирања државе у самоуправном социјализму. Дотерана је преко „дунавских стратегија“ и поменутом употребом флоскула „децентрализација“ и „регионализација“ уклапана у давне политичке идеје „Интермаријума“.

Положај АП Војводине Бојана Пајтића је требао да постане светли пример успеха „дунавских стратегија“.

на слици: Шеф Пајтићеве дипломатије "на бицикли" Предраг Новиков" у Грацу 2007. године укључује Пајтићеву "европску регију" у "еврорегију" Алпи-Адрија-Панонија-

на слици: Шеф Пајтићеве дипломатије „на бицикли“ Предраг Новиков“ у Грацу 2007. године укључује Пајтићеву „европску регију“ у „еврорегију“ Алпи-Адрија-Панонија-

Године 2011. су војвођански аутономаши покушали да активно обесмисле и антифашистичке традиције Војодине компромитовањем сећања на жртве Новосадске рације. Још горе, у медијима су се јавили апели о потреби обештећења протераних фолксдојчера, иако ни Војводина, ни Србија не сносе никакву одговорност за њихову судбину која је решена 1945. године договором великих сила у Потсдаму, а затим педесетих година у Паризу. Мада се Пајтић није лично експонирао у борби за „права потомака фолксдојчера“, није се томе ни противио. О немогућој одговорности Србије за тероризам војног режима Брозовог генерала Ивана Рукавине у Војводини писао сам у одговарајућем чланку.

Још горе су биле прилике од непосредног значаја за живот грађана Војводине. Домаћа јавност је болно сазнала за нагли успон корупције у здравству Пајтићеве покрајине, нарочито путем установљења „листа чекања смрти“ на покрајинској клиници у Сремској Каменици. Покрајински медији (укључујући РТВ) су годинама игнорисали прогоњену Бојану Бокоров. Ова храбра лекарка се непоколебљиво  супротставила трговцима местом на „листи чекања смрти“ онкологије Пајтићеве „европске регије“. Док се на каменичким листама чекало све дуже, Пајтић је сваке године понављао обећања да ће догодине бити изграђена „Каменица два“. Иако се уистину радило о новом крилу старе зграде клинике, Пајтић га је поносно прозвао „Шварцвалд клиником“, и ни ову зграду није оспособио за пуних 10 година.

На слици: Ново крило зграде Покрајинског медицинског института у Каменици. Ову доградњу јПајтић је прозвао "Каменица 2", а потом "Клиника Шварцвалд". Десеетогодишњим обећавањем да ће бити завршен "догодине" покрајинску инвестицијује претворио у "Скадар на Бојани".

На слици: Ново крило зграде Покрајинског медицинског института у Каменици. Ову доградњу Пајтић је прозвао „Каменица 2“, а потом „Клиника Шварцвалд“. Десеетогодишњим обећавањем да ће бити завршена „догодине“ покрајинску инвестицијује претворио у „Скадар на Бојани“.

Поплава корупције у Пајтићевој „европској регији“ постала је општа након поверавања Покрајинској влади новаца за републичка плаћања. Покрајински режим је муњевито спречио Бојана Костреша који је августа 2011. године самоиницијативно поднео Предлог закона о финансирању Војводине. Тада је јавности најзад постало коначно да постаје јасно да Предлог закона о финансирању Војводине постоји, али да га аутономашки режим крије. Постало је извесно да новосадском режиму одговара финансијско безакоње и бескрајна расправа око наших новаца.

Ситуација у Војводини је до 2012. године толико нарушила владавину права и безбедност, да су агентуре неоосманистичке Турске под легендом омладинског  активизма успешно и некажњено провалиле у једну новосадску касарну. Војвођанско аутономаштво је покушало да се уједини у јединствени „Војвођански фронт“ како би остварило широки утицај у народу и повратило пољуљани улед аутономаштва у јавности. Узалуд.

на слици: Лого пропале "Тесла банке", Пајтићеве потпуно неуспешне иностране финансијске авантуре у коју је послао нашеновце и увалио уз њих и републичке финансије.

На слици: Лого пропале „Тесла банке“, Пајтићеве потпуно неуспешне иностране финансијске авантуре у коју је послао наше новце, а увалио и републичке финансије.

За свега пар година разобручене власти Пајтићевог аутономашког режима, дошло је до финансијског краха главних покрајинских финансијских институција. Јавност је сазнала како су Пајтићевом режиму подобни тајкуни добијали кредите од Развојне банке Војводине без одговарајућег обезбеђења и једноставно престајали да их враћају. Политички пласмани капитала под контролом Пајтићевог режима одвели су новце Војводине у пропаст уместо у развој. Међутим, то није било довољно. У проблеме је 2013. г. запала и Тесла банка, која је настала као последица Пајтићевог заграничног финансијског авантуризма (у Хрватској).  Тесла банком је Пајтић успешно оптеретио покрајинске, али и републичке финансије (Фонд за развој Републике Србије). Под управом Пајтићевог режима, пропао је и некад моћни Фонд за развој Војводине. Његову пропаст Пајтић је прикрио на потемкиновски начин. Чим је Фонд за развој Војводине пропао, одмах је прогласио оснивање истог фонда под мало другачијим називом сместивши га у сабласно пусту зграду Развојне банке Војводине (коју је упропастио још раније). Уместо Пајтића, пред јавношћу Војводине је тај гротескни подухват хвалио покрајински секретар за финансије Зоран Радоман. Покрајински Фонд за капиталне инвестиције је одавно постао тема српских таблоида, а деловање покрајинског Фонда за подршку страним инвестицијама (VIP Fund) је до данас сасвим нетранспарентан за општу јавност.

На слици: Зграда Развојне Банке Војводине" којује Пајтићева "европска регија" приграбила национализацијом Металс банке по цену уништења металске индустрије Војводине. За само пар година, сав њен капитал је уништен необезбеђеним кредитима политички подобним привредним субјектима, а ради таквог "пословања" Војводина је више пута задуживана да би покривала губитке.

На слици: Зграда Развојне Банке Војводине коју је Пајтићева „европска регија“ приграбила национализацијом Металс банке по цену уништења металске индустрије Војводине. За само пар година, сав њен капитал је уништен необезбеђеним кредитима политички подобним привредним субјектима. Ради таквог „пословања“ Војводина је више пута задуживана да би покривала губитке.

Отворени сепаратизам војвођанских аутономаша 

На слици: Рушевина зграде ТВ Нови Сад на Мишелуку, коју је NATO уништио Бомбама 1999, године. Наравно, Пајтићев режим ни цвоњка није потрошио како би обновио ову зграду.

На слици: Рушевина зграде ТВ Нови Сад на Мишелуку, коју је NATO уништио бомбама на празник Првог маја 1999, године. Наравно, Пајтићев режим ни цвоњка није потрошио како би обновио ову зграду.

Пошто је Пајтић војвођанску аутономију претворио у „чардак ни на небу ни на земљи“, аутономашком режиму је почело да измиче тло под ногама. На језиво дрзак начин 2013. године Пајтићев режим је извршио први отворено сепаратистички акт. Тачно на дан историјског проглашења усташке НДХ (10. априла), Пајтићева Влада је поднела Скупштини АПВ  Предлог декларације о уставном положају Војводине, којом је отворено изнела низ нових претензија на суверени положај „Војводине“. СНС и ДСС су против тог акта повели грађане Војводине у први и једини заједнички јавни протест у Новом Саду. Међутим, убрзо после тога је Вучић извршио један веома благонаклони чин према аутономашком режиму. Наиме, пошто је покрајински медијски јавни сервис РТВ услед мегаломанских пројеката запао у тешке финансијске проблеме, помогла им је републичка Влада, додељујући РТВ-у статус привилегованог медија, попут РТС-овог и обезбедила им финансирање републичким новцима.

Уставни Суд Републике Србије је утврдио да су Покрајинска одлука о ВАНУ, Корхецов статут и Закон о надлежностима Војводине неуставни.

Уставни Суд Републике Србије је утврдио да су Покрајинска одлука о ВАНУ, Корхецов статут и Закон о надлежностима Војводине неуставни.

Наравно, Уставни Суд Републике Србије је утврдио да су Покрајинска одлука о ВАНУ,  Корхецов статут и Закон о надлежностима Војводине неуставни. Војвођански аутономаши су се веома разочарали. Нису њима толико сметале одлуке Уставног суда, већ незаинтересованост евробирократа за судбину самопроглашене „европске регије“. Чини се, међутим, да су управо немачке евробирократе пробале да натерају пајтићевце да ураде нешто корисно и да већ једном поднесу Предлог закона о финансирању Војводине. Међутим, тај покушај је одмах обесмишљен новим аутономашким глупостима. Објавили су да желе да прописују, наплаћују и располажу „покрајинским“ порезима и царинама. Уместо озбиљних предлога, поднет је нови списак немогућих финансијских жеља, у форми Декларације, коју није било могуће паметно употребити.

Састанак одбора за израду "Пасторовог Статута" АПВ

Састанак одбора за израду Пасторовог Статута АПВ

На челу Војводине силом и мимо права

Уз све манипулације и силовања владавине права, Пајтићева аутономашка власт је најгоре по демократију смислила средином 2014. године. Наиме, упркос начелу заснованости владавне на праву и демократској вољи гласача, Пајтићева влада је о длучила да задржи свој положај заснован на доказано противуставном "Корхецовом Статуту" без обзира на престанак његовог важења.

Уз све манипулације и силовања владавине права, Пајтићева аутономашка власт је најгоре по демократију смислила средином 2014. године. Наиме, упркос начелу заснованости владавне на праву и демократској вољи гласача, Пајтићева влада је о длучила да задржи свој положај заснован на доказано противуставном Корхецовом Статуту без обзира на престанак његовог важења.

Одмах по судски утврђеној неуставности Корхецовог статута, аутономашки режим је приступио изради новог, Пасторовог статута. Њиме је уведен илегални „раскидни услов“ територијалног јединства Србије на територији Војводине – приврженост Србије европским интеграцијама. Покрајинска влада се већ све мање мешала у свој посао, па је израду новог покрајинског Статута иницирао шеф СВМ Иштан Пастор у својству председника Скупштине АПВ, први политичар у покрајинској власти који је већ 2014. године отворено почео да ради за Вучића. Пастор се најпре обезбедио уговоривши да аутономија Војводине постане предмет политичког договора СВМ и СНС. Вучићевом режиму у Београду након договора с Пастором није сметала чак ни нова покрајинска узурпација надлежности Уставног суда путем „установљења“ Одбора за уставна питања АПВ.

Уз све манипулације и силовања владавине права, Пајтићева аутономашка власт је најгоре по демократију смислила средином 2014. године. Наиме, упркос начелу заснованости владавне на праву и демократској вољи гласача, Пајтићева влада је о длучила да задржи свој положај заснован на доказано противуставном Корхецовом статуту без обзира на престанак његовог важења. Пајтићевци су одлучили да не распишу нове изборе после доношења највишег акта Покрајине, већ да и даље остану на власти до истека четворогодишњег рока. На срамоту демократских традиција Српске Атине, испало је да је Покрајинска влада аутономнија од војвођанске аутономије. Све је подсећало на Орвелову „Животињску фарму“ где је проглашено: „Сви су једнаки, али су неки једнакији од других“. Вучићев режим ни на ово није реаговао, већ је омогућио Пајтићу и његовим аутономашима да мирно уживају у својим илегалним функцијама и илегално владају Војводином и располажу нашим новцима још пуне две године. За то време, најближе Пасторове сараднике Вучић је наградио именовањима на важне функције у републичким министарствима.

Председник противуставне „Владе Војводине“ у посети противуставној ВАНУ

Пајтић се у међувремену, након повлачења Бориса Тадића и Драгана Ђиласа домогао и функције председника ДС. Јужно од Саве Пајтић је србовао, а после је са колегама у Новом Саду саставио још једну „Декларацију“, са новим списком аутономашких жеља.

На себи самој заснована Пајтићева власт одржавала се љубазношћу Вучића који ничим није показивао да му озбиљно смета такво стање. Аутономашка Покрајинска влада Бојана Пајтића је покушала да 2015. године правно-политичком еквилибристиком поново оживи противуставну Војвођанску академију наука. Ипак, истини за вољу, био је ово Пајтићев уступак лигашком наваљивању. Резултат је био само то што су аутономаши једно приватно удржење натоварли на грбачу Војводини, како би се  нашим новцима наградила амбиција групе људи који су умислили да заслужују највише академско звање.

Вучић Пајтић

Пошто Вучићев режим ништа није учинио против свих наведених незаконитости у којима је огрезла Пајтићева Покрајинска влада, јасно је да је напредњачки режим у Београду био заштитник војвођанског аутономаштва.

Пошто Вучићев режим ништа није учинио против свих наведених незаконитости у којима је огрезла Пајтићева Покрајинска влада, јасно је да је напредњачки режим у Београду био заштитник војвођанског аутономаштва. То је посредно показало и  тематски поље сукоба СНС-а са Пајтићем, сведено на сасвим споредне афере, као што су јавне набавке депилатора, лавора, Пајтићева летовања и слично. Пајтић је најзад могао да одахне задовољан избором републичког јавног тужиоца и мирно се припреми да одступи са власти, безбедан од одговорности за све што је током 12 година учинио Војводини.

Када је постало јасно да Рокфелеров капитал стоји иза невладиног, медијског, и политичког сектора војвођанског аутономаштва, Пајтић је почео припреме за политичку пензију. Учествовао је још у симулацији борбе аутономаша за војвођанску земљу.  Заједно са Чанком и Радуловићем је пред Скупштином Р. Србије „протестовао“ због будуће судбине војвођанских ораница. Да ли се ико сетио улоге ове тројице у режиму који је Војводину за бадава распродавао домаћим и страним тајкунима? Један од њих је у то доба нормирао законе, други је те законе спроводио, а трећи се с тајкунима на терену погађао. Крај Пајтићеве владавине је, као у Аристофановим „Жабама“, пратило крекетање извештача и новинара РТВ-а који су војвођанске ратаре упорно називали „паорима“ под диригентском палицом аутономашких уредника.

Амир Бислими

Уочи избора 2016. Године, Пајтић је обезбедио финансијера Демократској странци. Новцнма Амира Бислимија Пајтић је успешно заобишао блокаду рачуна ДС. Међутим, чим се Бислими захваљујући Пајтићу нашао на месту пословног директора ДС, најпре се сукобио са Драгољубом Мићуновићем, а затим и са Гораном Јешићем.

Уочи избора 2016. Године, Пајтић је обезбедио финансијера Демократској странци. Новцнма Амира Бислимија Пајтић је успешно заобишао блокаду рачуна ДС. Међутим, чим се Бислими захваљујући Пајтићу нашао на месту пословног директора ДС, најпре се сукобио са Драгољубом Мићуновићем, а затим и са Гораном Јешићем.

Упркос лошем резултату ДС на изборима, Пајтић је ДСС-у и Дверима бацио „тринкелт“ позивајући гласаче ДС да гласају за ДСС и Двери, како би и они прешли цензус на поновљеним изборима.

Наравно, није то више онај „српски сабор Двери“ или „Двери – покрет за живот Србије“ којим управља старешинство једнаких у братској љубави. Није то ни онај ДСС којег смо препознавали по доследном легализму и јасним програмским вредностима Војислава Коштунице и његових најближих сарадника. У присуству Бориса Тадића и Чедомира Јовановића, аутономашки русофоб који отворено лобира за чланство Србије у NATO је Дверима и ДСС-у јавно уделио политичку милостињу, а они су ту милостињу од њега прихватили.

Упркос лошем резултату ДС на изборима, Пајтић је ДСС-у и Дверима бацио „тринкелт“ позивајући гласаче ДС да гласају за ДСС и Двери, како би и они прешли цензус на поновљеним изборима. Наравно, није то више онај „српски сабор Двери“ или „Двери - покрет за живот Србије“ којим управља старешинство једнаких у братској љубави. Није то ни онај ДСС којег смо препознавали по доследном легализму и јасним програмским вредностима Војислава Коштунице и његових најближих сарадника. У присуству Бориса Тадића и Чедомира Јовановића, аутономашки русофоб који отворено лобира за чланство Србије у NATO је Дверима и ДСС-у јавно уделио политичку милостињу, а они су ту милостињу од њега прихватили.

Упркос лошем резултату ДС на изборима, Пајтић је ДСС-у и Дверима бацио „тринкелт“ позивајући гласаче ДС да гласају за ДСС и Двери, како би и они прешли цензус на поновљеним изборима. Наравно, није то више онај „српски сабор Двери“ или „Двери – покрет за живот Србије“ којим управља старешинство једнаких у братској љубави. Није то ни онај ДСС којег смо препознавали по доследном легализму и јасним програмским вредностима Војислава Коштунице и његових најближих сарадника. У присуству Бориса Тадића и Чедомира Јовановића, аутономашки русофоб који отворено лобира за чланство Србије у NATO је Дверима и ДСС-у јавно уделио политичку милостињу, а они су ту милостињу од њега прихватили.

Резиме политике Бојана Пајтића

На слици: Бојан Пајтић прима покрајинско признање "златни мост" којег је аутономашка бирократија измислила специјално да би њега наградила.

Бојан Пајтић је слика и прилика око чега се окупило војвођанско аутономаштво: око особе одговорне за прву безочну манипулацију демократијом у српској Скупштини, која је потом успоставила беспоредак илеглне „европске регије“ у Војводини, док је наша земља и слобода претворена у власништво двадесетак страних и домаћих тајкуна; особе која је докторирала на облигационом праву исте године када је био на челу покрајинске власти која је нарушила уставни поредак сопствене отаџбине у Војводини Корхецовим статутом, изазвавши талас корупције који је за пар година потопио све финансијске установе Војводине; око лица чија су животна дела: непоправљиво компромитовање идеје регионалне аутономије, празна покрајинска каса, „очеред“ болесника пред онкологијом и промоција групе чудака који умишљају да су академици. На слици: Бојан Пајтић прима покрајинско признање „златни мост“ којег је аутономашка бирократија измислила специјално да би њега наградила.

Данас су штеточинске последице Пајтићевог руковођења војвођанским аутономаштвом јаности добро познате. Његова улога на челу Војводине састојала се у изазивању кризе правне државе и сиромашења Покрајине, како би било омогућено несметано грабљење пољопривредне земље и онемогућено спасавање домаће привреде од ефеката светске економске кризе.

На геополитичком плану, Пајтићево руковођење војвођанским аутономаштвом било је уклопљено у  два циља глобалистичког поретка:

1. Подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини циљ је чије постизање треба да омета развој руске енергетике ка тржишту средње и јужне Европе преко Србије. Отуд је Пајтић своје штеточинско деловање у Војводини закључио управо јавним русофобним иступањем.

2. Много озбиљнији и опаснији циљ по Војводину и Србију је успостављање пројекта Resilient Belgrade којим глобалисти намеравају да подигну на нашој земљи један од својих мегалополиса. Војвођанско аутономаштво је оживљено у доба Пајтића и његових колега као маскарада за лаковерне, да се Власи не досете док их претварају у инквилине на земљи коју су њихови преци ослобађали својом крвљу.

Бојан Пајтић је слика и прилика око чега се окупило војвођанско аутономаштво: око особе одговорне за прву безочну манипулацију демократијом у српској Скупштини, која је потом успоставила беспоредак илеглне „европске регије“ у Војводини, док је наша земља и слобода претворена у власништво двадесетак страних и домаћих тајкуна;  особе која је докторирала на облигационом праву исте године када је био на челу покрајинске власти која је нарушила уставни поредак сопствене отаџбине у Војводини Корхецовим статутом, изазвавши  талас  корупције који је за пар година потопио све финансијске установе Војводине; око лица чија су животна дела: непоправљиво компромитовање идеје регионалне аутономије, празна покрајинска каса, „очеред“ болесника пред онкологијом и промоција групе чудака који умишљају да су академици.

Наравоученије

Верујемо у живот славећи истину коју сведочи Милош Црњански романом „Сеобе“. Знамо да „има сеоба, смрти нема“. На слици: "Косовка девојка", рад Радивоја Бербакова.

Верујемо у живот славећи истину коју сведочи Милош Црњански романом „Сеобе“. Знамо да „има сеоба, смрти нема“. На слици: „Косовка девојка“, рад Радивоја Бербакова.

Оно што је преваром зачето у турском граду Бодруму, после тринаест година развоја евроатлантске демагогије, корупције, сиромаштва, беспоретка и феудализације Војводине, утопило се у русофобији NATO лобисте.

Војводина је наша кућа, а русофоб и NATO лобиста је њоме газдовао тако што је наредио аутономашима да нам кућни кров сруше на главу. Требало нам је времена да се спасемо од те невоље. Док смо се избавили живи под рушевинама Војводине и поново дигли кров на нашој кући, аутономаши су нам уштеђевину отели и потрошили, а покућство и имовину будзашто распродали. Бесправно су издали нашу очевину, а на нашој дедовини преваром установили хипотеку.

Верујемо у живот славећи истину коју сведочи Милош Црњански романом „Сеобе“. Знамо да „има сеоба, смрти нема“. Они боготворе мирење са смрћу славећи смутњу коју је бунцао њихов Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“. Сва зла по нашој Војводини су недела мржње недостојника древног завета исказаног у личности Вука Исаковича: Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду.

Видео: Афтандил Махарадзе тумачи улогу Вука Исаковича у филмској екранизацији романа „Сеобе“ Милоша Црњанског у режији Алекасндра Петровића, 1989. година. 

 

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: