„Фрегзит“ греје срца француског естаблишмента


Амброз Еванс-Причард, уредник рубрике међународних послова The Telegraph-а је противник европских интеграција још од времена увођења Европске монетарне уније и покушаја увођења eвропског устава. Коментаром књиге „Крај европског снаФрансоа Хејсбура фокусира пажњу забринуте јавности на могуће особите форме неминовног краха одрживости јединствене европске монете.

Амброз Еванс-Причард

 

Директор престижног Међународног института за стратешке студије у Паризу – с вишедеценијским искуством у области стратешког планирања и безбедности, и јeдан од најважнијих поборника прерастања ЕУ у федерацију, односно супер-државу – данас сматра да се Европска монетарна унија мора укинути хитно како би се Европска унија спасила од дезинтеграције. Еванс-Причард посебно наглашава предстојећи, још увек скоро невидљив, крај јединства француске и немачке политике у ЕУ уводећи, уз добро познати појам Brexit, и појам Frexit.

За српског читаоца, у средини којом доминира јавни дискурс одушевљења стрмоглавим јуришом државе у евро-интеграције, веома је важно да зна извесну будућност ЕУ коју домаћи лобисти ЕУ од њега крију а о чему отворено говори један од најважнијих академских поборника: распад евро-зоне на север и југ, увођење германског талира и резидуалног евра након повратка националним валутама уместо досадашње јединствене монете и наметање система пондерисања дужничких обавеза – чиме ће се ЕУ трајно институционално поделити на богати (претежно германски) и сиромашни (латински, ми радије кажемо романски) блок у коме ће доћи до девалвација националних валута, а дужничке обавезе пондерисати у корист богатих поверилаца.

На све остале земље ЕУ, забрињавајуће, Еванс-Причард у коментару не обраћа пажњу. Значи ли то да су земље словенских и балтичких народа трећеразредна тема? Потпуни аутсајдери? И да није тако, чему тек да се у том друштву надају балкански још европски неинтегрисани народи кад је нама, ево, саопштено ново одлагање чланства Србије у ЕУ – не пре 2020. године.

Превод текста Амброза Еванс-Причарда:

„Фрегзит“ греје срца француског естаблишмента

Захтеви за раскидом Европске монетарне уније (EMU) шире се у горњим ешалонима француске спољне политике и њеном про-европском језгру.

Франсоа Хејсбур, ватрени европски федералиста и дугогодишњи шампион у Европској монетарној унији, а сада председник веома угледног Међународног института за стратешке студије: „Не можете створити федерацију како би сачували валуту. Новац мора да служи политичкој структури, а не обрнуто“

Запањујућа књига Франсоа Хејсбура (François Heisbourg) „Крај европског сна“ (La Fin du Rêve Européen) тврди: „евро је рак“ који мора да се одсече ради очувања осталог дела пројекта Европске уније пре него што буде прекасно.

„Сан је постао кошмар – морамо се суочити са реалношћу да Европска унија сама себе угрожава евром. Садашњи напор да се сачува још више угрожава Унију“ . Он је написао:

Нема ничег горег него да се пофронтимо већ од раног јутра неосунчаног дана[1] бескрајне кризе, али то нећемо избећи тако што ћемо порицати реалност, што је већ бог зна колико дуго задати радни режим оних који су задужени за поступање у европским институцијама.

Једном ће, инсистира он, европски лидери омогућити евро[2], али само након установљења неопходних темеља федерације, и само преко авангарде вољне да прихвати пуне последице федералне валуте.

Позив да се „успава евро“ је добар обрт за Европу. Мало смо тога чули из немачке анти-евро партије (AfD), али имају они друге тешкоће. Хејсбурова књига је директан изазов доктрини Меркелове (она је углавном реторичка и противуречи немачким делима) услед предстојећег колапса Европске монетарне уније који ће пробудити све демоне двадесетог века.

Да, распад евра би заиста могао довести до таквог поразног исхода ако би се догађаји на досадашњем курсу отели контроли након годинама запуштане кризе – али, какав је то аргумент? Оваква ствар се дешава само онда када допустите да се то деси. Крајње је време да неко из елита ЕУ објасни значење тог сентименталног „квача[3]“ и злоупотребу историје назове правим именом.

Професор Хејсбур је свакако инсајдер, из сасвим другог лонца у односу на онај коме припада лидерка Националног фронта Марин ле Пен која заклето ради на циљу да убије Европску монетарну унију и обнови француски франак. На слици: Сребрни апоен у вредности 10 француских франака са ликом Роберта Шумана, бившег министра вишијевке владе и једног од утемељивача европских интеграција, 1986. година

Јасно, професор Хејсбур је свакако инсајдер, из сасвим другог лонца у односу на онај коме припада лидерка Националног фронта Марин ле Пен која заклето ради на циљу да убије Европску монетарну унију и обнови француски франак.

Он је производ д`Орсеја[4], ватрени европски федералиста и дугогодишњи шампион у Европској монетарној унији, а сада је председник веома угледног Међународног института за стратешке студије (IISS).

Он каже да су европски лидери изгубили из вида приоритете, и изгледа мисле да европски систем мора да се стисне и преправља због потреба евра, као да се ради о пре-коперниканском систему у коме се Сунце окреће око Земље. „Не можете створити федерацију како би сачували валуту. Новац мора да служи политичкој структури, а не обрнуто“, рекао је.

Драго би му било када би видео велики корак напред ка ЕУ као савезној супер-држави, коју сматра неопходном да пружи изводљивост монетарне уније у наредном добу, али овај сан је сада „чиста фантазија“.

Покушаји стварања „европског демоса“ очигледно нису успели. Плутајући, народи су се удаљавали. Референдум о било каквој концентрацији моћи у институцијама ЕУ би скоро свуда био неуспешан. „Интеграције су достигле границе легитимитета“, пише он. Препоруке ЕУ, које су толерисане уз „неслагање“, сада су „неподношљиве“[5].

Читајући књигу између редова, чини се да је писац био шокиран улогом Немачке у либијској кризи: њеним одбијањем да обезбеди превоз (ово је рутинско питање имајући у виду НАТО-савезништво) и тиме помогне да Француска „заустави још један сребренички масакр“ у Бенгазију, и поред тога што је интервенцију одобрио Савет безбедности ОУН.

Сјајни Јошка Фишер је немачку одлуку да стане у исти строј са Русијом и Кином назвао „скандалозном грешком“, упозоравајући да Немачка ризикује да се једног дана пробуди „у веома незгодној ситуацији“ ако настави да игра ту игру.

Запањујућа књига Франсоа Хејсбура „Крај европског сна“ (La Fin du Rêve Européen) тврди: „евро је рак“ који мора да се одсече ради очувања осталог дела пројекта Европске уније пре него што буде прекасно.

Можда сте пречитали у вези либијске епизоде, али франко-германски боди легиџ није много унапређен ни када је Сирија у питању. Или, како је мој уважени колега из Телеграфа, Кон Коглин (Con Coughlin) представио: немачка позиција је сада про-московска.

Мада професор Хејсбур не иде тако далеко, ипак можете закључити да Немачка више није савезник Француске у било ком смисленом значењу одбрамбене и спољне политике (то значи и трговине) – што ће следствено довести до прелома. Чак се може извести закључак да је ЕУ мртва, празна љуштура.

Није потребно рећи да проф. Хејсбур не прихвата најновије тврдње „Банде петорице из ЕМУ“ (the EMU Gang of Five) према којој је Европа у тешкоћама[6], односно да кризна политика „почиње да даје резултате“.

Квинтет који објављује: Редн, Дијселблем, Асмусен, Реглинг и Хојер – Финац, Холанђанин, три Немца. Они су гласови поверилаца. Зар нису могли да нађу ни један једини романски, само за потребе шоу програма?

Хајсбер то зове „ремисијом рака“. Покушава се смањење дуга фискалном штедњом (боље је пустити да временом расте и распада се на амерички начин) и уз то коришћењем монетарних стимулација, што ће бити „фатални избор“. Коефицијенти задужености ће расти све до тачке пуцања[7].

Равнотежа депресије и масовне незапослености није стабилно усклађена на југу Европе. Грађани су до сада показали „анђеоску стрпљивост“, одупирући се реакцијама попут оних из тридесетих година прошлог века. Још увек нема никаквих преврата[8], пише он: нема повратка италијанских терористичких „оловних година“, нити студентског хаоса попут оног из 1968. године.

Ништа се не може узети здраво за готово. Оштрица наратива кризе јавила се између поверилаца и државног дефицита, које он пореди са расцепом ставова након Првог светског рата када су искривљена гледишта хранила идеолошке реакције. Сумња се на издају и превару. Импутирају се најгори мотиви за ово и рађају црне легенде. Он то пореди са појавом Долчтос теорије (нож у леђима) у Немачкој[9].

Франсоа Хејсбур одбацује идеју увођења германског талира у средишњим поверилачким земљама и резидуални евро за романски блок (плус Француска) који би омогућио слабим државама да заједнички девалвирају и очувају вредност сопственог евра у дужничким уговорима. На слици: Ханс Олаф Хенкел, творац идеје увођења германског талира у средишњим поверилачким земљама и резидуални евро за романски блок.

Садашњи курс ће довести до „серијске кризе која ће завршити у нервном слому и неконтролисаној дезинтеграцији евра са свим последицама“, пише он позивајући се на једну директну паралелу: изненадно осипање Совјетског Савеза, расплет са којим је тесно повезан и који је скоро све затекао изненада.

Европски лидери се суочавају са истим избором кога има генерал побеђен у борби која још траје. Да ли остати и борити се до уништења или се пробити из обруча, спасавајући остатак своје војске за још један дан како би се изгубила битка али не и рат? Он изричито наводи паралелу: француско уредно повлачење трупа генерала Жофра пред битку на Марни 1914. године и његову веру у морални опоравак кога је команда немачке царске војске сматрала немогућим.

Предвиђа потпуну пропаст евра и повратак на националне валуте. „Евро или постоји у целини, или уопште не постоји“. Одбацује деобу куће на северни и јужни део – идеју, коју је предложио бивши поглавник Немачког индустријског савеза (BDI) Ханс Олаф Хенкел, увођења германског талира у средишњим поверилачким земљама и резидуални евро за романски блок (плус Француска) који би омогућио слабим државама да заједнички девалвирају и очувају вредност сопственог евра у дужничким уговорима.

Ово растргнуће, шачица званичника у Берлину и Паризу, мора припремити у потпуној тајности којом ће све остале оставити у мраку. Протутњаће то као муња током једног викенда, по узору на укидање бразилског крузеира 1994. године, а задатак ће бити обављен војном ефикасношћу.

Последњи чвор омче на врату мораће да буде француско-немачко оперативно удруживање како би се „избегла катастрофална ситуација у којој ће сви Немачку видети као одговорну“. Европа ће моћи да се одржи на окупу само по том основу. Сви други би морали да прихвате све као датост. Биће наметнута контрола капитала. Валуте би неко време плутале, пре него што се поново вежу у већ виђени управни змијски ланац.

Лично, више ми се допада друга верзија коју је изнела група француских суверениста у L’Observatoire de l’Europe. То је фиксирање нових девизних курсева док се прашина буде слегла, уз коришћење формуле према којој ће се инфлација акумулирати у билансу трговинске размене од почетка трајања Европске монетарне уније.

Према плану суверениста, девалвације, одн. ревалоризације се успостављају против нове ECU (European Currency Unit) обрачунске јединице која изражава меру вредности старог евра (неусидреног за нову Д-марку). Јавни дуг сваке државе би се преко ноћи реконвертовао у локалној валути (попут аргентинског Закона о пезосу), без обзира на то ко су повериоци тог дуга. Али приватни спољни дугови ће се подмиривати мимо ECU, што је компромис око поделе губитака између слабих и снажних држава.

Професор Хејсбур би желео да буде испаљен и други хитац из EMU и изврши притисак ради федерализације Уније из разлога задавања ударца мом преосталом романтизму, или је то само његов начин да покаже да бесрамнике попут мене још не сматра делом руље евро-скептика.

Зашто историјске националне државе морају постати вољне да се самоукину кроз десет година, није за сада објашњено. Док то описује тако речито, шездесетогодишњи напори да их повежу темељно су упропашћени, а они који су то повезивање обликовали после Другог светског рата, попут Митерана и Кола, одавно су нестали са сцене.

Он признаје да је француско и холандско „не“ Европском уставу постало прекретница оног тренутка када се разјаснило да грађани неће прихватити супердржавну структуру ЕУ која је потребна да би EMU функционисала. Сасвим се слажем са тим. Референдум из 2005. године је све променио. Али, ако је тако, онда је јасно да су анти-федерална осећања националних држава много дубља од бола због евра, пошто је 2005. године било јасно да пројекат Европске монетарне уније иде глатко. Тако је било све до грчке кризе у 2010. години када су људи почели да схватају да нешто није у реду са самим евром, без обзира колико се се ово лагано увиђало.

Ни помислио нисам да ће проф. Хејсбур моћи себе да издвоји од евро-скептика држећи се идеолошког чистунства. Митраљески испаљује канонаду епитета, и знам из властитог тешког искуства како је то, пошто су такви већ мене погађали. У сваком случају, његови аргументи су мање-више исти као наши. Велики број евро-скептика су бивши про-Европљани, да се изразим иритантније. И сам сам један од таквих. Био је то мој будаласти[10] разлог да упознам све важније језике Европе (да будем прецизан, лоше, јер ми је недостајао ентузијазам) крајем седамдесетих и раних осамдесетих година, и то је био мој разлог због ког сам студирао у Немачкој, Француској и Италији. Потом сам отишао у Тексас, да живим.

Бернард Коноли је био службеник задужен за валутне послове у Европској комисији у доба Жака Делора када је настао читав заплет и опирао се захтевима да припрема аргументе за политичку промоцију. Чак и тада се видело да ће неповезаност тог подухвата завршити у спирали задужења, депресији и економском апартхејду. Заиста, то се и догодило. Зато је он постао прворазредни евро-скептик.

Бернард Коноли је био службеник задужен за валутне послове у Европској комисији у доба Жака Делора када је настао читав заплет и опирао се захтевима да припрема аргументе за политичку промоцију. Чак и тада се видело да ће неповезаност тог подухвата завршити у спирали задужења, депресији и економском апартхејду. Заиста, то се и догодило. Зато је он постао прворазредни евро-скептик.

Било како било, његово преобраћење („свештеници“ Европске монетарне уније ће то назвати „издајом“ ) је откривење. Оно нам много говори о струјањима у текућим француским политичким круговима и открива нам пукотине под фасадом хегемонистичког пројекта. Када се у д`Орсеју разбије табу, то значи да ће брзо доћи до политичке заразе.

Можете се кладити да ће се Европа опоравити, али једну ствар запамтите: јаз север-југ у корену раздире Европску монетарну унију, невоља се неће решити свођењем раста на одрживи ниво (далеко је од тога да је раст сигуран), зато што се ближи дан у коме ће Немачка захтевати раст каматних стопа. Криза мења облик. Криза не пролази. Нефункционалност монетарне уније остаје, с растом или без раста.

Празноверје да ће свеж циклус економске експанзије оставити за нама ову бескрајну сагу само је последња од многих илузија. Професор Хејсбур је у праву. Кашњење више не служи никаквој корисној европској сврси. Било би боље да брзо раде то што раде.

Моја следећа ЕМУ књига је „Пад евраЈенса Нордвиг-Номуре. Изгледа као крекер.

Изворник текста: The Telegraph

Превео и приредио: Душан Ковачев

Напомене преводиоца:


[1] matins blêmes

[2] relaunch the euro

[3] Израз Quatsch је немачког порекла и користи се колоквијално у истом смислу као израз Bullshit у енглеском језику.

[4] Француског министарства спољних послова, прим. прев.

[5] Употреба израза disagreeable и insupportable као евро-еуфемизама у енглеском језику.

[6] Аутор је употребио израз turned the corner.

[7] Тhe point of „non-linear rupture“.

[8] Coup d’etat.

[9] Dolchstoßlegende

[10] Аутор користи фразу sucker for a dream.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: