„Антифашизам“ у нашем сокаку


Подваљивање Радомира Константиновића као симбола антифашизма у Војводини

На међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма, глумећи борбу против национализма, шовинизма, фашизма, расизма и сваког другог политичког екстремизма, „европска регија“ покушала је да члана „Београдског круга“ Војводини подвали као аутентичног барјактара и пример ове борбе.

Радомир Константиновић, режимски писац Јосипа Броза, поштовалац Мусолинијевог пропагандисте Езре Паунда, члан „Београдског круга“ и интелектуална икона тзв. „друге Србије“. Крунисао је своју каријеру чланством у Интернационалној ромској академији наука, раме уз раме са др Александром Фиром (творцем Устава СФРЈ из 1974. године, који је довео до крвавог распада наше домовине) и Миланом Кучаном (шефом словеначких комуниста који је оперативно започео процес „раздруживања“ Југославије).

Зла његова виђу посљедствије
и погипше твари сожаљујем;
Ал` је име неблагодарности
Спрама оца погрешка највећа

Његош, Луча микрокозма

Како би изокренули поимање антифашизма у Војводини, малим „филозофима“ из „малог Београда[1]“ прискочили су у помоћ мало већи из „великог Београда“. У непосредном комшилуку оних који у Новом Саду брукају социјалдемократију, окупља се мали кружоок одушевљеника личношћу и делом недавно преминулог београдског писца Радомира Константиновића.

Дуго трагање „фенси паора[2]“ за филозофом Ружичићем, коначно је уродило плодом.

У циљу промоције „великана“, јавни сервис „малог Београда“ је снимио специјалну емисију о Радомиру Константиновићу[3]. У складу с начелом материјалне истине, којег је политичка коалиција „За европску Србију“ (односно Војводину) покушала да уклони из нашег позитивног права, морају се навести све чињенице о почасном члану Интернационалне ромске академије наука[4], кога су аутори поменуте емисије прогласили „гуруом друге Србије“ и „отпорашем тоталитаризму[5]“.

Целовити поглед на Радомира Константиновића, његове ставове, вредности и идеолошку еквилибристику оних који га промовишу, открива прави циљ постхумног величања тога аутора. Ако је 2011. године требало јавно поставити питање „зашто се Војводина стиди жртава фашизма[6]“, данас јавност одговор на то питање може наћи у оном делу Константиновићевог „лика и дела“ којег нам његови промотери још увек не хвале.

Пропагандни плакат 42. домобранске „Вражје дивизије“ која је починила језиве злочине над цивилним становништвом у Србији 1914-1915.

Шта Војводина треба да зна о Радомиру Константиновићу и његовим узорима

У „Филозофији паланке[7]“ Константиновић[8] је изнео тезу о „нацистичкој Србији[9]“ засновану на сопственим „филозофским“ шпекулацијама, и без икаквих чињеница је приписао српском народу у којем је, ваљда стицајем околности, рођен, а који је дао стотине хиљада жртава у борби против фашизма и нацизма.

Не, Константиновић никако није само писац „Филозофије паланке“, нити само један од важних учесника „Београдског круга“ с почетка деведесетих година.

Радомир Константиновић је, како изгледа, имао разумевања за ратне злочине које је аустроугарска војска извршила у Србији[10] током Првог светског рата. Агресију од чијих последица се пре сто година згрануо сав цивлизовани свет, Константиновић је коментарисао како је тадашња Србија била „заостала“ и „непросвећена“[11]. Је ли овакав његов став пример „културе различитости“ или само откриће „оних демона о којима нисмо знали“, као што је рекао Ласло Вегел[12]?

Српска сирочад тумарају Србијом, пошто им је аустроугарска војска поубијала фамилије. Фотографија др Арчибалда Рајса из 1915. године.

Константиновић је својевремено писао о Јосипу Брозу као о свом „оцу[13]“ (наравно, не у буквалном смислу, пошто је Радомир био син Михаила Константиновића[14]) и чак том приликом записао: „Не знам лепшу песму од оне коју сви певамо `Друже Тито ми ти се кунемо`[15]“.

Чиме је Радомир Константиновић задужио Војводину да се његовим ликом и делом обележава успомена на антифашизам? Војводину која је дала хиљаде бораца палих у тој борби, у којој су нацисти истребили готово све наше комшије и суграђане Јевреје? Да није својом одушевљеношћу Езром Паундом, aмеричким песником који је упркос открићу застрашујућих чињеница о Холокаусту јавно себи дозвољавао антисемитске испаде пишући како је „Јеврејин стока која изазива жељу у човеку да је пребија[16]“? Упркос томе што је знао за ову чињеницу[17], Константиновић је остао усхићен овим аутором: „Ја га осећам, ја га удишем, ја дишем Паунда[18]“. Као скоро савршеном кетману[19] титоистичког комунизма, Константиновићу су се, дакле, само једном (у „Декартовој смрти“) омакле речи којима је недвосмислено показао ко је и шта је заиста. Није издржао, морао је да објави и своју интимну одушевљеност доследним приватним пријатељством Езре Паунда с творцем фашизма Бенитом Мусолинијем, при чему је био савршено свестан и тога како је Паунд „убеђен да је Хитлер Јованка Орлеанка“[20]. Ваљда је као награду за стицање ове свести од Паунда раније награђен супом из кесице и сладоледом[21]?

Езра Паунд, амерички песник, Мусолинијев пропагандиста који је писао како је „Јеврејин стока која изазива жељу у човеку да је пребија“.

„Ја га осећам, ја га удишем, ја дишем Паунда“, писао је Константиновић пар година пре бомбардовања наше отаџбине, трајно захвалан Паунду.

Ко је Езра Паунд[22], осим што је био популарни амерички песник?

Опчињен европским покретом надреализма, напустио је САД и после боравка у Паризу пришао је оном политичком лидеру који је највећим чудацима међу уметницима, ради државно-правног експеримента in vivo поверио управу над Ријеком[23] – Бениту Мусолинију. Паунда је Мусолини примио с почастима 1933. године. У Италији је Паунд постао пропагандиста фашистичког поретка[24], водећи редовну радио емисију[25] и објављујући у том циљу политичке памфлете у којима је често било антисемитских идеја[26]. Није се дозвао памети ни кад је Италија објавила рат његовој отаџбини, па га је влада САД 1943. године оптужила за издају. Након пада Италије, избегао је пред трупама антифашистичке коалиције из Рима на север, скривајући се до самог краја рата, а онда су га ухапсили италијански партизани.

Партизани су према Паунду ипак поступили мање сурово него према „Бенију и Клари“ (како их у једном свом раду назива Радомир Константиновић). Нису га убили, већ су га предали армији САД у Ђенови. После утврђивања да се ради о душевно оболелом човеку, Паунда су дуго лечили од душевне болести у једној вашингтонској болници (од 1946. до 1958. године). Пошто је отпуштен из болнице, изјавио је да је „Америка азил за душевне болеснике“ и вратио се у Италију, где је провео остатак живота[27].

Бенито Мусолини, отац фашизма и послодавац Езре Паунда. Константиновић је у „Декартовој смрти“ описао своје дубоко интимно очекивање да ће и њега Езра Паунд хранити супом из кесице, можда чак истом кашиком којом је хранио „Бенија и Клару“.

Радомир Константиновић без обзира на све, деценијама касније, пише како „дише Паунда“. Како да уклопимо овај став у својство „човека дубоке доследности“, што о њему тврди Латинка Перовић[28], кад знамо да је Константиновићу управо Паунд био пример доследности, баш услед свог односа према Муолинију? Како да га сматрамо искреним антифашистом? Како то успева Филипу Давиду?

Ако кажемо „`Декартова смрт` је роман“, шта је следеће? Хоће ли нам неко „довољно стручан“ сутра рећи како је Розенбергов „Мит двадесетог века“ такође био само роман?

Промоција Радомира Константиновића у Зрењанину и Суботици

У Зрењанину, у клубу „Зелено звоно“ (где се пре 12 година славио почетак НАТО агресије на СРЈ, с уверењем да је тиме Милошевићу дошао крај), Зрењанинцима је Радомир Константиновић промовисан као „антифашиста[29]“. „Зар у Зрењанину и околини није било достојније личности за такав пример? На пример, неког честитог, ко је својим животним примером активно показао отпор фашизму?

На пример Серво Михаљ (чија родна кућа се урушила небригом „проевропске“ власти). На пример један од великана југословенске авијације, који се против нациста борио на нашем небу и нашој земљи, Милош Аћин – Коста.

Родна спомен кућа Серво Михаља која се урушила небригом „европске регије“

У Суботици би Радомира Константиновића постхумно да прогласе за почасног грађанина. У вези тог предлога је Модест Дулић изјавио како је „Суботица увек била бедем према паланци“, иако је Константиновићев пријатељ Ото Толнаи управо рекао: „Суботица је једна паланка“. И једно и друго пренето у истој специјалној емисији РТВ[30]. Да ли они то правдају „филозофијом парадокса“ из филозофских шпекулација Радомира Константиновића? На њихову жалост, Константиновићев парадокс нико није ваљано одбранио од критике[31], а доследност од недоследности разграничава етика.

Зар нема достојнијег за суботичку почаст од Константиновића, макар међу живима? Ласло Шаш никад није био ни филозоф, нити члан „Београдског круга“. Није се филозофски „самоизоловао“, али је јавно иступио против стварног неофашизма и отишао у затвор, пошто је у Суботици осуђен због увреде Ласла Тороцкаја – вође „Покрета 64 жупаније“ којег је оптужио за неофашизам[32]. Или је, напросто, представнику једне политичке фамилије до гуше упетљане у корупцију било потребно да скрене пажњу јавности са свог проблема помажући производњу другог скандала?

На слици: Насловна страна штива „Декартова смрт“ у којој је Радомир Константиновић образложио своје дивљење према Езри Паунду и навео разлоге услед којих је за њега овај фашистички пропагандиста био пример „доследности“.

Ох, како је то тужно у граду који је на „европском путу“ горе прошао од свих наших градова после пада Милошевића, граду због којег је, разочаран услед криминалне отимачине с доласком демократизације, себи одузео живот Бранчи Николић. Њега су скоро сви заборавили у граду којег је тако несебично волео[33] и желео да начини добрим местом за живот. Иако није био филозоф, иако није никад био члан „Београдског круга“. Бранчи није умео или није хтео да производи софизме о паланци док се у његовом родном граду формирала криминална олигархија која га пљачка, већ је покушао да нешто и учини.

Је ли Константиновић („самоизолован“ и „повучен у себе“) или Бранчи био „субјект достојан себе, који иде у сусрет реалности“, носилац оног својства о коме је говорио Иван Миленковић?

Прах Бранчија Николића ће судити паланачким филозофима Суботице.

Самоубијање Војводине у појам „Београдским кругом“

Данас опасно бледи сећање на активне борце против фашизма и нацизма. Појавили су се такви који нам сугеришу да сами себе убијамо у појам[34] уз препоруку одабраног штива и стваралаштва „политички подобног“ аутора којим себи треба да докажемо како нам је култура „инфериорна“.

Треба ли нам у том циљу идеалан лични пример човека који се „самоизолује“, како би смо себе убедили да је то „филозофски“? У чију корист нам подваљују угледање на самоизоланта? Уместо идола племена, пијаце или позоришта, зар да обожавамо легализованог, „политички коректног“ идола пећине?

Јосип Броз, комунистички диктатор Југославије о коме је Константиновић јавно опсервирао као о свом „оцу“.

Није ли то начин да своје избегавање „суочавања с реалношћу“ пред последицама примене свог културног модела конзервирају у форми „филозофије“? Да очувају и даље препродају своју очараност светски најмоћнијом силом као душевну храну којом се одржава зависни етички став „фенси паора[35]“ у „европској регији[36]“ на грбачи наше Војводине? У младости су подржавали пролетерски интернационализам Коминтерне, данас подржавају евроатлантски глобализам НАТО-а, сутра ће неку нову престижну силу, једнако убеђујући себе и себи сличне у исти став: „Мој братандр, грубијандр, велкандр“.

Ономе ко није у стању да удави своју савест, ко заиста жели да буде „субјекат достојан себе, који иде у сусрет реалности“, препоручујем да бар игнорише лажне, повремене и привремене антифашисте из наших сокака.

A contra, поручимо им оно чега се такви добро сећају.

Оно што је и самог Гинтера Граса[37] у младости темељно одучило од нацизма.

Душан Ковачев: „У чију корист нам подваљују угледање на самоизоланта? Уместо идола племена, пијаце или позоришта, зар да обожавамо легализованог, „политички коректног“ идола пећине?“ На слици: „Љубичасти шаман“, рад Имреа Шафрања из 1978. године.

Адолф Хитлер, нацистички диктатор Трећег Рајха, за којег је Езра Паунд (по сведочењу Радомира Константиновића) био уверен да је „Јованка Орлеанка“.

Прилози:

РТС: Осамдесет четири године од рођења Радомира Константиновића

Радомир Константиновић, књижевник (Суботица, 27. март 1928 – Београд, 27. октобар 2011). Рођен у Суботици, студирао на Филозофском факултету у Београду. Аутор капиталних есеја Биће и језик, Философија паланке, збирке песама Кућа без крова и романа Дај нам данас, Мишоловка и др. Писао је запажене радио драме Саобрачајна несрећа, Еуридика, Велики Емануел, Икаров лет, Липтонов чај, Изненађење и Обична, ох, кокошка. Добио је награду Удружења књижевника Србије, 1955; НИН-ову награду критике за роман, 1960; НИН-ову награду за публицистику, 1978; Награду „Ђорђе Јовановић“ за критику, 1970; Октобарску награду града Београда, 1972; Седмојулску награду СР Србије, 1981. и награду АВНОЈ-а 1985…

У целокупној продукцији Телевизије Београд могу се наћи само три-четири кратка записа Константиновића, нема ни једног целовитог интервјуа, нити портрета овог нашег великог мислиоца, есејисте и књижевника.

Реклама и књига – Почетком шездесетих Радомир Константиновић имао је на Телевизији Београд редован десетоминутни прилог Импресије у којем је говорио о актуелним питањима књиге. Сачувана су два таква прилога, а овом који се данас приказује, Константиновић говори о потреби и суштини рекламирања књиге.

Извор: Емисија „Трезор“, РТС, 84. године од рођења Радомира Константиновића, 27. 3. 2012.

Википедиа: Радомир Константиновић (1928 – 2011) је био српски књижевник и филозоф

Рођен је 27. марта 1928. године у Суботици. Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од 1949-1951. године. Уређивао је часопис „Младост“, „Књижевне новине“ и двонедељник „Данас“. Више деценија био је угледни сарадник Трећег програма Радио Београда.

У периоду 1956-1964 Радио Београд извео је шест Константиновићевих радио-драма које је режирао Василије Поповић (Павле Угринов). Камерна сцена „Круг 101″ Народног позоришта у Београду отворена је 1962. године драмом „Саобраћајна несрећа“ у режији Арсе Јовановића. Све радио-драме превођене су и извођене на више језика. Драма „Велики Емануел“ увршћена је 1963. године у антологију светске радио-драме на немачком. По драми „Икаров лет“ 1964. године названа је антологија југословенске радио-драме такође на немачком.

Константиновић је почео као песник, са збирком стихова „Кућа без крова“, да би се посветио роману и објавио читав низ експерименталних пројеката и модерних дела: „Дај нам данас“, „Мишоловка“, „Чисти и прљави“, „Излазак“ (НИН-ова награда 1960. године) и „Ахасвер или трактат о пивској флаши“.

Осим више десетина есесја и расправа емитованих преко радија и телевизије и штампаних у листовима и часописима, објавио је збирку естетичко-филозофских расправа „Пентаграм“.

Од „Пентаграма“, окренуо се есеју и тада су почеле да се назиру кључне деонице култне „Философије паланке“ коју је Константиновић у целости прочитао у емисијама Трећег програма Радио Београда пре него што је први пут штампана.

Од 1966. године емитују се преко Трећег програма Радио Београда, а од 1969. штампају у часопису „Трећи програм“ огледи о песницима Српске културе 20. века „Биће и језик“. За 12 година (1969-1981) Константиновић је објавио 113 есеја на више од 4000 страница.

Постмодернистичко штиво „Декартова смрт“ објављено је 1998. године. У дијалогу између Декарта, Паскала и Монтења осећа се напетост између литературе и филозофије и то је основно обележје овог текста.

Четири године након „Декартове смрти“, објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ“. Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена.

О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као „Философија паланке“ и „Биће и језик“ Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра.“ [1]

Преминуо је у Београду 27. октобра 2011. године.[2]

Био је син проф. др Михаила Константиновића.

Михаило Константиновић рођен је 10. (23.) марта 1897, у Чачку. Отац Илија, надничар и мајка Пава (Ратковић) избегли су из Санџака јер је Илија дошао у сукоб са турским властима одбијајући да кулучи, да бесплатно зида кућу, неком локалном моћнику. Обоје су живели од старине у тим крајевима и бавили се земљорадњом (у Кучину, односно Чадињу и у селу Челице у околини Пријепоља). Михаило је школу учио у Чачку и био одличан ђак упркос сиромаштву (ослобођен таксе за сведочанство, јер је „имовног стања – сиротог“) и упркос чињеници да му је мајка била неписмена, па није у породици могао имати никакве помоћи при учењу.

Од августа 1939. до марта 1941. био је министар без портфеља и министар правде у влади Драгише Цветковића и један о један од идејних твораца споразума Цветковић-Мачек

После наредбе о капитулацији, априла 1941. избегао је у Египат, одакле је прешао у Палестину, па је од стране владе у Лондону послат у Турску, ради прикупљања материјала о ратним злочинима у Југославији и проучавању питања одговорности за ратне злочине. Априла 1942. вратио се у Египат и бавио се истим послом до јуна 1944. када га је нови председник југословенске владе у Лондону, др. Иван Шубашић, позвао у Лондон да ступи у владу споразума Тито-Шубашић, као министар спољних послова или амбасадор у САД. Одбио је да ступи у владу, али је са Шубашићем ишао у Италију ради преговора са Националним комитетом ослобођења Југославије. Био је спреман да помаже Шубашићеву владу, али је одбио да преузме било који положај говорећи: „Не могу одвести Краља у Каносу“. Никада није био члан ни једне партије.

Фебруара 1945. вратио се у земљу и наставио да ради на Правном факултету као шеф катедре за грађанско право. Руководио је Општим семинаром (такође за грађанско право), три пута је биран за декана Правног факултета [2]. Основао је Спољнотрговинску арбитражу при Привредној комори Југославије ибио њен дугогодишњи председник. Оснивач је и први главни и одговорни уредник часописа „Анали Правног факултета у Београду“ (1953-1960) [3]. Израдио је нацрте већег броја капиталних законских текстова, међу којима су између осталих: Основни закон о браку (1946), Основни закон о односима радитеља и деце (1947), Основни закон о старатељству (1947), Закон о усвојењу (1947), Закон о застарелости потраживања (1953) и Закон о наслеђивању (1953).

Извор: Википедиа

Упутнице:


Ласло Вегел о „аутономашком сну“: „Они би пошто-пото хтели да од Новог Сада створе некакав „мали Београд“, и тај „мали Београд“ се сукобљава с „великим Београдом“. Осим што је тај „мали“ унапред осуђен на губитничку позицију, све то је јако досадно. Проблем војвођанског аутономаштва управо је тај сан о „малом Београду“, а тај сан се зове провинцијализам. Резултати избора су природна последица таквог става.“

[1] Ласло Вегел: „Они би пошто-пото хтели да од Новог Сада створе некакав „мали Београд“, и тај „мали Београд“ се сукобљава с „великим Београдом“. Осим што је тај „мали“ унапред осуђен на губитничку позицију, све то је јако досадно. Проблем војвођанског аутономаштва управо је тај сан о „малом Београду“, а тај сан се зове провинцијализам. Резултати избора су природна последица таквог става.“ Видети: Вегел, Ласло – Због Војводине губитник је цела Србија, Аутономија инфо . Оригинални чланак је пренет из Грађанског листа. Оригинал није доступан. Чланци на „Аутономија.инфо“ нису правилно датирани.

[2] Ковачев, Душан – Фенси паори, НСПМ, 2008.

[3] Филозоф над Паланком, РТВ, 26. 10. 2012.

[4] Почасни чланови Ромске академије су и некадашњи председници Словеније и Македоније Милан Кучан и Киро Глигоров, затим књижевници Гинтер Грас, Габријел Гарсија Маркес и Салман Ружди, као и домаћи представници – академик Александар Фира, Радомир Константиновић и Ђуро Шушњић. Видети: Основана интернационална ромска академија наука и уметности, С медиа, 1. 9. 2011.; Роми основали академију наука и уметности, Радио слободна Европа, 1. 9. 2011.

[5] Филозоф над Паланком, РТВ, 26. 10. 2012.

[6] Ковачев, Душан – Зашто се Војводина стиди жртава фашизма“, ФСЈ, 28. 2. 1012.

Др Слободан Антонић о „филозофији паланке“: „Из такође тајанственог разлога, у српску паланку, по Константиновићу, спада комплетно грађанство Србије, укључив и наше највеће умове. Оно што ми мислимо да је најбоље у српској кулутри пре 1941. за Константиновића су само еманације једног те истог паланачког духа. Припремите се да чујете кога све Константиновић убраја у духовне паланчане! То су: Ђура Јакшић, Милутин Ускоковић, Војислав Илић, Милан Ракић, Јован Дучић, Сима Пандуровић, Владислав Петровић Дис, Јован Скерлић, Богдан Поповић, Вељко Петровић, Момчило Настасијевић, Раде Драинац, Љубомир Мицић, Димитрије Митриновић, Велибор Јонић, Ксенија Атанасијевић, Исидора Секулић, Милош Ђурић, Владимир Вујић, Владимир Дворниковић, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Десанка Максимовић, Владимир Велмар Јанковић, Бранислав Петронијевић, Светислав Стефановић итд.“

[7] Др Слободан Антонић: „Из такође тајанственог разлога, у српску паланку, по Константиновићу, спада комплетно грађанство Србије, укључив и наше највеће умове. Оно што ми мислимо да је најбоље у српској кулутри пре 1941. за Константиновића су само еманације једног те истог паланачког духа. Припремите се да чујете кога све Константиновић убраја у духовне паланчане! То су: Ђура Јакшић, Милутин Ускоковић, Војислав Илић, Милан Ракић, Јован Дучић, Сима Пандуровић, Владислав Петровић Дис, Јован Скерлић, Богдан Поповић, Вељко Петровић, Момчило Настасијевић, Раде Драинац, Љубомир Мицић, Димитрије Митриновић, Велибор Јонић, Ксенија Атанасијевић, Исидора Секулић, Милош Ђурић, Владимир Вујић, Владимир Дворниковић, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Десанка Максимовић, Владимир Велмар Јанковић, Бранислав Петронијевић, Светислав Стефановић итд.“ Видети: Антонић, Слободан – Родно место и тајна Друге Србије, НСПМ, 8. 7. 2008.

Академик Предраг Палавестра: У `Филозофији паланке` има много тачних запажања и оцена, али и одвише надмене мржње и потцењивања. То је култна књига титоистичког партијског наслеђа. Филозофија паланке“ није књижевна расправа него антрополшки и политички трактат, писан у духу ставова Коминтерне о `угњетачком` српском народу, у којем се највише негује малограђански примитивизам, осорност, хајдучки национализам, мржња за другог, поповштина, чак и `српски нацизам`. Ја не сматрам да је просвећена српска грађанска елита била покондирена и реакционарна. Смисао моје историјске оцене критичарског рада Радомира Константиновића односи се на партијску културу титоизма, у којој је он био заштићени и привилеговани писац.” Видети: Д. Бт. – Паланка се опет препознала, Вечерње новости, 29. 12. 2008.

Небојша Катић: У природи је несигурног интелектуалног ума да оно што не успева да разуме третира као дубоко и мудро. У природи је несигурног интелектуалног ума и да не доводи у питање повремена лупетања признатих ауторитета и да им верује чак и када их ништа не разуме. На експлоатацији ових менталних слабости почивају писања свих опскурних и неразумљивих интелектуалних текстова, као и брутална злоупотреба језика која са тим иде. У још једном неуспешном покушају да прочитам претенциозну и конфузну „Философију паланке“ Радомира Константиновића, подсетио сам се подухвата двојице храбрих професора физике, Алана Сокала и Јеана Брицмонта.” (…) „Овде је реч о томе да је текстнеразумљив, репетитиван, дасекрозкњигуморапутоватиинтуитивноидасеморапогађати штајетописацхтеодакаже. Како се не ради о поезији већ о социолошком есеју, такав напор је сасвим бесмислен и граничи се са мазохизмом. У лепоти тог језика и реченице се не може уживати, то је мука читати, и то сасвим непотребна мука. То што је Константиновић вероватно желео да каже, могло се рећи много једноставније, краће и јасније. Било би занимљиво превести „Философију паланке“ на неки од великих европских језика, мада не верујем да би се преводиоци утркивали да то учине. Зато би можда бројни поштоваоци ове књиге могли да се одуже Радомиру Константиновићу и преведу је, за почетак, на енглески језик. Тиме би јасно показали да су Константиновића разумели, а о његовим мислима и стилу би могли да суде и за сада прикраћени непаланачки читаоци. Филозофским и језичким сладокусцима предлажем да покушају са преводом макар неке од дужих реченица из књиге.“ Видети: Катић, Небојша – Помодне бесмислице и филозофија паланке, лични блог аутора, 19. 9. 2012.

Академик Предраг Палавестра о „Филозофији паланке“: “У `Филозофији паланке` има много тачних запажања и оцена, али и одвише надмене мржње и потцењивања. То је култна књига титоистичког партијског наслеђа. „Филозофија паланке“ није књижевна расправа него антрополшки и политички трактат, писан у духу ставова Коминтерне о `угњетачком` српском народу, у којем се највише негује малограђански примитивизам, осорност, хајдучки национализам, мржња за другог, поповштина, чак и `српски нацизам`.“

[8] Збирка књига Радомира Константиновића на Дигиталној Народној библиотеци Србије не садржи најважнија дела овог писца важна за разумевање овог чланка.

http://scr.digital.nb.rs/collection/konstantinovic

[9]Српски нацизам није `импорт` из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке“. Константиновић, Радомир – Филозофија паланке, стр.366. „Српски нацизам је крајњи израз српског национализма па и духа паланке који, у покушају повратка духу племена, неизбежно јесте и овај дух национализма“, исто, стр. 367. Слободан Антонић је темељно обрадио Константиновићеве софизме о „српском нацизму“. Видети: Антонић, Слободан – Родно место и тајна Друге Србије, НСПМ, 8. 7. 2008.

[10] Димитријевић, Брана и Николић, Лука – Војска убица – Злочини Аустроугарске војне силе у Мачви, Поцерини и Подрињу 1914. године.

[11] Константиновић, Радомир – „Ко је барбарогеније“, Трећи програм Радио Београда, бр. 1, 1969. стр. 12.

[12] Филозоф над Паланком, РТВ, 26. 10. 2012.

[13] Константиновић, Радомир – „Декартова смрт, Агенција Мир, Нови Сад, 1996., стр. 135.

[14] Димитрије Боаров: У основним биографским подацима Михаила Константиновића објављеним на почетку књиге записано је да је рођен 10/23. марта 1897. године у Чачку, од оца Илије, надничара, и мајке Паве (Ратковић), те да је родом из Санџака из околине Пријепоља. У српску војску ступио је као добровољац одмах по избијању Првог светског рата, да би се 1916. обрео у Српском универзитетском батаљону у Жозјеу у Француској – где је завршио гимназију. Студије права започео је у Лиону, али их је прекинуо да би као припадник француске војске учествовао у борбама на западном фронту. После завршетка рата наставио је студије и дипломирао у Лиону 1920. године, а на истом универзитету је и докторирао 1923. године. Академску каријеру у Југославији почео је на факултету у Суботици 1924. године, на катедри грађанског и међународног приватног права, а 1935. године премештен је на Правни факултет у Београду. У високу политику увео га је премијер Драгиша Цветковић 1939. године, када је требало сачинити споразум са Хрватима и макар привремено преуредити Краљевину Југославију по делимично федералистичком државном моделу. Министар у „Влади споразума“ постао је августа 1939. године, а из ње је иступио након приступања Краљевине Југославије Тројном пакту и уочи 27. марта и познатог пуча. После априлске капитулације 1941. године избегао је у Египат, потом прешао у Палестину и Турску, где је прикупљао материјал о ратним злочинима у Југославији. На позив др Ивана Шубашића прешао је јуна 1944. године у Лондон, али није прихватио комбинацију да ступи у владу Тито-Шубашић, евентуално као министар спољних послова или као министар и амбасадор у Вашингтону или у неком другом министарском својству. У земљу се вратио 1945. године и поново се прихватио научног рада на Правном факултету. У низу важних стручних послова и значајних законских пројеката (о браку, односима родитеља и деце, о старатељству, о усвојењу, о застарелости потраживања и о наслеђивању), посебан значај има његова досад једина књига „Облигације и уговори, скица за законик о облигацијама и уговорима“ из 1969. године. Једна књига, али она по којој се практично судило чак и пре него што је преточена у законик, који је код нас и данас на снази. Видети: Димитрије Боаров – Нове књиге – Михаило Константиновић, Политика споразума, Усамљени министар легалности, Време, Ванредно издање бр. 1, 27. 3. 1999.

Небојша Катић о „Филозорији паланке“: „Овде је реч о томе да је текст неразумљив, репетитиван, да се кроз књигу мора путовати интуитивно и да се мора погађати шта је то писац хтео да каже. Како се не ради о поезији већ о социолошком есеју, такав напор је сасвим бесмислен и граничи се са мазохизмом. У лепоти тог језика и реченице се не може уживати, то је мука читати, и то сасвим непотребна мука. То што је Константиновић вероватно желео да каже, могло се рећи много једноставније, краће и јасније. Било би занимљиво превести „Философију паланке“ на неки од великих европских језика, мада не верујем да би се преводиоци утркивали да то учине.“

[15] Константиновић, Радомир – „Титова мисао», Трећи програм Радио Београда“ , 45/80., Београд, 1980.

[16] Pound, Ezra Weston LoomisThe Pisan Cantos”, 1945.

[17] Константиновић, Радомир – „Декартова смрт“, Агенција Мир, Нови Сад, 1996., стр. 74-75. Константиновић упркос изричитих, недвосмислених и јасних речи Езре паунда у Cantos pisans сугерише како је Паунд у ствари мислио на „уништење банкарства“.

[18] Константиновић, Радомир – „Декартова смрт“, Агенција Мир, Нови Сад, 1996., стр. 129.

[19]Кетман“ је израз којег је употребио Чеслав Милош, уочавајући сличност примене исламског начела „такије“ и понашања интелектуалаца који су прикривали своје стварне ставове и идеје јавно подржавајући режимске вредности. Према Милошу, примена „кетмана“ ономе ко то начело примењује даје „осећај супериорности“. Видети: Милош, Чеслав – „Заробљени ум“, Паидеја, Београд 2005. Питањем „кетмана“ се у нашој антропологији бавила Загорка Голубовић пишући о тој појави у својим бројним радовима. Значајно је напоменути да је Загорка Голубовић због својих јавних и отворених ставова 1975. године суспендована са Београдског универзитета, док је Радомир Константиновић све време исповедао лојалност Јосипу Брозу и његовом режиму, иако је много деценија касније јавно исповедио своје одушевљење Езром Паундом.

[20] Констатиновић, Радомир – „Декартова смрт“, Агенција Мир, Нови сад, 1996., стр. 205-207

[21] Констатиновић, Радомир – „Декартова смрт“, Агенција Мир, Нови сад, 1996., стр. 206

[22] Видети одредницу на Википедији о Езри Паунду на енглеском.

[23] Видети: U D’Annunzijevoj državi zajedno su živjeli fašisti i homoseksualci, Jutarnji list, 12. 9. 2012. „Држава Ријека“ је била први у низу социјалних експеримената Мусолинијевих фашиста, који су се завршили „Социјалном републиком Сало“. На нашу несрећу, анархистичка решења која је Мусолини примењивао, преузета су у Југословенском моделу „Социјалистичког самоуправљања“. Видети: Секељ, Ласло, Студија о анархизму – студија о анархистичкој теорији, ЦДД, Загреб, 1981. и Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, Београд, Рад, 1990. погл. „Три периода у начину функционисања СКЈ”, стр. 91-96.

[24] „Ezra Pound and Fascism“ in Korn, Marianne (ed.) Ezra Pound and History. 1995 National Poetry Foundation. Одељак из ове студије објављен на интернету.

Ezra Pound: Jefferson and/or Mussolini: L’Idea Statale, Fascism as I Have Seen It, New York: Stanley Nott Ltd., 1936

Tim Redman: Ezra Pound and Italian Fascism, Cambridge University Press, 1991

[25] Louis Menand: The Pound Error, The New Yorker, June 9, 2008

[26] Tim Redman: Ezra Pound and Italian Fascism, Cambridge University Press, 1991

[27] James J. Wilhelm: Ezra Pound – The Tragic Years 1925-1972, Pennsylvania State University Press, 1994

[28] Филозоф над Паланком, РТВ, 26. 10. 2012.

Еуген Кватерник, Јурај Францетић и Младен Лорковић – творац појма „Друга Србија“.

[29] Дух паланке у Зеленом звону, РТВ, 9. 11. 2012. „Мајка `Друге Србије`“ (Видети: Ћирјаковић, Зоран – „Мајка `Друге Србије`“, НИН, 13. и 20. 4. 2006.) је изостала. Иако је сву младост посветила борби против грађанског друштва у име комунистичког прогреса, а старост проводи сугеришући Србији своје замисли о грађанском друштво у сопственог схватања модернизма. Није дошла на промоцију Радомира Константиновића у Зрењанин, али је модератор читао њене записане мисли о Константиновићу. Попут „мајке Друге Србије, није се појавио ни бивши извршни секретар ЦК СК Србије, коме је дипломатско кадрирање једне „четничке“ странке омогућило након пада милошевићевог режима да представља наше „грађанско друштво“ у суседној Хрватској, а који је књижевну каријеру постигао у доба Броза „идеолошким проказивањем недостојности“ нашег просветитеља, модернисте и европејца – Доситеја Обрадовића (Видети: Ломпар, Мило, Дух самопорицања, Orpheus, Нови Сад, 2011. стр. 89.) О Константиновићу је Зрењанинцима говорио садашњи „религиолог“, давно одучен од „полета своје младости“ у омладинском институту Св. Гргур крај Голог Отока. Видети: Милошевић, Никола – Политички споменар од Броза до ДОС-а, Информатика, Београд, 2006. стр. 36-39. На промоцији Р. Константиновића у Зрењанину он је најављен као „највећи познавалац црквених прилика“ и том приликом изнео је тезу како је Константиновић малтене открио апокрифно јеванђеље по Јуди. Зрењанинцима је одредио Константиновићево духовно порекло: „Из ког духа он (Константиновић) потиче? Из југословенског духа то је само Крлежа“ и потом покушао да Константиновића накалеми на Раблеа. Говорио је и један од писаца књиге„две Србије“. Видети: Мимица, Аљоша и Чоловић, Иван – „Друга Србија“, Београдски круг, Борба, Београд, 1992. година. Иначе, израз „Друга Србија“ је сасвим погрешно везан за ову књигу и њене ауторе. Стварни аутор појма „друга Србија“ је усташки пуковник, усташки представник у Берлину и министар спољних послова НДХ Младен Лорковић. Видети: R. W. Seaton-Watson i Jugoslaveni, Korespondencija 1906-1941, II (1918-1941), Sveučilište u Zagrebu – Institut za Hrvasku povijest, Britanska akademija, ZagrebLondon, 1976. стр. 265. Референца преузета из: Ломпар, Мило, Дух самопорицања, Orpheus, Нови Сад, 2011. стр. 403.

[30] Филозоф над Паланком, РТВ, 26. 10. 2012.

[31] Слободан Антонић: „Наиме, уз помоћ `дијалектичких парадокса`, које је Константиновић, као што смо видели, обилато користио, свака врлина се лако могла претворити у ману. Механизам тог обртања био је следећи: `Баш то што инсистираш на вредностима је доказ да си нихилиста`; `Баш то што инсистираш на човекољубљу је доказ да си човекомрзац`. Захваљујући језику `лажне истине` и `истините лажи`, да се послужимо Константиновићевим синтагмама, онај ко га користи може да одбаци свако мерило и да сам себе постави као врховног арбитра. Видети: Антонић, Слободан – Родно место и тајна Друге Србије, НСПМ, 8. 7. 2008.

[32] Затвор због „вређања“ мађарског неофашисте, Србел.нет, 26. 7. 2012.

[33] Ковачев, Душан – Отпорашко брашно у Војводини, ФСЈ, 11. 11. 2011.

[34] Слободан Антонић: „тешко да би и једна култура могла да истрпи толики степен самодеструкције и арбитрарности колико је постојало у `Филозофији паланке`. Која култура би, уосталом, и могла поздравити одбацивање оног најбољег из своје баштине, да би се похвалио пар маргиналних песника? Видети: Антонић, Слободан – Родно место и тајна Друге Србије, НСПМ, 8. 7. 2008.

[35] Ковачев, Душан – Фенси паори, НСПМ, 2008.

[36] Ковачев, Душан – Илегална „европска регија“ у Војводини, ФСЈ, 12. 7. 2012.

[37] С. Д. – Гинтер Грас непожељан „као некадашњи нациста“, Данас, 8. 4. 2012.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: