„Војвођански фронт“


Бирократија АПВ је сасвим напустила развој аутономије да би инсталирала „европску регију“ у нашој Војводини. Наше новце су потрошили, а државу себи нису успели да направе. Без идентитета и без новца, немају шта да понуде народу. Онда су се сетили „народног фронта“ из титоистичког шпајза.

Душан Ковачев: Да би се разумео значај повампирења „војвођанског фронта“, мора се узети у обзир искуство полувековне владавине комуниста у титоистичком виду.

Може бити и мједено гувно,
јахати се може на вратило,
ма за лађу и весла сребрна,
то ти нико вјеровати неће,
ер је сасма преништава лађа.

Његош

Лажни аутономаши су деценијама обећавали добробит грађанима и сељацима Војводине. Преузевши у Војводини сву власт коју су хтели, донели су Покрајини економску, социјалну и политичку катастрофу за коју су раније требали ратови, санкције и бомбардовање.

Живот их је потпуно разоткрио.

Док су распродаване наше њиве и наше жито, они су се грабили за фотеље и наше новце у Војводини. И то им је било мало, па би сада да њихова „европска регија“ постане република[1]. Реалност је доказала да они нису никакви аутономаши, већ управо оно од чега су се сами гнушали „кобних деведесетих“ година: неспособан и штетан режим који је једино способан да увећава народну беду и социјалне разлике.

Од „народног“ до „војвођанског“ фронта

Лажни аутономаши су деценијама обећавали добробит грађанима и сељацима Војводине. Преузевши у Војводини сву власт коју су хтели, донели су Покрајини економску, социјалну и политичку катастрофу за коју су раније требали ратови, санкције и бомбардовање. Живот их је потпуно разоткрио. На слици: „Пропадање материје“, рад Еугена Кочиша.

Да би се разумео значај повампирења „војвођанског фронта“, мора се узети у обзир искуство полувековне владавине комуниста у титоистичком виду. Наиме, у номенклатури „европске регије“ постоји прећутни консензус да је Брозов режим једини био ваљан „војвођански“ режим у историји[2].

Да би се разумела природа титоистичког режима „европске регије“, морамо се подсетити да је она била утемељена на неколико чинилаца који су сасвим онемогућавали спровођење начела законитости, ради чега је режим трајно одржавао ванредно стање, сасвим у супротности са појмом правне државе.

Завођењем комунистичке власти је начелно и трајно примењен политички монизам и револуционарни терор. Легитимитет ова два чиниоца је изведен из Лењинове идеолошке конструкције зване „револуције која тече“ у социјалистичком друштву на путу ка комунизму[3]. Установљени из комунистичке револуционарне догматике, доследно су примењивани у титоистичком режиму. Ни након раскола са стаљинистима, титоисти ове чиниоце нису напустили.

Као трећи чинилац титоистичке власти уведено је анархистичко уређење друштва[4]. Југословенска особитост је да је оно примењено у формално-правном уређењу државе и привредном систему. Увођење анархизма било је тегобно, па су га деценијама уносили и у Уставно право Југославије. Циљ примене овог начела било је прокламовано „одумирање државе у социјализму“, како би државна власт постепео била пренета на „друштво“, односно „организације и заједнице“ радничке класе. „Социјалистичко самоуправљање“ је било симулација револуционарног анархизма. Тој симулацији се прибегло из три разлога. Прво, да би се од светских комуниста прикрио „ревизионизам“; друго, да се пред повериоцима са Запада створи привид слободе у друштву; треће, да би се власт ослободила одговорности за своје погрешне одлуке.

Свенационални демократски фронт Војводине“ је од почетка био и остао мало удружење аутономаша без важног политичког значаја и утицаја.

Трајао је, ако се изузму дуги периоди пасивности и прекиди, од 1990-2005. године.

Његов оснивач, са Николом Кмезићем, и председник је био Живан Берисављевић, високи функционер титоистичке бирократије САПВ, коју је народ Војводине најурио с власти јогуртом.

Анархизација власти је вршена споријим темпом у партијској власти, као и у области државних надлежности и економији. Након раскида са стаљинистима, титоисти су пренос одговорности нарочито уградили у привредни систем, како би прикрили сопствену одговорност за пад привреде у стање зависности од финансијских зајмова Западних земаља[5]. Увођењем „друштвене својине“, економски ризик пословања је нормативним путем пренет са „радног човека и грађанина“ на привредног субјекта, његов ризик на државу као резидуалног повериоца[6]. Међутим, све битне одлуке у економској политици су и даље доносили политички партијски колегијуми. Отуд се и данас у значајном делу јавности одржава предрасуда да је за све економске неприлике одговорна држава.

Четврти чинилац титоистичке власти је била политичка мобилизација идеолошких противника. Корени ове политике су стари, сежу у доба кад су комунисти у источној Европи услед сопствених терористичких акција морали да делују илегално. По наређењу Коминтерне из 1935. године, градили су политику широке сарадње с мноштвом легалних странака које су им биле корисне[7]. Ову политику су тежили да претворе у јединствену политичку коалицију коју би контролисали. Такве коалиције звали су „народним фронтовима“. Након завођења властитог револуционарног терора после 1945. године, комунисти су наставили политику „сарадње“ са некомунистичким политичким субјектима које нису сматрали опасношћу по себе. Окупили су их у формалну политичку коалицију којом су, методима комунистичке тајне политичке полиције, сасвим управљали. Пред јавношћу су револуционарни терористи „народним фронтом“ доказивали демократски легитимитет своје политике[8]. Ради популаризације, комунисти Југославије су му дали назив: „Народно-ослободилачки фронт“, а касније су му променили назив у „Социјалистички савез“.

Без обзира на хронични недостатак утицаја, стари титоистички функционери САПВ повремено су се обраћали јавности, безуспешно покушавајући да се представе као кохезиони фактор разједињеног и посвађаног„војвођанског аутономаштва. На слици: „Коњаници“, скулптура Павла Радовановића

Године 1990. је извршено удруживање СК Србије са „Социјалистичким савезом Србије“ – тако је настао Милошевићев СПС.

И смењени кадрови руководства СК АПВ су покушали са „фронтовском“ демагогијом. Формирали су „Свенационални демократски фронт Војводине“. Они и ЛСВ су већ 1991. године критиковали усвајање Статута Војводине[9], без значајног одјека у јавности која је тада још добро памтила свој тежак живот и злоупотребе титоистичке бирократије – „фотељаша“. Девет година касније, Слободан Будаков је у име Војвођанског покрета подсетио на потребу поновног сазивања „Свенационалног демократског фронта[10]“. O чему се ради?

„Свенационални демократски фронт Војводине“ је од почетка био и остао мало удружење аутономаша без важног политичког значаја и утицаја. Трајао је (ако се изузму дуги периоди пасивности и прекиди) од 1990-2005. године. Његов оснивач (са Николом Кмезићем[11]) и председник је био Живан Берисављевић[12], високи функционер титоистичке бирократије САПВ, коју је народ Војводине најурио с власти јогуртом.

Иако је Берисављевићев „фронт“ након антибирократске револуције имао амбицију да буде предводник аутономашких политичких странака и удружења, увек је био на зачељу „војвођанске демократске опозиције“. Од када се 2006. године распала „Коалиција Војводина“, није обновљен формални савез аутономашких странака. Повремено се помињала „Војвођанска опозиција“. Ово није била никаква формална коалиција, већ пре политички агрегат или политиколошка конструкција коју су 2000. године оцењивали као „лабав савез[13]“.

Без обзира на хронични недостатак утицаја, стари титоистички функционери САПВ повремено су се обраћали јавности, безуспешно покушавајући да се представе као кохезиони фактор разједињеног и посвађаног„војвођанског аутономаштва[14]“. ЛСВ је у вези тих активности била прилично уздржана, а једном чак сасвим изостала са њихове „Војвођанске конвенције[15]“.

Најзад, успели су да окупе известан број политичких странака и организација тек 2012. године.

Сазивачи „Четврте војвођанске конвенције“, били су Живан Берисављевић (Свенационални демократски фронт Војводине), Александар Оџић (Војвођанска партија) и Ђорђе Суботић (Војвођански клуб).

* * *

Колико год се мењали замршени политички ставови, идеологије и програми лидера странака и организација окупљених око „војвођанског фронта“, у његовом имениоцу је једна непромењена политичка вредност – титоизам.

Најзад, успели су да окупе известан број политичких странака и организација тек 2012. године. Сазивачи „Четврте војвођанске конвенције[16]“, били су Живан Берисављевић (Свенационални демократски фронт Војводине), Александар Оџић[17] (предс. Војвођанске партије[18]) и Ђорђе Суботић[19] (предс. Војвођанског клуба[20]). Уз остале партије и организације, повремене и привремене учеснике са оправданим и неоправданим изостанцима, Берисављевићев „фронт“ је остао тек један од организатора покушаја окупљања војвођанских аутономаша.

Присуство, политичке организације високог политичког функционера Брозовог режима у АПВ важан је доказ титоистичког карактера савременог „војвођанског фронта“ и његовог континуитета од „народно-фронтовске“ политике Коминтерне из давне 1935. године. Управо је Берисављевић први и најавио стварање тзв. „војвођанског фронта“. Ипак, његова личност није једини показатељ кадровског континуитета „војвођанског фронта“ са титоизмом. Двојица од тројице аутономашких политичких лидера деведесетих година XX века су деца шефова Брозове покрајинске партијске бирократије (председника ПК СК САПВ, и председника ГК СК Новог Сада), а трећи је од 1971. до 1973. године био члан Председништва ПК СК АПВ, одакле је избачен због „анархолиберализма (sic!)[21]. И председник ДСВМ је такође био члан Брозовог СК. Све њих су повремено на „Војвођанској конвенцији“ окупљале организације које су основали бивши титоистички бирократи САПВ. У раду „Војвођанске конвенције“ учествује низ чланова СУБНОР-а, титоистичких функционера и пропагандиста из доба „револуције која тече“. Колико год се мењали замршени политички ставови, идеологије и програми лидера странака и организација окупљених око „војвођанског фронта“, у његовом имениоцу је једна непромењена политичка вредност – титоизам.

Јануш Бугајски:

„Нова држава може да се појави у средњој Европи, и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини. На послетку, Војводина има једнако право на независност као Косово…“ (2000. г.)

Након избора и одлуке Уставног суда Р. Србије[22] и избора 2012. године, статус „европске регије“ у Војводини је јасно противправан. Стратези „европске регије“ су, изгледа, схватили да из првог реда њеног политичког система морају уклонити компромитоване, а какву-такву кохезију обезбедити истурањем „старе гарде“. Њихова штеточинства РТВ интензивно „заборавља“, емитујући популистичке емисије о „режиму деведесетих“, покушавајући да садашње политичке неистомишљенике прикаже као настављаче Милошевићеве реторике[23]. У овом контексту ваља тумачити и одстрањивање Ненада Чанка из осетљивог почетка окупљања „војвођанског фронта[24]“, како у старту не би обрукао нову фазу дезинтеграције Србије, објављену „Четвртом војвођанском конвенцијом[25]“. У том контексту је извршена и „департизација[26]“ иницијативе. Међутим, то је накнадна памет. Закаснела је више од деценије и није нам непозната. Ради се о поновној објави давно објављених закључака Мађарско-америчке коалиције (мађарске организације за политичко лобирање у САД)[27] и то не може да се прикрије никаквим позивањем на Лондонски споразум из 1992. године.

Одустајање од аутономаштва

Нова држава може да се појави у средњој Европи, и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини. На послетку, Војводина има једнако право на независност као Косово…“ [28].

Јасно је да се иза еуфемизма децентрализација у ствари крије дезинтеграција Србије, програмски зацртана 2000. године од стране Мађарско-америчке коалиције. На слици: „Растапање сна“, рад Мирјане Мареш

Јасно је да се иза еуфемизма децентрализација у ствари крије дезинтеграција Србије, програмски зацртана 2000. године од стране Мађарско-америчке коалиције, о чему сведоче речи утицајног мађарског лобисте у САД – Јануша Бугајског[29]. Ово доказује и да се иза илегалне инсталације „европске регије“ у Војводини[30], и „регионализовања“ Србије[31] бар од 2000. године налази политика суседне Мађарске.

Компрадори[32] НАТО у нашој Војводини још увек нису постали сепаратисти. Напуштањем развијања аутономије Војводине, као свог јавно прокламованог циља, изгубили су политички идентитет. Чини се да тај проблем могу превазићи само усвајањем новог, радикалнијег, сепаратистичког идентитета. Њихови разлози за то су јаки. Пре свега, током борбе за инсталирање „европске регије“, игнорисали су економску, социјалну и финансијску кризу у Војводини, и то им грађани и сељаци Војводине памте. Њихова догма да је „за све крива Србија“ данас је сасвим неуверљива и они би да трајно радикализују односе са централном влашћу. Проблем привремено премошћују трулим политичким компромисом, користећи титоистички модел „народног фронта“, у нади да ће им пристићи ефикасна помоћ из иностранства.

Међутим, ефикасна инострана помоћ Запада опада већ четири године, без обзира на усвајање Корхецовог статута. Забавила се ЕУ о свом јаду и нема времена за „српско-српску ствар[33]“. Док протагонисти „европске регије“ збуњеним присталицама покушавају да улију веру у успех, проблем им је направио онај који брука социјалдемократију у Војводини: прерано најављујући „интернационализацију војвођанског питања[34]“.

Напуштањем развијања аутономије Војводине, као свог јавно прокламованог циља, изгубили су политички идентитет.

Чини се да тај проблем могу превазићи само усвајањем новог, радикалнијег, сепаратистичког идентитета.

Њихови разлози за то су јаки.

Пре свега, током борбе за инсталирање „европске регије“, игнорисали су економску, социјалну и финансијску кризу у Војводини, и то им грађани и сељаци Војводине памте.

Њихова догма да је „за све крива Србија“ данас је сасвим неуверљива и они би да трајно радикализују односе са централном влашћу.

Проблем привремено премошћују трулим политичким компромисом, користећи титоистички модел „народног фронта“, у нади да ће им пристићи ефикасна помоћ из иностранства.

У међународном праву без основа, а илегално установљена у Србији, „европска регија“ се нашла у вакуму. Напустила је аутономију, да би противуставно приграбила државне надлежности. Као „квази-државни ентитет“, међутим, не може да опстане. „Квази-државни ентитет“ је ЕУ, али је она успостављена као савез националних држава и утемељена је у међународном праву[35]. Квази-државност није особеност регија, нарочито не оних ван земаља ЕУ, нити било које националне државе у њој. Ма шта о свему говорио високи бирократа ЕУ, ова Унија нема, нити је икад имала право да мења уставно право државе која није њен члан[36]. Уз то, ЕУ је „квази-државни ентитет“ заснован на праву, а не на кршењу права.

Узалудно покушавајући да из ЕУ црпи правни основ свог постојања[37], „европска регија“ се окренула једином могућем моделу – титоистичком народном фронту.

Бог чува Војводину, трећи позив „европску регију“!

Ко чини „стару гарду“ која у дубокој позадини, из хлада новосадских кафана, из сигурности пензија које им плаћа Фонд за ПИО Србије (не ЕУ), преко „војвођанске конвенције“ покушава да формира „фронт“ ради одбране „европске регије“ ?

Живан Берисављевић, бивши титоистички бирократа САПВ.

Пензионисани професор књижевности, коме је Броз у раној младости омогућио дуге ферије на Св. Гргуру код Голог Отока, како би га одучио од љубави к Стаљину, а који се до данас представља да је стручњак за оно што није[38].

Ту су титоисти из СУБНОР-а, а међу њима и један Брозов генерал[39]. Раме уз раме с њима су мађарски политичари који се упорно жале како су њихови сународници „колективно кажњени“ у доба титоизма, а сад подржавају имовински захтев да наша земља буде оптерећена са 50 милијарди евра одштете[40]. Пасторовом СВМ не смета друштво оних који су њихове сународнике „колективно кажњавали“. Ни Брозовим партизанима и народним херојима не смета то што председник СВМ сматра да је Хитлеров, Хортијев и Павелићев режим „на окупираној територији Војводине вршио суверенитет и да је учествовање у том режиму било законито [41]“. Сви заједно учествују у удруженом подухвату приписивања одговорности за своју грешну прошлост и садашњост Србији. Наравно, у том друштву је некадашњи службени историчар Брозове партије[42], као и бивши секретар за финансије титоиста АПВ, који, попут осталих, упркос богатом пословном искуству, такође није у стању да у демократском поретку разликује покрајинску основицу за капиталне инвестиције од износа укупних финансијских средстава на које АПВ има право[43]. У том друштву имају и филозофа, који је своју научну каријеру почео објављивањем свог уџбеника марксизма баш у доба кад се комунистички поредак у Европи урушио[44].

С друге тачке гледишта, формирање „војвођанског фронта“ је тек false flag операција мобилисања титоиста ради продубљивања поделе међу Србима Војводине у контексту „две Србије“. На слици: „Биљке се играју краљевства“, рад Анкице Опречник.

Гура се у тај „фронт“ и београдски професор ФПН, који је свој покушај да буде лидер сељака пре две деценије претворио у неуспех окупљања Коалиције Војводина, чији политички углед је сасвим пропао уништењем живота једне београдске девојке у саобраћајној несрећи. Сад прикрива Јануша Бугајског, приписујући Лајошу Кошуту „идеју федералног положаја Војводине у аустријском уређењу[45]“. „Идеја федералне јединице је њихова, а не наша“[46]. Као да ми не знамо чија је ово идеја.

Ту је и бивши извршни секретар ЦК СК Србије, који духовито „сервира“ нашу Војводину кафанским блејачима у лонцу са „купусом” и „свињским ушима[47], пошто је књижевну каријеру направио у доба титоизма „идеолошким проказивањем недостојности“ једне песме Доситеја Обрадовића[48], првог нашег par exellence просветитеља, модернисте и Европљанина. Упркос свему, протекле деценије је био дипломата, захваљујући „четницима“ из СПО-а.

Дивног ли „генералштаба“!

Крешчендо „европске регије“

С друге тачке гледишта, формирање „војвођанског фронта“ је тек false flag операција мобилисања титоиста ради продубљивања поделе међу Србима Војводине у контексту „две Србије“. Пал Шандор је то духовито назвао „српско-српска ствар[49]“. Међутим, морамо знати да је тзв. „другу Србију“ као идеолошку матрицу против Срба утемељио припадник усташког покрета – организације коју су својевремено Мађари угостили на салашу Јанка Пуста – усташки представник у Берлину и потоњи министар вањских послова НДХ, Младен Лорковић[50]. Сарадња Брозових комуниста са усташама данас је чињеница одлично позната историји[51].

Одвајање Војводине од Србије је идеја Мађарско-америчке коалиције коју је формулисао Јануш Бугајски.

Овај програм покушавају да спроведу титоисти преко „Војвођанске конвенције“.

Титоисти су замислили да формирају „војвођански фронт“ као оперативни орган који би спровео претварање „европске регије“ у „републику Војводину“.

Морамо, такође, знати да је одвајање Војводине од Србије идеја Мађарско-америчке коалиције коју је формулисао Јануш Бугајски. Овај програм покушавају да спроведу титоисти преко „Војвођанске конвенције“. Титоисти су замислили да формирају „војвођански фронт“ као оперативни орган који би спровео претварање „европске регије“ у „републику Војводину“.

Што се тиче стране силе у нашој Војводини, морамо знати да је НАТО-пакту наступање социјалне, економске, политичке и друге кризе доктринарни основ мешања у унутрашње ствари суверених земаља[52]. НАТО мисије у подручјима где је тај војни блок непопуларан, у складу с поменутом доктрином, носе назив „Мисије ЕУ[53]“. Морамо знати и да су „цивилне“ НВО, ангажоване на постизању њихових циљева, оперативна послуга овог војног савеза[54]. Катастрофална економска, социјална и финасијска политика бирократа илегалне, јасно евро-атлантски опредељене „европске регије“ сваком својом радњом је усмерена на изазивање поменутих видова кризе у нашој Војводини. Отуд није чудо што је у Војводини, као области која обилује ресурсима пољопривредне производње, илегална бирократија одушевљено поздравила једнострану примену ССП-а, упркос његовим очигледно разарајућим ефектима на домаћу пољопривреду.

Бирократија „европске регије“ ефикасно производи једино демагогију о изворним приходима АПВ, а читаву деценију није поднела никакав формални предлог акта Влади и Скупштини Србије којим би реализовала права на изворна средства и имовину, на шта има право по основу Устава. До ребаланса буџета 2012. године није било јавности доступних преговора покрајинских власти са републичким око финансијских средстава АПВ. Зашто? Зато што бирокатију „европске регије“ уопште није занимало развијање финансијске аутономије Војводине. Једино што их је без престанка занимало било је нарушавање правне државе, владавине права, начела цивилизованог поретка како би се Србија дезинтегрисала. На слици: „Риба“, скулптура Ференца Калмара

Иста бирократија ефикасно производи једино демагогију о изворним приходима АПВ, а читаву деценију није поднела никакав формални предлог акта Влади и Скупштини Србије којим би реализовала права на изворна средства и имовину, на шта има право по основу Устава. До ребаланса буџета 2012. године није било јавности доступних преговора покрајинских власти са републичким око финансијских средстава АПВ. Зашто? Зато што бирокатију „европске регије“ уопште није занимало развијање финансијске аутономије Војводине. Једино што их је без престанка занимало било је нарушавање правне државе, владавине права, начела цивилизованог поретка како би се Србија дезинтегрисала, што је још пре 12 година јавно саопштио Бугајски.

Сада их веома занима да се одвоје од Србије, како би постали коначно недоступни органима финансијске контроле и одговорности која је у поретку правне државе неминовна. Наиме, јасно је да ће након отварања афере у „Агробанци“ правосудни органи морати да се баве са још још неколико сличних случајева. Већ се јавно говори о њима у медијима, а скоро је извесно да је на реду питање финансијских злоупотреба у Развојној банци Војводине[55] и фондовима „европске регије“. Агробанка је била велики помагач у сервисирању комерцијалних неуспеха РБВ. Комерцијалних неуспеха? Наравно. Иако је формално променила назив „Металс“ у „Развојна“, ова банка и даље послује по начелу комерцијалног банкарског пословања. Одговарјући на посланичка питања у Скупштини Србије 27. септембра, Млађан Динкић је изјавио како је власт АПВ „сва средства која су ове године из буџета Србије предата Војводини за капиталне инвестиције утрошила за покривање дубиозе у Развојној банци Војводине“. Нико га није демантовао. Чак ни Балинт Пастор коме се Динкић непосредно обратио. Дакле, без новаца из буџета Републике Србије (која нема развојну банку), РБВ би одмах пропала. Пар дана касније се илегални „премијер“ илегалне „европске регије“ састао са Динкићем да договоре поделу наших новаца из буџета[56].

Пошто је променио све идеолошке коже, уроборос титоизма се коначно ујео за свој реп. „Војвођански фронт“ је, уствари, склупчавање титоиста како би одржали политичку температуру надајући се да тиме купују време „европској регији“. Надају се да ће обновом ЗАВНО Војводине скренути пажњу јавности кад на врата бирократа АПВ у име правне државе (овог пута са судским налогом, а не с јогуртом) закуца онај ко треба, с налогом за зна се шта и постави им питања од којих дрхте престрављени:

Пошто је променио све идеолошке коже, уроборос титоизма се коначно ујео за свој реп.

– Ди су наши новци!?

– Ди је наше жито!?

– Ди је тачка на пљачку!?

А што се тиче финансијске подршке салцбуршком IRE, ваљало би пратити шта се догађа са новцима у његовом финансијском „бекграунду.

Пратите и чудићете се.

У тексту употребљен видео запис с композицијом Вокија Костића „Стани море мој драгане“ за филм „Балкански шпијун“ из 1984. године. Текст: Душан Ковачевић.

Прилог:

_______

Нова војвођанска уставна иницијатива, Четрврта војвођанска конвенција, Нови Сад, 1. април 2012.

Упутнице и коментари:


[1] Ђорђе Суботић се о титоистичкој утемељености ове политике поетски изразио, наводећи да се „… у току НОБ-а певало `Војводина наша дика биће република`“. Видети: „Четврта војв. Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 43.

[2] Владислав Радаковић управо користи митски придев – „златно доба“. Видети: „Четврта војв. Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 7.

[3] Комунисти су социјалистичко друштво доктринарно сматрали ванредним стањем. По својим квазинаучним (марксистичким) начелима, заснованим на „историјском материјализму“, социјалистичким друштвом је морала владати једна политичка партија, устројена на начелу хијерархије, унутар које се одлучивало по принципу „демократског централизма“. Овај став је имао начелан карактер и у ствари представљао начело политичког монизма. Спроведен је оперативним, Хијерархијским начелом, које је злоупотребљено увођењем још једног начела – начела „професионалне револуционарности“ којег је установио Лењин и бирократизацијом коју је омогућило увођење начела делегирања при формирању највиших партијских тела. Применом тих начела је моћ комунистичке партије затим скоро тренутно проширена на читаву државу и обележила њен унутрашњи поредак као битно политички, а споредно формално-правни. То начело је уведено такође закваљујући Лењину. Његове последице су постале јасне већ с развојем Стаљинизма.

Комунисти су сами признавали да су изокренули поредак грађанског друштва, чије прописе су одмах, дошавши на власт, укинули општим актима. Тачније, радо су понављали флоскулу да је „Карл Маркс окренуо Хегелову филозофију с главе на ноге“. И Маркс је, као велико мноштво образованих људи средње и источне Европе XIX и почетка XX века у Хегеловом раду видео коначни врхунац филозофије као науке. Њихова догматска свест, обузета императивом унапређења економског раста као циљем, сматрала је радничку класу (пролетаријат) јединим дозвољеним носиоцем власти. Пошто је друштвена класа можда и по некад правно биће, а не и правна личност, комунисти су прописали да је једини легитимни заступник интереса те класе комунистичка партија, коју су прозвали „авангардом радничке класе“. Марксисти су врло рано „научно доказали“ да радничка класа може бити „свесна“ и „несвесна“. Свесна класа је по њиховој догматици била радничка класа оне државе у којој постоји знатан број припадника марксистички опредељених пролетера који су расположени да изврше или подрже револуционарни терористички преврат и њиме изграде социјално праведно друштво. Овакву радничку класу су звали „класа по себи“ за разлику од радничке класе која је претежно лојана поретку или не прихвата револуционарни терор и монистичко руководство једне партије. Уколико би оваква „класна свест“ била преовлађујућа у једној држави, марксисти би је називали „класом по себи“. Своју партијску организацију (односно политички покрет) сматрали су толико супериорном организацијом у сваком, па и културном смислу, да је њихова политичка организација добила месијански карактер, а сви припадници социјалистичког друштва су сматрани дужним да јој се покоравају.

Изостављајући расправу о природи и субјективитету комунистичког морала, морамо подсетити да су они објавили укидање старог морала, и субјективног и објективног права, прогласивши легитимним револуционарни терор своје партије над друштвом. Међу комунистима се одмах по Лењиновој смрти јавио раскол око трајања и легитимитета револуционарног терора. Присталице Леона Бронштајна (allias Лав Троцки) су након Лењинове смрти заузели став да Лењихове идеје о „револуцији која тече“ правно легитимише трајни терор ка развоју комунистичког друштва и да је смисао социјалистичке републике да изазове светску револуцију. Насупрот томе, присталице Јосифа Џугашвилија (allias Јосиф Стаљин), сматрали су да социјалистичка република најпре мора да ојача економски и војно, како би се одбранила од другог, софистициранијег и моћнијег противнапада „светске буржоазије“ помогнуте унутрашњим непријатељем. „Стаљинисти“ су се најпре обрачунали с „Троцкистима“ и заиста створили моћну економију и армију, али и невероватно ефикасну и организовану тајну полицију, чија је моћ засенила све слично до тад виђено у историји. Идеолошки конструкт „револуције која тече“, титоистима је у суштини био закрпа за све врсте партијског и државног насиља, кад су постизању њихових циљева сметале норме које су претходно сами прописали. Овим начином су легитимисали арбитретност у примени норми које су биле у колизији. Шта више, с тим изговором је власт у доба СФРЈ толико пута кршила начело уставности и законитости, да је кршење основних правних начела постало манир титоистичког владања. Тај манир је Броз скоро уздигао на начелни ниво, јавном препоруком судској власти: „судије не треба да се држе закона к`о пијан плота“.

О томе како су титоисти видели своју особиту „историјску улогу“ у процесу развоја социјализма, видети: Петрановић, Бранко и Штрбац, Чедомир – Историја социјалистичке Југославије I – III, Радничка штампа, Београд, 1977.

О комунистичкој пропаганди у образовању видети уџбенике марксизма: Основе марксизма и социјалистичког самоуправљања за ученике заједничког и усмереног средњег васпитања и образовања (I разред: Бодрогвари, Ференц; Ифковић, Марија и Сам, др Атила; II разред: Димковић, др Борислав, Миљуш, др Јован, Милијан, др Поповић и Раич, др Александар; III разред: Ђурђев, др Александар и Поповић, др Милијан; IV разред: Стојанов, др Младен, Митровић, др Милован и Марјановић, др Милош).

[4] Видети: Секељ, Ласло – О Анархизму, ССО Србије, Београд, 1987. и Секељ, Ласло – Југославија, структура распадања, Рад, Београд, 1990.

[5] Ове чињенице је приметио још Слободан Јовановић: „Западну демократију. Југосло-венски комунизам њу прима, али се на њој не зауставља, него иде даље. Западна демократија јесте за југословенске комунисте само прелазна фаза кроз коју ваља проћи да би се дошло до правог социјалистичког друштва.“ (…) „По овоме Велебитовом казивању, могло би се мислити да су титовци, по доласку на власт, прво установили демократију, па тек затим, на тој демократској основи, стали изграђивати право социјалистичко друштво“ (…) „После прекида с Москвом стали су ваздан причати о укидању бирократског система, али не и о укидању једнопартијске владе.“ (…) „Радничка самоуправа састоји се у томе што у извесном броју привредних предузећа радници имају право да преко својих изабраних представника учествују у управи предузећа. (…) Он прећуткује да државна власт има својом уредбом да одреди колико се из чисте добити може доделити радницима на повећавање њихове најамнице, као што прећуткује и то да предузеће има на чисту добит да плаћа порез, чију висину опет држава прописује.“ Видети: Јовановић, Слободан – Велебитово предавање, Порука 21, , 16. 6. 1954.; „У прво време, док још нису били прекинули с Москвом, титовци су настојали да по руском обрасцу установе државни капитализам.“ (…) „После прекида с Москвом, титовци су напустили државни капитализам, принуђени на то и том околношћу што су због неспособне чиновничке управе више или мање сва предузећа подбацивала. Фабрике су предане на управу радницима. Да ли се, и колико утицај Радничких савета осећа у управи предузећа, друго је питање. Главно је да убудуће свако предузеће мора радити за добит, јер се мањак у његовом буџету неће више покривати из државне каcе.“ (…) „…самоуправне локалне власти присвајају себи из добити што више могу. По марксистичкој терминологији рекло би се да те власти „експлоатишу“ радништво, исто онако као што га је у капиталистичкој привреди експлоатисао приватни капиталист.“ (…) „Наши комунисти, докле су били у опозицији, обећавали су народу рај на земљи. Данас, после своје десетогодишње владе, они му препоручују да стегне појас и да једе мање хлеба. Такви диктаторски режими, као што је комунистички режим у Југославији, дају обично народу бар „хлеба и циркуса“. Наши комунисти изгледа да су у стању дати само циркуса.“ (…) „Ради отплате нагомиланог дуга нама су долари неопходно потребни; да бисмо до долара дошли, морамо појачати извоз; а ми због погрешне комунистичке привредне политике нисмо у стању то учинити. Шта да радимо онда с отплатом доларског дуга? Тито не види другог излаза, него да молимо стране повериоце да нам одобре одлагање отплате. У случају државе дужника, то је то исто што у случају приватног дужника „пролонгирање менице“. (…) „Државни дуг тако је нарастао да његово редовно отплаћивање није више могућно, што је већ предзнак државног банкротства.“ Видети. Јовановић, Слободан – „Тито и Кардељ о комунистичкој привреди“ Порука, број 24, 1. новембар 1954., стр. 3-5.; оба извора објављена у књизи: Слободан Јовановић о историјској личности Генерала Михаиловића, ФСЈ, Београд, 2012.

[6] У социјалистичком самоуправном привредном систему заснованом на друштвеној својини „радници имајуправо да управљају рпедузећем и по тој основи да учествују у присвајању добити, али нису резидуални повериоци предузећа“ (…) Ову власничку функцију обављала је држава на локалном нивоу“ (…) „Као резидуални поверилац држава је присвајала нето имовину предузећа и покривала њихове губитке.“ Губитке државе на локалном нивоу покривала је федерална једиица, а на највишем нивоу федерална власт – СФРЈ. Видети: Лабус, Мирољуб – Основи политичке економије, Београд, Номос, 1992. , погл. „Институционалне карактеристике социјалистичке привреде, стр. 316-312

[7] О тиотистичком схватању смисла „народног фронта, видети: Петрановић, Бранко – Историја Југославије I, Народни фронт и комунисти, Нолит, Београд, 1988., стр 213-254. У суштини, радило се о политици коју је диктирала Коминтерна у источноевропским земљама. Видети: Морача, Перо и група аутора – Народни фронт и коммунисти: Југославија, Чехословачка, Пољска. 1938-1945. Институт за савремену историју, Београд, 1968. Видети: Живковић, Душан – Народни фронт Југославије 1935-1945., Народна књига, 1978. Вредно је спомена да се поменуте књиге Пера Мораче и Душана Живковића налазе од 2007. године у дигитализованој збирци књига Универзитета у Мичигену (sic!), тако да није без основа претпоставка да су „старе ћераљке“ припремљене за „нове ћеранке“.

О стварној улози Народног фронта и комунистичком односу према грађанским демократским странкама и иницијативама по установљењу њихове власти у Југославији видети: Мартић, Ђорђе – Комунисти против демократије, Београд, ЕЈА маркетинг, 1990.

[8] У СФРЈ је „народни фронт“ временом преименован у „социјалистички савез“, а у Србији се 1990. године ујединио са трансформисаним СК Србије у Социјалистичку партију Србије.

Димитрије Боаров и Драгомир Јанков

[9] Боаров, Димитрије – Од државе до округа, Време бр 21, 15. 4. 1991. г, стр. 22-23. Из чланка се види да ЛСВ није била члан овог „Свенационалног фронта“. Чланак вреди прочитати због тадашње горљиве критике увећања броја запослених у државној управи. Исти аутор је након 2000. године једнако горљиво ћутао на енормно увећање покрајинске управе и још увек ћути.

[10] Будаков, Слободан – Војвођански покрет на опозиционој сцени Војводине, vojvodina.com, јули 2000.

[11] Видети референцу о Николи Кмезићу на Википедији.; http://www.uprava.vojvodina.gov.rs/SEKRETARIJATI-V/web-predsednici/KMEZIC-Nikola.htm ;Танјуг – Преминуо Никола Кмезић, РТВ, 10. 3. 2009.

[12] „Живан Берисављевић, рођен 1935; од 1963. до 1967, секретар Идеолошке комисије и члан организационо-политичког секретаријата ЦК СК Србије и председник Комисије за штампу, радио, телевизију и издавачку делатност; 1967-1971, републички секретар за образовање, науку и културу; 1972-1977, саветник и помоћник савезног секретара за иностране послове; 1977-1981, југословенски амбасадор у Великој Британији и Републици Ирској; 1981-1988, члан Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, председник Покрајинског савета за међународне односе.“ Видети: Идеологија и пракса антисрпских интернационалиста (5), 20. 8. 2012.

[13] „Опозиционе странке у Војводини формирале су у петак у Новом Саду војвођанску демократску опозицију и затражиле од странака удружене опозиције Србије јединство у политичком и акционом деловању и по цену изостављања појединих странака из удружене опозиције. На састанку у просторијама Реформиста Војводине, а у организацији Војвођанског клуба, од удружене опозиције Србије затражена је и отвореност у сарадњи у акционом и политичком деловању и укључивање и других демократских снага у тај лабави савез. Војвођанска опозиција затражила је и отворени дијалог о промени стратегије и тактите у процесу смењивања резима и спречавања репресије и терора власти над неистомишљеницима. Затражена је и одлучност у захтевима за променом режима и целокупног друштвеног система у земљи. Присуствовали су представници Лиге социјалдемократа, Реформиста Војводине, Савеза војвођанских Мађара, Демократске заједнице војвођанских Мађара, Војвођанског покрета, Свенационалног демократског фронта Војводине, Савеза грађана Суботице, Демократског савеза Хрвата у Војводини, Грађанског покрета војвођанских Мађара и Сомборске странке просперитета, састанку није присуствовала коалиција Војводина.” Видети: Захтеви војвођанске демократске опозиције, Бе 92, 2. 6. 2000. Такође, видети: Томић, Милева – Устав и „војвођанско питање“, НСПМ, vol 13, бр. 1-4, стр. 163-273, 2006.;

[14] Видети: Прва војвођанска конвенција; Сајт Треће војвођанске конвенције; Четврта војвођанска конвенција.

[15] Иако је ЛСВ најавила учешће, њени представници се нису појавили на „Другој војвођанској коненцији“ 16. 7. 2006. .

[16] Четврта Војвођанска конвенција, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012.

[17] Александар Оџић је својевремено био члан ЛСВ, коју је 2008. године напустио услед незадовољства кадровским решењима, а потом је најпре постао председник Новосадске партије. Видети: Трећа војв. Конвенција – Александар Оџић председник Новосадске партије, 11. 4. 2010.

[18] Интернет портал Војвођанске партије http://www.vojvodjanskapartija.com/ . Јавност ваља подсетити да је ово она иста војвођанска партија која је постала познат домаћој јавности по чувеној „кикиндској тучи“. Видети: Срна – Туча у седишту војвођанске партије, Блиц, 5. 11. 2011. ; Танјуг – После туче у Војвођанској партији, РТВ, 6. 11. 2011.; Демократски чин завршио се као варватски обрачун, РТВ, 5. 11. 2011. (видео)

Почасни чланови „Војвођанског клуба“

[19] Суботић је некада био члан Савеза реформских снага.

[20] Интернет портал Војвођанског клуба: http://www.vojvodjanskiklub.com/ . Овај аутономашки клуб је основан 1992. године у новосадској кафани „Оаза“. Основали су га Слободан Будаков, Слободан Јовановић, др Веселин Лазић и Станимир Лазић. Видети: Суботић, Ђорђе – Почасни чланови војвођанског клуба, Агроплус, 26. 7. 2011. Иако је годинама издавало штампани Војвођански гласник којег је уређивао Стеван Константиновић. У уредништву се налазио и некадашњи високи титоистички функционер САПВ Драгомир Јанков (Аутор публикације „Војоводина – пропадање једног региона“) у коме је објављивало своје идеје у форми политичких аката, тек 2000. учествовали су 1998., године у организовању „Војвођанског покрета“. Видети: Радаковић, Владислав – Војвођанска опозиција се удружује, Војв. Гласник, год. VI, бр. 77, НС, јули 2000.

[21] Грујић, Драгослав – Миодраг Миле Исаков, председник Реформиста Војводине, Време, бр. 552, 4. 1. 2001.

[22] Саопштење са 3. Седнице о већању и гласању, одржане 10. јула 2012. године, којом је председавао др Драгиша Слијепчевић, председник Уставног суда.

[23] Наравно, потпуно су заборавили да је „војну“ реторику Милошевићевог популизма пре више од две деценије управо демаскирао академик Коста Чавошки, Видети: Чавошки, Коста – Слободан против слободе, Просвета, Београд, 1991. Иначе, управо је Чавошки заступао Захтев за утврђивање Уставности закона о надлежностима АПВ којег су поднеле ДСС и НС пред Уставним судом Р. Србије.

[24] Најаву повампирења „народног фронта“ у нашој Војводини је објавио управо Живан Берисављевић: „Очекујем стварање фронта отпора у којем ће учествовати и политичке и културне институције Војводине, различите странке и цивилни сектор. А уверен сам и да ће све бити више него драматично чупаво, али Војводине ће бити онолико колико буде борбе за њу“. Видети: Бета – У Војводини створен покрет отпора, Бе 92, 5. 8. 2012. Већ следеће недеље, умало да „штафетну палицу“ повампиреног „народног фронта“ на самом почетку преотме Ненад Чанак, и то уз помоћ Чедомира Јовановића. Видети: Војвођански „фронт“ из ината, Вечерње Новсти, 14. 8. 2012. „Овај фронт би могао да спасе Војводину од политичког напада који стиже оличен у виду одлуке Уставног суда – рекао је Берисављевић за „Мађар со“.“ (…) „Према речима Берисављевића, надлежност Војводине биће онолика, колика буде и борба која се води за покрајину, а „историјска права Војводине не могу се одредити тако да, истовремено, разбијамо главу са тиме да ли ће их Србија прихватити и да ли ће им дати простора“. – Ако у Војводини не устану и не почну да се боре за тај циљ, ако политичке снаге покрајине не постану узајамни савезници, онда се наравно у земљи неће променити однос снага, ни однос према покрајини. Борба треба да буде мудра и јасно заокружена, у коју спада агилни и рационални наступ покрајинских политичких странака, цивилне сфере и про-војвођанских појединаца. Ради се о давању одговора на једно нерешено питање, преостало из друге Југославије. Седам држава чланица Југославије се осамосталило, са или без сагласности Србије. Једино је Војводина остала потпуно анонимна северна покрајина Србије, према укусу најпре Милошевићевог, потом Коштуничиног устава. То не може тако да остане. Војвођанске демократске снаге, уколико желе да уваже вољу бирача који су их изабрали, почеће да се баве овим питањем – рекао је Берисављевић, додавши да он сам и надаље истрајава уз идеју да би Војводина и Србија требало да се организују као федеративна држава.” Рационални карактер мађарске политичке нације је одмах реаговао скепсом, очигледно свестан на проблем којег је ова мањина у Војводини имала с комуистичким наслеђем и наглашавајући потребу ограничења на имовинске захтеве. У том смислу, Балинт Пастор је дословно изјавио. „Коментаришући идеју о „фронту“, републички посланик СВМ-а Балинт Пастор, међутим, износи за „Мађар со“ уверење да међу већином војвођанских Мађара и житеља Војводине „та реч буди негативан призвук“ и додаје да због тога не би да користи тај термин. –А, што се отпора тиче – не знам према коме би требало испољити отпор.“ Нерешено питање и војвођански фротн отпора, Мађар со, 19. август, 2012. Коначно уништење политичког угледа Ненада Чанка у јавности, везано је за једну кафанску тучу, ради чега је најзад схватио да му је време за повлачење из политике и с пуно беса, поднео остаку на функцију народног посланика Републике Србије. Видети: Чанак: Оставка на место посланика, РТС, 25. 9. 2012. Поступност у раду на изазивању сукоба ниског интензитета, у смислу FID доктрине НАТО, свакако се коси с његовим карактера. Видети: Rīga NATO Summit 2006.

[25] Декларација о уједињењу Војводине и Србије у Савезну Републику Србију, 1.4. 2012. Ова декларација објављена је дан пре него што је донета (sic!) на НСПМ, 30. 3. 2012. што је заиста чудна форма промуглације, чак и ако је политички акт у питању.

Из декларације се види да су њени учесници сами себи дали легитимитет у погледу представљања наше Војводине и одлучили да је Устав Сбије „најпунији израз“ кризе, али и низ доказа за постојање одбрамбеног механизма преноса проблема у социјалној психологији: „да се Република Србија – нарочито после политичких промена започетих крајем осамдесетих година, а крунисаних актуелним Уставом – самодетерминисала као политички и уставно неконсолидовано друштво, раздирано низом суштинских противречности и напетости, несавладивих у оковима унитаристичко – централистичког политичког система и актуелног уставног устројсва; да је, као таква, држава Србија већ дуго у перманентном сукобу сама са собом, са однедавно осамостаљеним Косовом и Војводином као самосвојним конститутивним ентитетом, са појединим етничким заједницама унутар њеног сложеног бића, па – упркос скорашњим позитивним помацима – и са својим непосредним суседима, својим европским окружењем, као и са међународном заједницом“.

Неистинито се наводи постојање неког „уговора са тзв. Лондонском конференцијом из 1992. године. Пошто су потврдили да је право Србије „неотуђиво“, њен „међународно правни субјективитет“ и државност, у истој реченици га (сасвим у складу с унутрашњом противречношћу јавног говора) додељују Војводини и трансформишу државу. Ко не верује, нек прочита: „Војводина уважава као непорециву историјску тековину и неотуђиво право Србије на државност, суверенитет и међународно – правни субјективитет, као и чињеницу да Србија – у заједничком интересу свих, а пре свега српског народа – те неприкосновено своје атрибуте чином уједињења преноси на заједничку државу – Савезну Републику Србију (СРС), чији су држављани сви грађани и грађанке оба конститутивна ентитета.“ Затим признају они Србији „право конституенте“ у Војводини. Чак им се омакло да уместо „федерална јединица Војводина“ напишу „федерална Војводина“, азатим одређују надлежности федералне СВ. Завршавају констатацијом: „без радикалног раскида са важећим централистичким Уставом и све окрутнијом праксом партитократских врхова Републике – нема ни перспективе, нити добробити за грађане и грађанке Србије у целини, сматрамо да борба за корените уставне и демократске промене улази у одлучујућу фазу; односно – да би њихово одлагање само продужило и продубило, до агоније, свеопшту кризу у којој се наше друштво већ дуго налази и нанело неизбежно нове велике штете и Војводини и Србији и свим грађанима и народима који у њима живе.“ Као што је у периоду 2008-2012. године било погубно то што су игнорисали кризу, толико је погубно што сад сматрају да ће је решити изеном Устава.

Наводећи (у име Србије) своју жељу да „Србија признаје историјско право Војводине на статус…“ доказују начелну тежњу да средњовековна категорија „историјских права“ постану материјални извор права у нашој Војводини.

[26] Невладина организација одваја Војводину, Вестинет, 29. 9. 2012.

[27] HACUSA

[28] „Нова држава може да се појави у средњој Европи и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини. На послетку, Војводина има једнако право на независност као Косово…“ Janusz Bugajski, Тhe republic of Vojvodina; Center for Strategic and International Studies, Hungarian American coalicion, june 2000. Садржај више није доступан на www.hacusa.org/newsletter/2000/june2000.doc , а newsletter www.hacusa.org за месец јун 2000 је сада празан (sic!) „да се Власи не досете“, а путем тагова на сајту доступни су само ел. часописи до 4. маја 2004. године. Међутим, „Власи су се досетили“ и на време документ сачували.

[29] Биографија Јануша Бугајског на ushmm.org , SSI,

[30] Ковачев, Душан – Илегална „европска регија“ у Војводини, ФСЈ, 12. 7. 2012.

[31] Ковачев, Душан – Паланачка регионализација I и II, ФСЈ, 7. и 8. 7. 2009. Допринос овој тези у унутрашњости Србије пружа, на пример, постојање персоналних веза руководства једне НВО из Ниша врло активне у процесу „регионализације Србије“.

[32] Антонић, Слободан – Компрадори, НСПМ; 9. 4. 2010.

[33] Пал Шандор: „…мимислимодајепитањеаутономијеВојводинесрпскосрпскаствар, итосенасмногонетиче, митуигрунеможемодакваримо.“ Видети: Риха, Антонела – „Мађарска слога“ ће ућу у парламент, Интервју са Палом Шандором, Бе 92, 12. 12. 2006.

[34] Чанак: Интернационализовати питање, Бе 92, 14. 7. 2012.

[35] Поповић, Дејан – Пореско право, Правни факултет, Београд, 2011., стр. 25

[36] „Известилац Еврпског парламента (ЕП) Јелко Кацин изјавио је у недељу да је потребно мењати Устав Србије и да то постаје све очигледније и српској јавности, после одлуке Уставног суда о укидању 23 надлежности Војводине.“ Видети: Танјуг: Потребноје мењати устав Србије, Вечерње новости, 23. 9. 2012. Међутим, у ЕУ управо Врховни суд ЕУ својим пресудама спроводи принцип „негативне интеграције“, па се морамо запитати одакле Специјални известилац ЕП изводи свој став против одлуке уставног суда. У осталом, није ли ово противно чл. 1. ст. 2 Корхецовог статута, који изричито прописује: Војводина је регија у којој се традиционално негују вишекултуралност, вишеконфесионалност и други европски принципи и вредности. Где се то у ЕУ не поштују одлуке Уставног суда и неуставност конвалидира променом устава, упркос постојању коначне одлуке Уставног суда? Где и кад је принцип неуставности уведен у ЕУ и ако јесте, у којој земљи ЕУ важи?

[37] Чл. 1. ст. 2 Корхецовог статута

[38] Милошевић, Никола – Политички споменар од Броза до ДОС-а, Информатика, Београд, 2006. стр. 36-39.

[39] Видети: „Четврта војв. Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 30-34 и 37-41. Шта их уједињује? Док је Броз био жив, сви су били чланови његовог Савеза Комуниста.

[40] Ковачев, Душан – Најскупље лицидерско срце у Европи, ФСЈ, 28. 10. 2011.

[41] Раковић, Г. – Пастор – Вратите имовину окупаторима, Курир, 6. 9. 2022.

[42] Др Ранко Кончар је овом приликом изјавио да је уставни статус Војводине „била најбоља идеја и мисао оних комуниста који су довели до Устава 1974., да се сачува и нормалан идентитет Србије као државе, али и Војводине као њеног стварног конституенса.“ „Четврта војвођанска Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 79 и 106. О чињеници да је управо Устав СФРЈ из 1974. довео до крвавог распада Југославије, наравно, ни речи.

[43] „Четврта војвођанска Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 81. Упоредити чл. 184. ст. 4 Устава Р. Србије.

[44] Степанов, Радивој и Ђошић, Душан : Марксизам и социјалистичко самоуправљање, Нови Сад, Књижевна радионица „Славија“, 1989. Видети: .“ „Четврта војвођанска Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 92-100.

[45] „Четврта војвођанска Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 62.

[46] „Четврта војвођанска Конвенција“, Војвођански клуб, Нови Сад, 1. 4. 2012., стр. 62.

[47] Цвјетићанин, Радивој – Војводина република, НСПМ; 11. 8. 2012.

[48] Ломпар, Мило, Дух самопорицања, Orpheus, Нови Сад, 2011. стр. 89.

[49] Риха, Антонела – „Мађарска слога“ ће ућу у парламент, Интервју са Палом Шандором, Бе 92, 12. 12. 2006.

Еуген Кватерник, Јурај Францетић и Младен Лорковић

[50] R. W. Seaton-Watson i Jugoslaveni, Korespondencija 1906-1941, II (1918-1941), Sveučilište u Zagrebu – Institut za Hrvasku povijest, Britanska akademija, Zagreb-london, 1976. стр. 265. Референца преузета из: Ломпар, Мило, Дух самопорицања, Orpheus, Нови Сад, 2011. стр. 403.

[51] Као пример, видети: Сотировић, доц. Др Владислав – Сарадња партизана и Павелићевих усташа, novinar.de, 22. 1. 2012. „Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) од самог Стаљина означена као напредно-револуционарна партија са којом југословенски комунисти треба да сарађују.“ ХСС је била чланица интернационале сељачких партија у Москви.

[52] SSGR, NATO 3.0, February 2009. (Прилог)

[53] Приручник за НАТО, VIII део, Факултет за безбедност и демократију, Београд, 2009. Доступно на: http://www.fbd.org.rs/PRIRUCNIK

[54] Rīga NATO Summit 2006.

[55] „…да ли је проблем само у овој банци или и у другим банкама у којима држава има власништво – има такође једноставан одговор. Не! Мање или више изражени проблеми постоје у свим другим банкама којима држава управља или има значајан утицај у управљању, а то су: Српска банка, Чачанска, Поштанска штедионица, Привредна бака Београд, Развојна банка Војводине, Комерцијална бака. За Развојну банку Војводине извесно знамо да је тамо лоша актива, дакле пљачка исказана на нивоу око 85 милиона евра, и да је додатно докапитализована са 35 милиона евра у готовини (укупно око 120 милиона евра).“ Видети: Павловић, Бранко – Зашто је важно разумети шири контекст „Агробанке“, Нови Стандард, 9.8. 2012.

[56] Мијушковић, Мирољуб – Пајтић и Динкић за доношење закона о финансирању Војводине, Политика, 4. 19. 2012.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: