Пред формирањем нове владе 2012. године


Избори су завршени и биће формирана нова влада. Србија је презадужена на свим нивоима, а захваљујући игнорисању кризе и погрешној економској политици под неодољивим притиском финансијског капитала светске корпоративне класе. Постоји ли могућност да се нова влада бори против диктата ММФ-а и створи услове за извлачење из кризе?

Тешко ли се у полет пуштати

на лађици крилах распетијех,

без кормила и без руковође,

у бескрајни океан воздушни,

ђе су сунца само капље свјетле,

а мирови једва видне искре;

ђе ужасне буре господствују

Његош

Пред формирање владе, Небојша Катић је у тексту Стране инвестиције и клопка средње развијености упозорио на главне оперативне проблеме који стоје пред новом владом.  У тексту Србија у раљама живота, дословно је упозорио:  „За мандата будуће владе још нека од преосталих јавних добара би могла добити нове, стране власнике. У преговорима са ММФ-ом биће потопљени сви велики планови и грандиозне економске идеје, поготово оне о великим инфраструктурним инвестицијама, или о стабилним пензијама, на пример.“ Дакле, новој влади ваља се борити против два огромна главна проблема који нипошто нису једини: страног инвестиционог монополизма и ММФ-а као предводника тог монополизма у Србији.

Нова влада најпре мора прекинути да води економску политику широм затворених очију. Пошто је радикални прекид с инвестиционом политиком с ослонцем на иностранство за догледно време немогућ, нова влада би морала да преиспита бар некритички однос према ЕУ (нарочито штетност ССП-а) и стави у конкуренцију стране капитале у Србији. Храбар политичар то може. Упоредо с овим, влада би морала да обнови домаће инвестиционо а затим развије извозно банкарство и дође до средстава за санирање неуспешних привредних субјеката од којих зависи стабилност економске и социјалне политике.

У стању презадужености на локалном нивоу, већ је извесно пропадање домаћих предузећа и основано се могу очекивати нови захтеви ММФ-а на том пољу. Јавно приватно партнерство у области комуналних услуга није само тренд, већ нужност (смањење броја запослених у јавним службама мораће оптеретити политику запошљавања нове владе и без захтева ММФ-а). ДСС је још прошле године изнео Локални програм развоја за град и општину 2011-2016, а до дан данас Србија није видела ништа слично, осим јалове приче о „регионализацији, апликацијама и донацијама ЕУ“ и бесомучног стварног задуживања ради политичких запослења на јавној потрошњи или запошљавања у loan пословима (којима се хвали шеф Партије региона називајући наше трошкове „инвестицијама“). Од запошљавања у loan пословима и политичким фирмама, Србији је досадашња политика широм затворених очију донела много дугова, и могуће је да нове индустријске зоне под лошом владом постану екстериторијалне зоне за радно израбљивање становништва, попут мексичког.

Сведоци смо чињенице да развојно банкарство, фондови за капиталне и друге јавне инвестиције у Војводини нису зауставили привредни пад, нити пад стандарда у Војводини. Да ствар буде још гора, економско претварање Металс банке у инвестициону банку Покрајине (оперативно, овај посао је обављено у изнуђеном политичком браку кадрова ДС и Г17), донело је добра политичкој бирократији, али је индустрију Војводине оставило без новаца. С друге стране, ДСС је прва јавно изашла с предлогом да се субвенције у пољоприведи расподељују по приносу, а не по хектару у државини, насупрот садашњем стању које је засновано у доба управљања Г17 плус (сада УРС), а које ДС ускоро неће моћи да одржи. Да не помињемо колико би дезинтеграциони процеси скупо могли коштати Војводину одводећи је ван Србије, па не би могла да обезбеђује становништву најјефтинију електричну струју у Европи. У односу на Програм развоја Војводине, слични радови других странака о економском развоју изгледају тек као списак лепих жеља.

Испоставило се да је шпекулативни капитал, уложен кроз гринфилд и браунфилд инвестиције често био вишеструко штетан. Ствар је закомпликована бесомучним задуживањем Цветковићеве владе. На жалост, у догледно време се привреда не може покренути без новог зајма, а тај капитал нам не може бити плодоносан без улагања у реалну привреду (производњу). Јасно је да се мора извршити поновна индустријализација Србије, чија индустрија је доведена у стање пропасти. Нова индустријализација је, за разлику од осталих странака, програмски такође боље обрађена од стране ДСС.

Међусобна конкурентност страног инвестиционог капитала подстиче одговорност инвеститора и смањује опасност од монополског положаја, а на дуги рок повећава инвестиције. Типичан пример је приватизација НИС-а, која је развила утакмицу Источног и Западног капитала у области енергетике у Србији. Ова утакмица ће се, по свој прилици, развити пошто је након обнове НИС-ових постројења и инфраструктуре ово предузеће изгубило национални монополски положај. Корисно је подсетити да су све владајуће странке (изузев Г17 плус, сада УРС) и опозиционе странке биле сагласне у вези приватизације НИС-а. Данас је управо увоз нафте и њених деривата акцизама најоптерећенија привредна област.

Да нове реалне идеје у економској политици новој влади може да пружи само ДСС, читава нација могла је да види недавно, приликом економске дебате одржане у емисији „Реч на реч“ на РТС-у. Програмска начела и аргументи које су износили представници странака били су истоветни онима који су се одавно могли прочитати у поменутим програмским актима ДСС, што је Ненаду Поповићу послужило да се фокусира на централна начела економског развоја: остварење зајма од 10 милијарди евра од Руске Федерације (данас и још дуго времена нико неће имати тај новац), нова индустријализација, смањење незапослености, развој извоза, инвестиционог и развојног банкарства, обнова стратешких грана привреде и извоза.

Из свега што је у последњих дванаест година виђено, јасно је да нова влада мора обезбедити стране инвестиције које ће Србији бити корисне а не штетне, и да мора напустити положај ММФ-овог налогопримца. Прво је тешко, а друго још теже. Међутим, ни стрначки ни парастраначки политички субјекти у Србији немају аутентичних идеја о економском развоју које би биле супротне програмским актима ДСС-а. Нарочито, нико их није опсежније разрадио.

Влада коју би евентуално формирале ДС и СНС остала би једнако „европски“ некритичка и одвела би Србију у даљу зависност од монополских евроатлантских инвеститора. Уколико би таквој влади приступили Динкићеви политички кадрови, а с обзиром на њихов деструктиван утицај на економску политику, запошљавање, приватизацију и социјално стање, ММФ би експресно свео Србију на ниво латиноамеричке земље из доба Хладног рата. Небојша Катић је на време упозорио на „Илузије о експертским владама“ у Србији. Уосталом, оно што стално мења имена, а свело се на нешто што већ деценију солистицира око писца Економије деструкције, почело је као група еконмских експерата.

Што се ДСС тиче, период њеног учешћа у влади (док је неолиберални концепт још изгледао успешан), време је најбољег стандарда грађана у последње две деценије и период отплаћивања дугова. Најуспешнија велика приватизација у Србији (НИС), извршена је управо захваљујући сарадњи кадрова ДС и ДСС, а упркос саботирању Г17 плус (сада УРС). ДСС је у међувремену почела да се противи европским интеграцијма, мада је мало вероватно да би их сама омела у политичком систему где су све остале странке присталице евроинтеграција. Међутим, ДСС у влади би свакако успорила дезинтеграционе политичке процесе у Србији. Ненад Поповић је довољно пута изјавио да је ова странка отворена за сарадњу са страним инвеститорима, а ово је сасвим сагласно концепту политичке неутралности којег заступа Коштуница.

Пре више од три године, потпредседник ДСС-а је у дебати с представницом Г17  плус (садаУРС) рекао да је ДСС „давао компас влади“. Данас, у условима кризе, уништене индустрије, масовне незапослености и презадужености морамо да се уозбиљимо. Кроз реалност не смемо да путујемо без компаса. Никако не би смо смели да имамо владу која би „будућности српске брод“ онамо где јој руком махну динкићевци или неки други експерти. Ако за сада не можемо да се ратосиљамо утицаја великих сила, ваљда можемо самозваних „експерата“ који нас гурају у ропство.

Каква год била, нова влада више не сме да заборавља да је на Косову и Метохији наша имовина која кошта знатно више од хиљаду милијарди евра.  То је власништво Србије у складу са начелима цивилизованих народа и свих прописа домаћег и међународног имовинског права. Да располажемо оним што је легално наше, не само Србија, све земље Балкана живеле би мирно и богато.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: