Поуке евро-атлантског благостања Словеније


Спретном приватизацијом, Словенија је почетком деведесетих задржала контролу над кључним капиталом и домаћим банкама. Развијала се својим средствима, располажући својим капиталом, а уживала привилегије евро-атлантских интеграција. Евро-атлантска плутократија је пропустила да овлада капиталом Словеније и то намерава да уради накнадно.

На слици: „Самостална Словенија“, стилизовани мотив Триглава на реверсу фантазијског апоена од три евра искованог 2011. године.

Од 1991. године Словенија је „раздруживањем“ oд СФРЈ постала самостална република. Процес придруживања Словеније ЕУ почео је у лето 1993. године закључењем Споразума о сарадњи. Словенија је формално затражила чланство у ЕУ лета 1996. године. Већ у лето 1997. године Европска комисија је дала позитивно мишљење о кандидатури Словеније за чланство у ЕУ. Преговори о чланству Словеније су почели у лето 1998. и завршили се у лето 2001. године. Пошто је марта 2004. постала пуноправна чланица НАТО-а, придружила се Европској унији 1. маја исте године после референдума на коме се за чланство Словеније у ЕУ изјаснило 86.64% грађана, поставши тако прва новопридружена земља првог таласа проширења Уније. Уговор о придружењу ЕУ потписан је свечано априла 2004. године у Атини. Од 1. јануара 2007. постала је (тринаеста) чланица евро-зоне.

Придруживање Словеније ЕУ је трајало 11 година, а три године касније је постала чланица евро-зоне. Европски пут Словеније је био заснован на националном консензусу. Свега пет година након чланства у евро-зони, Словенија је постала проблем Европе. Прихватила је параевропске интеграције које на основу Уговора о координацији и управљању уводе „Европски стабилизациони механизам“ (ESM[1]) и Стратегију штедње, контроле и кажњавања, чије дејство почиње 2014. године. Ипак, Словенија се нада да се неће наћи под ударом овог репресивног политичко-економског механизма, јер би се радије самостално носила с ефектима економске кризе.

Словенија у „мртвом углу“ евро-атлантског света

На жалост, читаву деценију успешно вођена привреда почела је да посрће под утицајем нових кадрова који су укључили финансијски капитал у пословање финансијским дериватима, упркос искуству словеначких банака које су још осамдесетих година претрпеле велике губитке услед поверења у финансијска средства привредних субјеката бивше СФРЈ.

До 2005. године, словеначки капитал се укључио у светски тренд производње финансијских деривата, што је највећу словеначку банку (NLB) за само три године увело у велике проблеме.

Крајем осамдесетих је напуштање комунистичке Југославије ради евро-атлантских интеграција изгледало као дугорочно добра идеја. Без опасности од комунистичких револуција, екстрапрофити Западних инвеститора у сиромашним земљама су постали апсолутни приоритет. Словенија је Западној политичкој елити значила много у пропагандном смислу, али је била мали економски залогај, па је светској плутократији остала у „мртвом углу“.

Економска елита самосталне Словеније је деведесетих година препознала прилику и постала једина бивша социјалистичка земља Европе која је на путу евро-атлантских интеграција у домаћим рукама сачувала национални финансијски капитал и привреду, спретно вођеном приватизацијом. Правни вакуум по питању сукцесије СФР Југославије је словеначки тим економиста искористио да измакне налозима ММФ-а[2]. У вези словеначког успеха деведесетих година, посебно треба имати у виду рад проф. др Јоже Менцингера[3], проф. др Ивана Рибникара[4], мр Велимира Болеа[5] и проф. др Марка Крањеца[6]. О завидном успеху словеначке економске политике у банкарском и инвестиционом пословању на нивоу искуства посткомунистичке Европе српски читалац се подробно може информисати из рада Арсенија Ј. Душанића[7].

У 1997. години, стопа незапослености у Словенији је била свега 7.1%. БДП је око 2000. године био стабилан на нивоу око 7 милијарди данашњих евра, а јавни дуг је тек крајем деведесетих износио нешто мање од 30% БДП. Наравно, није било експлозивног раста занимљивих економских показатеља, али се у Словенији живело веома добро.

На жалост, читаву деценију успешно вођена привреда почела је да посрће под утицајем нових кадрова који су укључили финансијски капитал у пословање финансијским дериватима, упркос искуству словеначких банака које су још осамдесетих година претрпеле велике губитке услед поверења у финансијска средства привредних субјеката бивше СФРЈ. До 2005. године, словеначки капитал се укључио у светски тренд производње финансијских деривата, што је највећу словеначку банку (NLB) за само три године увело у велике проблеме.

Словенија излази на евро-атлантску економску позорницу

Човечија рибица на словеначкој кованици пре ступања Словеније у евро-зону.

У вези настанка словеначких економских недаћа на путу евро-атлантских интеграција, српског читаоца ваља пре свега подсетити на рад мр Дејана Мировића[8]. Уласком у евро-атлантске интеграције, уочи 2000. године, почео је да расте и словеначки дуг према иностранству. За 11 година овог успешног процеса, словеначки дуг се удесетостручио (са 6.2 USD у 2000. г. на 61.0 милијарди у 2011. г), а спољнотрговински и буџетски дефицит се скоро учетворостручио[9].

Мировић је навео низ примера који илуструју карактер петљања Европске комисије у словеначку економску политику. Наиме, одмах на почетку званичних преговора о чланству у ЕУ, бирократија је захтевала распродају великих словеначких предузећа странцима.

Шта кажу показатељи[10]?

Прво, поменимо поново крах словеначке NLB у светском финансијском покеру с финансијским дериватима 2008. године. То је преломна тачка развоја евро-атлантске Словеније. Колико год раније изгледао стабилно, словеначки БДП је 2008. године доживео суноврат од којег се никад није опоравио, а већ две године је негативан (сл. 001). Исто је и са његовим годишњим растом (сл. 002). Наравно, учешће словеначког дуга у БДП расте (сл. 003), а још горе изгледа учешће дуга словеначке владе у БДП (сл. 004). Прекинут је и раст БДП per capita (сл. 005). Словенци сматрају да је најбољи резултат њихов БДП показао 2010. године[11].

Сл. 001. БДП Словеније (у еврима).

Сл. 002. Годишњи раст БДП Словеније (у еврима).

Сл. 003. Учешће текућег дуга у БДП Словеније.

Сл. 004. Учешће дуга владе у БДП Словеније.

Сл. 005. БДП Словеније per capita.

По истом тренду крећу се и извозне и увозне цене (сл. 006 и 007), али раст потрошачких цена не јењава (сл. 008), иако полако посрће цена рада у Словенији (сл. 009). Стопа незапослености је успешно обарана упркос евро-интеграцијама до рекордних 6% 2008. године, али је до сада удвостручена (сл. 010). Запосленост је нагло порасла 2006. године, а од 2008. године је нагло опала и тренутно је на нивоу 2000. године. Од почетка кризе Словенија има 100.000 запослених мање (сл. 011). Незапосленост расте (сл . 012).

Сл. 006. Извозне цене у Словенији.

Сл. 007. Увозне цене у Словенији

Сл. 008. Раст потрошачких цена у Слоенији.

Сл. 009. Кретање цене рада у Словенији.

Сл. 010. Кретање стопе незапослености у Словенији.

Сл. 012. Кретање стопе запослености у Словенији

И индустријска производња је доживела непријатни шок на почетку светске кризе у Европи и показује благу тенденцију пада (сл. 013).

Сл. 013. Кретање стопе раста индустријске производње у Словенији.

Словенија је годинама бележила раст популације. Од 2011. године и крива раста популације Словеније више не стреми ка горе (сл. 014).

Сл. 014. Стопа раста популације у Словенији.

 

Како се Словенија нашла на нишану евро-атлантских банкара?

А шта је са словеначким новцима? Да подсетимо, новац не лаже онога који уме да га чита. Словенија се лагано задуживала у иностранству до 1998, а после, почевши преговоре о чланству у ЕУ, до 2000. године задужила се нагло, оптимистички. Усред преговора, Словенија је прекинула да се задужује. Када је постала чланица ЕУ, полако се ратосиљала дугова, да би поново почела да се задужује уочи наступања економске кризе, крајем 2007. године, а потом смањивала своју задуженост све до краја 2012, када се поново задужила у иностранству више него икад (сл. 015).

Сл. 015. Словеначки дуг иностранству (у еврима).

Оно што је нарочито занимљиво, евро-атлантска Словенија је на самом почетку 2007. године нагло повукла сва своја финансијска средства која је држала у иностранству (сл. 016). У ово доба, а и неко време касније, финансијске власти Србије су таутологијама правдале задржавање својих финансијских средстава у иностранству, а Цветковићева влада није ни разматрала питање враћања финансијских средстава ради финансирања домаће привреде, уз објашњења како Србија „није у кризи“ (Цветковић), односно да ће „криза бити наша развојна шанса“ (Динкић). Куриозитет финансијског пословања словеначке владе је то што она до недавно[12] уопште није посезала за финансирањем путем издавања обвезница.

Сл. 016. Ниво девизних резерви Словеније у иностранству.

Каматне стопе су у садашњој Словенији ниже него икад (сл. 018). Ова држава је упркос светској економској кризи и притиску ЕК за сада очувала способност да води националну економску политику. Словенија још увек контролише и своју економску политику и инвестиције, а што је најважније – свој финансијски капитал.

Сл. 017. Емитовање обвезница владе Словеније (процентни поени).

Сл. 018. Кретање каматних стопа у Словенији.

Данас је и ван Словеније јасно да је овој земљи најбоље ишло пре поласка на пут евро-атлантских интеграција. Најважнији економски проблеми који јој се сада дешавају зачети су у доба између почетка преговора до пуноправног чланства ове државе у ЕУ.

Најважнији економски проблеми који се сада дешавају Словенији зачети су у доба између почетка преговора до пуноправног чланства ове државе у ЕУ.

Економској политици ЕУ, наравно, уопште није сметало када је NLB словеначки новац улагала у финансијске шпекулације[13], али јој сада веома смета словеначки отпор распродаји државне имовине у сред кризе, у доба када се цена приватизационих понуда креће између џабе и будзашто. Међутим, још већи гнев поводом одсуства приватизације према Словенији испољавају САД, што су недавно јасно формулисле преко свог амбасадора[14].

Од Словеније њени евро-атлантски партнери захтевају распродају неприватизованих банака и осигуравајућих друштава, енергетске компаније Петрол, супермаркета, повећање пореза…[15]

Да је уласком у ЕУ Словенија доспела на дно Европе сматра социолог Растко Мочник[16]. За проф. др Јожу Мецингера је економска политика ЕУ „пут у расуло“[17].

Значај словеначког примера за Србију

Економској политици ЕУ, наравно, уопште није сметало када је NLB словеначки новац улагала у финансијске шпекулације, али јој сада веома смета словеначки отпор распродаји државне имовине у сред кризе, у доба када се цена приватизационих понуда креће између џабе и будзашто. Међутим, још већи гнев поводом одсуства приватизације према Словенији испољавају САД, што су недавно јасно формулисле преко свог амбасадора.

Даница Поповић опомиње да је главни економски проблем Словеније управо у њеном банкарском сектору и упозорава на процену ОЕЦД о огромним лошим пласманима словеначког банкарског сектора[18]. Пратећи дискретну иронију ауторке, вредело би се сетити да за разлику од Србије, с делимичним изузетком Комерцијалне банке, Словенија има свој домаћи банкарски сектор.

Иако је Словенија пионир напуштања комунистичке идеологије и Југославије, у њеном пословању су постојале две важне сличности са Србијом из доба Милошевићевог режима. Прво, Словенија је (нарочито деведесетих година) нерадо и пажљиво напуштала јавно власништво над најзначајнијим макроекономским субјектима. Ипак, управу над њима (за разлику од Милошевићеве Србије) није централизовала. Друго, Словенија је самостално трговала својим финансијским капиталом.

Пошто захваљујући атлантским интеграцијама није водила одбрамбену политику засновану на армији, Словенија не треба више да се боји војног бомбардовања којег је доживела Милошевићева Србија. С друге стране, њену владу евро-атлантски партнери, баш као и Србију, бомбардују захтевима за распродајом јавног, односно домаћег власништва на формално либерализованом тржишту.

Десет година по одвајању Словеније од Југославије, у њој се живело одлично, а потом се, током деценије интегрисања ове земље у ЕУ, живело врло добро. И сада се живи добро, али ова прогресија је веома лоша. Чему да се надају грађани Србије у којој се већ годинама не живи добро, чије власти су већ распродале домаће „породично сребро“?

Након Исланда и средоземних земаља ЕУ, и Словенија је постала економски и финансијски проблем ЕУ. Хрватска је у ЕУ већ ушла као економски проблем. Најгоре од свега је (оно што Србе у ЕУ веома занима) пад животног стандарда становништва. Десет година по одвајању Словеније од Југославије, у њој се живело одлично, а потом се, током деценије интегрисања ове земље у ЕУ, живело врло добро. И сада се живи добро, али ова прогресија је веома лоша. Чему да се надају грађани Србије у којој се већ годинама не живи добро, чије власти су већ распродале домаће „породично сребро“?

Словеначки стандард и привредни успеси постигнути су стратегијом која је сасвим била супротна ономе што је својевремено препоручивао ММФ, упркос захтева ЕУ и САД. Захваљујући томе је Словенија читавој једној генерацији обезбедила добар живот.

Србија нема више шта да распрода, а да то народ одмах не осети на својој кожи. Остали су путеви, водоводи, Телеком, електродистрибуција… Ако се наша влада упусти у распродају овога, догодиће нам се оно на шта је упозоравао Небојша Катић:

Када деца одрасту, више неће морати да емигрирају, јер ће иностранство бити свуда око њих и поседоваће све што вреди и функционише у Србији. Сви грађани ће тако, не мењајући место боравка, живети у иностранству[19]“.

Међутим, зар колеге из САД и ЕУ од Словеније не траже исто?

Шта добро може да чека Србе тамо где је Словенцима све горе?

За разлику од Словеније, реални сектор српске привреде је мизеран и технолошки заостао. Србија скоро нема инвестиција у иностранству (практично једини изузетак је била куповина Телекома Р. Српске у доба владе В. Коштунице, а чини се да ће и НИС успети да се пробије на страна тржишта). Финансијски капитал нам је орочен у замену за права вучења за нос. Оно мало девиза мукотрпно брани прецењени курс динара, што, опет, гуши извоз.

Шта добро може да чека Србе тамо где је Словенцима све горе?

Упутнице:


[1] http://www.esm.europa.eu ; http://www.european-council.europa.eu/media/582311/05-tesm2.en12.pdf

[2]Душанић, Арсеније, Ј – Домаће или страно власништво у банкама? ФСЈ, 17. 5. 2011.

[3] http://www.pf.uni-lj.si/fakulteta/pedagogi/prof.-dr.-joze-mencinger-univ.-dipl.-prav./

[4] http://www.ef.uni-lj.si/osebe/Ivan-Ribnikar?l=5&li=213

[5] http://splet02.izum.si/cobiss/bibliography?code=09741

[6]http://investing.businessweek.com/research/stocks/private/person.asp?personId=23063869&privcapId=29325280

[7] Душанић, Арсеније Ј – Власничка сруктура банака, Разлика у степену учешћа страног капитала у земљама „Старе“ и „Нове Европе“ и специфичност Словеније, Београдска банкарска академија, Наука и друштво, Београд, 2011

[8][8] Мировић, Дејан – Штаје ЕУ донела Словенији, ФСК, 17. 8. 2012.

[9][9] Мировић, Дејан – Штаје ЕУ донела Словенији, ФСК, 17. 8. 2012.

[10] Tradingeconomics, Slovenia; Statistični urad Republike Slovenije

[11] Slovenski BDP v primežu finančne krize, Mladina, 24. 3. 2013.

[12] Занимљиво је да Влада Словеније своје емисије обвезница (2.7 милијарди евра) осигурава у доларима. Видети: УМАР: Господарско стање у Словенији и даље заоштрено, Seebiz.eu, 5. 7. 2013.

[13] „Бечка иницијатива“ је основана тек 2009. Године и њен стварни циљ циљ је да прекограничне банкарске групе задрже стечене позиције уз помоћ ЕУ и ММФ. Програмом Бечке иницијативе, предвиђа се ефикасан начин решавања финансијских проблема земаља привилегованог банкарског картела запада, а проблеми држава у којима оне послују и њиховог становништва препуштају се владама тих држава. Видети: Кузмановић, Часлав – Прекинут банкарски блицкриг на европски Исток, ФСК, 10. 12. 2012.

[14] Танјуг: Џозеф Мусомели – Слоенија одавно морала продати своје власништво у предузећима, НСПМ, 4. 6. 2013.

[15] О појединостима кризе у Словенији видети серију чланака на bankar.me: http://www.bankar.me/tag/kriza-u-sloveniji/ ,

[16] Танјуг – Мочник: Уласком у ЕУ Словенија је доспела на дно Европе, Правда, 24. 2. 2013.

[17]Мецингер: Економска политика ЕК-а Европу води у расуло, SEEbiz, 5. 6. 2013.

[18] Поповић, Даница – Неће ваљда Словенија да банкротира, Политика, 15. 5. 2013.

[19] Катић, Небојша – Продаја Телекома, или моћ великих идеја, лични блог, 13. 6. 2013.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: