Милован Миловановић „у ретровизору“ Радована Калабића


има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје

Женидба Душанова, народна песма

На жалост, Срби свог народног генија тешко препознају или лако забораве. Звезда јединог истинског генија балканске спољне политике, Милована Миловановића Балачка, кратко је сјала. Допринос борби против заборава Балачковог дела, чија је „блистава круна“ и „животно дело“ Балкански савез, ове године је приложио Радован Калабић.

Душан Ковачев: Личност Милована Миловановића Балачка нашла се у ретровизору Радована Калабића јануара 2011. године, када је на порталу Фонда Слободан Јовановић објавио историографски приказ животног дела највећег балканског дипломате модерног доба. Verba volant scripta manent. Приказ је добио штампани облик век након смрти творца Балканског савеза „који је његово највеће практично дело и блистава круна његовог дипломатског рада“. На слици: Милован Миловановић Балачко - Књига Радована КалабићаНа жалост, Срби свог народног генија тешко препознају или лако забораве. Звезда јединог истинског генија балканске спољне политике, Милована Миловановића Балачка, кратко је сјала. Допринос борби против заборава Балачковог дела, чија је „блистава круна“ и „животно дело“ Балкански савез, ове године је приложио Радован Калабић.

Стручни трговац са реалном визијом

Личност Милована Миловановића Балачка нашла се у ретровизору Радована Калабића јануара 2011. године, када је на порталу Фонда Слободан Јовановић[1] објавио историографски приказ животног дела највећег балканског дипломате модерног доба. Verba volant scripta manent. Приказ је добио штампани облик век након смрти творца Балканског савеза „који је његово највеће практично дело и блистава круна његовог дипломатског рада“.

Син српског министра правде и стипендиста српске владе је убрзо по завршетку студија на Сорбони постао професор на катедри „државног права“, како се тада називало Уставно право. Формална примена начела сразмерног представљања у младој српској демократији, његово је дело. Компетентни стручњак у области међународног трговинског права, политички реалиста и прагматичар, био је уобичајени пример успешног човека свог времена. Ово ваља имати на уму данас кад злобници лажу како је духом оног времена у Србији владала смеса националних занесењака, романтичних мистика, освајачких занесењака и митомана ван реалности.

Трајни печат Балачковог аналитичког политичког реализма и прагматизма опстао је током читавог XX века у виду пресудног дипломатског значаја Србије на Балкану. „Српској спољној политици, сматрао је он, треба одредити оквире, уз претходну анализу руске и аустријске политике на Балкану. Миловановић није гајио предрасуде о пријатељству у спољној политици великих сила“. Миловановић је био први модерни политичар с „визијом“ циљева, али су циљеви те визије били одмерени, заиста прилагођени стварности, а рад на њиховом остварењу поверен искусним, способним и исправним људима. “Миловановићева девиза је била да политичар мале земље не сме ићи пред догађајима, него треба да их користи.“ О Миловановићевој одмерености је можда најбољу оцену дао Слободан Јовановић, и Калабић нас на њу посебно подсећа: „Српске интересе имао је стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе.“

Успешан заступник своје приватне и српске јавне ствари

Калабић није пропустио да ослика чињенице из Балачковог приватног живота, на основу којих се види како је он унапредио повољне личне прилике. Прагматични српски дипломата је оженио праунуку капетана Мише, унуку богатог румунског банкара.

Напустивши наклоност познате београдској уметнице, утврдио је властиту имовинску независност. Пуни значај Балачкове политике приватног живота коју слика Калабић морамо упоредити са сликом супротног примера – политиком приватног живота Чедомиља Мијатовића, коју је Калабић такође осликао у књизи „Грофовска времена[2]“.

„Миловановић је дао велики допринос у омекшавању тврдог енглеског става према признању новог владара у Србији, краља Петра I Карађорђевића“ у доба сумрака амбиције Чедомиља Мијатовића, који је своју скрхану каријеру сводио у приватну сферу покушавајући да добије британско признање за своје тајне грофовске титуле стечене заслугом заступања политике Хабсбурга у Србији.

Круна Балачковог рада

Калабић дискретно наводи читаоца да сам закључи како је дошло до смене дипломатског начела, односно победе аутентичне јавне грађанске и демократске дипломатије над тајном политиком хабсбуршког грофа. Српско одустајање од Босне и Херцеговине Балачко је претворио у привремено стање, оживљавајући у Босни захтев Срба за националном аутономијом, којег је хабсбуршка дипломатија узалуд уклонила с дневног реда у Угарској. Свестан да је искусни дипломата знао колико је Српској значајан кратки политички предах, Калабић подсећа на Балачкове речи: „Ми морамо чувати снагу за прави, велики сукоб“.

Аутор подсећа да тек Балачко „српско питање ставља на дневни ред европске политике“, што практично значи да тек у његово време Србија ступа у политичке односе као субјект међународне политике. Пропаганду против Србије Петра I Карађорђевића коју је из Британије ширио Чедомиљ Мијатовић, Балачко је неутралисао, па обновио и унапредио односе с Британијом.

Балачко је био најкомпетентнија личност за маневре у тешким условима међународне трговине, и Србија је његовим заслугама изашла као победница из наметнутог Царинског рата с Аустроугарском.

Нове европске дипломатске стандарде успостављене поводом хабсбуршке анексије Босне и Херцеговине, Балачко је употребио на српску корист, то јест спровео је у корист Србије политику територијалне компензације на Балкану. Бугарској је Балачков напор обезбедио преко потребна финансијска средства од Руса. Тиме је решио претходна питања, која су поништила све ефекте тајне хабсбуршке дипломатије Чедомиља Мијатовића, ослободивши Србију од вазалства Аустрије, а Бугарску растеретио од финансијског туторства Запада.

Суптилно је ставио под контролу организацију „Уједињење или смрт“, оперативно је усмеривши на посао ослобођења Балкана у интересу стварања Балканског савеза, стварног врхунца модерне српске дипломатије. Калабић нас упознаје са Балачковим осећајем за геополитику, јер наводи његово познавање значаја овчепољске области за коју се изборио упркос нерасположењу у српској влади за то. Држање Овчег поља је Србији омогућило доминантан положај у Балканском савезу, а значај се видео одмах по Балачковој смрти. Одлучна Балачкова политичка акција у овчепољској ствари, на самом крају његовог дипломатског рада, је показала домаћим политичарима ко је заиста био баја српске политике. А нама остаје да се питамо: да ли би Балкански савез опстао и уједињење Јужних Словена извршено трајно, потпуно, на обострану корист Срба и Бугара, да је Балачко поживео још само пар година?

Шта Срби могу корисно да науче из Калабићеве ретроспективе

Чини се да Калабић у ретроспективи не анализира, већ износи чињенице. Изгледа да Калабић слика, не закључује. Радије износи мериторни закључак старих часних судија српске историје. Хармонија његове нарације делује толико природно да се чини како нема сугестија. Уверивши читаоца, завршава драмским обртом очекиваног победоносног тока. Али, у стварном Балачковом животу јесте дошло до драмског обрта истовремено с политичким тријумфом. Калабић је тако своју филигранску нарацију о Балачковом дипломатском животу увијену око приватне стабилности јунака завршио гранулацијом о трагедији његовог приватног живота, који је ненадано окончан уз активну легитимацију стране дипломатије. Прерано, закључиће читалац Калабићеве ретроспективе. Прекасно, схватили су непријатељи интереса модерног демократског и грађанског друштва којег је Балачко перфектно заступао, а на које је ћесар убрзо послао катане да отму пуру од Србаља.

Булбул-аџамије садашње српске дипломатије би се могле сетити како је доба тајне дипломатије на Балкану отишло са Чедомиљем Мијатовићем, иако је он надживео Балачка две пуне деценије. Уосталом, заклела се земља рају да се њене тајне знају, а народна истина је поново постала јасна[3].

Можда је најважнији пример за будућу српску дипломатију Балачково заступање демократског грађанског друштва с пажњом доброг трговца. Дакле, рад у интересу властитог народа у складу с интересом страних сила, а не за интерес стране силе а против свог народа.

Балачко је био тај који је препознао главног дипломатског непријатеља и учинио уверљиво видљивим непријатељеве агресивне амбиције према свима. Умео је да препозна новоустановљене принципе у дипломатски неповољним процесима и преусмери њихово дејство на подручја где нам могу донети корист, и да заштити државу од статуса економског протектората, на шта је од почетка упозоравао.

Калабићев рад показује на Балачковом примеру како се даје џевап кавзи коју европске силе замећу међу балканским народима. Важно је и поучно штиво будућим српским дипломатама у сусрету са савременом Европом, у чијој политици је умрла принципијелност, у добу када Европа није свесна опасности од оријенталних послова у које се до гуше уплела.

Отуд Калабић није пропустио да подсети на Балачкове речи: „Само народи који хоће да се бране наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари.“

РАдован Калабић

Душан Ковачев: "Калабићев рад показује на Балачковом примеру како се даје џевап кавзи коју европске силе замећу међу балканским народима. Важно је и поучно штиво будућим српским дипломатама у сусрету са савременом Европом, у чијој политици је умрла принципијелност, у добу када Европа није свесна опасности од оријенталних послова у које се до гуше уплела." На слици: Ретровизор Радована Калабића

Упутнице:


[1] Калабић, Радован – Милован Миловановић (1863-1912), Фонд Слободан Јовановић, 19. 1. 2011.

[2] Ковачев, Душан – Радован Калабић: Грофовска времена, 25. 12. 2009.

[3] Кљакић, Љубомир – Криза: Корисни идиоти и колапс Србије, Фонд Слободан Јовановић и Печат, књиге слободне Србије, Београд 2011.; стр. 121-163.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: