Илегална „европска регија“ у Војводини


Преглед развоја политичке, правне и економске кризе коју је изазвала аутономашка бирократија илегално инсталирајући „европску регију“ у нашу Војводину.

 

 

 

 

 

Где је српска Војводина?
Жива нам је сахрањена,
ал` умрети она неће
док сва крв`ца не истече
из јуначког срца њена!

Стеван Владислав Каћански

Дуго припремање инсталације „европске регије“ у нашу Војводину

Политичка криза у Војводини не траје од јуче. Страним утицајем, пажљиво, упорно и систематски су подржавани дезинтеграциони процеси на северу Србије, и коришћене све политичке слабости да би се тај утицај ширио и утврђивао. Наравно, домаћи фактор који се ставио у службу тог деструктивног интереса није могао да буде квалитетан и довео је Војводину до онога за шта је кадар – ерозије правне државе, економске пропасти установљења беспоретка под називом „европска регија“.

Већ после Другог светског рата, комунисти су установили САП Војводину и САП Косово и Метохију у Србији како би изашли у сусрет једној великој сили која је расцепканост српског народа, на низ федералних и парафедералних јединица, сматрала својим стратешким интересом на Балкану. Међутим, ни то није било доста. „Регионализована Европа“, као немачки идеолошки конструкт подржаван ради ширења њеног политичког утицаја, преживео је Други светски рат и постао поново активан окончањем Хладног рата. У том смислу већ 1949. године су основани FUEV и EZM (чији директор је био Штефан Требст). Немачким напорима су се крајем Хладног рата придружили и амерички, предвођени геополитичарем Јанушом Бугајским. Посебан легитимитет је политика регионализације стекла међу римокатоличким политичарима у Европи захваљујући енциклики Centessimo Anno папе Јована Павла Другог 1991. године. Пољаци данас одлично знају колика је политичка штета овим изазвана у њиховој сопственој отаџбини, и свесни су колико је наивност Папе Јована Павла II злоупотребљена. Европски парламент је такође подржао деструктивне процесе у Србији Резолуцијом о Војводини, а „регионализација“ је представљена као предуслов за почетак процеса интегрисања Србије у ЕУ, која се данас управо распада.


Екмечић, Миодраг – „Регионализам између слободе и новог насиља“, Дијалог прошлости и садашњости, ЈП Службени лист, стр. 181-508.

Рајковић, Милосав – Региони – европски кошмар, интервју с Миодрагом Екмечићем, Вечерње Новости, 24. 10. 2009.

Ковачев, Душан – Паланачка регионализација, 7. 7. 2010.

Меден, Наталија – Аутономија Горње Шлезије, ФСК, доступно на ФСЈ

Резолуција Европског парламента о Војводини

The Basis of Policy for Yugoslavia, PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938

Свирчевић, Мирослав – Британска спољна политика према Југославији 1941-1944 – основни извор југословенског Устава од 1974; НСПМ, 12. 4. 2009.

Janusz Bugajski, Тhe republic of Vojvodina; Center for Strategic and International Studies, Hungarian American coalicion, june 2000.

Бјелајац, Миле – Произвођење нових нација, нових мањина и територијална питања – Концпт конкуретнске државе на тлу Србије, ФСЈ, 4. 4. 2012.

 

Стварни инсталатори европске регије” у нашој Војводини

 

Конкретан посао супервизије спровођења регионализације у Србији био је под контролом IREинститута из Салцбурга (у Салцбургу је крајем педесетих година формиран „Војвођански покрет“ од политички опредељених лица пореклом с територије Војводине, која су се залагала за њен посебан статус).

Текст „Салцбуршке изјаве“ Војвођанског покрета из 1958. године.

На територији Војводине, за посао пропагирања „европске регије“, веома несрећно је изабрана ЛСВ. У 2010. години је једном њеном јубилеју присуствовао низ помагача успостављања „европске регије“ у нашој Војводини, а међу њима и директор IRE – института у Салцбургу, Франц Шаубергер. Мноштво међународних false flag удружења која се баве „регионализацијом“, „мултикултуралношћу“, „дунавским стратегијама“ и сличним политичким флоскулама без стварног значаја (немачка канцеларка Ангела Меркел је пре пар година отворео изјавила: „Мултикултуралност је мртва!“), имају за циљ да изазову забуну и уклоне пажњу јавности с главних фактора политичког инсталирања „европске регије“ противно правном поретку Србије.

Колунџија, Денис: Шаусбергер – непотребан страх од аутономије, Дневник, 26. 4. 2009.

IRE – Institut der Regionen europas

 

Наша Војводина под комунистима

 

Комунистички режим САП Војводине установљен је у Војводини 1945. године. Одмах је извршио преписивање Буњеваца у Хрвате декретом, протерао немачку националну мањину, отео имовину сељацима Војводине и грађанској средњој класи, уништавао српске манастире, једину јерменску цркву у југоисточној Европи и низ синагога које ни нацисти нису стигли да униште. Спроводећи револуционарни терор, титоистички бирократи су бранили његове тековине низом национализација имовине, одржавајући партијски монизам под управом СК САП Војводине. Комунисти су извршили централизацију власти, сводећи општинску самоуправу на ниво „месних заједница“ лишених правног субјективитета.

Није случајно што су идеологију војвођанског аутономаштва након деведесетих година XX века водили управо синови два челна човека комунистичког покрета САП Војводине – некадашњег председника ЦК СК САП Војводине и ЦК СК Новог Сада.

Титоистичка економска политика је изгледала успешно до смрти Јосипа Броза, јер су сви привредни неуспеси за време живота диктатора санирани зајмовима од земаља НАТО. Након 1981. године то није било могуће. Низ штрајкова показао је право расположење грађана, које је коначно ескалирало великим демонстрацијама 1988. године у свим градовима наше Војводине, а демонстранти су у Новом Саду најурили с власти титоистичку нову класу. Овај догађај је касније назван „антибирократска револуција“. Аутономаши га зову „јогурт револуција“, не стидећи се чињенице да су одступили од својих уверења услед страха од народа који је почео да их гађа јогуртом у ПЕТ амбалажи.

Данашњи војвођански аутономаши крију колико су њихови идеолошки претходници били међусобно посвађани и подељени, па су након „јогурт револуције“ сами пренели у надлежност централних власти Србије низ важних надлежности, иако то од њих нико није ни тражио. Тако је, на пример, због суревњивости према партијском колеги, надлежни функционер САПВ испословао пренос ДБ Војводине у надлежност Србије, пошто није могао да поднесе актуелног начелника ове службе. Војвођански аутономаши су својевољно гласали за избор Слободана Милошевића, а против Петра Стамболића, на чувеној VIII седници ЦК СК Србије. О свим овим чињеницама писала је протеклих година новинарка новосадског листа Дневник, Бранка Драговић Савић (данас је Дневник власништво WAZ-а Бода Хомбаха). Све те, по њих непријатне чињенице наши аутономаши крију „као змија ноге“, а политика вођења електронске архиве највећег дневног гласила Војводине не дозвољава увид у раније текстове.

Савић-Драговић, Бранка; Осма седница, почетак краја Војводине; Дневник, 22. 9 – 7. 10. 2007.

Аутономашка пропаганда током деведесетих

Ненад Чанак И Драган Веселинов

Све чињенице које су по њихов покрет неугодне, аутономаши су заборавили, игнорисали или једноставно, приписали властима у Београду. Окосница њихове кампање током деведесетих састојала се у томе да је Војводина у доба титоизма „остваривала доходак као Словенија“. Главно пропагандно штиво аутономаша о титоистичкој власти у Војводини, које је требало да убеди читаоца како се у доба „диктатуре пролетаријата“ живело добро, артикулисано је у Vojvodina, The Ruination of a Region – Data and Facts из 2005. године. Његов ауторе је високи бирократа комунистичке САПВ Драгомир Јанков, који је био секретар за финансије ИВ САП Војводине. О комунистичком уништавању приватног власништва, пљачки средњег слоја становништва, централизованом управљању привредом, привредним промашајима, низу штрајкова и колапсу привреде САП Војводине из осамдесетих година, Јанков, наравно, није написао ни реч.

Војвођанско аутономаштво је деведесетих било маргиналан и јадан политички покрет који се тада веома трудио да изгледа патриотски. Лично сам присуствовао представљању ЛСВ у Зрењанину јула 1991. године, на коме је онај који брука социјалдемократију изјавио: „Ако треба, бранићемо Србију и војно!“. Заиста, то је и учинио, као припадник специјалних јединица ЈА против хрватских сепаратиста, ма колико потом своје учешће у рату сводио на „трач, интригу и пикантерију“.

Детаљ пропагандне акције ЛСВ против милошевићевог режима: „тачку на пљачку“. Зашто се деценију после Милошевића, под влашћу аутономаша, без ратова и санкција живи све горе?

 

ЛСВ је током деведесетих година једном успела да направи предизборну коалицију са још две аутономашке партије (Милета Исакова и Драгана Веселинова – професора ФПН из Београда), али се коалиција одмах распала због скандалозне свађе око расподеле мандата. Ипак, њени ефектни предизборни слогани и политичке поруке су заживеле. „Тачку на пљачку“, „Не дам своја војвођанска жита“, „Војводина Војвођанима“ и став да је социјално стање последица неспособности власти, заживеле су у делу становништва склоном да оптужи Милошевићев режим за недаће које су Србији биле наметнуте из иностранства. Аутономашка пропаганда је упорно производила став да „Војводина издржава Србију“ и да „Војводина је Србији крава музара“. Онај који брука сацијалдемократију у Војводини је сваки јавни наступ користио да властима постави ефектно питање: „Ди су наши новци?

Омнибус за Војводину

Коалиција ДОС је ради свргавања Милошевићевог режима постигла фаустовски договор с аутономашким странкама, препустивши им битан удео посланика на изборној листи за Скупштину АПВ 2000. године. Пошто је Милошевићев режим свргнут, формирана је Покрајинска комисија са задатком да изради нови предлог статута АПВ. Услед ригидности аутономашких ставова, чији стварни вођа је био др Александар Фира (писац Устава СФРЈ из 1974. године, којим је успостављен ексклузивни уставно-правни положај Јосипа Броза и омогућен распад СФРЈ), Покрајинска комисија није била кадра ни да изради предлог статута, и тако је остао на сназиМилошевићев Статут АПВ“.

На реду војвођански уставни акт, Дневник, 11. 12. 2001. .

Проблем је соломонски решио тадашњи председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Пошто је извршио увид у стварно стање, демантовао је став аутономаша о експлоатацији Војводине од стране Србије: „Ђинђић је о односу централне власти према Војводини рекао да пљачке није било и да је у припреми извештај о давању Војводине Републици и обратно, према коме је Војводина била издржавана“.


Ђинђић – Војводина је била издржавана, Бе 92, 1. 6. 2001.

Пошто АПВ није била кадра ни да донесе предлог статута покрајине, Ђинђићева влада је аутономију Војводине 2002. године уредила сетом закона који је прозван Омнибус за Војводину. Сам Ђинђић је поручио: „Војвођани би морали добро да размисле да ли им је у корист да плаћају два пореза уместо само једног“.

Демократски или октроисани рецепт за аутономију, Дневник, 19. 10. 2001.

Предлог омнибус закона за Војводину, 14. 12. 2001, www.vojvodina.com.

Милошевић, Милан – Бановина и дедовина, Време, 17. 1. 2002.

Омнибус у Војводини, Србија у Европи, Дневник, 23. 1. 2002, доступно на www.vojvodina.com

 

Онај који брука социјалдемократију у Војводини узвратио је Ђинђићу низом увредљивих чланака (неке је чак себи дозволила да објави „Српска реч“).

Прво опадање аутономашке политике у Војводини

Свађе Чанка и Веселинова и бахата вожња Веселиновљевог возача, која је коштала живота једну несрећну девојку на путу до посла, свеле су углед аутономашке политике на минимум. Након неуспеха да се питање Мађара у Војводини ефектно интернационализује, СВМ се суочио с непопуларношћу Јожефа Касе, услед његовог учешћа у низу сумњивих приватизација. СВМ је на изборе 2004. године изашла у коалицији са ЛСВ и тако сачувала одређени утицај у покрајинској власти. Међутим, мађарски избор погрешног коалиционог партнера, који се јавно хвалио кумством са Опачићем и М. Костићем (тада је била актуелна афера илегалног извоза шећера у ЕУ, која је довела у сукоб Мирољуба Лабуса и Миодрага Костића), није се допао бирачима, па коалиција није освојила ни један мандат на изборима за Скупштину РС.

Танјуг – Чанак: Опачић је био доследан опозиционар, Блиц, 26. 4. 2003.

СНП Светозар Милетић, Отворено писмо ректорки, деканима и професорима новосадског Универзитета, 29. 4. 2003.

Миодраг Костић и полицијско обезбеђење, Бе 92, 3. 10. 2003.

Опачић је био наш саборац, НИН, 29. 4. 2003.

Ковачев, Душан – Отпорашко брашно у Војводини, ФСЈ, 11. 11. 2011.

Без речи

 

Пошто је социјалдемократију довољно обрукао, шеф ЛСВ је покушао да обрука и целу Војводину, па је испословао да уместо историјским, Војводина буде представљена хералдички неадекватним симболима. Њихова уставност је дуго била проблематична, али је накнадно ипак конвалидирана. Њено прихватање од стране покрајинског огранка ДС и Скупштине Војводине било је увод у опште прихватање аутономашке идеологије од стране покрајинске фракције ДС.

 

Стојнић, Мирко Ј. – Лаички урађен грб Војводине, ЦзИПМ

Ацовић, Драгољуб – Хералдика и Срби, Завод за издавање уџбеника, Београд, стр. 631-631.

Ковачев, Душан – Знамења аутономашке срамоте, 4. 12. 2011.

Зашто политичко знамење мале политичке странке треба да буде симбол наше Војводине?

Мијушковић, Мирољуб – (Не)спорни симболи Војводине, Политика, 9. 7. 2012.

Пошто је углед Драгана Веселинова сасвим пропао, а углед оних који брукају социјалдмократију у Војводини такође опао, аутономашки јавни говор је поверен низу још некомпромитованих новинарских, политичких и других удружења и медија финансираних или спонзорисаних из иностранства. Ипак, ЛСВ је остала присутна у јавном говору, али овог пута је своје „ефектне“ пароле објављивала обазривије и често анонимно. Ипак, остали су углавном при рециклирању старих парола, чему је ишла на руку и злоупотреба Ђинђићеве изјаве: „Војводина треба да буде мотор који ће да повуче Србију у Европу“.

Инсталирање „европске регије“ у нашој Војводини

Аутономаши су покушали да представе како „Устав Србије 2006. године није прошао у Војводини“. Намерно заборављајући да је „Милошевићев“ Устав Србије на референдуму у Војводини 1990. године прихваћен плебисцитарно. Уочи избора 2008. године су потпуно прикрили какве противуставне промене припремају у Војводини.

Пошто је јавност била заокупљена преговорима о КиМ, пажњи јавности су сасвим промакли акти којима је шеф српске дипломатије Вук Јеремић подвео Покрајинском извршном већу извесне послове у области спољне политике. Тиме је покушана конвалидација рада Канцеларије за европске послове АПВ основане априла 2006. године, на чијем челу је од почетка до данас био Предраг Новиков.

Ковачев, Душан – Дипломатска метастаза аутономашке бирократије, Фонд Слободан Јовановић, 23. 11. 2010.

Од самог почетка је било јасно да ова установа плаћена нашим новцима ради за странце, којима је и јавно подносила извештаје. Другим речима, као на длану, пребројали су и пријавили све што наша Војводина има како би странци то купили, што се касније испоставило, у бесцење.

Канцеларија за европске послове Предрага Новикова је у доба 2004 2008. године јавности оставила документе о свом раду.

 

Одлука о оснивању КЕП 2006.

Извештај КЕП за GTZ 2003. (Немачка организација за техничку сарадњу)

Извештај КЕП за IRDP

Извештај о раду КЕП 2006.

Извештај о раду КЕП 2007.

Извештај о раду КЕП 2008.

Споразум о упућивању представника АПВ у Мисију Р. Србије при ЕУ 2011.

 

Као што видимо из приложених докумената, КЕП је ступио у односе са страним установама пар година пре него што је основан (sic!), а последице ове економске сарадње у нашој Војводини данас су видљиве на сваком кораку.

Тек након избора 2008. године, аутономаши су изненада саопштили да имају нове захтеве о преуређењу статуса АПВ. Међутим, овог пута оне који брукају социјалдемократију држали су по страни. Наиме, ДС Војводине је најавила доношење новог Статута АПВ и симулирала јавну расправу о њему у медијима које је контролисала, кријући детаље. Медијски су у први план, као ждребад пред руду, сами истрчавали Шандор Егереши, Балинт Пастор, Иштван Пастор и Тамаш Корхец. Заборавили су препоруку старог, сада већ покојног, Пала Шандора да се не петљају у питање аутономије Војводине јер је то „српско-српска ствар“, већ да се старају о интересима Мађара у Војводини.

Ковачев, Душан – Тајни пројекат „ре-аутономије“ Војводине, НСПМ, септембар 2008.

Ексклузивно: «Дневник» завирио у радну верзију новог покрајинског статута, непотписан текст, Дневник, посл. 20. 8. 2008. (Текст није доступан електронским путем)

Корак ка самосталности, Глас Јавности, 22. 8. 2008. (недоступан)

Контроверзе новог војвођанског статута, Политика, 23. 8. 2008. (недоступан)

Ковачев, Душан – Јавни „сигнали” о тајном статуту Војводине, НСПМ, 11. 9. 2008.

Павић, Александар; Замена теза око предложеног Статута Војводине

Марјанов, Ф. – Статут Војводине на јавној расправи, Грађански лист, 5. 9. 2008.

Антонић, Слободан – ИРА и војвођански сецесионисти, 15. 1. 2008.

Жанетић, Војислав – Предлог статута Невојводине, Вечерње Новости, 241. 9. 2008.

 

Директор IRE из Салцбурга Франц Шаубергер и Бојан Пајтић

Тек пошто је београдска Политика објавила нешто конкретније о Статуту АПВ, пропао је аутономашки покушај да се симулира јавна расправа без откривања садржине Предлога статута.

 

Ковачев, Душан – Устав бирократске контрареволуције, НСПМ, 23. 9. 2009.

 

Убрзо је постало јасно да прави разлог накарадних решења није развој аутономије, већ инструментализација наше Војводине ради заустављања „Јужног тока“. Наиме, тада је пројекат гасовода НАБУКО још изгледао реалан и одржив, док сукоб на Кавказу није показао супротно. Пошто ГАЗПРОМ-ову куповину већинског удела у НИС-у нису могли зауставити другачије, покушано је ометање политичким путем, нарушавањем уставног поретка Србије у Војводини.

 

Вујић, Властимир – Стоп руском гасоводу, или…; НИН бр. 3014; 2. 10. 2008.

Искендеров, Пјотр – Руски гас и круна Св. Стефана; Политика, 19. 09. 2008.

Вујошевић, Д. – Гаспром банка долази у Нови Сад; Дневник, 25. 9. 2008. (Текст електронски није доступан)

Ковачев, Душан – Полтички смисао уставних промена у Војводини, НСПМ, 7. 10. 2008.

Ковачев, Душан – Велика светска гасна игра и Војводини, НСПМ, 24. 10. 2008.

Никшић, Стеван – Путин запослио Шредера, НИН бр. 2868, 15. 12. 2005.

Јасна, Петровић; Руси победили Набуко, Политика, 27. 2. 2008.

Ковачев, Душан – Кавкаски рат за каспијску нафту, 21. 8. 2008.

Ковачев, Душан – ГАЗПРОМЊЕФТ… и српско „њет“, НСПМ, 31. 9. 2008.

Војвођански аутономаши ни уз савезнике из Београда нису били кадри да изврше поверени задатак. Испоставило се да је аутономаштво у нашој Војводини сасвим дезоријентисано и више засновано на бирократској малограђанштини, него на реалним основама. Осим тога, војвођанско аутономаштво је појурило да нађе савезнике промовишући процес регионализације читаве Србије.

Николић, С, Славица Ђукић-Дејановић и Шандор Егереши у Jагодини и Крагујевцу о војвођанском Статуту; Дневник, 8, 2. 2009.

Ковачев, Душан – Фенси паори, НСПМ, март 2008.

Ковачев, Душан – Војвођанско аутономаштво на беспућу, НСПМ, 16. 10. 2008.

Ковачев, Душан – Црно срце Војводине, Видовдан, 11. 2. 2009. (Доступно на личом блогу аутора)

Ковачев, Душан – Минирање „Јужног тока“ стварањем нових аутономија у Србији, НСПМ, 21. 2. 2009.

Регионализација Србије до краја мандата Владе, Дневник, 28. 11. 2008. (Доступно на Diferentia)

Ковачев, Душан – Паланачка регионализација, ФСЈ, 7. 7. 2009.

Ковачев, Душан – Велики транспорт војвођанских аутономаша преко Мораве, НСПМ, 17. 3. 2009.

 

Захваљујући Андрашу Агоштону, откривено је да је писац Статута АПВ био Тамаш Корхец. Када се сазнала садржина овог акта, реаговала је читава јавност. Упркос бројним неуставностима овог акта, аутономаши су путем свог утицаја на политичке истомишљенике у Београду навели Скупштину Р. Србије да post hoc, а суштински, на основу воље творца Корхецовог статута, конвалидира тај акт Законом о установљењу надлежности АПВ. ДСС и НС В. Коштунице и Велимира Илића су 2009. године поднеле Уставном суду Предлог за оцену уставности овог Закона и Статута, којим је противуставно на територији наше Војводине установљена „европска регија“.


Текст Корхецовог статута АПВ

Војвођанске „смишљене смутње“ – гостовање Владимира Ђурића на трибини Фонда Слободан Јовановић, 26. 11. 2009.

Коштуница, Војислав – Позивам народне посланике да одбаце Статут, Грађански лист 2009. (доступно на ФСЈ).

Статут Војводине пред Уставним судом (текст садржи предлоге у прилогу)

Коштуница, Војислав – Сепаратистичка природа Статута АПВ, Печат, 19. 11. 2009.

Ристивојевић, Бранислав – Јавна расправа о Закону о надлежностима АПВ, ДСС, 23. 11. 2011.

Никитовић, Александар – Зло семе, Печат, 26. 11. 2009. (Доступно на ФСЈ)

Ивановић, Игор – Српско војводство, ФСЈ, 22. 3. 2010.

Марјановић, С. – Војводина иде путем Црне Горе (инт. Са В. Коштуницом), Прес, 10. 11. 2009.

Мрдић, Угљеша – Уставни суд и неуставни Статут Војводине, 24. 11. 2011.

Ковачев, Душан – Конвалидација аутономашких жеља, Фонд Слободан Јовановић, 10. 11. 2009.

 

Пошто су разоткривени у стварној намери наметања противуставног статуса нашој Војводини, те је њихова догматска свест (наслеђена из доба титоизма) била збуњена – суочена с реалношћу да од интеграција у ЕУ нема ништа и да им је економска политика катастрофална, изгледало им је да од усвајања Корхецовог статута нема ништа. Аутономашки јавни говор је почео да се колеба и био је препун оксиморона. Изгледало је како аутономаши неће оно што хоће, што су дивно изразили у низу интервјуа Е-новинама.

 

Ковачев, Душан – Статут Војводине под светлошћу Ферала, ФСЈ, 10. 9. 2009.

Ковачев, Душан – Агонија Статута Војводине, ФСЈ, 17. 7. 2009.

 

Економски суноврат „европске регије“

 

Под догматском вером да су приватизација и стране инвестиције универзални лек за све као и улазак у ЕУ, најпре је распродата земља која је била у државном власништву. Наши аутономаши, нарочито они који брукају социјалдемократију у Војводини, нису се уопште бунили против тога, а њихов шеф се чак окумио са једним од најбогатијих тајкуна и земљопоседника у Војводини. Упадљиво је да је у њиховом дискурсу нестала парола „Не дам своја војвођанска жита“. Ужасна пропаст економске политике у Војводини постала је 2009. године видљива на сваком кораку, посебно у пољопривреди, сточарству, прехрамбеној и металској индустрији. Посвећене инсталирању „европске регије у Србији“, аутономашке власти су сасвим игнорисале економску кризу, чије погубне последице су се осетиле већ крајем 2008. године. С „европском регијом“ у нашу Војводину донели су социјалну беду какву историја није видела.

Ковачев, Душан – Криза у Војводини, ФСЈ, 19. 5. 2009.

Ковачев, Душан – Криза у средњем Банату, ФСЈ, 3. 8. 2009.

Ковачев, Душан . Социјално беспуће аутономаша, ФСЈ, 19. 4. 2010.

Лалош Весна и В. С: Пропадање усред „житнице Европе“, Економист магазин бр. 536, 26. 8. 2010. 2020.

Ковачев, Душан – „Фиделинка“, бесконачна пропаст, 26. 10. 2010.

Ковачев, Душан – Фама о „србијанској пљачки“ Војводине, Геополитика, новембар 2011.

Ковачев, Душан – Србија издржава пољопривреду Војводине, Геополитика, децембар 2011.

Некадашња Металс Банка, чијим присвајањем су се бирократи „европске регије“ коначно домогли „наших новаца“.

Искористивши народну невољу, аутономашке власти су себи приграбиле новце наше металске индустрије, прво преузимајући потом суштински национализујући „Металс банку“, преименовавши је у „Развојну банку Вовјодине“. Ваља поменути да је овај капитал формиран баш у доба Милошевићевог режима, и упркос рату и санкцијама није нестао. Покрајинска бирократија је, по свему судећи, куповину „Металс банке“ платила нашим новцима добијеним од продаје НИС-а којег су купили Руси. Важно је имати у виду да иако преименована у „развојна“, ова банка и даље наставља да послује по комерцијалном начелу.

После оваквих подухвата, аутономашка бирократија више никад није потегла питање „Ди су наши новци?“ Наравно, они су приграбили наше новце и надају се да ћемо ми то заборавити.

Народна банка увела принудне мере у Металс банку, Бета, 24. октобар, 2006

Ковачев, Душан – Новосадска финансијска паланка, Нема шале, фебруар 2009.

„Фиделинка“ – центар жито-млинске индустрије Војводине у Суботици, чији су производи брендирани титулом „најбоље из Војводине“. За три године самовоље „европске регије“ је упропашћена, а под њеним именом се продаје увезено страно брашно за рачун фамилије богатог београдског „отпораша“.

Поповић, Александар: Стартовала Војвођанска развојна банка; Политика, 24. 7. 2009.

Ћућило, Ненад – Случај Металс банка” и даље обавијен велом тајне; Бизнис новине; 22. 10. 2008,

Ж. Л: Новац од НИС-а купује Металс банку; Блиц, 27. 6. 2009.

Ковачев, Душан – Национализација Металс банке, ФСЈ, 12. 8. 2009.

Јовановић, Наташа – Отимање у служби нове државе, Печат, 28. 5. 2009.

Металс банка постаје Развојна банка Војводине? РТВ, 28. 12. 2008.

Ковачев, Душан – Зашто металска индустрија у Воводини нема новаца, Фонд Слободан Јовановић, 28. 9. 2011.

 

Најзад, кад је изгледало да Корхецов статут ипак неће проћи, свечано је проглашен 14. 12. 2009. године. Прогласила га је аутономашка власт која његово доношење уопште није поменула током предизборне кампање 2008. године, када је обећала благостање и брз улазак у ЕУ, а донела социјални пакао нашој Војводини у име виртуелне „европске регије“. Најзад, донела га је власт која се исмева томе што је Устав Србије усвојен прописаном већином на референдуму, а којој није пало на памет да организује референдум о Корхецовом статуту. У част Корхецовог статута похапшено је неколико омладинаца у Новом Саду који су у џеповима имали беџеве са симболима Републике Србије.

Ковачев, Душан – Референдум за „Корхецов статут“, НСПМ, 14. 9. 2009.

Приведени демонстранти у Новом Саду, РТС, 11. 12. 2009.

Караџић – у ДСС су неонацисти, Ало, 12. 12. 2009.

Ковачев, Душан – Хапшење у част Статута, ФСЈ, 14. 12. 2009.

Откуд муњевито доношење Корхецовог статута када је већ било јасно да од свега нема ништа? Одговор је врло једноставан. Све се догодило након ексклузивне посете „Швајцарске конституенце“ председнику самопрокламоване владе „европске регије“ у нашој Војводини. Овај неформални борд директора окупља најважније личности Светске банке и ММФ-а, и важан је оперативни орган којег глобалисти користе за охрабривање локалних „лидера“.

Председник Пајтић примио делегацију Конституенце Швајцарске, Влада Војводине, 2. 10. 2009,

 

Након усвајања Корхецовог статута, бирократија европске регије” је почела да се понаша бахато. Док су грађани и сељаци наше Војводине сиромашили, они су се бесрамно грабили за функције. Док су предузећа у Војводини пропадала, они су задуживали општине и то представљали као своје велике успехе. Пајтић је, вређајући инелигенцију грађана и сељака Војводине, чак противуставно гомилање функција представио као „успех“ и „уштеду“.

Раковић, Гордана: Дупле функције и даље важе за Војвођане, Курир, 18. 5. 2009.

Одлука војвођанског парламента не обавезује Агенцију, РТВ, 244. 3. 2010.

Двоструке функције опет дозвољене, Б92, 20. 5. 2010.

Танјуг, Пајтић – задржавањем функција уштеђено 200 милиона, РТВ, 22. 5. 2010.

Г. Н: Две фотеље тражи више од хиљаду функционера, Политика, 27. 5. 2010.

Ковачев, Душан – Смрт начела неспојивости јавних функција, Фонд Слободан Јовановић, 18. 6. 2010.

Ковачев, Душан – Муниципалне обвезнице и војвођанско аутономаштво, ФСЈ, 18. 7. 2011.

 

Вероватно свестан да оваква политика није само противуставна, већ и ван реалности, некадашњи ултранационалиста Народне странке Милана Парошког, аматерски глумац и стручњак за фидуциарне послове у Римском праву и миразни режим, кренуо је у опсежну пропагандну акцију. Њоме је требало себе и бирократију „европске регије“ представити успешнима. Да није жалосна, ова пропаганда би била смешна.

Ковачев, Душан – Понтифекс максимус, ФСЈ, 23. 9. 2010.

Ковачев, Душан – Ди су наше електране, ФСЈ, 2. 11. 2009.

Упркос прикривању, јавност је такође сазнала за проневеру огромних средстава из Покрајинског фонда за здравство, али и за корупцију на Институту за онкологију у Сремској Каменици.

Д. С. – Секретаријат за здравство оштетио буџет за 200.000 евра, Радио 021, 23. 5. 2011

КЦВ проневерио 12 милиона евра, 16. 6. 2011.

Совиљ, Миодраг – Политичари коче истрагу на Институту за онкологију? Радио 021, 14. 6. 2011.

Милосављевић, Маријана – Листе чекања смрти, Пиштаљка, 13. 10. 2010.

Давидов-Кесар, Д. – Оболели од рака умиру чекајући терапију, Политика, 3. 6. 2011.

Совиљ, Миодраг – Малтретирање лекарке која је проговорила о корупцији, Радио 021, 21. 5. 2011. Ову вест пренео је сајт НС.инфо.

Ковачев, Душан – Европска регијо, да ли се стидиш Бојане Бокоров?, ФСЈ, 24. 6. 2011.

Августа месеца 2012. године, јавност је сазнала како је „европска регија“ пред банкротом, упркос свехвалним надама у Развојну банку и покрајинске фондове којима је владао Бојан Пајтић путем своје бирократије. Да несрећа буде већа, ускоро се испоставило да постоје имовинска потраживања потомака немачке мањине које су титоистички аутономаши протерали из Војводине – не мање од 50 милијарди евра. „Европска регија“ би, разуме се, морала да им плати те новце, како би постала још европскија.

 

Ковачев, Душан – Најскупље лицидерско срце на свету, ФСЈ, 28. 10. 2011.

Корхецов статут пред Уставним судом

 

Више од две деценије после пропасти комунизма, комунистички Устав СФРЈ из 1974. г. који је омогућио крвави распад земље и даље је њихов фетиш.

Пошто су свега два дана раније с одушевљењем поздравили одлуку Уставног суда којом је услед промењених околности обустављен поступак против онако накарадних знамења, аутономаши су били згранути кад је Уставни суд оборио низ неуставних решења у Закону о надлежностима АПВ. Наиме, бирократија „европске регије“ је Корхецовим статутом присвојила мноштво надлежности, што је Скупштина Србије конвалидирала Законом. Не треба заборавити да су аутономашке бирократе, хронично неспособне да зараде новце, и даље ултимативно захтевале да Србија и даље даје новце за рад оног што су присвојили. Србија је све то плаћала.

Саопштење са 3. Седнице о већању и гласању, одржане 10. јула 2012. године, којом је председавао др Драгиша Слијепчевић, председник Уставног суда, Уставни суд Р. Србије, 10. 7. 2012.

Пречишчћени текст Закона о утврђењу надлежности АПВ, приредио Миленко Јованов, 10. 7. 2010.

Неуставна одредба о оснивању представнштва у Бриселу, Танјуг, 10. 7. 2012.

Коштуница, Војислав – заустављено стварање државе у држави, ДСС, 11. 7. 2012.

Александар Фира, творац уставног права „одумирања државе Југославије“ у социјализму.

„Европска регија“ инсталирана у Војводину, пошла је наопаким путем. Хтела је да има изглед „европскости“, али се њене силе одрекла. А сила и углед Европе почивају управо на поштовању начела правне државе.

Бирократија „европске регије“ је развијана противно начелу хијерархије правних аката – донела је противуставни Корхецов статут који је по њиховој изопаченој перспективи силом требало да постане извор права коме је морао да се уподоби акт више правне снаге.

Тај свој чардак ни на небу ни на земљи зидали су од крова.

Чланом 40. Корхецовог статута, уведен је илегални, дводоми систем и уведено Веће националних заједница (Закон о националним мањинама познаје Савете националних мањина). Овај члан је конкретизован покрајинским одлукама, такође противуставним, којим је Србима, као „већинској националној заједници“, противно Уставу и демократском начелу једнакости грађана ограничен број „национално изјашњених представника највеће националне мањине“ (не више од 50% представника).

Уз то, уведен је накарадни мешовити изборни систем, па није чудо да Скупштина АПВ пре подсећа на феудалну диету него на Већа ДПО и ДПЗ из доба кад је Фира, примењујући титоистичко-лењинистички концепт „одумирања државе у социјализму“, масакрирао уставно право Југославије.

Аутономаши више немају шта ново да кажу.

Време их је прегазило.

Стварност их је поразила.

Њихова „европска регија“ је демаскирана и њихове лажи се свуда виде. Сами су свели своју демагогију на баналан популизам.

Они су одговорни за беду и пропаст Војводине, чије су крвопије.

Аутономаши више немају шта ново да кажу. Време их је прегазило. Стварност их је поразила. Њихова „европска регија“ је демаскирана и њихове лажи се свуда виде. Сами су свели своју демагогију на баналан популизам.

Они су одговорни за беду и пропаст Војводине, чије су крвопије. Док с ужасом посматрају распад и свађе у евроатлантском „рају на земљи“, грађанима и сељацима Војводине преко медија сервирају оно чему су се сами подсмевали – приче из прошлости.

 

Уставни суд је одлучио о знамењима Војводине. Одлучио је и о Закону о надлежностима АПВ, а одлучиће и о Корхецовом статуту.

Без обзира на исход подухвата инсталације скупе и штетне „европске регије“ у нашој Војводини, наши аутономаши ће на крају морати да положе рачун за то што је најплоднија пољопривредна регија у Европи под њиховом управом постала сиромашнија од Албаније.

И мораће, у сваком смислу, да одговарају на питање које су пре две деценије сами поставили – на питање од којег данас дрхте престрављени:

 

„Ди су наши новци?“

Напомена: У текст су унете фотографије с коментарима 2. Августа 2012. године

У тексту употребљена песма Војвођанског блуз бенда „Шећеру мој“, 1986. година.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: