Џ. Фридман: Дужничка криза САД из перспективе очева оснивача


Влада САД је парализована, а суочавамо се с немогућношћу да САД подмире своје дугове. Конгрес није у стању да тај проблем реши, а председник Обама је тврдоглав попут законодавца који се противи њему. Наш политички систем, у одређеној мери, функционише онако како је и замишљено – очеви оснивачи су га замислили гломазно. Али, како су они почели да усавршавају унију, вероватно нису предвидели да ћемо бити способни да сами себе убогаљимо.

Џорџ Фридман

Уочи истека рока након којег ће се знати хоће ли Конгрес САД прихватити „Обамину реформу“ и омогућити да САД наставе да се задужују преко утврђеног финансијског лимита, од 16.7 хиљада милијарди долара до 7. фебруара 2014. године, чиме би се постигла финансијска деблокада Владе. Демократска странка тврдоглаво захтева прекорачење овог лимита, чему се републиканци (који имају већину у Конгресу) томе тврдоглаво противе.

Разматрање високо актуелног питања задуживања САД у перспективи директора „Стратфора“ Џорџа Фридмана, пример је сагледавања актуелног догађаја с тенденцијом ка уском тумачењу ставова Очева оснивача САД, уз изразиту свест о значајно промењеним околности савременог света. Фридман изражава бојазан да би се широко тумачење начела преамбуле Устава САД могло претворити у креирање права и на једном месту упозорава да Томас Џеферсон, који је „наговестио трајну револуцију“, није био укључен у Уставотворну конвенцију.

Превод текста Џорџа Фридмана:

Дужничка криза САД из перспективе очева оснивача

Влада САД је парализована, а суочавамо се с могућношћу да САД подмире своје дугове. Конгрес није у стању да тај проблем реши, а председник Обама је тврдоглав попут законодавца који се противи њему. Наш политички систем, у одређеној мери, функционише онако како је и замишљено – очеви оснивачи су га замислили гломазно. Али, како су они почели да усавршавају унију, вероватно нису предвидели да ћемо ми бити способни да сами себе убогаљимо.

Нелогично изгледа тежити нецелисходности. Међутим, има метода у лудилу оснивача, и ми најпре треба да размотримо њихова образложења пре него што их применимо на дилему која управо погађа Вашингтон.

Страх и умереност

Оснивачи нису желели ефикасну владу. Плашећи се тираније, створили су режим који врши управу отежано. Моћ је распоређена локалним, државним и федералним властима, од којих свака располаже својим правима и привилегијама. Чак је и законодавна власт била подељена у два дома. То је била власт установљена тако да чини мало и да, оно мало што учини, чини полако.

Страх оснивача био је једноставан: људи су по природи склони да служе себи самима и склони су корупцији. Отуд је прва сврха режима била да поставе замку за оне жељне власти, тако да власт једних ограничава власт других и осујећује њихове планове. Оснивачима би се допало оно што ми данас зовемо „застој“ (Gridlock), осим у време ванредног стања или у случају постојања општег консензуса.

Истовремено, оснивачи су веровали у владу. Устав САД је оквир њене неефикасности, али његова преамбула назначује изузетке: јединство, правду, унутрашњу безбедност, одбрану, опште благостање и слободу. Према томе, бојећи се од владе, њу су посматрали и као средство запањујуће амбиционих циљева – чак и ако ти циљеви нису никада потпуно дефинисани.

Уистину, оснивачи су знали да су њихови циљеви двоструки и та двострукост им је развила осећај умерености. Они су били револуционари, али су сами по себи били разумни људи. Трагали су за новим светским поретком (Novus Ordo Seclorum), „новим поретком векова“ (New Order of the Ages), што се као мото касније нашло на Великом печату САД, али нису били фанатични. Убиства и чистке које су се јављале под Робеспјером и Лењином, биле су стране њиховој природи.

Оснивачка умереност је многа питања оставила без одговора. На пример, они се нису слагали око тога шта је правда, што се може уочити из подељености њиховог става о ропству. (Наиме, они су спремни на компромис чак у једној тако страшној ствари као што је било ропство, докле год Устав и режим нису били установљени). Али, ако је циљ устава био обезбеђење „општег благостања“ (General Welfare), која је онда била улога владе у остваривању околности у којима ће појединци развијати сопствене интересе?

Мало је одговора на та питања у Уставу, без обзира на то колико је минуциозно он израђен, што су и оснивачи знали. Не ради се о томе да се они нису могли сложити око значења „општег благостања“. Према моме мишљењу, уместо тога, они су схватали да ће се значење појма „општег благостања“ током времена мењати, као што ће се мењати и значење појма „заједничка одбрана“ (Common Defense). Оставили су да се начела развију, али је њиховим наследницима остављено да начела следе, као и да следе мудрост оних који су их прописали.

У извесном смислу, оставили су за собом питања око којих се спори јавност. Делимично, ово је било намерно. Накнадни аргументи тумачења Устава не би водили ка утврђивању његовог значења, већ ка његовом креирању, чиме би смо пропуштали да обновимо поредак докле год се не би смо сложили о суштинским стварима. Можда није случајно то што Томас Џеферсон, који је наговестио трајну револуцију (Continual Revolution), није био учесник Уставотворне конвенције.

„Оснивачи“ су бринули о премошћењу јаза између потребе за владањем, страха од тираније и неизвесности пред будућношћу. За њих, решење није било у области права, већ у области личне врлине. Оснивачи су били одушевљени Римом и римским појмом владања. Сенат САД је добио назив по римском Сенату, а место је посвећено римском обрасцу државника, Синсинату, који је напустио своју фарму да би служио (а не владао) и вратио се на фарму када је своју службу завршио. Римљани, ако не у стварности, оно у очима „оснивача“, владање нису сматрали толико професијом колико оптерећењем и обавезом. „Оснивачи“ су желели владаре који нису ради владању. Они су желели честите владаре. Особито су хвалили римски појам врлине. Била је то она врлина коју би разумни људи сматрали похвалом: храброст, разборитост, милосрђе према слабијима, поштовање, пријатељство и одлучност према непријатељима.На слици: Virtus Augusta, персонификација врлине на античком римском златнику.

Оснивачи су бринули о премошћењу јаза између потребе за владањем, страха од тираније и неизвесности пред будућношћу. За њих, решење није било у области права, већ у области личне врлине. Оснивачи су били одушевљени Римом и римским појмом владања. Сенат САД је добио назив по римском Сенату, а место је посвећено римском обрасцу државника, Синсинату, који је напустио своју фарму да би служио (а не владао) и вратио се на фарму када је своју службу завршио. Римљани, ако не у стварности, оно у очима оснивача, владање нису сматрали толико професијом колико оптерећењем и обавезом. Оснивачи су желели владаре који нису ради владању.

Они су желели честите владаре. Особито су хвалили римски појам врлине. Била је то она врлина коју би разумни људи сматрали похвалом: храброст, разборитост, милосрђе према слабијима, поштовање, пријатељство и одлучност према непријатељима. Нису то врлине које су поштовали интелектуалци који су знали да је живот много компликованији од наведеног. Међутим, оснивачи су знали да врлине здравог разума не треба анализирати како не би изгубиле снагу и изумрле. Они нису хтели краљеве-филозофе. Хтели су грађане једноставне, јасне врлине који би на власти служили нерадо, а радо напуштали власт, хтели су да они којима овлада страст буду системом блокирани како не би наметали своју особиту визију. Томе тежи крај преамбуле Устава која повремено једне нервира системом „контроле и баланса“ (Checks and Balances), а осујећује личне и идеолошке амбиције других.

Наравно, оснивач који је најбоље изражавао ове вредности био је Џорџ Вашингтон. Међу оснивачима, на њега се, за пример, мора обазирати када се размишља о блокирајућој конструкцији (The Paralysis-by-design) система којег су створили оснивачи и који је загонетка која сад прети решавању америчког дуга. Џорџ Вашингтон је схватио да ће јавност бити вољна да отплати дуг, као и и да федерална влада не би волела да јавност опорезује како би плаћала дуг у њено име. Он је јако наглашавао важност откупа дуга и растерећења јавне задужености. Обесхрабривао је гомилање додатних дугова и противио се презадужености.

Било како било, Џорџ Вашингтон је схватио да ће бити случајева у којима ће настати дуг. Видео је јавни зајам као нешто од виталне важности, и стога као нешто што би требало да се штедљиво користи – посебно у случају рата – а затим га свим напорима отплатити. Ово није технички аргумент за оне који дуг виде као начин управљања економијом. То је морални аргумент изграђен на врлини разборитости.

Наравно, аргумент Џорџа Вашингтона потиче из доба када амерички долар није био резервна валута у свету, када није било Банке федералних резерви која је могла да емитује новац по својој вољи. То је било доба када су САД зајмове подизале у злату и сребру, и морале исто да врате. Услед овога се, у смислу технике и значења, променило и коришћење задужења. Са чисто економског становишта, као добар аргумент може се навести да погледи Џ. Вашингтона више не важе.

Међутим, Вашингтон је творац моралног аргумента, а не аргумента за економисте. Из перспективе оснивача, дуг није само техничко, већ и морално питање. Што се позајми, то се и врати. Олакшање задужености може да оснажи привреду, а оснивачи су тврдили да политичка добробит не доноси економски раст сама по себи. Ту су, такође, и моралне консеквенце.

„Република ума“

Према томе, сматрам да би оснивачи опрезно приступили питању нашег дуга. Питали би да ли је неопходно изложити се опасности, а затим како и кад ће бити исплаћен. Такође би се питали: да ли економски раст на основу задужења заиста јача нацију. Мислим да у сваком случају нема сумње да би били запањени нашим нивоом задужености, не само због онога што може да се догоди економији, већ због онога што се догађа националном карактеру. Међутим, баш зато што су они били умерени људи, не би захтевали тренутно решење, нити би тражили решење које би угрожавало националну моћ.

Мислим да би се тренутно престрашили од поверавања тако важне услуге, као што је здравствена заштита, једном ентитету. Али не би били фанатични у отпору према томе. Колико год да би их уплашила федерална надлежност у области здравства, верујем да би их фанатизам уплашио више.

Питање о дугу је једноставно. Било да се дуг не плати, било да је просто немогуће да се он плати, они би једноставно били згрожени. Сматрали би да је самозадуживање, без обзира на несмотреност задужења, реформу здравственог старања или било које друге службе, нешто о чему умерени људи ни не размишљају, а камо ли то предузимају.

Арон Бур пуца на Александра Хамилтона, америчка гравира.

Постоји савршено ваљан аргумент у прилог томе да ништа у шта су оснивачи веровали нема утицаја на садашњу ситуацију. Јер, ради се о дискусији разумних и промишљених људи која би требало да се води без повишеног тона или сумње да је противна страна одвратна. Међутим, мислим да морамо имати на уму да је наш политички и чак приватни живот уоквирен нашим поретком, и према томе његовим оснивачима. Концепт ограничености власти, разликовања јавног од приватног живота, обавеза и права… све ово проистиче од оснивача.

Подела власти на три гране и велике наде преамбуле које су моралног карактера треба да воде курс нашег кретања и да нас дефинишу. Морални карактер је од почетка био проблематичан. Вашингтон је био један, али ране америчке политичке партије су се покварено бориле – тако је Арон Бур пуцао у Александра Хамилтона. Величина „Републике ума“ (Republic of the Mind) је увек већа од саме републике. Ипак, пошто смо дошли до тренутка као што је овај, корисно је да се размишља шта су оснивачи имали на уму, и да ово буде наше мерило против тога.

Изворник текста: Stratfor

Превео и приредио: Душан Ковачев

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: