Социјализам руских западњака


Првом половином XIX века је већ постало јасно да је социјализам постао једна од најважнијих тема која заокупља пажњу руских интелектуалаца. Обележје руског социјалистичког интелектуалца тог доба је било почетно одушевљење западним узорима, разочарење у социјализам запада, потрага за домаћим узорима преуређења руског друштва на социјалистички начин и позив на револуционарну социјалистичку борбу.

Александар Херцен и Николај Огарјев

Александар Херцен и Николај Огарјев

Руси свог водећег идејног социјалисту и критичара руске империје виде у Александру Ивановичу Херцену (1812 – 1870) као идејном творцу руског народњаштва и социјализма. Разлог овоме је то штоје Херцен био први социјалистички опредељени писац, књижевни издавач, публициста и филозоф. Још у раној младости се спријатељио са Николајем Огарјевим који му је до краја живота остао одани сарадник пријатељ. Херцен је још на Московском универзитету усвојио социјалистичке идеје Сен-Симона.

Након универзитета је ухапшен због формирања властитог кружоока и послат на губернаторску службу у Перм и Вјатку. Када је премештен у европски део Русије, постао је члан Санкт-петербуршког кружоока хегелијанаца и после његовог распада постао је вођа социјалистичке групе кружоока западњака. У емиграцији на Западу се упознао са бројним значајним личностима, између осталих са Гарибалдијем и Прудоном.

Насловна страна часописа "Звоно" А. Херцена из 1857. године, штампан у Лондону.

Насловна страна часописа „Звоно“ А. Херцена из 1857. године, штампан у Лондону.

душевљење Западом заменио је разочарењем, нарочито због неуспеха револуционарне 1848. године у Европи. Цар Николај I му је сву имовину у Русији ставио под принудну управу, али је Херцен 1953. г. уз помоћ Ротшилда успео да имовину пребаци на Запад и основао Слободну руску штампарију у Лондону (Во́льная ру́сская типогра́фия или Вольная русская книгопечатня) из које је штампао часопис Звоно (Ко́локол). Због неприлика с владом у Лондону, прешао је у Швајцарску. Умро је у Паризу.

Кружоок хегелијанаца су водили Николај Владимирович Станкевич и Висарион Григорјевич Бјелински. Врло брзо, кружоок хегелијанаца се разишао на две стране. Херцен и Огарјев су се определили за припадништво кружооку западњака који су сматрали да Русија треба следити Западни пут развоја друштва, а Алексеј Степанович Хомјаков и Иван Басиљевич Киријевски кружооку славјанофила, сматрајући да Русија треба сама да изгради сопствени пут развоја. У кружооцима западњака и славјанофила су вршени први покушаји да се јасно ослика идеолошка опредељеност Русије у будућности.

Кружоок „западњака“ није био монолитан. Његов састав руска политичка историја категоризује на неколико група према политичком ставу.

Руски религиозни западњаци: Пјотр Чаадајев, Иван Гагарин и Владимир Печерин нису били социјалисти Чаадајева су сви познаници и пријатељи због личне честитости сматрали готово светитељем. Гагарин је презирао сопствени народ, а Печерин мрзео Русију из дна душе

Руски религиозни западњаци: Пјотр Чаадајев, Иван Гагарин и Владимир Печерин
нису били социјалисти.
Чаадајева су сви познаници и пријатељи због личне честитости сматрали готово светитељем. Гагарин је презирао сопствени народ, а Печерин мрзео Русију из дна душе.

Прву групу су чинили „религиозни западњаци“. Масон, који је упркос дуготрајном одушевљењу западним хришћанством остао православне вере Пјотр Јаковљевич Чаадајев, затим масон и језуита Иван Гагарин и познати руски римокатолички аутошовиниста Владимир Сергејевич Печерин.

Борис Николајевич Чичерин и млади либерал Владимир Соловјов

Руски западњаци либерали: Борис Николајевич Чичерин и млади либерал Владимир Соловјов

Борис Николајевич Чичерин је био једини представник либералног става. Мора се имати на уму како Руси до данас воле да приброје западњачким либералима младог Владимира Соловјова, мада се он родио тек пошто је кружоок западњака престао да постоји, али је познавао велики број његових учесника, и први се бавио историјом западњаштва и славјанофилства.

Западњаци социјалисти: Висарион Бјелински, Александар Херцен, Николај Огарјев, Николај Тургењев и Николај Чернишевски

Руски западњаци социјалисти: Висарион Бјелински, Александар Херцен, Николај Огарјев, Николај Тургењев и Николај Чернишевски

Трећи, најзначајнији политички став је носила група западњака-социјалиста. Њу су чинили Висарион Бјелински, Александар Херцен, Николај Огарјев и Иван Тургењев, а касније су им се придружили уредник листа „Савременик“ Николај Гаврилович Чернишевски, Павел Аненков, Михаил Катков, Евгениј Корш и Александар Никитенко.

Једно од бројних издања романа Н. Чернишевског "Шта да се ради"

Једно од бројних издања романа Н. Чернишевског „Шта да се ради“

На револуционарни дух руских социјалиста су нарочито утицали социјалисти западњаци. Висарион Бјелински је надахнут Фојербаховим идејама постао атеиста и оптужио Гогоља да је поклекао пред правосласвљем и влашћу, Николај Тургењев је порицао корисност било чега што није европско у руској култури. Међутим, сви они заједно за одушевљење Руса социјализмом нису заједно урадили колико је једним својим романом учинио Николај Чернишевски.

Николај Чернишевски је такође био хегелијанац, надахнут радовима Лудвига Фојербаха постао је атеиста, надахнут радом Шарла Фуријеа и његовог ученика Пјера Виктора Консидерана  постао социјалиста, а у животу је био неуротично ситничав човек. Бавио се педагогијом, књижевном критиком, публицистиком итд. У затвору је 1863. године написао роман Шта да се ради, који је успалио генерације генерације наивних, али фанатично одлучних омладинаца на фанатичну борбу за социјалну револуцију. У роману је представио лик јунака Рахметова, који је живот посветио револуцији, спавао као факир на кревету од ексера и јео живо месо. Ипак, главни лик романа је самосвесна жена, Вера Павловна, која успешно организује малу социјалистичку заједницу једнаких. Ово дело Чернишевског је Ема Голдман прочитала још у младости коју је провела у Русији, да би се као емигранткиња прославила у САД као организаторка тероризма тамошњих анархистичких социјалиста и покрећући феминистички покрет. Чак и Лењин је био толико одушевљен романом Чернишевског, да је написао дело политичке теорије истог имена. Чернишевски је био први руски популиста. Творац је разних успаљивих израза, попут израза „што горе то боље“.

Ван јасне поделе групе политичких становишта западњака на религиозне, лиерале и социјалисте. остало је више од половине чланова „западњачког“ кружоока, од којих су неки улагали велики труд да измире западњаке са славјанофилима.

Играни филм „Шта да се ради“ снимљен по истоименом роману Н. Чернишевског. Режија Павела Резникова, 1971. године

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: