„Паорска балада“ Лиге социјалдемократа Војводине


Текст је објављен 17. априла 2016. г. на сајту НСПМ

Сведоци смо да ЛСВ назива земљораднике Војводине „паорима“. Ову праксу је покрајински медијски јавни сервис прихватио јавно и на срамоту Војводине. Тај израз је у Војводини вековима коришћен пежоративно и сматран је увредњивом етикетом. ЛСВ тобож ради солидарности с ратарима сада хоће да сви у Војводини себе назову „паорима“.

Чега се паметан стиди тиме се луд поноси.
Народна пословица

Војвођанска "Данга": Пропагандна налепница ЛСВ "И ја сам паор" за самоетикетирање људи по Војводини.

Аутономашка „Данга“: Пропагандна налепница ЛСВ „И ја сам паор“ намењена за самоетикетирање људи по Војводини.

Да ли вам се некад десило да осетите стид од туђе срамоте иако сте свесни да ама баш ничим нисте за њу одговорни? Сигурно јесте. То се дешава када видите да се неко срамоти оним што не приличи разумном и пристојном људском бићу.. Наиме, они који брукају нашу Војводину по њој деле етикете на којима пише „и ја сам паор“, како би се људи сами себе буквално етикетирали тим одвратним изразом.

Потичем из Војводине. Сви преци су ми из Војводине. Неки од њих су дошли још с Чарнојевићем, а неки су их дочекали. Попут предака, знам какво је значење, смисао и употреба израза „паор“ у Војводини од вајкада. Међутим, појавили су се такви који хоће да сва наша Војводина њихову срамоту да прихвати као свој понос.

Ни стида ни срама!

Године 2008. године сам на страницама Нове српске политичке мисли објавио текст „Фенси паори“. По примеру наших старих израз „паор“ употребио сам пежоративно против неодговорних политичара који се представљају као политички мисионари и заступници Војводине, а нашу Војводину површно или погрешно познају. Надао сам се да ће се неко постидети. Ма какви! Седам година касније медији мог завичаја лудују и војвођанске пољопривреднике упорно називају „паорима“. И сви, на срамоту Војводине, ћуте.

Најбољи начин прикривања сопствене срамоте је да њоме буду осрамоћени сви други. Постоји у Банату народна пословица која у четири речи објашњава ову подлост, али је неприлична да би била објављена. РТВ, која би морала да има лекторе и стара се о култури говорног и писаног изражавања, домаће именице пољопривредник и ратар заменила је изразом „паор“ и њоме већ дуго времена силује здрав разум наших ратара.

На жалост, појавили су се и међу земљорадницима Баната такви који себе и своја удружења јавно називају „паорским“ а себе „паорима“. Ове последње нарочито не могу да разумем. Како су заборавили културу говора о којој су се њихови преци старали колико су умели и могли, чак и када су били неписмени? Јесу ли заборавили ко су, шта су, шта нису и шта никад нису били?

Подсетићу их аргументима, па нека се свако стиди сопствене срамоте и свога ћутања, био он политичар, уредник, лектор, новинар или уметник.

Порекло израза „паор“ у српским говорима Војводине

Нова Барселона у Банату, вероватно родно место употребе израза "паор" на територији Војводине.

Нова Барселона у Банату, вероватно родно место употребе израза „паор“ на територији Војводине.

Одавно се тврдило да је израз „паор“ у српском језику изведен из немачке речи der Bauer. Међутим, та тврдња никад није била недвосмислено прихваћена. Другачију могућност порекла израза је пре свих изнео др Ратко Каролић и то у Агроревији. Међутим, то није све.

Врло је могуће да је изаз „паор“ латинског порекла. Придев paor у каталонском језику значи плашљив, а у шпанском језику исто значење има придев pavor. Оба потичу од латинске именице pavor који значи страх. Могуће је да су ове романске речи одлучујуће утицале да се израз „паор“  нађе у говору Срба средњег Баната где где је било колонизације Шпанаца и Каталонаца (колонија Нова Барселона) Аустријска власт их је увалила у нехигијенске услове и обавезани су на изнурујуће радове. Већином су брзо помрли или побегли. Средњи Банат је баш након њихове колонизације прозван „Паоријом“. Овај назив се не употребљава више од једног века. Честа употреба израза „паор“ да у погрдном смислу означи „везаног сељака“ (за разлику од употребе у Хрватској) почела је у доба борбе Срба у Угарској за одбрану свог самосталног статуса, привилегија, аутономије и самоуправних слобода. Регулисање правног статуса становништва Баната текло је споро и са пуно отпора, нарочито међу Србима који су се деценијама борили за ослобођење и као војни службеници и никако нису хтели да постану властелински кметови или инквилини (сеоска сиротиња без икаквог права) по урбаријалним прописима феудалног права.

Ако је порекло израза „павор“ романско, звучна сличност и употреба немачке именице Bauer у терминологији јозефинске администрације довела је до употребе израза „паор“ са новим смислом у српским говорима на територији јужне Угарске. Томе је морао допринети и рад Јернеја Копитара који је израз „паор“ превео као der Bauer, Landbauer (нем) и rusticus (лат.) с Карџићевим објашњењем: „У Сријему Бачкој и Банату“ (у другом издању Српског рјечника пише: У Војводству). Великан језичке рефоме српског језика и писма очигледно није перфектно познавао стилистику српских говора у Војводини, нити  смисао, контексте и значења употребљених страних израза у њима.

Сведочанство српске књижевности о употреби израза „паор

Печат Слободног крунског великокикиндског диштрикта из 1774. године, прве, а српске, слободне регионалне аутономије у којој су наши преци створили грађанско друштво.

Печат Слободног крунског великокикиндског диштрикта из 1774. године, прве, а српске, слободне регионалне аутономије у којој су наши преци створили грађанско друштво.

У Војводини се израз „паор“ користио пежоративно. На југу некадашњег Великокикиндског диштрикта „паор“ је био израз чија употреба је током XIX и почетком XX века a priori изазивала подозрење и могла се отргнути контроли. Тада је долазило до врло неугодих последица. Разлог томе је била дуго одржавана успомена на борбу српских ратара против претварања у кметове током XVIII века, која је довела до стварања прве привилеговане регионалне аутномије у средњој Европи – Великокикиндског диштрикта. По укидању Диштрикта 1876. године над општинским самоуправама је уведена власт виших чиновника (централних или жупанијских, званих „беамтери“). Обратити се потомцима диштриктских сељака називом „паори“ је дуго сматрано понижавањем или вређањем.  Овај став је током XIX проширен целом Војводином, нарочито међу банатским Србима који су држали до себе.

Јован Стерија Поповић је још тридесетих година XIX века у „Покондиреној тикви“ исмејао помодарку Фему која је уобразила да је ноблес, па се гади од свих око себе вређајући их називом „паори“. Јакшић не пева о банатском „паору“, већ о банатском ратару! Именицу ратар употребио је за наслов своје песме из 1875. године. Ваља подсетити да је и писац Вељко Петровић из Сомбора, 1906. г.  такође објавио своју песму под називом Ратар. У Петровићевој поезији нема израза „паор“. У књижевном стваралаштву Вељко Петровић бележи израз „паор“ као именицу буњевачког говора, па је и ту јасно да је „паор“ израз за за подсмевање, што се види из Петровићеве приповетке „Салашар“. Буњевачка књижевница Мара Малагурска у чланку „Буњевка о Буњевцима“ 1941. године пише: „Можете мислити, како смишан изгледа по ники наш буњевачки паор, или по ника наша `господична` или `милостива`, када, стидећи се своје дивне икавштине (`липо, бриг, сниг, овди`), почну да говоре ијекавштином, којом у Србији само још сељак и прост свит дивани!“ Стеван Сремац је за сиже новеле „Попо Ћира и поп Спира“ искористио стварни догађај који се између двојице свештеника у Сомбору, а радњу је сместио у Банат. Разлог овоме је управо драмски заплет око употребе израза „паор“ чија употреба се од пежоративне креће ка вређању. Сремац је у новели дао и бројне примере како сами ратари користе израз „паор“ у двосмислене и ироничне сврхе.

Јован Ердељановић

Јован Ердељановић

У етнографској студији „Срби у Банату“, др Јован Ердељановић је објавио резултате својих теренских испитивања након Првог светског рата. На израз „паор“ Ердељановић је наилазио већ само у местима северног Баната. Тамо га наводи искључиво као „паор земље“, синоним за сесију и по правилу га налази у  местима која су била феудални велепоседи – „спахијска места“. Ердељановић изаз „паор“ставља под наводнике. Он није наишао на податак да је земљорадник или ратар индивидуално називан „паором“. Иако родом из Славоније, наш најуспешнији лиричар Бранко Радичевић у својим песмама уопште не употребљава израз „паор“.  Израз нисам нашао ни у сабраним делима Јована Јовановића Змаја, иако су обојица били верно привржени језичкој реформи Вука Караџића. Змај у песмама користи реч ратар, не употребљава израз „паор“ као ни Лаза Костић. Ни др Добривој Николић, аутор научне монографије „Срби у Банату“ из 1941. године не помиње израз „паор“. Наравно, не помиње га ни Михајло Пупин у својим сећањима на детињство и младост проведену у Банату која је објавио у књизи „Од пашњака до научењака“. Нема овог израза ни у књижевном стваралаштву Исидоре Секулић. Нема га ни у изабраним песмама Душана Васиљева из Кикинде.  Васа Стајић је преко десет година прикупљао грађу о монографији „Великокикиндски диштрикт 1776-1876.“ и завршио га је 1945. године. Монографију је Матица Српска издала тек по његовој смрти, 1950. године. Стајић је врло детаљно испитао грађу и бележио разне појединости, између осталог језичке и граматичке особености говора Дистрикта. Васа Стајић у тој ванредно детаљној и на архивској грађи заснованој студији уопште не бележи израз „паор“, иако је пажљиво навео све туђице којима су именовани занати у Диштрикту, па чак и историјске промене употребе ових туђица. Војвођански ауатономаши данас себе сматрају највећим поштоваоцима лика и дела Васе Стајића, али без трунке стида и срама војвођанске ратаре проглашавају „паорима“.

Књига Зорана Петровића "Село Сакуле а у Банату".

Књига Зорана Петровића „Село Сакуле а у Банату“.

Већ педесетих година Мирослав Антић (родом из Мокрина) објављује поему Војводина у чијим стиховима је израз „паор“ први пут поетски употребио у доба СФРЈ.

Књига сликара Зорана Петровића „Село Сакуле а у Банату“ из 1986. године важно је документарно сведочанство говорне, али и писмене завичајне културе изражавања банатских Срба прве половине XX века. Иако је у на територији Војводине измђу два светска рата замирала употреба израза „паор“, израз није заборављен и мотив његове поновне употребе током Другог светског рата је Петровић забележио. Први пут се ради о писменој дојави хану (немачком окупационом управитељу села) да приликом претреса кућа у потрази за скривеним оружјем не треба губити време претресајући плеваре, јер „тамо одавно паори не склањају оружје“. Друго је такође писмена дојава председнику сеоске општине након окупације којим самог себе препоручује за организатора рада на задружном имању жалећи се да је кукуруз лоше окопан: „Као да су га певачи копали, а не паори“. Дакле, прва поново писмено забележена помињања израза „паор“ у Петровићевом делу, документи су  поданичког става.

"Паорске баладе", збирка поезије у прози Богдана Чиплића коју је потписао речима: Војвођанин старином

Паорске баладе“, збирка поезије у прози Богдана Чиплића коју је аутор потписао речима: Војвођанин старином

Смисао израза „паор“  је у књижевности коначно у потпуности обрадио Богдан Чиплић из Новог Сада (завичајно из Новог Бечеја) објављујући 1955. године  „Паорске баладе“. Његова збирка је прво домаће књижевно дело које садржи израз „паор“ у наслову, а садржински представља скуп минијатурних народних приповедака у прози које својом формом, суштином, стилом и поруком износе примере патолошких стања из стварног живота аграрног становништва која  су обележја свега што краси смисао израза „паор“. Ни једно домаће књижевно дело тако дубински не сведочи о ужасном смислу  израза „паор“ и ни једно га тако зналачки не осуђује, као Чиплићеве „Паорске баладе“! Још важније, Чиплић је властито сведочење o срамном изразу „паор“ потписао речима: „Старином Војвођанин“.  Чиплић је био верни присталица комунистичког режима Брозове САП Војводине чак и након политичког пада Јована Веселинова. Био је гласноговорник режима у култури у доба „кад је Војводина имала најширу аутономију“, како то веле данашњи аутономаши. Израз „паор“ је Чиплићу толико неприличан, да га директно наводи само у две „паорске“ баладе. Збирка својом  суштином, обликом, стилом и поруком износи примере „паора“. То су пропали људи без перспективе, физичке и моралне наказе које аграрна заједница сматра својеврсним страшилима. Ово мучно и мрачно сведочанство о  се мора прочитати, да би се лично осетио отужни, опори и језиви утисак „паорског“ стања. Израз „паор“ је обележје социјалног, класног и духовног уништења сваког вида субјективитета људи који су тим изразом „ровашени“. Чиплић се родио у Новом Бечеју 1911. године, када је у том граду одржан последњи породични сабор локалних велеоседника, грофова Лајнинген и Рохонци и забележио је одвратно стање које је њихова власт оставила у наследство људима са социјалне маргине. Није романсирао и улепшавао  породичне пикантерије декадентне властеле. Тешко је осудио неизбежно пуно отуђење бивших кметова, пошто је сав локални поредак пропале провинције и на развалинама хабсбуршке империје одржавао стару „грофовску“ стегу.

Богдан Чиплић

Богдан Чиплић

Једина светла искра у општем мраку Чиплићевих „Пароских балада“ је песма „Палица са сребрном дршком“. Ово дело је од посебног значаја за разумевање данашњег аутономашко „паорисања“ по Воводини. У њој је приказан лик представника владајуће касте (господин са палицом) насупрот побуњеном сељаку. Побуњени сељк је успео да се отме „паорлуку“ најављујући револуцију, па је уместо „паорске“ накараде постао митски јунак будуће наде. Он се једини лицем у лице супротставио „господину с палицом“ и потом се сасвим отргао из туробне стварности оставивши господској касти и државној власти неспокој. Смутно време данашњице иронично нам показује ко је главни промотер употребе срамног израза „паор“ у нашој Војводини данас. То је самозванац који интерпретира патолошке говорне поремећаје као непостојећи „војвођански говор“, а себе промовише као „заштитника  тековина“ некадашњих револуционара. У стварности он је пријатељ и сарадник савремених велепоседника војвођанске земље па по Војводини парадира истом  палицом са сребрном дршком као „господин“ из Чиплићеве баладе. Док романсира о историјским велепоседницима Војводине, једнако му се привиђају „ђаволи“ и  „комесари у Кремљу“ баш као као и „господину среском“ из Чиплићеве песме. Треба ли данас ико, ради њега таквога, да себе самога етикетира називом „паор“? Међутим, баш брига наше аутономаше за оно што је записао „Војвођанин старином“. Њима је „одувек“ онолико давно, колико су у стању да се сете.

Ратници паорског срца 

Бећарски дивани у аудио издању ПГП РТБ

Бећарски дивани у аудио издању ПГП РТБ

Истинити и дубоки смисао срамног и чемерног значења израза „паор“ почео је потом да бива мењан све веселијим, али све мање истинитим смислом.  Године 1970. објављено је у Новом Саду забавно штиво „Бећарски дивани“ Радомира Суботића (херцеговачког поркла). Та збирка бећараца хумористичког карактера је била ласцивно ликовно опремљени наставак рада из 1969. године објављеног под именом „Насмејана Војводина“. Судећи по садржини, амбиција оба штива је била да читаоцима понуди забаву износећи неке духовитости из живота Војвођана у формама вица, хумореске и текстове„бећараца“. „Паорски дивани“ су већ војим називом подсећали на „Шокачке диване“, а ласцивношћу садржине такође.

Иван Хајтл је на Стеријином позорју освојио Стеријину награду 1970. године за главну улогу у позоришном комаду Зорана Петровића „Село Сакуле а у Банату“, која је извођена 1969. године. Ваља знати да је оснивач, а потом „алфа и омега“ и господар из сенке „Стеријиног позорја“ био и скоро до краја осамдесетих година XX остао Душан Поповић allias Дамјан Влаховић, тадашњи режимски црни кардинал културе не само у Војводини, већ у целој Србији. И он је употребљавао израз „паор“. Праву самосталну славу Хајтл је стекао извођењем драме „Тањир врућих чварака“ Радомира Суботића већ крајем 1975. године. Ипак, не може се рећи да је Иван Хајтл познавао менталитете и говоре Војводине у обиму који би био репрезентативан и дубок, а нарочито не менталитет и говор Лала. Хајтл је слабо познавао Лале и њихове традиције пошто је био немачког порекла, а рођен 1918. године у Осијеку, где је и одрастао. У сомборском Народном позоришту ангажован је од 1948. године, а затим у Српском Народном Позоришту у Новом Саду од 1958. до 1983. године. С говором Баната се сустретао углавном преко свог кума Мике Антића. У говору овог неспорно талентованог глумца могу се лако препознати лексеме, фонетске и стилске говорне одлике које потичу из говора шокачке средине.

Иван Хајтл током извођења "Тањира врућих чварака"

Иван Хајтл током извођења „Тањира врућих чварака“

Ако је режимски подобна књижевност и драмска уметност САП Војводине изразу „паор“ дала пасторални тон и гурнула у заборав његову подругљивост, нови дух употреби тог израза дао је Ђорђе Балашевић. Већ 1982. године је извођењем ауторске песме „Ратник паорског срца“ изразу доделио романтичну и изразитно антиратну конотацију. На развој поетских склоности Балашевића је упућивала мати родом из Подравине, где израз „паор“ није у пежоративној употреби. Балашевић је стекао и  филмску славу током одслужења војног рока у ЈНА  учествујући као глумац и композитор у снимању ТВ серије Стјепана Заниновића „Војници“ из 1980. године. У овој ТВ серији тумачио је улогу духовитог спадала, војника Стојшина из Бачке (званог „Лала“). Серија је емитована 1981. године. а 1982. године Балашевић је учествовао као наратор и глумац у ТВ серији „Поп Ћира и поп Спира“. Од тада до данас Балашевић приповедајући „типичне“ завичајне духовитости у свом говору редовно „духовито“ имитира неке социолошки условљене поремећаје артикулације гласова. Ради се о поремећајима гласова „ч“, „ш“ и „ж“, које се у говорима јужне Бачке срећу чешће него у другим говорима Војводине. Пошто је Балашевић одлучујуће допринео популаризацији употребе израза „паор“ у Војводини, најважније је питање: Колико Балашевић уопште познаје особености изражавања и стилове традиционалних војвођанских говора и менталитета? Колико год да их (не) познаје, носилац је говорног узора Војводине. Пре годину дана сам телефоном разговарао с колегом из Бачке. Чудом сам се чудио како зрео човек да усвоји баш исте поремећаје артикулације гласова „ч“, „ш“ и „ж“ које експлоатише Балашевић. Међутим, захваљујући популарности Хајтла и Балашевића, целом бившом Југославијом се проширио утисак да су Војвођани исто што Лале, иако је то сасвим погрешно.

Од памтивека до данас нема домаћег прописа који помиње израз „паор“. Не познају га чак ни покрајински друштвени договори, самоуправни споразуми, правилници и остали самоуправни општи акти који су доношени у доба „консолидованог социјализма“ по основу Устава СФРЈ 1974. године и Закона о удруженом раду након 1976. Дакле, чак и у доба које је узор данашњег војвођанског аутономаштва САП Војводина своје пољопривреднике није проглашавала „паорима“.

Паори“ – политиканти

Елемирски "паори" туку бечкеречке "пулгере", илустрација Стевана Сремца за поему "Бал у Елемиру".

Елемирски „паори“ туку бечкеречке „пулгере„, илустрација Стевана Сремца за поему „Бал у Елемиру“.

Данашња употреба израза „паор“ у предузетништву Војводине је на жалост већ честа. Овај израз се у предузетништву више уопште не  користи пежоративно, чак постаје пожељан. Куриозитет је да га већ користе потомци ратара Диштрикта чији преци су овај израз презирали и потомци ратара Јужног Баната чијим прецима тај израз никад није ни пришиван, пошто су били „милитари“. „Удружење Паора (sic!) Црни Шор“ из Зрењанина се толико поноси изразом „паор“ да га у називу пише великим словом. „Банатска асоцијацаја пољопривредника`Банатски паори`“ из Ковачице је чак два пута употребила придев „банатски“ за свој „паорски“ назив, иако, је за банатски говор типично одсуство, а никако понављање истог придева. Ови дупло банатски „паори“ су и у смислу ликовне естетике посебан случај, пошто су у врху основне странице свог сајта 2016. године поставили новогодишњи банер који је за мало ерота. Девојка у народној ношњи раскопчала грудњак,  задигла сукњу, раширила ноге, па зграбила да окруни клип кукуруза у плетену врбову корпу под којом стоји измишљена „борбена изрека“ о Косовском боју. „Савез удружења пољопривредних произвођача општине Сечањ `Тамишки паор`“ из Неузине својим именом амбициозно хоће да простире назив „паор“ на све ратаре те општине, иако су они већином потомци колониста источно-херцеговачког говора који уопште нису користили ову туђицу у говору, нити су знали њено значење. Ипак, веома мали број привредних субјеката који се заиста  бави ратарском привредом употребљава за себе назив „паор“. На читавој територији Војводине их је 2015. године било једва туце!  Све остало припада тзв. невладином сектору који нема непосредне везе с војвођанским ратарством, већ се нада политикантском шићарењу добити од ратара, баш као што су хтели беамтери у наведеној песми Ђуре Јакшића.

"Рука паорска", рад Бошка Петровића из 1971. године.

„Рука паорска„, рад Бошка Петровића из 1971. године.

По угледу на славонске „пауре“ je у Војводини седамдесетих година израз „паор“ добио рустикалан призвук преносећи стил шокачке духовитости и ласцивности. Већ деведесетих година је Лига социјалдемократа Војводине почела да га користи овај израз  да би себе приказала „блиском“ староседелачким пољопривредницима Војводине, и да би  нагласила њихову различитост од пољопривредника других делова Србије. Ова упорна политичка употреба израза дала је резултат у масовној култури када су политички руководиоци АП Војводине и РТВ суочени са падом популарности сопствене политике крајем 2015. године намерили да себе прикажу „спаситељима“ војвођанске пољопривреде.

Тек крајем октобра 2015. је дошло до експлозије употребе израза „паор“ на РТВ у када је ЛСВ у Војводини дрпила политичку кампању против продаје земље странцима од Војислава Коштунице. Одмах су из наслова политичких вести РТВ сасвим најурене лепе и пристојне именице ратар, пољопривредник и земљорадник, да би њихово место узурпирао срамни израз „паор“. РТВ је овим изразом почела свакодневно да бомбардује јавност Војводине. „Дошли дивљи и отерали питоме!“

Миодраг Костић на раменима Ненада Чанка

Миодраг Костић на раменима Ненада Чанка

Сличност назива „Лиге паора“ и Чанкове „Лиге социјалдемократа Војводине“ је једнако очигледна као сличност лога ЛСВ и мотива са заставе војводине са хералдичким мотивом Споменика слободе у Риги. На чело „Лиге паора“ су током протеста с јесени 2015. године попели покрајинског посланика ЛСВ који је 2014. хапшен због сумње да је злоупотребио службени положај оштетивши кикиндско ЈП Градско зеленило и пијаца. Сведочанство о томе оставио је М. Иветић у чланку „Кикинда: Ухапшен посланик ЛСВ“ који је објављен у Вечерњим Новостима 27. марта 2015. године. Активисти ЛСВ су својим симпатизерима марта 2016. године поделили налепнице с логом своје странке на којима је штампан израз солидарности с њиховим политикантским активистима у протесту земљорадника: „И ја сам паор, дигни главу Војводино док је имаш!“. Има Коренко Гумић чак две главе, али радије користи глупаву главу јер му паметна смета да буде срећан, па бежећи од памети стално упада у невоље. Међутим, Коренко је лик из енглеске серије и он је свестан да није људско биће, него страшило и зна да је његова сврха да плаши вране. Међутим, то што ради ЛСВ је много горе од невоље једног пољског страшила. Све личи на Домановићеву сатиру „Данга“, с том разликом што су војвођански аутономаши ипак изабрали да себи и својим симпатизерима не лупају врели жиг на чело (јер то здраво боле), већ  да сами себе етикетирају самолепљивом етикетом.

Паорски простаклук умаркетингу у сред војвођанске равнице.

Паорски“ простаклук у маркетингу у сред војвођанске равнице.

Чанак је у ТВ емисији Љубице Гојгић на РТВ 26. новембра 2015. године уместо одговора на питање  новинарке о политизацији протеста пољопривредника изјавио: „Нисам паор јер се не бавим земљорадњом. Увреда је за паоре да их поистовете са мном.“ Избегао је одговор употребивши израз „паор“ у циљу некаквог истицања идентитетског „поноса“ пољопривредника овим срамним називом. Било је то први пут у историји да неко у јавном говору израз „паор“ употреби супротно од његове сврхе и значења. И тај неко је управо „господин са сребрним штапом“, као пресликан из Чиплићеве песме.

Сво се претвара у спрдњу, крунисану огромном рекламом фирме „Агросеме“ која је у аутономашком „паорисању“ видела добру прилику за сопствену рекаму. Срела се глупост с простаклуком. По билбордима „све те равнице“ уз свој производ поставили слику манекенке и натпис: „Златокоса тражи паора“, против чега је с правом реаговала Заштитница равноправности грађана.

Брука и срамота!

Сублимација умишљеног простаклука самопорицања банатских ратара изразом "паор" на насловној страни једног веб сајта 2016. године.

Сублимација умишљеног простаклука као вид самопорицања банатских ратара изразом „паор“ на насловној страни једног веб сајта 2016. године.

Медијска „слота“ израза „паор“ као најпожељније „речи“ у јавном говору Војводине, дуго је политички припремана брука и срамота Воводине. Њена претходница је била упорна употреба разних бајатих архаичних туђица, стилских особина, синтаксичких грешака и дислалија (нарочито патологије изговора гласа „е“, нешто ређе „а“) уз раније поменуто „војвођанско отезање“ у јавном говору. Дислалије нису фонетска особеност већ патологија говора. Отезање је бразилалија, то је прикривени вид муцања и све ово ће вам потврдити било који логопед.

Шта ће нам данас у говору успомена на болести говорних органа давних предака? Зашто их по Војводини данас имитирају потомци досељеника чији преци од њихнису патили? Данас у политикантском говорном глупирању „војвођанског говорења“ инспирисаним аутономаштвом архаична лексема „паор“ има царско место. Већ има таквих који су у Војводини скоро полудели за модом исквареног говорења. Чега су се њихови стари стидели, тиме се они на сопствену срамоту поносе. Плаћа ли ко овим политичким помодарима субвеницију за самопорицање нашим новцима, да толико кваре свој језик, а себе проглашавају „паорима“? Или би једностано, из ината пошто им је пропала илегална „европска регија“, сав народ у Војводини да претворе у „паоре“? Мимо републичких прописа су увели „сексуално образовање“ као посебан предмет по војовђанским школама.  Хоће ли сутра увести „дедачење“ као посебну образовну целину?

На слици: "Социјалистичко доба у банатском селу", илустрација Зорана Петровића за његову књигу "Село Сакуле а у Банату".

На слици: „Социјалистичко доба у банатском селу“, илустрација Зорана Петровића за његову књигу „Село Сакуле а у Банату“.

Све на свету има своје време и место. САП Војводина је имала своје време. Било је то време комунистичког тоталитаризма. То време је прошло, САП Војводине више нема и неће вратити. Ако војвођански аутономаши и даље да буду „акеласти“, нека то раде пред велепоседницима Војводине којима су помогли да приграбе најбољу земљу Војводине за 16 година своје разобручене власти. Аутономаши су им помогли да постану спахије, па нека им сад они кувају, певају, свирају, работају… Нека они буду њихови паори, комами, жилири, кертиси, инквилини, бироши, ерегбироши, пандури, форшпани, пединтери, пединтори, ишпани, контесе… Ми то нећемо, једнако као што то нису хтели ни наши стари.

Нису војвођански аутономаши никакви „спасиоци“ Војводине нити „Војвођани“ јер они Војводину не познају нити разумеју, баш као што не разумеју ни њен говор. Све што су за ових 16 година урадили, претворило је Војводину у каљугу и то сиромашну, док они једнако иду по свом виртуелном селу вичући: „Београд је за све крив!“. Преко сваке мере је да деценијама своје ачење представљају као „војвођанску културу“ и „бригу за нашу Војводину“ скрећући пажњу на себе, док њихови сарадници пљачкају наш завичај. Данас нам управо са тим „Београдом“ припремају нове, напредне аутономаше који на челу с Мајом Гојковић у сред Баната објављују како ће Војводина бити „република“.

Доста нам је тог Андзике који непрестано прави штету по нашој кући и при том објашњава како у ствари чини услугу јер по кући јури куркућице. То вређа здрав разум!. Нека већ једном престану да гњаве „сву ту равницу“ срамним изразом „паор“. Ако не умеју или неће да памте, говоре и читају књиге, бар нека схвате да је наша Војводина и усмена и писмена.

Саша Селенић тумачи улогу попадије Сиде у тренутку кад објашњава поп Спири: "Говоре да си паоренда". Сцена из ТВ серије "Поп Ћира и поп Спира" Соје Јовановић.

Саша Селенић тумачи улогу попадије Сиде у тренутку кад објашњава поп Спири: „Говоре да си паоренда„. Сцена из ТВ серије „Поп Ћира и поп Спира“ Соје Јовановић.

Мање познате речи и изрази:

На слици: "Стрељање банатских родољуба", Илустрација Зорана Петровића из његове књиге "Село Сакуле а у Банату".

Чак је и нацистички окупатор на списковима стрељаних родољуба у Војводини увек и искључиво уз њихово име штампао и назив занимања: Ратар. На слици: „Стрељање банатских родољуба“, Илустрација Зорана Петровића из његове књиге „Село Сакуле а у Банату“.

Акеласт: Израз потиче од грчког придева αγέλαστος (суморан, натмурен, супротан од смешног). У Банату  се овај израз одомаћио у облику придева нешто другачијег значења. Користи се да означи особу која се у друштву без успеха упорно и тврдоглаво труди да буде духовита, а ствара супротан осећај код себе и других, мада је свесна да духовита није.

Андзика: Особити локални демон из народног сујеверја које је у родном Врањеву (данашњи северни део Новог Бечеја) забележио др Живојин Бошков као гимназијалац, па  са својим објашњењем послао др Тихомиру Ђорђевићу. Ђорђрвић је ту етнолошку белешку објавио у свескама „Наш народни живот“. Ово сујеверје је памћено у Врањеву и о њему сам слушао  још у раном детињству. Веровало се да се „Андзика“ указује ноћу у виду великог рундавог црног пса који лута сокацима и напада људе, а преко дана се крије  у кући људи код којих се настани. „Трпе га јер доноси срећу и богатство, ал` тера их да краду, јер ако не краду, онда немају среће“. Порекло израза није утврђено и употреба изумрлог гласа „дз“ указује на давно порекло.

Ачење: Израз турског порекла. Употребљава се у облику „âчи се“, за оног ко се прави важан, способан и силан иако то није. Врло слично изразу „хаси се“ у Босни и Херцеговини. Израз се у српским говорима Војводине ретко помиње, али је његово значење познато српским староседеоцима.

Беамтер: Германизам (Der Beamter), означава државног чиновника који представља орган централне власти. Данас је израз нестао из свакодневног говора, али о њему сведоче дела српских књижевника са територије бивше Угарске.

Бирош: Слуга који живи код велепоседника са породицом у посебној малој кућици с окућницом (без посебног пашњака, гувна и њиве), а ангажован је с породицом у најтежим колективним пољопривредним и другим радовима. Власник му рад накнади обезбеђујући њему и породици основне животне потрепштине у натури. Порекло израза је из мађарског језика (bírós). Израз се данас веома ретко користи, али је по некоме још познато његово значење.

Дедачење: Неваспитано досађивање глупирањем. Израз нејасног порекла, вероватно потиче од архаичног израза дедач који је вероватно првобитно коришћен за ванбрачно дете а касније за неваспитано дете које се глупира пред старцима.

Ерегбирош: Управитељ Бироша на раду. Израз је мађарског порекла (éregbíros). Положај и менталитет типичног ерегбироша описао је Вељко Петровићу приповетци „Мишка ерегбирош“. Данас значење израза познаје само онај ко је прочитао ту приповетку.

Жилир: Слуга који живи код велепоседника у једној соби у чељадској згради као накнади  за пружање одређене занатске услуге. Порекло израза је из мађарског језика. Овим изразом су српски говори у Војводини престали да се испомажу још у доба укидања феудалних односа након ослобођења.

Инквилин: Сеоска и градска сиротиња најнижег сталежа, илегалног пребивалишта, посла, имовине и имовинско-правног статуса које спахија или власт толеришу на подручју за које су надлежни и могу их по свом нахођењу с њега отерати и казнити. Израз води порекло из латинског језика (inquilin) с значењем осуђеник, због претпостаљење кривице скитница у праву феудалног доба. Употреба ове туђице је у српском говору ишчезла пре више од једног века.

Иишпан: Управитељ спахијског имања, обично (не и обавезно) стручно лице, али увек способно са искуством, директор. Могло је бити и више ишпана зависно од постојања потребе, више врста економија, па се тада међу њима успостављала хијерархија, на челу с „фелишпаном“. Порекло израза је из мађарског језика (ispán, főispán), одговара именици кнез у словенским језицима. До пре неколико деценија су којегде стари људи још употребљавали овај израз за директора великог пољопривредног имања.

Кертис: У говорима Срба у Војводине овај израз је означавао сво зависно становништво у смислу урбаријалног права. Израз води порекло од мађ. израза (kertész) који је првобитно означавао баштована. У традиционалним говорима Срба по Војводини, баштован је именован изразом „бугар„.

Комам: Лице које се без икаквог правно-статусног својства појављује близу неког рада и очекује да га неко, макар и без најаве позове да помаже у раду (тј. да му каже „komm am“), надајући се у какву милост уместо наднице. Израз је потекао из швапских говора немачких колониста у Војводини, а по неко га се још сећа.

Контеса: Штићеница или наложница у дому велепоседника која имитира дворску даму.

Куркућица: Мали пакосни невидљиви кућни дух који по дану премешта, преврће, руши и квари покућство и алат, изазива ситне штете, а ноћу их буди лупајући, шуштећи, цврчећи. Суејверје са севера Баната које се данас у шали помиње.

Пандур: У овом смислу спахијски редар у селу и спахијском дворцу. Редари у економским зградама, у пољу и ерегбироши су у Банату називани субашама и њихов ранг је био нижи од ранга пандура. Израз је као мађаризовани облик латинске именице (banderium) преко војвођанских говора ушао у српски језик.

Пединтер: Послужитељ у спахијској или господској кући, лакеј, лични слуга спахије.

Пединтор: Спахијски пединтер посебног статуса и обавеза. Угледна особа коју спахија међу сеоским кметовима овласти да буде његов  представник у сеоским општинским пословима и непосредно га затупа пред селом и сељацима. У ову сврху му додељује штап са сребрном дршком и сат са сребрним ланцем, а пединтор му подноси извештаје и бива позиван на свечане гозбе и прославе у спахијском дворцу. Његов положај је чак могао постати наследан.

Слота: Израз који у Банату означава изненадну временску неприлику праћену краткотрајним летњим ураганским северозападним ветром која доноси јаку кишу, буку, грмљавину и град. Најављује је наступање малих рашчупаних нимбуса (козлићи) из северозападног правца (бáбин буџак) за којима наступа велики кумулонимбус (бáба). Говорило се: „Прво иду козлићи, па онда бабин штап и онда кад дође баба, распали с отим штапом“. Порекло израза је тешко утврдити, могуће је да потиче још од прото индоевропског корена „слак“ који значи ударац, удар из којег су се развиле речи сличног значења и звучности у многоим германским језицима (сртаронордијска slátr, староенглеска slagt, енглеска slaughter, данска slacht и исландска slátta). Slaught је био келтски бојни поклич.

Форшпан: Слуга задужен за вожњу, одржавање кочија,  превоз и старање о коњима кочијаш. Израз је немачког порекла (Der Forspan), често се користио у српским говорима Војводине (постојао је чак у форми глагола „форшпанити“), али је нестанком запрежног превоза сасвим изашао изупотребе.

Споменик слободе у Риги (Летонија) са којег су "фенси паори" Војводине дрпили симболе и представили их као "аутентично војвођанску" светињу.

Споменик слободе у Риги (Летонија) са којег су „фенси паори“ Војводине дрпили симболе и представили их као „аутентично војвођанску“ светињу.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

2 Responses to „Паорска балада“ Лиге социјалдемократа Војводине

  1. milos says:

    Postovani,
    iako nisam stranacki nista posebno opredeljen ali vrlo dobro mogu jasno da vidim kako se Beograd uzdize, dok sve ostalo kao i Vojvodina ponire…. Da bi to primetili obicni ljudi koji ne zele vise da budu slepi i kojih je moram priznati sve vise, nije potreban ni Nenad Canak, niti Maja Gojkovic niti bilo ko drugi. Potrebno je samo da pogledas…..
    Od istog tog beograda nije zelela da pobegne samo Vojvodina…. to su pre nje ucinili i Zagreb i Ljubljana i Pristina i Sarajevo i Banjaluka i Podgorica i mnogi drugi na laksi ili na tezi nacin.
    Rec paor nije nista drugo nego seljak i to je jedino jasno objasnjenje. Nestvarajte problem ni iz cega a vam se neodbije o glavu.
    Sto se kompletnog teksta tice, promasen, lektorski nejednak, bezdežinski, objektivno spram promasene teme.

    • Sancta simplicitas!
      Понекад се заиста зачудим.
      Лектуру мојих текстова, њихов правопис и мој тематски избор критикује очигледно полуписмена особа. Чак коментарише и „објективност“ мог текста.

      Поштовани Милоше,

      Ако би сте се довољно „уздигли“ да сагледате стварност, „врло добро можете да видите“ како је економска и социјална пропаст Војводине последица пакта републичке и војвођанске политичко-пословне европистичке олигархије.
      Распад Југославије је последица страног деструктивног утицаја који је помогао и наоружао сепаратистичке покрете, а не „бекство од Београда“. Уосталом, нисам описисвао само „оно што видим“, већ и опширно давао аргументе за тему коју истражујем пажљиво скоро пуну деценију.
      Уколико Ви желите да будете паор, то је ваше право. Будите паор ако већ тол`ко волете. Међутим, наши ратари нису паори. То је чињеница. Израз „паор“ и именица сељак нису исто, колико год Ви или Јернеј Копитар желели другачије.
      Оно што је очигледно из вашег коментара јесте да не умете да користите чак ни српску латиницу. Нисте научили да користите сва слова латиничног писма српског језика. Гротескно је да „ћелавом латиницом“ коментаришете вредност лектуре мог текста. Властите именице се пишу великим словом увек, чак и када се ради о Београду. Једно је сигурно. За ваше „понирање“ у неписменост Београд сигурно не може бити крив.
      „Не стварајте“ се пише одвојено, а не заједно. Такође, правилно се пише „не обије“ а не „неодбије„. Придев „бездежински“ не постоји у српском језику.
      Ако нисте „страначки посебно одређен“, то не значи да за Вас не важе одређена општа и посебна језичка и правописна правила.
      У сваком случају, препоручујем Вам да се описмените. Научите да пишете српски језик пре него што се јавите да критикујете лектуру, стил и писменост мог текста, ако убудуће желите да постављате коментаре на мом блогу.
      Желим Вам пуно успеха у томе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: