Крокодилске сузе ослободилаца Шандора Кепира


Након две године, у Новом Саду је одржана пристојна комеморација жртвама Новосадске рације. На жалост, не можемо рећи достојна Србије и њене Војводине. Представници „европске регије“ су изостали „јер их нико није позвао“. Уствари, уклонили су се правећи места дипломатама државе која је ослободила Шандора Кепира и после седам деценија од злочина рони крокодилске сузе!

Немачки канцелар Вили Брант клечећи, ћутке одаје почаст жртвама Аушвица приликом посете Пољској 1971. године.

А где је река
Има леда,
А испод леда
Има Срба,
За које недоста
Бунара и Врба

Кажа,
Матија Бећковић
(Српски песник рођен у Сенти)

Немачки канцелар Вили Брант је био антифашиста који се с пушком у руци борио против фашиста, нациста и фалангиста још од ране младости. Након Другог светског рата је одао почаст жртвама нацистичог логора у Аушвицу. Учинио је то у име Немачке, без речи, у тишини, клекнувши пред спомеником жртвама 1971. године.

У Војводини је ове године на комеморацији жртвама Рације 1942. године представник државе Мађарске одао пошту у Новом Саду, а у Чуругу су мађарског амбасадора организатори комеморације чак пустили да говори, након чега им је он нудио новац како би тамо отворили музеј Рације.

Млади Вили Брант у Барселони 1936. године с пушком у руци. Овај храбри немачки омладинац се од доба шпанског грађанског рата борио против нациста и фашиста без обзира на страх од смртне казне. Фото: Ханс Гутман

Ослобођен одговорности, проглашен „невиним“ пред мађарским правосуђем 2011. године, један од главних виновника Рације у Новом Саду – Шандор Кепиро[1] – мирно је умро у Мађарској и тамо почасно сахрањен[2].

Мађарска држава никад није накнадила штету нашим жртвама Другог светског рата због злочина за које је одговорна, нити њиховим породицама. Југославији је исплатила тек трећину ратне одштете.

Услед ових чињеница, почасно учествовање представника данашње Мађарске у комеморацијама страдалим Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата сматрам у најмању руку неумесним, њихово обраћање на комеморацијама жртвама увредљивим, а учешће представника СВМ у истим сматрам увредом сећања на жртве нацизма и фашизма.

Ако се ико нада како ће толерисањем лажних извињења и крокодилским сузама мађарске дипломатије бити поправљени односи међу државама и народима, грдно се вара.

Како је Павличићева градска власт умало упропастила комеморацију у Новом Саду

Евроновосадске власти су 2011. године покушале секуларизацију комеморације жртвама Новосадске рације на скандалозан начин. Кад је брука пукла, на своју срамоту, за све су кривиле Бачку епархију[3].

У низу суманутих аката градске власти Игора Павличића, тајно је укинут и градски Одбор за обележавање комеморације. Председник тзв. „Владе Војводине“ се није појавио на комеморацији у Новом Саду 2011. године. „Европску регију“ је том приликом, полажући венац жртвама, представљао председник Скупштине АПВ -грађанин Србије који је нешто пре тога „успешно аплицирао“ за држављанство Мађарске. Његова улога у одржавању успомене и подизању споменика непријатељима наше Војводине не може се посматрати мимо контекста нарушавања српско-мађарских односа, о чему ће касније у тексту бити речи.

Игору Павличићу је мало фалило да упропасти комеморацију поводом сећања на жртве Рације 1942. у Новом Саду.

Комеморација жртвама је током 2012. године одржана. Међутим, организације се, поред града, прихватило Меморијално друштво „Рација 1942“. Тако је у Новом Саду, уствари, одржана паралелна комеморација у организацији НВО сектора[4]. „Приватно присуство“ представника власти „помену“ (уредници и даље бркају помен и комеморацију), РТВ је образложила:

„Централном обележавању 70. годишњице Новосадске рације присуствовали су и градоначелник Новог Сада Игор Павличић, председник Скупштине града Александар Јовановић и други представници градских власти, али не као учесници помена у организацији Епархије бачке и Јеврејске заједнице, већ као грађани.

Протеклих дана вођена је полемика представника градске власти и Епархије поводом обележавања 70. годишњице Новосадске рације, после које Епархија није позвала представнике града да учествују у званичном обележавању тога догађаја[5].“

Обележавање седамдесетогодишњице Новосадске рације се тако 2012. године одржало на три места.

„Представници града Новог Сада, СПЦ и Меморијалног друштва `Рација 1942` одвојено су обележили Новосадску рацију, па су у два дана на три различита места биле организована три помена (sic!) жртвама.

Град је свој помен организовао 21. јанура на Кеју жртава рације, а СПЦ 23. јануара на истом месту, док је Меморијално друштво помен организовало обележавање, такође, 23. јанура, али на купалишту `Штранд`“[6].

Шандор Кепиро, убица Новосађана 1942. године - Суд државе Мађарске га је, упркос сведочанствима о непосредном наређивању убистава која су извршена одмах, ослободио кривичне одговорности.

Епархија бачка (дакле не град Нови Сад), у Српском народном позоришту (Нови Сад) је организовала свечану академију у оквиру обележавања 70 година Новосадске рације[7].

Павличићева политика је низом будалаштина на седамдесетогодишњицу Рације све најважније учеснике комеморације разбацала у времену и простору. Град овамо, удружења онамо – ко где приватно, ко где јавно, само не тамо где су биле Црква и Јеврејска верска заједница.

Је ли ова збрка у складу с европским трендовима, пошто је ЕУ Дан победе над нацизмом и фашизмом „сменила“ проглашавајући га „Даном Европе“? Наиме, пошто „проширена Немачка“, односно ЕУ, Дан победе скрива под именом „Дан Европе“, почео је да се обележава Међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма.

Промотери идеологије „европске регије“ су се крајем прошле године потрудили да нам и овај дан затрују својим подвалама, о чему сам већ писао[8].

Павличић је 2012. године покушао јавности да се представи као веома ангажован на уставновљењу градске комеморације омладини која је трагично страдала у једној новосадској дискотеци[9]. Међутим, пошто је Епархија прихватила предложену иницијативу, она је предата Ректорату Универзитета у Новом Саду[10], као што је и ред.

Чим је сећање на страдалу омладину институционализовано на неполитички и пристојан начин, ентузијазам Павличића за њу је муњевито спласнуо.

Председнику тзв. владе "европске регије" било је важније да за време комеморације жртвама Рације у Новом Саду буде у Београду.

Председник тзв. „Владе Војводине“ из свега се извукао „као тарана из лонца“, пошто располаже ретком упорношћу у чувању себе од ситуација које могу бити медијски непријатне, осим ако у близини нема „наших новаца“. Тако је било и 2013. године, с тим што је овог пута побегао у Београд[11].

Како је у 2013. години обележено сећање на жртве Рације у јужној Бачкој

Ове године, Јеврејска верска организација и Српска православна црква, уз присуство Патријарха, одржале су помене својим упокојенима у оквиру комеморације 23. јануара.

Директор јерусалимског Меморијалног центра „Симон Визентал“ – Ефраим Зуроф[12], који је узалудно гонио Шандора Кепира пред мађарским правосуђем, ове године није присуствовао новосадској  комеморацији.

Ваља подсетити да је у вези „ослобађања“ Кепира од одговорности Зуроф изјавио:

„Судија (Имре) Варга признао је да Кепиро није био невин, али пошто је на запањујући начин одбацио сву документацију и сведочења, пресудио је да оптужба није успела да докаже кривицу“.

У Будимпешти је откривена спомен плоча жртвама Новосадске рације. Савесни Мађари? На жалост, не.

Спомен плоча жртвама Рације је откривена у дворишту будимпештанског Музеја холокауста[13].

Представници Мађарске, која је Шандора Кепира ослободила кривичне одговорности за учешће у Новосадској рацији 1942., учествовали су на Комеморацији новосадским жртвама рације 2013. године! Фото: Блиц

Нова градска власт у Новом Саду, на чијем челу је Милош Вучевић, поступила је савесно и комеморација је обављена пристојно. Обновљен је и Одбор за обележавање Рације коју је Павличићева власт укинула 2006. године, о чему чланове Одбора није ни обавестила[14].

„Помену жртвама, на платоу испред споменика `Породица` на Кеју жртава рације, присуствовали су и први потпредседник владе Србије и министар одбране Александар Вучић, заменик председника републике Мађарске Тибор Наврачич, амбасадори Мађарске и Израела, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић и председник Скупштине Новог Сада Синиша Севић, као и највиши великодостојници Српске православне цркве, Јеврејске заједнице Србије и Исламске заједнице.

Комеморацији и помену жртвама Рације нису присуствовали чланови покрајинске власти јер, како су за РТВ рекли организатори, `касно су се јавили да би били уврштени у протокол програма обележавања`“[15].

Омладина оних који брукају социјалдемократију у Војводини обележила је "дан почетка рације"! Фото: Радио 021

Међутим, било је и горих. Омладина оних који брукају социјалдемократију је Новосадску рацију „обележила“ унапред: два дана пре комеморације положили су цвеће на споменик на Штранду[16].

Обележавајући, фактички, дан почетка рације (sic!), младост Лиге је доказала да неће брукати само социјалдемократију, већ и антифашистичко наслеђе Војводине, односно, све чега се дотакну. Чак су изјавили да „обележавањем овог датума и одајући почаст жртвама терора показују свој став према фашистичким идеологијама и о `црним рупама у историји Новог Сада`“

Сваки даљи коментар у вези њих је сувишан.

Организатори и учесници су уложили примерни труд да се комеморација пристојно обележи. Ваљда су лигаши схватили да би се и сами непријатно осећали на овако пристојном и тужном догађају.

Неумесно протоколарно учешће представника државе Мађарске на комеморацијама поводом рација у Јужној Бачкој


Изјава амбасадора Мађарске на
комеморацији у Чуругу 2013. г.

На жалост, мора се коментарисати оно што је било неумесно на комеморацијама. Ради се о елементу иностраности у њима, односно поменутом присуству заменика председника мађарске Владе и њеног амбасадора који су по протоколу, уз представнике државе Србије, у Новом Саду учествовали у одавању поште. Такође, мора се коментарисати учешће и говор мађарског амбасадора у Чуругу.

Надам се да га потпредседник Владе Србије није позвао на комеморацију, пошто савремена Мађарска није начинила никакав отклон од овог догађаја. Напротив!

Представницима државе Мађарске, која рехабилитује и ослобађа ратне злочинце Другог светског рата, не приличи ни да се појаве на комеморацији поводом Новосадске рације, нити то може бити било какав допринос „процесу помирења“ у Војводини[17].

Амбасадор овакве Мађарске се на комеморацији у Чуругу 4. јануара 2013. године, међутим, чак усудио да говори[18] – „молећи за опроштај због злочина“[19].

Ако су чланови „Меморијалног друштва Рација 1942.“ неуки, или им понуђени „примери суживота“ одговарају, председник Друштва за очување сећања на Холокауст морао је да реагује. На слици: Александар Вељић. Фото: Правда

Откуд то?

Меморијално друштво „Рација[20]“ га је прошле године, упркос пресуде мађарског Суда којом је Кепиро ослобођен као невин, позвало да присуствује помену[21]. Том приликом је председник Скупштине АПВ Шандор Егереши (СВМ) одржао говор протурајући тезу о „колективној кривици[22]“.

Учесници Меморијалног друштва ни тада ни сада нису реаговали, иако су морали знати да је Егереши, годину дана раније, генерала Дамјанича назвао „примером суживота“ (приликом откривања споменика овом непријатељу Војводине у Ади[23]).

Ако су чланови „Меморијалног друштва Рација 1942.“ неуки, или им понуђени „примери суживота“ одговарају, председник Друштва за очување сећања на Холокауст морао је да реагује.

Међутим, није.

Амбасадор Мађарске је беседу почео речима:

„Злочин се не може накнадно избрисати, односно поништити“ (sic!)[24].

Амбасадор Мађарске је беседу почео речима „злочин се не може накнадно избрисати, односно поништити“. Такав иступ одржан у Чуругу 4. 1. 2013. године је врхунац цинизма и довољан разлог да се амбасадору врати акредитација.

Иступ амбасадора Никовица одржан у Чуругу 4. 1. 2013. године може бити разлог да се амбасадору врати акредитација.

Шта је следеће? Да се миримо са онима који су нашег крвника прогласили „невиним“?

Или да се свечано „миримо“ на салашу Јанка Пуста, пошто медији у служби „европске регије“ у периоду пре и после комеморација подржавају харангу против употребе службеног писма Србије у Новом Саду јер се тиме, тобож, крше „мањинска права“ и „достигнути ниво аутономије“?

Како то раде други? Каква је пракса, рецимо, у Чешкој којој такође хоће да наметну тезу о „колективној кривици“ и обавежу је на плаћање одштетног захтева мањини која се колективно ставила у службу Хитлера? За разлику од Новог Сада и Чуруга, на комеморацији у логору Терезин у Чешкој се толерише присуство представника Немачке, али никако на почасном месту. На свечану бину смеју да ступе сви званични представници држава, али не и Немачке, а камо ли да држе говор. Таква пракса се одржала до данас.

Мислите ли да је на новосадској комеморацији у Србији место представику државе која је ослободила Шандора Кепира уз представнике Србије и Израела? Зато и не чуди  овогодишњи изостанак Ефраима Зурофа који је кривично гонио Кепира докле год је могао.

Или је умесно да представник такве државе држи банку и после се пред новинарима хвали оснивачким донацијама за „музеј рације“, као што се управо догодило у Чуругу?

Иштван Пастор, некад члан Брозове Комунистичке партије, данас сматра да је учешће у Хитлеровом, Хортијевом и Павелићевом режиму на окупираној територији Војводине био вршење обавезе према сувереној власти.

Познат је херојски, мада узалудни отпор Мађарске Совјетском Савезу 1956. године. Међутим, нешто више од деценије пре тога, Мађарска је у савезу са Хитлеровим Вермахтом пружала отпор антифашистичком походу Црвене армије, пошто је претходно годинама учествовала у Хитлеровим агресијама на Југославију и СССР, где су њене оружане формације починиле низ ратних злочина огромних размера.

У мађарском народу, нажалост, никад није било полета против нацизма, којег би смо поредили са оним против комунизма. Напротив.

Мађарска држава данас подржава политику Савеза војвођанских Мађара (СВМ) која води ка  ревизији историје, с циљем усвајања тезе о „исправљању колективне кривице“ према злочинцима Другог светског рата, прикривану борбом за права припадника немачке и мађарске мањине. У вези тога, носиоци ове политике прикривају праву садржину проблема симулирајући борбу за наводна „имовинска права `присилно ангажованих`“.

Промотери ове политике прећуткују чињеницу да су се исти најпре индивидуално учланили у етничке организације, па су потом униформисани и колективно упућени на посао извршења Хитлерових злочиначких подухвата током Другог светског рата[25]. И, такође, прећуткују чињеницу да је судбина немачке мањине резултат договора шефова држава САД, СССР и Велике Британије који је постигнут на Јалти.

Ласло Варга, потпредседник Одбора Скупштине Србије за европске интеграције, сматра да су учесници окупационих власти Хитлера и Хортија - испуњавајући своју законску обавезу - служили овде једино постојећој власти државе која се може сматрати легалном!

Председник СВМ (политичког савеза чији је „почасни председник“ недавно ухапшен, пошто је осумњичен за корупцију) овим поводом је раније дао коментар према којем је окупациони режим на окупираној територији Војводине током Другог светског рата вршио суверенитет и како је учествовање у том режиму било законито[26]. Шта више, у вези овога се обратио суседној држави Мађарској[27] (sic!).

Актуелни потпредседник Одбора за европске интеграције Скупштине Србије (sic!) и посланик СВМ је истим поводом изјавио да су учесници окупационих власти током Другог светског рата испуњавали своју законску обавезу – служили овде једино постојећој власти државе која се могла сматрати легалном[28].

Туга и опомена српским политичарима

Наравно да се мора бити свестан у којој мери је данашњој Србији важно да побољша добросуседске односе. Учешћем представника Мађарске, уз потпредседника Владе Србије, на новосадској комеморацији, српска Влада је вероватно желела да допринесе томе.

Међутим, годинама раније смо видели колико је лоше решавати политичка питања преко успомене на жртве историјских агресора.

У Војводини је то било нарочито лоше.


Протест због скаредности
на споменику
„Птица сломљених крила“
у Суботици.

Војводини се одавно подваљује изједначење историјских злочинаца са жртвама.

Још у доба Милошевићевог режима је на једном споменику у Суботици „промакло“ неколико имена злочинаца (хортијевских убица и потказивача) који су прибројани у „жртве Другог светског рата“.

Притисак грађана и медија није до данас успео да натера власт да се са споменика избрише та скаредност[29].

Шта више, упркос јавном националистичком испаду почасног председника СВМ према њој лично на Конгресу СВМ[30], у одавању поште „жртвама“ је пред оваквим накарадним спомеником чак учествовала и потпредседница Скупштине АПВ Ана Томанова Маканова.

Обавила је то раме уз раме с председником СВМ, Иштваном Пастором.

Зар је корист од функције у „европској регији“ толико важнија од елементарног личног достојанства?

Ана Томанова Маканова и Иштван Пастор (СВМ) одају пошту пред спомеником "Птица сломљених крила" у Суботици.

О много ранијем покушају „историјског измирења“ османлијског и хабсбуршког империјализма – проглашењем османлијских убица и башибозука за „жртве“ на Везирцу – реаговала је јавност Новог Сада, о чему сам писао у више наврата. У све се упетљао градоначелник највећег града наше Војводине, пратећи низ глупости по стази  коју му је утабао тадашњи председник МЗ Петроварадин Петар Мудри[31].

Ваља знати да је у подухватима “измирења“ хабсбуршко-османлијског империјализма, поред дипломатских представника Турске и Аустрије, учествовао и мађарски амбасадор Оскар Никовиц.

Потом је у Ади подигнут споменик генералу Мађарске буне који је ратовао против наше Војводине[32].

Подизање споменика том човеку, који је Нови Сад 1849. године нападао са севера, док је с југа његова војска топовским ђуладима систематски уништила све зграде Новог Сада[33], иницирао је „Покрет мађарске надеЛасла Балинта (Magyar Remény Mozgalom је трабант ултранационалистичког Jobbik Magyarországért Mozgalom). Његовом откривању присуствовао је и председник Скупштине АПВ (Шандор Егереши, такође члан СВМ)[34] који је поводом тог скандала изјавио да је Јанош Дамјанич „пример суживота„[35].

Председник Скупштине АПВ (члан СВМ) на свечаности поводом откривања споменика мађарском генералу који је ратовао против наше Војводине.

У Сенти је још 2008. године подигнут спомених Хортијевом пуковнику и ратном злочинцу Алберту Вашу. Пошто је Ваш био из Ердеља, „споменик“ је Бела Рецко духовито израдио у форми „копја“, да се Власи не досете.

Иза овог „доприноса култури одговорности и помирења“ стоји НВО „Ваш Алберт“, прва НВО у нашој Војводини која носи име једног осуђеног злочинца из Другог светског рата, а захтев за његову рехабилитацију је одбијен.

Ову НВО води Агнеш Чабафи[36], а откривању споменика је присуствовао председник општине Сента Золтан Пек (СВМ). У Сенти постоји и литерарни кружоок под именом „Следбеници Алберта Ваша„.

Војводина је етнички и верски шаролико подручје, што јесте њено богатство. То богатство је лако злоупотребити нарушавањем међунационалних односа, што веома иде на руку онима који у Војводини заговарају реваншизам.

Председница НВО "Следбеници Алберта Ваша" Агнеш Чабафи и председник општине Сента 2008. године откривају у Сенти споменик ратном злочинцу Алберту Вашу којег је суседна Румунија одбила да помилује.

Морамо знати да се на челу једног од два новинарска удружења Војводине налази човек који се отворено залаже за реваншизам према „фашистима свих боја“[37], али који је учествовао у подваљивању Војводини стварног симпатизера једног Мусолинијевог пропагандисте – Радомира Константиновића као симбола антифашизма[38].

Угаони камен елементарне цивилизованости је чување успомене на жртве злочина које се не смеју мешати са злочинцима. Пошто видимо како нас „ћерају и преко гроба“, (по речима једног српског песника родом из Сенте), Србима у Војводини је та граница важнија него икад. Уосталом, на Косову и Метохији се под обезбеђењем НАТО-а на почетку XXI века уништавају српска гробља (нарочито она у немачкој зони одговорности) где Срба скоро уопште нема[39].

Политичко полтронство према државама које допуштају ревизију историје Другог светског рата није ни целисходно. Нарочито није целисходно Србима.

„Мителојропа“ хоће да нас убије у појам како би смо сами себе обавезали на плаћање „историјске неправде“ због „колективне кривице“ према „неправедно кажњеним“ Хитлеровим сарадницима.

Већ су нам припремили рачуницу према којој смо им ми због те „неправде“ дужни 50 милијарди евра. Ту политику су подржале и спроводе Мађарска и Аустрија, а Немачка се за сада држи по страни. Али, ми морамо бити свесни да је реална диспензација древна особеност германских права, а данашња особеност политике германизованог Запада, по свему судећи, изнуда оваквих диспензација унапред.

Бела Рецко је аутор првог споменика Хортијевом злочинцу на територији наше Војводине.

Управо са те стране нам је реалност XX века осмишљена аустроугарском паролом: Serben muss sterben!

Илузија је веровати да ће се умилостивити политичким почастима на нашим комеморацијама. Реалност је показала сасвим супротно!

Па ни „европска регија“ није успела да их умилостиви лицидерским срцем – само су успели да им буду смешни. Инвестиције су са те стране престале да пристижу, од нада у претприступне фондове на које су аплицирали није остварено скоро ништа! Остварена је само беда, незапосленост и привредна пропаст Војводине. Наша Војводина је у доба „европске регије“ постала слабије развијено подручје од остатка Србије, први пут у својој историји!

Дали су евроатлантиди све наше, практично за џабе, скоро без пореза и такси – и земљу и фабрике и предузећа и омладину – а Војводина постала сиромашнија од Албаније!

Они више не могу да сакрију своја недела пред реалношћу. Историјско време се креће у нашу корист, мада јавност то још увек тешко може да увиди. Међутим, морамо бити обазриви, пошто смо мали, исцрпљени полувековном влашћу комунистичке диктатуре – деценијама специјалног рата који се водио против нас. Прилике се ипак видљиво поправљају у нашу корист и ускоро ћемо моћи да их искористимо.

Золтан Пек (СВМ), председник општине Сента који је присуствовао откривању споменика Хортијевом пуковнику Алберту Вашу.

Управо сад је време да сагледамо реалност, да прекинемо са враћањем у прошлост и да размишљамо о будућности, онако као што су нам две деценије сугерисали наши непријатељи, онда кад су време и прилике користиле њима.

Ако се наша власт боји да ћемо бити гладни, без новаца за плате, пензије и државне службенике у блиској будућности, ако опасност од неликвидности јавног сектора није отклоњена још увек, бар не морамо да сами себе срамотимо  сада.

Од јада нема вајде, од њих ништа нећете испросити понижавајући се да би сте их узвисили.

Немојмо на наше сиромашне даће звати онога ко проглашава убице наших суграђана невиним. Такви ће нам се смејати чим нам окрену леђа, макар претходно ронили крокодилске сузе.

Потомци савезника из светских ратова ће нас због непоштовања наших предака антифашиста презирати. А верујте, врло брзо ће доћи дани када ће нам управо они бити неопходни – за живот и будући напредак, а не само за комеморације и романтична сећања.

Шандор Егереши током свог говора на откривању споменика у Ади Кошутовом генералу који је ратовао против наше Војводине.

Због непрекидног нарушавања политике истинске одговорности и помирења, због подизања споменика непријатељима наше Војводине, крајње је увредљиво убудуће укључивати представнике СВМ у било какве покушаје обележавања догађаја из наше антифашистичке прошлости.

Због присуствовања откривању споменика генералу који је против Војводине ратовао, увреда је и учешће представника овог политичког савеза у било чему што се тиче обележавања успомене на жртве наше Војводине.

Чињеница да су мађарски савезници Хитлера, пре седам деценија, бацали под лед Тисе и Дунава наше заклане сународнике и комшије, нама забрањује да заледимо разум!

Ако је судбина државе Мађарске и мађарских политичара данас ревизија историје Другог светског рата и поновно проношење крвавог мача по Панонској низији, она не мора бити и судбина мађарског народа. Да је тако, сведочи лични пример Ласла Шаша из Суботице који је чак робијао пошто је ствари назвао својим именом.

Оне који су сагласни са рехабилитацијом наших убица оптужују речи великог Ендре Адија:

Кад ћемо се једном сјединити?
Кад ћемо решити велике ствари
ми, угњетени, ми поражени,
Мађари и немађари?

С лева на десно: Петар Мудри (председник МЗ Петроварадин), Оскар Никовиц (амбасадор Мађарске), домаћи представник и Волфганг Вагнер (заменик амбасадора Аустрије) на Везирцу. Фото: Ладислав Пинтач, http://www.facebook.com/hodnici.petrovaradina.

Ласло Балинт (десно) на скупу "Јобик" (Jobbik Magyarországért Mozgalom). Балинт је шеф "Покрета мађарске наде“ (Magyar Remény Mozgalom) на чију иницијативу је у Ади подигнут споменик непријатељу Војводине, генералу Јаношу Дамјаничу.

Упутнице:


[1] Ковачев, Душан – Пресуда Кепиру је ругање праву и правди, интервју са Драгом Његованом, 1. 8. 2011.

Родна кућа познатог банатског антифашисте немачко-мађарског порекла из Зрењанина Серво Михаља, урушила се услед небриге културних установа под крајскомандатуром "европске регије" над нашом Војводином у доба кад су они који брукају социјалдемократију у Војводини на сва уста говорили: "Зрењанин је наша кућа".

[2] Ковачев, Душан – Mађарска и Србија данас, II део интервјуа Властимира Вујића, ФСЈ, 25. 9. 2012.

[3] Ковачев, Душан – Зашто се Војводина стиди жртава фашизма?, ФСЈ, 28. 2. 2011.

[4] Друштво „Рација 1942“ оганизовало помен на Штранду, РТВ, 23. 1. 2012. У својству Председника Скупштине АПВ изјаву је поводом Рације дао Шандор Егереши. Видети: Егереши: Новосадска рација никад не сме да се заборави, РТВ, 23. 1. 2012.

[5] Патријарх Иринеј: Рација – најдубљи пад човека, РТВ, 23. 1. 2012.

[6] Заједнички помен жртвама рације и откривање спомен-плоче, РТВ, 23. 1. 2013.

[7] Одржана академија „Деца бесмртности“, РТВ, 23. 1. 2012.

[8] Ковачев, Душан – „Антифашизам“ у нашем сокаку, ФСЈ, 7. 12. 2012.

[9] Комеморација настрадалима у дискотеци „Контраст“, Глас Јавности. 2. 4. 2012.

[10] Нови Сад добија спомен парк за жртве пожара у „Контрасту“ и „Лаунџу“, Свет, 29. 5. 2012. ; Костић, С. – Капела за жртве пожара, Правда, 31. 4. 2012.

Серво Михаљ је сахрањен у породичној гробници на римокатоличком гробљу у Зрењанину.

[11] На дан новосадске комеморације поводом злочиначког убијања Новосађана који су бацани под дунавски лед, Пајтић се налазио у Београду (sic!) на састанку Заједничке комисије Србије и Мађарске, са које су он и Жолт Бечеи дали заједничку изјаву са поновљеним обећањима о светлој „европској будућности“, „дунавским стратегијама“ итд. Видети: Бета – Мађарска подржава убрзан пут Србије ка ЕУ, 23. 1. 2013. Потом је побегао у прошлост (чак на почетак XIX века) и појавио у близини Везирца, на годишњицу потписивања Карловачког мира, изјављујући: „Зато, вечерас присутним амбасадорима из Велике Британије, Турске и Пољске, упућујем предлог да од следеће године, на 315. годишњицу од потписивања Карловачког мира, а на 15 година од последњег оружаног конфликта у овом региону, у Сремске Карловце заједнички позовемо председнике и премијере свих држава бивше Југославије“. Видети: Пајтић предлаже мировне скупове у Сремским Карловцима, РТВ, 26. 1. 2013.

[12] Патријарх Иринеј: Рација – најдубљи пад човека, РТВ, 23. 1. 2012.

[13] У Будимпешти откривена спомен-плоча жртвама рације, РТВ, 20. 1. 2012.

[14] Помен код споменика, спомен плоча на штранду, Дневник, 22. 1. 2012.

[15] Заједнички помен жртвама рације и откривање спомен-плоче, РТВ, 23. 1. 2013.

[16] Омладина ЛСВ обележила годишњицу Новосадске рације, 21. 1. 2013.

Шандор Кепиро - фотографија из доба кад је командовао једним од новосадских "сектора" у којима је вршена злочиначка рација.

[17] Танјуг – Вучић и Наврачич о унапређењу односа Србије и Мађарске, Курир, 23. 1. 2013.

[18] Чињеница да је немачки канцелар Вили Брант (антифашиста који се од доба шпанског грађанског рата с пушком у руци борио против нациста, фашиста, фалангиста и антисемита) клекавши у Аушвицу, без речи молио за опроштај због злодела немачког народа, општепозната је. Њему није пало на памет да узме банку и држи говоре на сличним комеморацијама, као што је урадио Оскар Никовиц.

[19] „Амбасадор Мађарске у Београду Оскар Никовиц изјавио је на помену да на таквим догађајима ништа не би требало рећи, јер „жалости боље припада ћутање“. „Злочин се не може накнадно избрисати, узалудно би било тражити образложења и оправдања за убиства невиних. Сви ми који смо наследили ову историју осећамо стид и саучешће с породицама жртава. Стојим овде и молим за опроштај“, рекао је Никовиц.“ Видети: Комеморација жртвама рације у Чуругу, РТС, 4. 1. 2013. Треба знати да друштво које је амбасадору државе која је ослободила Кепира омогућило да говори поводом комеморације жртава рације очекује обећане мађарске новце за отварање музеја рације у Чуругу. Видети: Одржан парастос жртвама рације у Топаловом магацину смрти у Чуругу, Чуруг Инфо, 4. 1. 2013.

[20] Меморијално друштво „Рација 1942.“, Равница, 24. 11. 2009. У међувремену, Александар Вељић је постао један од најистакнутијих чланова овог друштва. Видети: Срна – Утврђена имена 2323 жртве „Новосадске рације“, Портал Општине Жабаљ, 15. 9 2011.

Сахрана Шандора Кепира у Мађарској 2011. године. Фото: Блиц

[21] Чуруг, 4. Јануар 2012. – парастос жртвама рације 1942. године (70 година), портал Општине Жабаљ, 10. децембар 2011.

[22] Обраћајући се присутнима у „Спомен вртићу“, подигнутом у знак сећања на настрадалу чурушку децу у Рацији, Егереши је рекао да су пре седам деценија у том месту страдали људи само зато што су били друге нације и вере и додао да „те тамне странице наше заједничке историје не заборављамо и нећемо никад заборавити“. Истакавши да живот у Војводини не почива на међунационалној и међуверској нетрпељивости и мржњи него на толеранцији, он је нагласио да свако мора да се суочи са прошлошћу како бисмо сви заједно дошли до помирења. Егереши је казао да се истина о немилим догађајима у Другом светском рату мора утврдити заједничким снагама и напоменуо да не постоји колективна кривица. Видети: Обележена годиишњица Рације у Чуругу, Радио 021, 4. 1. 2012.

Хортијев пуковник Алберт Ваш, ратни злочинац Другог светског рата чију рехабилитацију је одбила Република Румунија.У Сенти му је, међутим, подигнут споменик.

[23] ДСС: Егереши открио споеник сувором злочинцу, РТВ, 17. 3. 2011.

[24] Изјава амбасадора Мађарске Оскара Никовица, Општина Жабаљ, снимљено у Чуругу 4. 1. 2013. године приликом комеморације жртвама рације у Јужној Бачкој. Видео: http://www.youtube.com/watch?v=0GSeE12hyYs

[25] Ковачев, Душан – Најскупље лицидерско срце“ у Европи, ФСЈ, 28. 10. 2011.

Драго Његован: Антихитлеровска коалиција је победила. Утврдила је да су нацисти и њихови савезници починили такве злочине, да најодговорнији морају одговарати пред судовима, војним и цивилним, и то у земљама и местима где су зверства почињена. Утврдила је да су фолксдојчери (етнички Немци у разним земљама, па и у Југославији) у већини, тј. као колектив, као национална група (која има групенфирера коме се сви припадници групе покоравају) били савезници нацистичке Немачке пре рата (као пета колона), за време рата и концем (већ изгубљеног за Немачку) рата, јер су се повлачили (и војници и цивили) ради одсудне битке за одбрану Трећег рајха. Они који су бежали испред снага Црвене армије и снага НОВЈ знали су зашто беже, а они који су остали, нису остали што су мислили да нису криви, већ зато што нису стигли да побегну, или их је Вермахт намерно оставио. Ламентирати данас над судбином Немаца изван Немачке после Другог светског рата спада у одвратну ревизију историје. Повратити њихова предратна права или права која су имали током хитлеровске окупације Европе, био би раван накнадној Хитлеровој победи. Видети: Његован, Драго – Фолксдојчери су своју судбину заслужили, ФСЈ, 23. 9. 2011. Да се могла избећи служба Хитлеру и борити против ње на територији Југославије сведочи пример батаљона „Ернест Телман“ у Славонији, пример Серво Михаља из Зрењанина и других савесних и храбрих припадника мађарске и немачке мањине.

Одликовања Алберта Ваша која су му уручили фирер Трећег рајха и "нађмађаркормањош" Миклош Хорти за заслуге, брижљиво су сачувана и најзад публикована 2004. године. Судство демократског поретка Републике Румуније је 2008. године одбило формални захтев за рехабилитацију овог ратног злочинца, што мађарски ултранационалисти и даље желе да прикрију, упорно га представљајући као жртву "чаушескових партизана". Оваквом "јунаку" је на територији Србије, у Сенти подигнут споменик 2008. године на срамоту Србије. Књижевност овог "великана" ући ће у наставни план и програм мађарске мањине и у Србији. Кликните на фотографију ради увеличања

[26] Иштван Пастор: „Било би неправедно уколико би се по аутоматизму одузело право на враћање одузете имовине особама које су пре тзв. окупације имале пребивалиште на територији Србије, а касније су извршавале војну обавезу законом прописану од стране власти које су вршиле суверенитет у том периоду“Видети: Раковић, Г. – Пастор – Вратите имовину окупаторима, Курир, 6. 9. 2022.

[27] Војвођански Мађари се жалили Бдимпешти, Прес, 28. 9. 2011.

[28] Ласло Варга: Испуњавајући своју законску обавезу, служили овде једино постојећој власти државе која се може сматрати легалном“. Видети: Закон не може потицати колективну кривицу, Мађар со, 11. септембар 2011. Пошто је Ласло Варга ову изјаву дао у вези са „колективно кажњеним“ члановима нацистичко-фашистичких окупаторских власти мађарске националности из Сенте и Кањиже, вреди обратити пажњу да су челници СВМ у Сенти подигли споменик Хортијевом пуковнику и ратном злочинцу Другог светског рата – Алберту Вашу, којег је Хитлер  два пута одликовао гвозденим крстом, и то одликовањем првог и другог реда. Мађарска ултранационалистичка организација „Мађарска гарда“ је дала име једном свом батаљону по овом лицу. Ипак му је додељено мађарско држављанство, нешто пре него што је окончао свој живот самоубиством у САД 1998. године. Видети: Мађарска и Србија данас, II део интервјуа Властимира Вујића, ФСЈ, 25. 9. 2012.

[29] Жујовић, Бранко – Суботички градски оци клањају се ратним злочинцима, ФСЈ, 13. 1. 2012.; Жујовић, Бранко – Споменик у Прешеву није изузетак, Глас Русије, 29. 12. 2012.

[30] Јожеф Каса: „Национални савет, односно председник Јожа Ласло је изневерио наша очекивања. Није бринуо о интересима мађарске заједнице, као члан Управног одбора и председник Националног савета који је оснивач листа ‘Мађар со’ није увео ред у ту новину, није образовао младе новинаре, већ се и даље пише свашта и, што је најважније, препустио је да Националним саветима координира Словакиња Ана Томанова Маканова, иако смо ми највећа, најобразованија, најкултурнија и најјача заједница од свих националних мањина у Србији.“ Видети: Лакетић, М, Каса извређао мањине – конгрес СВМ у Темерину, Блиц 16. 11. 2008. Почасни педседник „најобразованије, најкултурније и најјаче заједнице од свих националних мањина у Србији“ је крајем 2012. године коначно ухапшен због корупције.

Јаноша Дамјанича - генерала Кошутових побуњеника, којег су због непријатељства према нашој Војводини и злочиначких похода Срби звали "љута гуја" и "српски издајица", Шандор Егереши је јавно назвао "херојем данашњице".

[31] Ковачев, Душан – Споменик на Везирцу, НСПМ, 17. 3. 2009.; Коваечв, Душан – Опет о Везирцу, 13. 4. 2009.; Ковачев, Душан – Помирење у „Оријент експресу“, НСПМ; 21. 8. 2009.

[32] ПМН – Подизање споменика у Ади створило непотребне тензије, Прес, 20. 3. 2011.

[33] Изузетак су биле једино Успенска и гркокатоличка црква у Новом Саду.

[34] Király János – Emléktábla Damjanichnak Adán, Körkép, Ada, Panorama, mart 2011.

[35] Говорећи о том мађарском генералу српског порекла, истакнутом борцу мађарских револуционарних снага, кога Мађари славе као једног од најхрабријих великана своје историје, Егереши је рекао да је „Јанош Дамјанић и херој данашњице, јер о могућностима суживота народа лично је дао позитиван пример“. Видети: ДСС: Егереши открио споменик суровом злочинцу, РТВ, 17. 3. 2011. Станка Михаиловић из СНС је у вези свог учешћа поводом откривања споменика Дамјаничу, изјавила да је обманута. Видети: Милетин, Силвија – Спомен обележје узбуркало страсти у Ади, Политика, 24. 3. 2011. У истом чланку се наводи како је чувени мађарски историчар из Војводине Тибор Пал као аргумент како „Дамјанић није бирао националности“ износи Дамјаничево наређење да се погубе два римокатоличка свештеника иако су Мађари (sic!). „Историчар др Тибор Пал, доцент Филозофског факултета у Новом Саду, сматра да је Јован Дамјанић (Јанош Дамјанич) неоправдано окарактерисан као издајник – Дамјанићу се приписује она фамозна изјава да би Србе истребио, па би се и сам убио. Мађарска историографија је досад доказала да му је ова изјава накнадно додата, да је Дамјанић никад није рекао. Ко и због чега му је накнадно у другој половини 19. века приписао ову изјаву, треба да открију и докажу нове генерације младих историчара и Срба и Мађара. Сматрам да се ово мора урадити како би се Дамјанићу скинуо епитет издајника, односно да му се, путем историјских истраживања и валоризацијом његове делатности на основу чињеница и историјских извора, додели право место у историји Срба и Мађара. Овакво црно-бело гледање које се често темељи на митовима и измишљотинама не води никуда. Чак, како видимо, у случају Аде још и данас доводи до међунационалних трзавица – каже за „Политику“ Тибор Пал, додајући да Дамјанић није био једини Србин који је истрајао уз мађарску револуцију.“ – Дамјанић није бирао народности, него је пред собом држао циљеве мађарске револуције. Тако је, на пример, после победе код Солнока у пролеће 1849. по кратком поступку погубио два католичка жупника Мађара, јер су за једног рекли да је доушник Беча (што Дамјанић није подробно проверио), док је други одбио да да вино Дамјанићевој војсци. То су поново само примери које треба детаљно проверити, као и оне због којих га сматрају издајником – наводи, између осталог, за наш лист Тибор Пал.“ Понекад, ако нема шта паметно да се каже, паметније је ћутати.

Освећење споменика непријатељу Војводине Јаношу Дамјаничу у Ади, чему је присуствовао Шандор Егереши упркос чињеници да је председник Скупштине АП Војводине.

[36] Цивилна организација  “Ваш Алберт” има седиште у Сенти. Њен председник је Агнеш Чабафи, тел: 024/811-604, e-mail: wassalbert@sksyu.net Видети: Цивилне организације – ww.zenta-senta.co.rs. Агнеш Чабафи још 2005. године основала „Друштво следбеника Ваш Алберта.“ Генералије удружења видети на: SolventPoint.

[37] Динко Грухоњић: „…ми нећемо одустати од сарадње са Тужилаштвом, наивно верујући да ће ту багру ратних хушкача, те монструме окрвављених руку, због чијег су „извештавања“ страдала деца, жене, старци, рањеници, цивили свих боја сем црне и фашистичке – стићи заслужена казна и да ће горети у паклу! Реваншизам, него шта!“ Грухоњић, Динко – Реваншизам него шта! – Miljana`s on the road again, Блогспот, 8. 7. 2009.

[38] Ковачев, Душан _ „Антифашизам“ у нашем сокаку, ФСЈ, 7. 12. 2012.

[39] Влашковић, Зоран – Уништили више од 10.000 споменика, ФСЈ, 22. 1. 2012.

Говорећи о том мађарском генералу српског порекла (Јаношу Дамјаничу), истакнутом борцу мађарских револуционарних снага, кога Мађари славе као једног од најхрабријих великана своје историје, Егереши је рекао да је "Јанош Дамјанић и херој данашњице, јер о могућностима суживота народа лично је дао позитиван пример". На слици: Напад трупа Кошутове побуњеничке војске под командом Јаноша Дамјанича на трупе под командом Стевана Шупљикца које бране Српску Војводину 16-17. децембра 1848. године. Литографија из Armee-Bulletin V, Беч

Док су побуњеници Лајоша Кошута разарали Нови Сад 1849. године бомбардујући га са југа, трупе истих побуњеника под командом Јаноша Дамјанича су град нападале са севера. Графика из XIX века.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

One Response to Крокодилске сузе ослободилаца Шандора Кепира

  1. karlo says:

    Na Facebook sam otvorijo „Delvideki Magyarok“kakve se tamo izjave daju po pitanju „ubijanja mađara „od strane Titovih partizana nakon zauzimanje Bačke po završetku Drugog Svatskog rata.Naravno ni pomena šta su mađarski Hortijevci urali za vreme okupacije.Ovi naši sadašnji mađari Egereši i Pastori (sin i otac) u vrlo perfidno uvijenoj formi na neki način zastupaju sličnu tezu.Neznam našta će sve to izači jer manjine vrlo vešto koriste svoja manjinsaka prava u revanšističke svrhe izvrtanjem istorijske činjenice.Do god se ne razsvetle na objektivan način zlodela ratnog vihora svih onih koji su ih činili nema ništa od suživota o kojem se stalno govori.Mađarska država inače stalno postavlja pitanje Trijanonskog mirovnog sporazuma kao nepravičnog te ga kao takvog treba preispitati.Naši državljani mađari masovno traže i dobijaju mađarsko državljanstvo,mađarske putne isprave i lične karte.Sve ovo je na izgled potpuno u duhu Evropskih standarda, ali će u datom političkom trenutku,ako do njega dođe,vrlo vešto poslužiti kao argumentacija u postizanju zakulisanih ciljeva. Vojvođanski političari (srbi) tolerišu navedena nastojanja za rad svojih separatističkih ciljeva ali su vrlo kratkovidi u svojim nastojanjima (Repoblika Vojvodina). Nažalost naš državni vrh se bavi sa samim sobom boreči se za položaje a izmiće im država Srbija.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: