Тадић схватио да смо у економској кризи!


МОЖЕМО ЛИ ОЧЕКИВАТИ ДА ОНИ КОЈИ НИСУ ВИДЕЛИ КРИЗУ СПАСУ СРПСКУ ПРИВРЕДУ ОД КРАХА ГЛОБАЛНЕ ЕКОНОМИЈЕ?

Пред пораз на изборима, Тадић је јавност обавестио да су он и његов економски тим били сасвим необавештени о наступању светске економске кризе. Откуд овај нехат, какве су његове последице, шта, како и ко је те последице учинио тежим? Шта даље, пошто врх глобалистичког покрета упозорава да у САД предстоји „рат класа“, а глобалној економији „крах“.

Душан Ковачев: „Прилике су сувише озбиљне да би смо ‘сеирили’ о Тадићевој необавештености. Осим тога, он није економиста, већ психолог. Дуготрајни и непрекидни боравак на власти значи изложеност ласкавцима из окружења који знају колико је опасно по њихов лични интерес саопштавати лоше вести. Владар постаје неминовно плен таквог окружења и лако заборавља обећања као што су ‘брзи лет за Европу’ (до 2010. године), очување Косова и Метохије у Србији и социјално одговорну владу.“

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи
.

Његош, Луча Микрокозма

Необавештеност о кризи

Тужно је било гледати[1] Председника Србије који се пред изборе вајкао како пре четири године у кампањи није обећао двестахиљада нових радних места, већ је то био само план који се „кроз медијску прераду претварао у обећања“. Потом је објаснио да су његови сарадници у ствари „отворили двестахиљада радних места, али су изгубили четири стотине хиљада услед кризе. (…) „Двехиљадеосме нас нико од економиста није упозорио да ће наступити слом светске економије (…) па онда криза у зони евра. Нико од економиста, великих научника, па ни привредника то нама који се бавимо политиком није рекао, ни сугерисао. Није ни на међународној сцени било гласова сем неколико ретких које нико није ни приметио“.

Председник је навео и како пре 2008. године нико о светској економској кризи није писао, да ни Јуриј Бајец[2] (његов блиски економски саветник) о њој ништа није знао, нити су нобеловци (из области економије) предвидели кризу.

Ни речи о мору пропалих развојних стратегија које су Председникови економски сарадници из земље и иностранства промовисали[3]. Ни речи о томе зашто није ни покушана ма каква битна корекција економских стратегија за четири године.

Прилике су сувише озбиљне да би смо сеирили о Тадићевој необавештености. Осим тога, он није економиста, већ психолог. Дуготрајни и непрекидни боравак на власти значи изложеност ласкавцима из окружења који знају колико је опасно по њихов лични интерес саопштавати лоше вести. Владар постаје неминовно плен таквог окружења и лако заборавља обећања као што су брзи лет за Европу (до 2010. године), очување Косова и Метохије у Србији и социјално одговорну владу[4].

Мирко Цветковић је као председник Владе довољно пута обећавао да у Србији неће бити економске кризе, а потом изричито порицао њено очигледно постојање. Та чињеница је општепозната. Онај који је обећао грађанима 1000 евра потом је изричито објашњавао како ће ефекти светске економске кризе бити привремени и, шта више, изјављивао да је светска криза велика инвестициона шанса Србије[5].

Ове чињенице су још боље познате јавности.

Морало се знати за долазак кризе

Није тачно да се ништа о кризи није знало. Напротив, знало се одавно и на време[6]. Сви елементи о наступању кризе су били на време видљиви и у домаћој штампи.

Невероватно је да Бајец, Динкић, Ђелић, Цветковић и други економисти у власти или њој блиски пре 2008. године нису бар прелистали домаће новине. Млађан Ковачевић и низ економиста благовремено су упозоравали на штетност примењених системских мера, а Небојша Катић[7] и посебно Јован Б. Душанић[8] читаву деценију су систематски критиковали примењени концепт домаће економске политике, доказујући да је заснован на идеологији а не на стварности. На сумње о концепту је још током прве демократске владе, међу економским стручњацима, недавно јавност подсетио др Млађан Ковачевић у Балкан магазину[9].

Бројни су били и критички ставови других домаћих економиста о појединачним мерама Владе, а нарочито међу новинарима. Веома одмерен у критичким оценама, уредник магазина Економист, Милан Ћулибрк је често гостовао у домаћим ТВ емисијама и указивао на штетност појединих економских мера. И недељник НИН је, нарочито у доба док је Слободан Рељић био уредник, редовно објављивао све елементе на основу којих се морало знати о опасности која долази. И, што је нарочито важно, објављивани су ставови међународно признатих економиста и нобеловаца, никако небитних људи чији глас се није чуо. Материјала има толико много да је немогуће навести све.

Ако ауторитет домаћих економиста и новинара није био довољан, чак и да је догматски неолиберализам заслепио економске саветнике да од Председника чињенице о наиласку кризе сакрију, оне су биле видљиве.

Морало се знати да је велика светска криза могућа бар од 1997. године када се догодио крах берзи у југоисточној Азији.

Морало се знати да је 2006. године наступио Хјубертов нафтни пик[10] (врхунац глобалног раста физичке експлоатације нафте) и да је 2000. године наступио гасни пик у Северном мору који је веома оптеретио британску привреду растом увоза[11]. Ко год има чиме да се осоли зна да несташица стратешких енергената повећава трошкове.

Морало се знати да је средином прошле деценије у САД дошло до краха тржишта некретнина[12], као и да се појава великих криза редовно јавља наглим падом цене некретнина (real estate), одакле се редовно прелива на финансијску, индустријску и социјалну сферу.

Домаћи економисти су из искуства морали знати (пре свега из финансијског искуства СФРЈ осамдесетих година XX века) чему води инфлација новчаних супститута у економији и да су финансијске ињекције посрнулим и презадуженим субјектима већ виђена појава под називом социјализација дуговања и социјализација губитака[13].

Све наведено потврђује да је нашим економистима наступање светске кризе морало бити видљиво као дан, пре 2008. године. Шта више, за разлику од остатка света, располагали су важним искуством СФРЈ.

Џозеф Стиглиц је наше домаће екномисте још 2001. године директно упозорио да су „прецењена домаћа валута и висока каматна стопа рецепт за пропаст“. Ово његово упозорење су морали узети у обзир, пошто су домаћи економисти морали знати да је Стиглиц постао нобеловац исте године. Уосталом, овај нобеловац је дошао у Београд да српске колеге упозори на оно што се дешава управо 2008. године[14]. Да је био у праву, убрзо је постало јасно[15], а Небојша Катић је, на пример, редовно упозоравао на ефекте прецењеног курса динара.

Џозеф Стиглиц је наше домаће екномисте још 2001. године директно упозорио да су „прецењена домаћа валута и висока каматна стопа рецепт за пропаст“. Ово његово упозорење су морали узети у обзир, пошто су домаћи економисти морали знати да је Стиглиц постао нобеловац исте године. Уосталом, овај нобеловац је дошао у Београд да српске колеге упозори на оно што се дешава управо 2008. године.

Ово економским саветницима Бориса Тадића није могло промаћи.

Право питање је, међутим, зашто Тадић и политичко руководство ДС до данас има поверења у овакве економске стручњаке?

Qui bono

Ко има користи од катастрофалне и игнорантске економске политике вођене протекле четири године?

Општепозната је чињеница да у Србији добро иду послови увозном лобију и страном банкарском капиталу. Они у Србији годинама остварују добит. Каматне стопе су у Србији веће него игде у евро-атлантском свету.

Тајкунима, међутим, више не иде тако добро.

Динкић је лукаво препустио Тадићевим људима Министарство финансија и НБС. Бирачи, а често и пословни људи, мисле да су то најмоћније економске полуге власти, па људе на њиховом челу сматрају најодговорнијим за стање у економији, несвесни у којој мери је Министарство финансија постало орган за извршење налога ММФ-а, а НБС сведена на монетарни одбор светских финансијских плутократа.

Динкић је по препуштању ових надлежности ДС-у лагодно водио маркетинг у улози опозиционог лидера, без проблема примајући плодове учешћа својих партијаша у власти. Критиковао је власт за све оно чему је његова екипа највише допринела – пад извоза, партијска политка у запошљавању, авансна наплата пореза итд.

Небојша Катић је редовно упозоравао на ефекте прецењеног курса динара.

На овакво понашање коалиционог партнера (који их је онолико обрукао лажним обећањем о 1000 евра од продаје акција[16]), ДС не одговара ни после избора. Изненађујуће, нарочито ако се сетимо како је 2004. године Г17-плус (са СДП) оборила Живковићеву владу[17].

Зашто нико из ДС није кадар да се супротстави Динкићу?

„Нова класа“ узвраћа ударац

Динкић је и оперативно паралисао колеге из ДС на класном нивоу. Ваља се сетити како је Богдан Тирнанић, својевремено у НИН-у, изнео оцену да се ДС трнсформише у „маркетиншко предузеће које производи само један производ – Бориса Тадића“. Под условом да је Тирнанићева оцена тачна, данас би се могла допунити тезом да је ова партијска трансформација довела до класне промене у врху српске власти.

Тадић је почетком свог првог мандата јавно изнео понуду Русима да купе НИС, што се стратешки показало оправданим. ДС је већ у другој Коштунициној влади стекла важну позицију и лагодно подигла своју популарност, па медије придобила за подршку своје политике. Међутим, након пада ове владе 2008. године, убрзано су почела нарушавања основних начела правне државе, и није чудо што је Србија већ за неколико месеци пала у шаке ММФ-а[18]. ДС није ни покушала да се успротиви черупању имовине НИС-а пред улазак Газпром-а у њен посед.

Поред финансијског капитала који стоји иза увозног и финансијског лобија, вреди поменути и капитал који своју моћ заснива на јавним набавкама[19]. Међутим, у презадуженој Србији не треба објашњавати колико је оптерећен капитал уложен у производњу. Нова класа, о којој је давно у Лондону писао Милован Ђилас[20], преживела је укидање социјалистичког самоуправљања и друштвене својине. Данас је јасно да њен „пад[21]“ није био нестанак. Напротив. Две деценије пошто је покренут процес демократизације друштва, моћнија је него и једна друга класа у Србији[22]. Тадић је (како изгледа) тек после избора реаговао на овај проблем[23]. Прекасно.

Регионализација као продаја наде за свећу

Што се тиче регионализације (Динкићев менаџмент се нарочито представља као промотер овог назови корисног процеса), уз нарушавање начела законитости и уставности у Војводини, никакве стварне користи за народ нема. Док се код нас много причало о претприступним фондовима и програмима ЕУ, пропуштано је да се до тог новца дође. Како и зашто?

Структурни фондови ЕУ уређени су системски. Регулатива која се тиче претприступних фондова ЕУ назива се Дефинисан начин децентрализованог управљања помоћи (скр. DIS). Примена тих европских прописа би овдашње менаџере децентрализације онемогућила да у европске донације гурају своје лепљиве прсте. Отуд је у Србији присутна само демагогија о средствима ЕУ и кукњава на централну власт у Србији, док на имплементацији DIS-a[24] нису урадили скоро ништа. Отуд је од IPA средстава за Србију било мало користи, а домаћи политички регионализатори примену DIS игноришу[25]. Пошто је ЕУ у дубокој финансијској кризи, изгледи значајније користи од IPA ће бити све мањи, нарочито ако се има у виду сложен дуготрајан формални поступак реализације ових средстава.

Никола Јовановић је данас уредник часописа „Изазови европских интеграција“. Један је од економиста који је домаћој јавности оптерећеној политичким надама од фондова ЕУ објаснио шта су средства IPA и да Србија без усвајања регулативе DIS неће успешно конкурисати за помоћ од ЕУ.

Захваљујући економској пропаганди регионализатора Србије, просечни бирач у Србији свега тога уопште није свестан. Пајтићу је пропаганда о „регионализацији“ користила да одржи свој углед међу бирачима, а Динкићу да више од две године[26] из власти води кампању са „дискретним шармом опозиционара“ и створи УРС којим је његов утицај ипак присутан у Скупштини.

Слично је и са субвенционисањем држалаца назасејаних пољопривредних површина по хектару, уместо по приносу. Ово начело је примењено у доба док је пољопривредном политиком управљала Динкићева странка, а потом је ДС из коалиционих разлога морала да поступа у складу с њим и суочи се са штрајком пољопривредника[27].

Шта даље?

Тзв. неолиберални модел економске политике је очигледно био погрешан, а стварност је већ 2008. године показала пуне размере његове примене. Развојне стратегије које су осмислили економисти Тадићевог окружења пропале су.

До 2008. године, наступање економске кризе је на Западу заиста прикривано, па су економисти склони ауторитету ad hominem а не чињеницама ad rem веровали изјавама о санацији и скором проласку кризе. У сваком случају, велике инвестиције из евроатлантског света све мање улазе и Србију, а показују се као неуспешне[28]. Њихова улога у расту домаће запослености је показала да, под видом инвестиција, презадужена Србија све више финансира радну снагу, инфраструктуру и друго што финансијски растерећује loan послове страних привредних субјеката. Постоји озбиљна сумња да допуштамо стварање екстериторијалних зона у којима може бити тешко нарушен радноправни, па чак и уставни поредак у корист страног капитала, ради избегавања социјалне револуције. Пример тога може се видети у Мексику[29].

Свима је јасно да Србија мора почети озбиљну економску обнову. Међутим, нема озбиљне економије без производне привреде и реалних услуга у својој основи. Распродаја ради потрошње са падом производње водила је у пропаст[30]. Је ли то та реалност, о којој сви толико говоре?

Нада у IPA средства ЕУ је виртуелна реалност. Јасно је да од апликација и донација већ годинама не стиже довољно новаца за развој. Евроатлантске економије услед својих дугорочних проблема тону у презадуженост, нарочито европске[31]. Економски најмоћнија чланица ЕУ нема више намеру ни да раст задужених привреда ЕУ крпи њиховим новим задуживањем[32].

Ситуација је толико лоша да основано можемо очекивати да страни капитал почне грабљење за основну инфраструктуру и ресурсе Србије – водне[33], земљишне[34] и енергетске[35]. Ако Немачка инсистира на отварању тржишта рада, домаћу јавност ваља упозорити на погубност динкићевске политике „привредних зона“ у којима се из домаћег буџета финансирају страни loan послови, и опасност од формирања експертске владе која би обезбедила низак ниво стандарда ради распродаје преосталог јавног капитала и додатног непродуктивног задужења. Излаз се може тражити, за сада, само у задужењу ради обнове производних инвестиција и поновном успостављању партнерског односа према ММФ-у, о чему сам већ писао[36].

Морају бити обавештени о глобалном економском краху

Ако економисти из Тадићевог окружења нису били обавештени о наступању велике светске економске кризе, морају бити обавештени о опасности од глобалног економског краха. У сваком случају, Божидар Ђелић је морао да их обавести о речима оснивача економског форума у Давосу, Клауса Шваба: „У опасности смо да изгубимо поверење будућих генерација, а имам осећај глобалног краха[37]“. Такође, морали су врло озбиљно да размотре речи Џорџа Сороша:

„Суочавамо се са изузетно тешким добом, умногоме упоредивим са оним тридесетих година прошлог века у време Велике депресије. Развијеном свету предстоји драстична штедња, што прети да доведе до стагнације која ће потрајати читаву деценију. Најгоре што може да нас снађе је колапс комплетног финансијског система. Необуздана конкуренција може да натера људе да ураде нешто што иначе не би. Много људи у финансијском систему учинило је много штете без стварне намере да то учине… Штедња ће оборити плате и цене, потрошња ће опасти, компаније ће морати да смање број запослених, што ће онда још више смањити тражњу и још више оборити животни стандард, а политичке последице оваквог стања биће јачање репресивних мера услед страха од побуне сиромашних… САД ће се, пре него други, суочити са ризиком не само грађанских нереда, већ правог рата класа.“ (цитирано према НИН, 2.2.2012.).

О свему овоме је домаћу јавност недавно подсетио др Млађан Ковачевић[38].

Шта Срби могу да закључе из свега овога

С обзиром да је извесно да преговора о кандидатури за улазак Србије у ЕУ неће бити пре 2013. године, а уласка Србије у ЕУ врло вероватно не пре 2023. године (тврди Аустријски ORF[39]), извесно је да европску идеологију у Србији еврофили морају натегнути бар за још једну деценију.

Како? Николић је коначно победио Тадића, главног протагонисту евроинтеграције, а ДС је током председниче кампање упорно сугерисала да је Николићево опредељење лажно.

С ким?

С Ђелићем, који је обећао да ћемо ући у ЕУ до краја 2010. године?

Шта ће до тада бити са ЕУ?

Ускоро ће вера у „небеско краљевство“ почети да опада, чим грађани схвате да су европске интеграције „на врби свирала“.

Свирала на врло жалосној врби.

Треба преживети на власти у Србији до тада с економијом на врбовом клину и хранити народ све тањом клин чорбом.

Тешко ће то бити са тимом економиста који није видео онолику кризу, тимом економиста који је свом председнику затварао очи.

Кад тим упорно губи, селектора смењују. У нашем случају, народ је сменио селектора. Сада неуспешни тим нуди да смењени селектор буде његов тренер.

Куда води таква логика, зна свако.

Упутнице:


[1] Око магазин: Борис Тадић, РТС, 25. 4. 2012.

[2] Јуриј Бајец је фебруара 2010. године обећао отварање 400.000 нових радних места. Видети: Бајец: Отворићемо 400.000 нових радних места до 2020.; Блиц, 2. 10. 2010. У истом тексту се наводи: „према речима Бајеца, нови модел развоја заснован на расту извоза, предвиђа отварање 400.000 нових радних места за десет година и БДП од 8.000 евра по глави становника на крају следеће деценије“.

[3] “Документ Стратегија Србија 2020. – Концепт развоја Републике Србије до 2020. године, налази се на насловној страни сајта председника Републике Србије (www.predsednik.rs) у рубрици документи у доњем делу насловне стране сајта председника Србије. Овај документ можете преузети и у рубрици надлежности, подсекција документи.” Обавештење о документу Стратегија Србије 2020. Председник Републике Србије. Вести. 20. децембар 2010,; Србија 2020. Концепт развоја Републике Србије до 2020. године (нацрт за јавну расправу), Циљ економске стратегије већи стандард и бољи живот становништва, Влада Републике Србије. Вести. Активности Владе, 24. 12. 2010.; Србија 2020. Концепт развоја Републике Србије до 2020. године (нацрт за јавну расправу), Влада Републике Србије. Вести. Активности Владе. Нацрт концепта развоја Србије до 2020,; Танјуг: Цветковић представио концепт развоја Србије до 2020, Политика онлајн, 24. 12. 2010.; И.Ј.: Цветковић: До 2020. године 400.000 више запослених у Србији, Блиц онлајн, 24. 12. 2010. (Преузето из: Кљакић, Љубомир- Корисни идиоти и колапс Србије, уп. 14. и 15. ФСЈ, 23. 2. 2010.)

[4] Ђелић, Божидар – Ускоро социјално одговорна и проевропска влада, Сајт ДС, 23. 6. 2008. Важно је напоменути да су заточници евроинтеграција морали знати како развој финансијске кризе враћа читаве државе у средњовековље. Видети: Јовановић, Никола – Повратак јавних финансија у средњи век, Магазин Економист, бр. 512, 11. 3. 2010. Аутор је уредник периодике „Изазови европских интеграција“.

[5] „`Србија, заједно са Кином, и поред велике финансијске и економске кризе у свету, има велику шансу да у 2009. години буде изузетно привлачна за стране инвеститоре`, изјавио је данас министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић. (…) Он је изразио очекивање да ће велики европски и светски произвођачи, у потрази за стабилним профитом, селити свој капитал из других европских земаља у Србију, јер се показало да страни финансијери у Србији нису забележили губитке.“ Динкић: Шанса да Србија буде привлачна за инвеститоре, Г17 плус, 22. 10. 2008.

[6] О неистинитости чињенице да „економисти нису предвидели кризу“ важно је сведочење професора Јована Б. Душанића: „Одговор колегинице Данице Поповић да ниједан економиста није предвидео кризу због тога што се оне не могу предвидети, јер им је то и кључна особина, једноставно није тачан. Наведимо пример, само двојицу веома познатих универзитетских професора из САД (да не наводим имена научника из Русије, Кине и других земаља) који су то учинили неколико година пре избијања кризе. Професор Универзитета у Чикагу, Рагхурам Раџан је тачно предвидео кризу 27.08.2005. године на симпозијуму у Џексон холу пред водећим експертима из области економије, а професор са Универзитета у Њујорку, Нуриел Рубини учинио је то 07.09.2006. године у свом излагању које је одржао у ММФ-у. Такође бих подсетио да је још 2002. године Ворен Бафет, један од најбогатијих људи у свету, у годишњем извештају инвеститорима своје компаније упозорио да су финансијски деривати – једна од највећих финансијских иновација финансијско оружје за масовно уништење, те да је џин деривата већ испуштен из боце и да је то мина са одложеним деловањем, не само за оне који њима тргују, него и за целокупан економски систем. Видети: Душанић, Јован Б.: Неолиберализам и криза, НСПМ, 19. 2. 2012.

[7] Архива личног блога Небојше Катића садржи текстове које је објавио на интернету од августа 2005. године.

[8] Лични сајт Јована Б. Душанића

[9] Ковачевић, Млађан – Неолиберализам у Србији – успон и пад, Балкан магазин:

http://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-37451/neoliberalizam-u-srbiji-uspon-i-pad-1

http://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-37509/neoliberalizam-u-srbiji-uspon-i-pad-2

http://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-37582/neoliberalizam-u-srbiji-uspon-i-pad-3

http://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-37671/neoliberalizam-u-srbiji-uspon-i-pad-4

http://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-37688/neoliberalizam-u-srbiji-uspon-i-pad-5

[10] Hubert peak theory, Wikipedia

[11] Chris Vernon (26. August 2005.). „UK gas and electricity crisis looming“. Energy Bulletin. Retrieved 19. September 2008.

[12] JP`s Real estate Charts. Housingbuble

[13] „Код приватне својине власнички ризик је индивидуализиран, док је код колективне својине власнички ризик проширен на колектив (колективизација ризика), а у одређеним случајевима може бити пренет и на ширу друштвену заједницу (социјализација ризика). Видети: Лабус, Мирољуб, Основи политичке економије, Номос, Београд, 1992., стр. 106. Даље, Лабус тврди : „То је смисао социјализације губитака у нашем привредном систему, када поједина предузећа остварују губитке који се подмирују из фискалних или емисионих прихода целе државе и тиме падају на терет свих грађана (пореских обвезника), Ib. Морамо имати у виду разарајућу Лабусову правно-екномску критику социјалистичког самоуправног система Југославије објављену у наведеној књизи (Видети поглавље „Својински односи у предузећима“ стр. 97-118) да би смо разумели његово повлачење из активног бављења економском политиком, када је почетком 2009. године најавио да српска привреда већ 2011. године неће бити у стању да враћа дугове (видети: Лабус – Србија нема стратегију, Б 9223. 3. 2009. ). У међувремену, на „либералном западу“ се изгледа на корпорацијском нивоу развио концепт „постмодерног власништва“, који управо у наглашеној улози менаџера и проблему рационалности управљања садржи важне, ако не и суштинске сличности са својинским моделом друштвене својине у СФРЈ. Видети: Варади, Тибор: Постмодерно власништво, Репблика, бр. 478-479, 1-30- 6. 2010.

[14] Игра је готова, Џозеф Штиглиц о светској економској кризи, Време, 18. 12. 2008. Ако се има у виду критика „неолиберализма“, можда је исправније звати га либералним конзервативизмом (у домаћој литератури, на пр., овај термин доследно користи Никола Самарџић). Аутори вероватно то избегавају јер звучи као оксиморон. Међутим, бројне критике привредних система садашњих моћних држава традиционално капиталистичке привреде, суштински подсећају на командно управљане привреда под политичким менаџментом. Видети: Живковић, Никола: Интервју са др Максом Оте, Нин, доступно на сајту ФСЈ. Док теорија лута поистовећујући моделе са корпоративизмом, реал-социјализмом итд., злобници би могли навести чувену Лењинову флоскулу: корак напред, два корака назад.

[15] Бојић, Оливера и Радмилац-Ђурић Ивана – Курс плива а привреда тоне, Економист, бр. 534/535, 12. 8. 2020.

[16] Р. Ц. – Динкић: Испао сам мајмун што сам обећао 1.000 евра од акција, Прес, 24. 12. 2011.

[17] Мијатовић, Бошко – Општи преглед транзиције у Србији, После петооктобарских промена, стр. 19.; Зборник Четири године транзиције у Србији 2000-2005., ЦЛДС, Зоран Вацић, 2005.

[18]Ћулибрк, Милан – Лабавији уговор, чвршћи договор. Округли сто: „Бечки споразум – годину дана после и шта убудуће“, Економист бр. 511, 2. 3. 2010. ; Ковачев, Душан – Финансијска криза у Србији и ММФ, НСПМ, 24. 4. 2009.

[19] „Јавне лиферације“ су традицонално биле окосница брзог, лаког и неодговорног богаћења предузетника блиских властима у Србији. Ову особеност је систематски исмевао Бранислав Нушић.

[20] Ђилас, Милован – Нова класа, Лондон, 1961.

[21] Ђилас, Милован, Пад нове класе, Повест о саморазарању комунизма, Сл.лист, Београд, 1994.

[22]На сцену наступа трећи талас новобогаташа који долази из терцијалне сфере – из сфере услуга, великим делом вирутелних перионица новца. У тој сфери је пионирска екипа Динкићевих и Ђелићевих „експерата“ која је распродали банкарски и финансијски сектор странцима по налогу својих међународних финансијских ментора, а заузврат су добили „проценте“ и „концесије“. Осим тога они су се после „првобитне акумулације“ покушавали и убацити у примарни и секундарни сектор, па и ако је могуће наметнути старим тајкунима.“ (…) „Нова „ђиласовска класа“ исисава огроман капитал из државних фондова који се мери десетинама милијарди долара без икаквог ризика, јер нису толико усмерени на тржиште и банкаре колико на државу и јавна предузећа на које су паразитски „накачени“. Они ништа не граде, у ништа не улажу, готово никог не запошљавају (осим неколико запослених у „маска компанијама“) и ништа иза њих неће остати. За разлику од менаџера великих јавних предузећа који су одржавали систем и његове виталне функције, и класичних тајкуна који су барем изградили тржне центре и улагали у објекте, и који запошљавају десетине хиљада људи, нови медијски тајкуни ништа не граде, ничим реалним не тргују, ништа витално не одржавају, већ само без ризика исисавају државне фондове кроз намештање тендера за набавке роба, услуга и маркетиншке манипулације.“ Видети: Радун, Бранко – Тито се свог Ђиласа решио на време, 1. 5. 2012.

[23] Матић, Лука – ДС демантује распуштање београдских одбора, Актер, 21. 5. 2012.

[24] Јовановић, Никола – Претприступни фондови и Србија, Економист бр. 540, 24. 9. 2010.

[25] Србији средства IPA по основу прекограничне сарадње, регионалног развоја и развоја људских ресурса нису била доступна „јер нема успостављен и акредитован DIS. DIS је систем децентрализованог управљања фондовима ЕУ, где Европска комисија преноси управљање одређеним радњама (тендерске процедуре, закључивање уговора, плаћање и финансијска контрола) на државу корисницу. Србија тек треба да успостави DIS и развије структуре и органе који ће преузети и примењивати овлашћења за управљање европским фондовима. (…) Општине и градови, на пример, морају унапредити стратешко планирање, изградити капацитете за припрему и спровођење пројеката, треба обезбедити кофинансирање из буџета локалне самоуправе и друго.“ Видети: Јовановић, Никола – Претприступни фондови и Србија, Економист, бр. 540, 23. 9. 2010. Поред логореје о IPA фондовима ЕУ, ћутању о DIS и слабе вајде од „прекограничне сарадње“ (нарочито у „европској регији“), имали смо прилике да се уверимо у бесомучно задуживање локалних самоуправа у Србији током трајања Цветковићеве владе. Видети: Нинић, Иван, Анализа задужености локалне самоуправе, ФСЈ, 11. 5. 2011. У тзв. европској регији још горе – Нови Сад је додатно задужен симулацијом емитовања муниципалних обвезница. Видети: Ковачев, Душан – Муниципалне обвезнице и војвођанско аутономаштво, ФСЈ, 18. 7. 2011. Влада Србије је у виду Божидара Ђелића примила захтев организације немачких организација из Аустрије „вредан“ 50 милијарди евра. Видети: Ковачев, Душан: Најскупље лицидерско срце на свету, ФСЈ, 28. 10. 2011. Од 2008. године до данас, осим опозиционе ДСС, није било ваљаног програма за локални развој у Србији. Видети: Локални програм развоја за 21 град и општину, ДСС, 2011. До сада су сви остали политички чиниоци у Србији, говорећи о локалном развоју углавном препричавали смернице из овог програма као своје. Јединствени инструмент за претприступну помоћ ЕУ (IPA) уведен је 2007. године, дакле у освит светске економске кризе. За разлику од Србије, у БиХ је бар израђена студија у којој је обрађен DIS. Видети: БиХ на путу ка ЕУ, Зборник радова, Сарајево 2007. У свој српској логореји и скрибоманији о децентрализацији и ЕУ фондовима нисам нашао ништа слично.

[26] Регионализација – Спас за Србију или спас за Млађана Динкића, International Communacation Partners, 26. 3. 2010. Доступно на ФСЈ.

[27] Мора се имати велика резерва према нетранспарентности система јавних набавки и свакако је систем субвенционисања искључиво по хектару у поседу а не по приносу суштински штетан. Међутим, мора се признати да је ДС до сада успевала да учини систем пољопривредних субвенција одрживим, упркос кризи. Видети: Ковачев, Душан – Фама о „србијанској“ пљачки Војводине, Геополитика, новембар 2011. и Ковачев, Душан – Србија издржава пољопривреду Војводине, Геополитика, Децембар 2011. Доступно на сајту Фонда Слободан Јовановић.

[28] Душанић, Јован Б – „Ју-Ес Стил као пример“, ФСЈ, 9. 11. 2011.

[29] Душанић, Јован Б. – Иностране инвестиције као панацеја, ФСЈ, 23. 8. 2010.

[30] Душанић, Јован Б. – Бећарска економија, ВПШ, Београд, 2008. Доступно на личном сајту аутора.

[31] Љепојевић, Синиша – Права криза тек долазии, ФСЈ, 13. 10. 2011.

[32] Танјуг – Меркел: Нема раста на дуговима, Бе92, 23. 4. 2012.

[33] У вези овога је већ видљива нарочита улога ММФ-а. Видети: Нинић, Иван – Ултиматум Србији да прода своје ресурсе воде, Фонд стратешке културе, 18. 7. 2011. О питању воде као глобалном геополитичком проблему XXI века, видети: Петровић, Зоран – Геополитика Воде, Институт за политичке студије, Београд, 2008.

[34] Шпекулативни финансијски капитал се још увек није домогао претежног дела српског обрадивог земљишта, али је власништво, односно закуп најквалитетнијег пољопривредног земљишта и пољопривредне индустрије још пре кризе концентрисан у рукама малог броја субјеката. Видети: Блиц, 30. 10. 2008. и 5. 7. 2012. и Илустрована политика бр. 2672. О глобалнм геополитичком значају хране у XXI веку. Видети: Петровић, Зоран – Институт за политичке студије, Београд, 2008.

[35] Медијска харанга на ДСС у вези „афере Колубара“ није успела да умањи значај чињенице да је управљање домаћом енергетиком сачувало њен највећи део у домаћим рукама, а продаја НИС-а (домаће количине нафте и гаса су недовољни и привреда зависи од њиховог увоза) стратешком партнеру Европе у снабдевању гасом је обезбедила гасну енергетску стабилност земље. Продаја већинског дела НИС-а ГАЗПРОМ-у и очување великог дела власништва у српским рукама, било је један веома успешан вид сарадње кадрова ДС-а и ДСС-а. A contra овоме, деструктивно је радио Г17-плус Млађана Динкића, који умало није саботирао тај велики посао, иако је министарство на чијем је он челу био, у оквиру своје надлежности, дало финансијску сагласност.

[36] Ковачев, Душан – Пред формирањем нове владе, ФСЈ, 8. 5. 2012.

[37] Ковачевић, Млађан – Катастрофалне последице највеће заблуде економске науке – неолиберализма, Балкан магазин, 18. 5. 2012.

[38] Ковачевић, Млађан – Катастрофалне последице највеће заблуде економске науке – неолиберализма, Балкан магазин, 18. 5. 2012.

[39] Србија у ЕУ тек 2023. године? Дојче веле.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: