„Европска регија“ ex tunc


„Европска регија“ се налази пред идеолошким банкротом. Испоставиће се истина да у њој нема никакве аутономије за Војводину. Њен агитпроп сад на брзину покушава да од странака прикупи крхотине њиховог политичког односа према Војводини да би симулирао некакву садржину онога за шта је требало да се боре. Међутим, о истини сведочи њихов документ из 2003. године.

Зона је ћудљива и стално се мења

(из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског)

 

Да се господари Војводине никако не задовољавају аутономијом било је јасно још 2003. године објављивањем Радног преднацрта Основног закона АПВ. На њему је радила непотпуна Радна група Скупштине АПВ и већ у прембули тог акта назначила Покрајину као „европску регију“. На слици: Измаглица на улазу у Зону.

Да би се правилно разумео значај идеолошке вредности зване европска регија, мора се разумети политичка ситуација у Војводини која се развила након њеног дугогодишњег пропадања на путу евроинтеграција.

Пошто је европска регија израз апокалиптичког постмодернистичког уставно-правног маниризма јавног говора о „србијанском упропашћавању Војводине“, легитимно је да се том феномену приступи есхатолошки.

Агитпроп „европске регије“ се суочио с неугодном чињеницом. Треба бранити идеолошку вредност, а ни један њен поборник се никад није потрудио да ту вредност дефинише. Проблем недефинисаности европске регије чини њихову идеологију већ деценијама садржински празном, а престижност Европске уније се налази у слободном паду. Корумпираност, отворена сепаратистичка дела власти АПВ и финансијско, економско и социјално упропашћење наше Војводине су на сваком кораку видљиве.

Пошто је Корхецов статут практично оборен пред Уставним судом, агитпроп европске регије је схватио да се праву не може супротстављати флоскулама, па је п0слао захтев странкама да се изјасне о статусу Војводине, у нади да ће напабирчити неку употребљиву садржину како би постигли пуну празнину европске регије.

Саморазочараност и калкулантство као нови демони европске регије

Јавна саморазочараност у војвођанско аутономаштво појавила се код оних који располажу самокритичком свешћу већ 2007. године. На слици: Улазак у цев звану „млин за месо“ у Зони.

Да ствар буде гора, „Војвођански клуб“ – бивша НВО која је требала да буде главни think-tank надстраначког војвођанског аутономаштва и преко организовања „Војвођанске конвенције“ требала да политички мобилише тзв. Војвођански фронт[1] – одрекла се аутономије[2]. Одмах потом, „Војвођански клуб“ се утопио у Пајтићеву фракцију ДС[3].

Фебруара 2014. године су почели отворени и јавни међусобни сукоби политичких странака и организација које се залажу за европску регију[4]. Они који брукају социјалдемократију побегли су под окриље Бориса Тадића, пошто је Тадић избегао из ДС. Све се догодило у доба кад је ЛДП почео да износи захтеве за илегализацију европске регије транспарентније него икад[5].

Јавна саморазочараност у војвођанско аутономаштво појавила се код оних који располажу самокритичком свешћу већ 2007. године. Разочарење је први артикулисао Ласло Вегел, када је писао о томе да покрајински политичари на власти у Новом Саду успостављају свој „сан о малом Београду[6]“. Истина коју је Вегел утврдио, још почетком 2007. године, показала се запањујуће тачном у годинама које су долазиле. О томе колико је напредовало неповерење у успех европске регије током борбе за противуставни Корхецов статут сведочиле су њене присталице у низу интервјуа Е-новинама[7].

По идеологију европске регије погубније од међусобних свађа било је изражавање жеља за учешћем у будућој коалиционој власти са СНС, што су почели политичари СВМ, а затим и они који брукају социјалдемократију у Војводини[8].

Пошто је заиста постало тешко борити се против разочарења и трулих аутономашких компромиса са дојучерашњим радикалима[9], изгледа је присталицама европске регије постало јасно да вајкање над Србијом, ратовима и режимом деведесетих више није довољно као супститут неодрживости њихове идеологије.

Пошто се политичко јединство војвођанских сепаратиста распало, њихови предводници су почели да се свађају. Суочени са страхом од губитка власти и потребом удварања ревидираним српским националистима, почели су да битно мењају своје приоритете. Новинари НДНВ су путем портала Аутономија.инфо покренули анкету којом су од политичких странака тражили да им одговоре на питања о статусу Војводине.

Та околност је кључна у контексту политичког времена. Имајући у виду опасност реализације страног притиска ради промене Устава Србије због конвалидације илегалног удаљавања Војводине од Србије, треба разјаснити објективно порекло и природу појма илегалне европске регије од самог почетка, то јест од доба кад је у Војводини први пут именована као циљ ка коме се тежи.

А сада нешто сасвим другачије – 2003. година.

Стварно порекло европске регије

Jавност мора да зна шта је „европска регија“ била ab initiо на основу давног Радног преднацрта, пошто је тада након пада Милошевића први пут политички артикулисано то што су они касније звали покрајинском аутономијом и носило амбицију да буде много више од федералне јединице а мање од федералне власти. На слици: Унос генератора у Зону.

Да се господари Војводине никако не задовољавају аутономијом било је јасно још 2003. године објављивањем Радног преднацрта Основног закона АПВ. На њему је радила непотпуна радна група Скупштине АПВ и већ у преамбули тог акта назначила Покрајину као „европску регију“. Чланом 2. ст. 1. Радног преднацрта, прокламовано је удруживање АПВ у некакве „европске регије“. Форма акта (основни закон) била је јасан израз воље писаца за узурпирањем федералних овлашћења у тадашњој сложеној држави – СРЈ.

Тек деценију касније, поборници европске регије наврат-нанос се труде да изграде јединствени правни став о садржини статуса АПВ. Стога јавност мора да зна шта је европска регија била ab initiона основу давног Радног преднацрта, пошто је тада након пада Милошевића први пут политички артикулисано то што су они касније звали покрајинском аутономијом и што је носило амбицију да буде много више од федералне јединице а мање од федералне власти.

Преамбула радне верзије Преднацрта Основног закона АПВ (2003):

„Полазећи од уверења да је доношење овог Основног закона, који је саставни део уставног система Републике Србије, значајан чин у процесу развоја Војводине као вишенационалне, вишекултурне, демократске и еколошки одрживе европске регије засноване на принципима демократије, социјалне правде, владавине права и просперитетне тржишне привреде, да у савремним процесима европских интеграција грађани и све националне заједнице Војводине изражавају своју чврсту решеност да остварују своје неотуђиве слободе и права, своје индивидуалне и колективне, на праву засноване интересе, у демократској Аутономној Покрајини Војводини као саставном делу Републике Србије;

 

Скупштина Аутономне Покрајине Војводине на седници _________ доноси

 

Основни закон Аутономне Покрајине Војводине“

Није чудо што су се у преамбули Радног преднацрта нашле чудновате особености „уставности“ титоваца: волунтаристичко игнорисање начела хијерархије правних аката, бркање правног лица са социолошким категоријама, бркање субјективног уверења са правним чињеницама, приписивање субјективне правне воље правним лицима и социолошким категоријама, бркање статуса и надлежности територијалне покрајине и федералне јединице, итд. Најзад, то што настављачима титовског начина мишљења узурпација надлежности више власти по основу акта правне форме изгледа сама по себи неспорна, последица је брижљивог вишедеценијског анархизовања југословенског унутрашњег поретка одозго као декаденције Брозове диктатуре. На слици: Пустиња у Зони

Већ на први поглед је необично да се преамбулом једног Основног закона у XXI веку утврђују уверења из којих следи изражавање решености грађана Војводине и националних заједница (категорије које нису у складу с домаћим уставним поретком до данас). Највиши правни акти се у модерном грађанском друштву доносе искључиво на основу правних чињеница, а никада на основу уверења. Овај инвокациони чинилац упућује на примере који се могу наћи у историјској упоредној пракси која баштини реликтне форме феудалног доба. Стога није чудо што се десет година касније писац Декларације од десети травња[10] (првог отворено сепаратистичког акта АПВ) позивао управо на историјска права. Али чак ни у доба историјског Брозовог режима по Уставу СФРЈ из 1974. године, САП Војводина није имала „надлежност“ да доноси Основне законе.

Што се тиче уверења, на основу њих се креира религија и уметност, пошто уверења јесу психолошке а не правне чињенице. Поменута врста психолошких чињеница тиче се области људских права, а њихово самостално регулисање је јемчено начелом поштовања слободе људске савести. Власт грађанске државе не може прописивати, нити приписивати уверења грађанима, нити градити правни поредак на приписаним уверењима.

Уверење је субјективни психички став физичког лица, а „уверења“ колективитета који може бити правно лице нису предмет Права. Уверење само по себи[11] не представља ни логички суд, нити став, не делује мотивационо, не узрокује последицу, па ни као материјални извор права никако не представља чиниоца правне радње. Једино што се из текста Радног преднацрта о поменутим уверењима може закључити јесте да су она можда неке идеолошке смернице.

Међутим, писци Радног преднацрта поменута уверења чак нису ни приписали правно непостојећим социолошким категоријама грађана Војводине и националних заједница. Они су њима приписали само „чврсту решеност“ остварења неотуђивих слобода и права, индивидуалних и колективних, на праву заснованих интереса.

Пошто је јасно изражена воља за узурпацијом федералне законодавне надлежности (форма Радног преднацрта носи наслов Основни закон), став о Војводини као саставном делу Р. Србије који је изнет у истој реченици представља оксиморон. Како је у историјском уставном поретку СФРЈ и СРЈ примена закона била супсидијерна у односу на основне законе, Радним преднацртом су писци недвосмислено изразили вољу да се на територији АПВ републички прописи примењују супсидијерно у односу на основни закон АПВ. Све то се мора имати у виду нарочито сада када се странке, говорећи о правном статусу европске регије, залажу за некакве „секундарне законе“ Војводине или за супсидијерну примену покрајинских у односу на републичке прописе.

Вратимо се још једном уверењима из Радне верзије преднацрта. Неприписивање уверења из преамбуле поменутим социолошким категоријама отворило је могућност да се та уверења односе на Скупштину АПВ, пошто према Радној верзији преднацрта она треба да доноси „основни закон“ а не грађани Војводине или националне заједнице. Међутим, пракса је показала да воља Скупштине АПВ не стоји иза овога, пошто она Радну верзију преднацрта није узела ни у какву процедуру. Уосталом, ни сама Радна верзија преднацрта никад није била завршена.

Уверења и чврста решеност из Преамбуле Радне верзије преднацрта била су и остала једино уверења и чврста решеност чланова Радне групе који се из ње нису повукли[12], а ни овај акт нису завршили. Не сме се заборавити да је вођа ове техничке екипе био професор Уставног права и бивши стручни руководилац израде Брозовог Устава СФРЈ из 1974. године. Специфична форма комунистичке диктатуре је у континуитету развијана почев од Брозових комуниста и њихових сарадника званих АВНОЈ, а касније је тај поредак међународно признат захваљујући неодољивом и дуготрајном страном притиску спровођеном по основу међународних споразума великих сила на Јалти који су до данас остали тајни.

Отуд није чудо што су се у преамбули Радног преднацрта нашле чудновате особености „уставности“ титоваца: волунтаристичко игнорисање начела хијерархије правних аката, бркање правног лица са социолошким категоријама, бркање субјективног уверења са правним чињеницама, приписивање субјективне правне воље правним лицима и социолошким категоријама, бркање статуса и надлежности територијалне покрајине и федералне јединице, итд. Најзад, то што настављачима титовског начина мишљења узурпација надлежности више власти по основу акта правне форме изгледа сама по себи неспорна, последица је брижљивог вишедеценијског анархизовања југословенског унутрашњег поретка одозго у доба декаденције Брозове диктатуре[13].

Самолегитимизација узурпације власти, на основу уверења и чврсте решености једне групе да то изврши, извире из богате традиције комунистичког терора и диктатуре, и дуго је негована у њиховом политичком монизму. Најзад, у комунистичкој револуционарној догматици налази се и чињеница да је повезивање њихових регија без обзира на државне границе нужно само по себи.

Скупштина АПВ је помињани Радни преднацрт оставила правно непостојећим. Ни противуставним Корхецовим статутом Војводина није дефинисана као „европска регија“, већ као регија у којој се негују европски принципи и вредности. Уставни суд је 2013. године одлучио да ни ова одредба није у складу с Уставом, пошто „европске принципе и вредности“ познаје као категорију која се негује на нивоу Републике Србије као државе, а не на нивоу `регија`, односно поједининих делова државе[14].“

Криптокомунизам у илегалном постмодерном стању

„Европска регија“ је сувише дуго била идеолошка вредност без икакве реалне а нарочито правне садржине. Више од једне деценије су њене присталице у њу пројектовале своје снове, очекивања и надања, а затим јадиковке и огорченост. У идеологији „европске регије“ је постизање аутономије Војводине било нешто попут уласка у ону собу у Зони из филма „Сталкер“ где ће се сваком остварити његове личне жеље. И баш као у том филму, као ни о Зони, ни о „европској регији“ се не може рећи ништа одређено, осим да је „ћудљива и стално се мења“. На слици: Шуњач је довео трагаче на врата „собе жеља“ у Зони. Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског, 1979. година.

Успостављањем демократског поретка и развијањем правне државе и владавине права нису одмах престала комунистичка, анархистичка, локалистичка и сепаратистичка схватања у политици АПВ. Носиоци те резидуалне политике су проценили да би, ресентиманом о финансијској аутономији и некадашњим бирократским привилегијама доба титоваца, у демократским условима могли доћи до синекура плаћених нашим новцима. Стога им је била неопходна флоскула којом су квалитетно и престижно симулирали борбу за „статус“ области у којој су намерили да се попну на грбачу грађана. „Европска регија“ је прво и најстарије име те флоскуле коју нерадо помињу, пошто су и Европска унија и регионализација изгубили престиж.

Опадањем европског престижа, идеологија „европске регије“ се испомагала идеолошким закрпама као што су мултинационалност, мултикултурализам, и слично, у шта већ и најзаклетији носиоци те идеологије дубоко сумњају. На послетку, јавила се огорченост, а тај манир је одавно обузео њихова најрадикалнија гласила. Парадигматски пример њихове огорчености је портал Слободна Војводина, а Аутономија.инфо се очајнички бори да одржи пристојност дискурса[15].

Пошто би правни статус значио и поштовање правног поретка у Војводини, они су пажљиво продуковали конфузију око садржине појма покрајинске аутономије. До данас поборници „европске регије“ о статусу Војводине не износе ништа јединствено, а врло ретко одређено. A contra, господари „европске регије“ своје ставове о садржини статуса Покрајине непрестано битно мењају или их излажу противречно. Стога, уместо о илегалном статусу, морамо говорити о илегалном стању. Можемо га звати „илегална европска регија[16]“ или конкретним трибалним видом постмодерног стања[17] на северу Србије.

У сваком случају, у ЕУ нема ни „европских регија, нити постоји некакав јединствени модел регионализације, нити тамо ико размишља о њему“. Ово са чиме имамо посла у Војводини очигледно нема капацитет легалности, а (што је још горе) реалност је показала да је игнорисање легалности важна особина европске регије у Војводини. Уосталом, и сам Иштван Пастор је рекао: „Што се грбо роди вријеме не исправи“, мада је он Његоша побркао са Валтазаром Богишићем, баш као нашу Војводину са европском регијом. Али, то је сада његова брига – а мука свих нас.

Европска регија је сувише дуго била идеолошка вредност без икакве реалне а нарочито правне садржине. Више од једне деценије су њене присталице у њу пројектовале своје снове, очекивања и наде, а затим јадиковке и огорченост. У идеологији европске регије је постизање аутономије Војводине било нешто попут уласка у ону собу у Зони из филма „Сталкер“ где ће се сваком остварити његове личне жеље. И баш као у том филму, као ни о Зони, ни о европској регији се не може рећи ништа одређено, осим да је „ћудљива и стално се мења“.

Европска регија већ годинама Војводини згађује њену сопствену аутономију. Њен смисао је сведен на безочно одржавање Бојана Пајтића на власти. Том смислу је жртвована аутономија Војводине, ради тог смисла је претворена у илегално стање, а они који у њој живе у социјалну беду, незапосленост и дужничко ропство. Шта ће бити одрживи смисао аутономије Војводине сутра? У чему ће бити њена вредност? Какву ће добробит моћи да пружи грађанима?

Европска регија већ годинама Војводини згађује њену сопствену аутономију. Њен смисао је сведен на безочно одржавање Бојана Пајтића на власти. Том смислу је жртвована аутономија Војводине, ради тог смисла је претворена у илегално стање, а они који у њој живе у социјалну беду, незапосленост и дужничко ропство. Шта ће бити одрживи смисао аутономије Војводине сутра? У чему ће бити њена вредност? Какву ће добробит моћи да пружи грађанима? На слици: Александар Кајдановскиј тумачи улогу шуњача који се пробудио у „Зони“.

Текст је илустрован сценама из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског, 1979. година.

Упутнице и објашњења:


[1] Ковачев, Душан – „Војвођански фронт“, ФСЈ, 8. 10. 2012.

[2] Костић, Бранислава – Аутономија Војводине пред гашењем, Аутономија.инфо, 30. 1. 2014.

[3] Војвођански клуб подржава листу ДС: Војводина да буде модерна регија, ДС, 14. 2. 2014.

[4] Видети: Војводина је једна од тема због које нисмо могли да разговарамо са Тадићем, ЛДП, 12. 2. 2014; СВМ: Тадић и ЛДП незаинтересовани за Војводину, Аутономија.инфо, 12. 2. 2014; Чанак: Јовановић хтео да ЛСВ утопи у ЛДП, Радио 021, 14. 2. 2013; Танјуг – Јовановић: Идеја аутономије Војводине је осуђена на неуспех, Блиц, 14. 2. 2014; ЦРЦД критикује идеју територијалне аутономие за Мађаре, Аутономија.инфо, 22. 2. 1014; Танјуг – Јовановић: Чанак више не постоји, РТВ, 22. 2. 2014; Међусобне отпужбе ЛДП-а, НДС- и ЛСВ-а, Аутономија.инфо, 22. 2. 2014; ЛСВ: Предизборно аутономашење ЛДП, РТВ, 3. 3. 2014; ЛСВ оптужујеЛДП за запаљиве поруке, Аутономија.инфо, 3. 3. 2014; Валтнер, Лидија – ЛДП вређа и нас и грађане Војводине, Данас. 7. 3. 2014; Валтнер, Лидија – Врх ЛСВ је тољага у рукама Тадића, Данас, 7. 3. 2014.

[5] П. К – Јовановић – Хоћемо да мењамо Устав због Војводине, Дневник, Фебруар 2014.

[6] „Често сам говорио да би савремени београдски политичари просто морали да наговарају Војвођане да се залажу за своју аутономију, и то не због некаквог алтруизма, већ због интереса. Ни на једној страни, ни у Београду ни у Новом Саду, нисам наишао на разумевање за овај мој став. Концепција наше државе је изузетно анахрона, али таква је и концепција аутономије…. (…) Међутим, и политичари који иначе имају добру намеру што се тиче Војводине, нису схватили шта сам хтео да кажем. Они би пошто-пото хтели да од Новог Сада створе некакав „мали Београд“, и тај „мали Београд“ се сукобљава с „великим Београдом“. Осим што је тај `мали` унапред осуђен на губитничку позицију, све то је јако досадно. Проблем војвођанског аутономаштва управо је тај сан о „малом Београду“, а тај сан се зове провинцијализам. Резултати избора су природна последица таквог става (…) Партије су више или мање формулисале политичке идеале тог грађанског слоја и стекле заиста импозантан морални капитал. Али после пада Милошевића, нажалост, нису знале како даље. Размишљале су у уским партијским хоризонтима, а ово што се данас дешава јесу резултати тога. Нису умеле да морални капитал трансформишу у институционални. С друге стране, Војводина је препуна противречности због ситуације у којој се налази цела Србија, која никако да пронађе своју изгубљену будућност. Противречности Србије заправо кулминирају у Војводини. (…) Видети: Вегел, Ласло – Због Војводине губитник је цела Србија, 27. 1. 2007.

[7] Ковачев, Душан – Статут Војводине под светлошћу Ферала I и II, ФСЈ 10. и 12. 9. 2009.

[8] Видети: Бета – Иштван Пастор: СВМ намерава да учествује у државној власти, НСПМ, 12. 2. 2014; Танјуг: Мађари променили мишљење о СНС, Вечерње новости, 12. 2. 2013; Николић Ђаковић, Тања – Немамо времена за бившу власт, НИН, 27. 2. 2014; Пастор: желимо да будемо део власти, Дневник, 27. 2. 2014; СВМ жели да буде део нове парламентарне већине, РТВ, 27. 2. 2014; Костреш не искључује сарадњу са СНС, РТВ, 28. 2. 2014; Танјуг – СВМ: У коалицију с оним ко нас испоштује, РТВ, 3. 3. 2014; Фонет: СНС да прихвати начела СВМ, РТВ, 4. 3. 2014.

[9] У том смислу су парадигматски ставови које је износио Игор Бесермењи: „Поуздано знам да су војвођански званичници приликом одлазака у посете европским дипломатама били, најблаже речено, неубедљиви. (…) На крају крајева, зар стварно, када погледамо истини у очи, ми имамо било чиме да се похвалимо данас? Зар смо умели да искористимо све предности које имамо? Војводина је све сиромашнија. То није за похвалу. (…) Дакле, оставимо се прича о томе како смо срећни и мултикултурални. Нити смо срећни, а и на тесту мултикултуралности свакодневно падамо, јер је комуникација међу етничким заједницама још увек на веома ниском нивоу. Живимо заједно, а готово да ништа или врло мало знамо једни о другима, о културама, о историји, о обичајима. Зар је то тај наш савршени мултикултурални живот? (…) Разумем сва разочарења и неповерење које је очигледно нарасло до невероватних висина, али ако је једина акција на коју сте спремни даља подела међу нама, у томе партнера нећете пронаћи ни у једном човеку који жели истински напредак за Војводину. (…) Поуздано знам да су војвођански званичници приликом одлазака у посете европским дипломатама били, најблаже речено, неубедљиви. (…) На крају крајева, зар стварно, када погледамо истини у очи, ми имамо било чиме да се похвалимо данас? Зар смо умели да искористимо све предности које имамо? Војводина је све сиромашнија. То није за похвалу. (…) Разумем сва разочарења и неповерење које је очигледно нарасло до невероватних висина, али ако је једина акција на коју сте спремни даља подела међу нама, у томе партнера нећете пронаћи ни у једном човеку који жели истински напредак за Војводину. Видети: Бесермењи, Игор – Репови прошлости као ланци око врата,Аутономија.инфо, 26. 2. 2014. Аутор након приписивања „обичаја да ствари гурају под тепих“ Србима, цитира писца последњег уџбеника Макрсизма за потребе образовног система АПВ: „Реалне политичке наде за Војводину, по моме суду, може бити тек онда када се кумулативно испуне следеће околности: Прво – да Војводина има своју препознатљиву политичку и интелектуалну елиту, а Војводина то нема. Друго – да предано негује војвођанске политичке и мултикултурне институције, а Војводина то не чини. Треће – да стекне и озбиљно заинтересује политичке, интелектуалне, економске и друге структуре широм Европе и света “за војвођанску ствар”… а то није оствариво под будним оком Србије. Четврто, а можда и најважније – да Војводина изађе из свог самоокривљујућег малолетства (како је говорио Кант за епоху просветитељства) и да разуме (да се ослони на) просветитељски поклич SAPERE AUDE – имај храбрости да се послужиш сопственим разумом! (…) Садашња Војводина не може стати у мидер аутономије. (Било какве и било које аутономије…) Поготову не може стати у мидер аутономије која почива на танкој скрами “поверених надлежности” и политичке ћудљивости уставног суда РС. Све што је испод државности Војводине, за Војводину је тесно или неодговарајуће…“ Видети: Бесермењи, Игор – Малолетство Војводине, Аутономија.инфо, 11. 2. 2014.

[10] Ковачев, Душан – О Предлогу декларације о заштити уставних и законских права АПВ, ФСЈ, 11. 4. 2013.

[11] Из текста преамбуле јасно је да се не ради о уверењу као формално-правном писмену у конкретном правном поступку којим се утврђује постојање правних чињеница, већ о субјективној уверености.

[12] Аутономија непознатих обриса, Време бр. 578, 31. 1. 2002.

[13] Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, РАД, 1990.

[14] Република Србија, Уставни суд, Број: IУо-3, 60/2009, 2013. године, Београд.

[15] У вези овога треба погледати коментаре читалаца текстова који се објављују на поменутом порталу.

[16] Ковачев, Душан – Илегална европска регија, ФСЈ, 12. 7. 2012.

[17] David Harvey – The Condition of Postmodernity, 1989.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: