Европска догматска владајућа класа остаје везана за своје глупости


Проглашење спасавања евра пре проистиче из идеологије него из чињеница

Почетник у послу политичког извештача мора да има посебне особине: Да брзо записује, добро подноси пиће, влада мајсторством блефирања у парламентарним процедурама, да уме бескрајно упорно званичницима да прети и пориче у лице.

Европска елита данас производи стварност око евра, а не обруто – користећи метод који укључује све врсте некоректних махинација и превара. Пошто је простор ограничен, могу само да расветлим неколико скоашњих примера. Прошлог новембра, Мариано Рахој, шпански премијер, саопштио је на конференцији за новинаре како је „сасвим убеђен да је најгоре (у кризи eвра) прошло“. На слици: Мариано Рахој

Да би био изванредан, потребна му је још једна особина, можда најбитнија од свих: познавање људске природе и њених слабости. Нарочито студију живота преко које пажљиви посматрач може да оствари процену утицаја власти на оне који је имају. Власт свакако корумпира, како је то још Лорд Актон писао, али такође и квари карактер, а према томе и делатности, на разне занимљиве и значајне начине.

Припадници политичке класе сматрају себе изузетим од уобичајених ограничења које важе за њихове суграђане. Они се сигурно осећају као неко ко прави изузетне жртве и због тога заслужује изузетну накнаду (та емоција је психолошки окидач који покреће много корупције на ниском нивоу). Једном на власти, ускоро постају део паралелне стварности у којој живе и дишу у другачијем свету од онога којег могу да искусе њихови бирачи.

Иако је ова двострукост веома присутна у Вестминстеру, много је гора на европском континенту где су пре неколико деценија подигнуте баријере између цивилног друштва и политичке елите коју је установила држава. Управо је ова елита творац колективне одлуке да се утемељи кроз Европску монетану унију крајем прошлог века. Она буквално не може да замисли како би евро могао да пропадне и то стање ума је производило низ предрасуда.

Припадници политичке класе сматрају себе изузетим од уобичајених ограничења које важе за њихове суграђане.

Они се сигурно осећају као неко ко прави изузетне жртве и због тога заслужује изузетну накнаду (та емоција је психолошки окидач који покреће много корупције на ниском нивоу).

Једном на власти, ускоро постају део паралелне стварности у којој живе и дишу у другачијем свету од оног којег могу да искусе њихови гласачи.

Европска елита данас производи стварност око евра, а не обруто – користећи метод који укључује све врсте некоректних махинација и превара. Пошто је простор ограничен, могу само да расветлим неколико скорашњих примера.

Прошлог новембра, Мариано Рахој, шпански премијер, саопштио је на конференцији за новинаре како је „сасвим убеђен да је најгоре (у кризи eвра) прошло“. Наредног месеца, потпредседник Европске комисије Оли Рен, инсистирао је на томе како је Касандрас „био оповргнут“ по питању Грчке и еврозоне уопште. (Недавно сам навео како се током 2011. године BBC извинуо портпаролу Олија Рена Амадеу Алтфрају Тардију, пошто сам га назвао „тај идиот у Бриселу“, наводећи да је он „карнер“ у студију Њузнајта. BBC је то урадио мимо мене. Напомињем да ни Алтафај Тардио ни Рен ништа нису рекли или урадили што би накнадно изменило моје мишљење.)

У својим новогодишњим предвиђањима, италијански премијер Марио Монти, следује ставовима Рахоја и Рена у њиховим објавама да смо „видели најгоре у кризи еврозоне“. Стефани Фландерс, евро-пријатељски економски уредник на BBC, предвидео је опоравак јединствене валуте у 2013. години. Одмах затим, у понедељак, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо је иступио предвиђањем ex chathedra: „Мислим да можемо рећи како је претња опстанку евра суштински превазиђена“.

Основ за све ове „завете“ изгледа је обећање поглавара Европске централне банке Марија Драги, да ће купити неограничене количине државних дугова, што се назива „Draghi Put“. Истина је да су након ове интервенције приноси еврообвезница Грчке и Шпаније нагло пали. Међутим, основни проблем је остао непромењен, односно – европске нације уживају у предностима које им је донела јединствена валута, адли и даље недостаје недисциплина појединачних држава. На слици: Марио Драги. Фото: Bloomberg Byssinesweek

Основ за све ове „завете“ изгледа је обећање поглавара Европске централне банке Марија Драги, да ће купити неограничене количине државних дугова, што се назива „Draghi Put“.

Истина је да су након ове интервенције приноси еврообвезница Грчке и Шпаније нагло пали. Међутим, основни проблем је остао непромењен, односно – европске нације уживају у предностима које им је донела јединствена валута, али и даље недостаје недисциплина појединачних држава.

Мимо једне неспорне власти (укључујући јединствени трезор, јединствени приход из којег би се подизао систем, као и легитимитета који може бити црпљен само из хомогеног бирачког тела), претња опстанку евра наставља да постоји и немогуће је тврдити да је она престала.

Претпостављам да су господа Монти, Рен, Драги и Рахој довољно софистицирани да схвате све ово, па њихово заваравање има дубље корене. Проблем је у томе што лидери Британије и Европе потичу из ривалских интелектуалних традиција. Код Британаца је емпиризам – који је најуже повезан са Хјумом, мада се његови корени могу пратити уназад до Вилијама Окама и других – завичајно наслеђен. Емпиризам инсистира на томе да сво знање мора да се заснива на искуству. Већина европских школа филозофије тврди управо супротно, односно да су идеје једине које заиста постоје. Ова школа метафизичког идеализма може да се прати уназад преко Хегела (за којег је историја по себи реализација идеје) и Канта до Платона.

Англосаксонски емпиризам и идеализам, према томе, прописују потпуно супротне курсеве политичког понашања. Емпиристи су обучавани ускептицизму и опрезности. Ако ставите руку у ватру једном, нећете то учинити опет.

Идеалисти се, напротив, много лакше одричу свог начина понашања или веровања, пошто реалност проналазе успут.

Мимо једне неспорне власти (укључујући јединствени трезор, јединствени приход из којег би се подизао систем, као и легитимитета који може бити црпљен само из хомогеног бирачког тела), претња опстанку евра наставља да постоји и немогуће је тврдити да је она престала.

Емпиристи упозоравају на лекције из историје и свесни су трагичних несавршености човека, па су опрезни. Они се концентришу према посебним правилима – поштења, пристојности, тачности, саосећања са пријатељима или бригом за одређену заједницу. Идеалисти теже да усвоје велике планове друштевене реконструкције или општег људског спасења. Они су знатно мање забринути за падове режима, нарочито ако верују да се тиме служи већем добру.

Ово је основно филозофско расположењење које објашњава осећај поштовања европске политичке класе према евру, од кога би емпиристи одустали давно. Заиста, није могуће извесно поштовање оптимизма према ентузијастима јединствене валуте и њиховом избегавању да се суоче с недаћама и доказима у супротно. (То је заједничко њима и америчким неоконзервативцима, који упркос двострукој невољи – Авганистану и Ираку, ипак, још увек траже свеже области за војну интервенцију).

Сигуран сам да је господин Барозо љубазан и слободољубив чоек. Али постоји поређење између Европске комисије, фашиста и комуниста који су преокренули ток историје европско XX века у причу чистог ужаса. Све је заборављено ради велике примамљиве идеје. За Бароза, на крају крајева, није битно колико десетина милиона људи изгуби посао, колико је уништених предузећа, колико је друштава пропало. За њега је критична ствар да његов економски систем преживљава „кризу опстанка“. Такво схватање приоритета значи да је у реду поредити га с лекаром који покушава да спасе рак, али не брине о пацијенту.

Треба знати да је то што раде европски лидери заиста нешто врло сурово.

Евро је изазвао масовну беду и патњу у мери која у мирнодопским периодима Европе није виђена још од раних тридесетих година XX века. У Грчкој, са 58% незапослених младих, збрисане су наде читаве једне генерације. Шпанија се суочава са истим неприликама.

Сигуран сам да је господин Барозо љубазан и слободољубив чоек. Али постоји поређење између Европске комисије, фашиста и комуниста који су преокренули ток историје европског XX века у причу чистог ужаса. Све је заборављено ради велике примамљиве идеје.

За Бароза, на крају крајева, није битно колико десетина милиона људи изгуби посао, колико је уништених предузећа, колико је друштава пропало. За њега је критична ствар да његов економски систем преживљава „кризу опстанка“. Такво схватање приоритета значи да је у реду поредити га с лекаром који покушава да спасе рак, али не брине о пацијенту.

Већина нас ће видети монетарни експеримент који води право у банкрот читаве земље, упропашћење великог броја живота неуспешних.

Међутим, Европска политичка класа је одлучна да настави сулуду финансијску архитектуру, без разматрања њене човечности.

Ми, с ове стране Канала, морамо наставити смутњу, која укључује наш, досадни начин, заснован на чињеницама, надајући се да се све ради за најбоље, али доноситити опрезне одредбе за случај да није тако.

О аутору чланка

Са енглеског језика превео: Душан Ковачев

Изворник текста; The Telegraph

Питер Оборн: "Већина нас ће видети монетарни експеримент који води право у банкрот читаве земље, упропашћење великог броја живота неуспешних. Међутим, Европска политичка клаа је одлучна да настави сулуду финансијску архитектуру, без расматрања њене човечности. Ми, с ове стране Канала, морамо наставити смутњу, која укључује наш, досадни начин, заснован на чињеницама, надајући се да се све ради за најбоље, али доносити опрезне одредбе у случају да није тако." Фото: The Guardian

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: