„Крунски сведок“ Љубише Спасојевића


Ма нема ово никакве везе са тајном вечером!

Председник „Сврбије“, из сатире „Крунски сведок“ Љ. Спасојевића

Љубиша Спасојевић – представља се као личност „од раније позната полицији“ – издао је књигу „Крунски сведок “, сатиру о суђењу Србима који су у судском процесу дужни да се самоосуде у складу с европски, атлантски и дунавски интегрисаним вредностима, и тиме докажу да ће паралелним путем који нема алтернативу ићи у круг а у ствари стајати на месту.

Као да је сва данашња Србија позоришни декор у лакрдији хашког суђења њеном народу као негативцу. Отуд није ни чудо што је Спасојевићу пало на памет да суд „међународне заједнице“ прикаже у позоришту као сатиру. Такође, сасвим сам сигуран да је његов ауторски осећај правилно проценио како је судећем сабору апостола евроатлантске (и дунавске) религије у његовој сатири потребно баш дванаест апостола.

Када 1860. године хабсбуршка полиција није хтела да изда дозволу за рад српском позоришту из Врањева, овако је образложила управнику разлог: „Ја ћу вам одмах рећи зашто. Код вас Србаља није позориште вандрокашко друштво, које из нужде путује, да се исхрани, већ ваша је цел, да народу уливате витешка духа, да му будите свест и да одушевљавате уза све што је српско и народно а то не сме бити “. Иза овог образложења би сасвим природно могле да се додају речи судије из Спасојевићеве сатире: „…уколико желите да поднесете жалбу, имајте у виду да су ваши сународници који су веровали у правичост овог суда и жалили се на пресуде добили дуже временске казне“.

Зашто је важан пример врањевачког позоришта? Срби би морали да памте дуже од доручка. Но, ретко ко зна историју српског позоришта, баш као што ни отац наше модерне писмености није знао значење речи глумац, па је у првом издању „Рјечника“ изнео своје запажање да се ради о презимену. А прво познато српско позориште је основано 1830. године у Врањеву , најнапреднијем месту Великокикиндског крунског дистрикта . Једно позориште, у Вршцу, редовно је посећивао владика Емилијан , што није чудо ако се зна да су одушевљење за позоришну уметност међу Србима проширили припадници најугледнијих српских породица оног доба.

Међутим, данашње позориште у Србији је свачије, само не српско. Народ одавно одвикнут од позоришта и навикнут на шунд ТВ серије. Суботичани су, као тужни пример, уништили своје старо, велелепно позориште да би изградили на том месту мегаломански бетонски костур мултикултурног, мултинационалног и проевропског позоришта које у пропалом граду без тешке муке неће бити завршено. На прсте једне руке могу се у репертоарима данашње „европске Србије“ пребројати представе које су пре једног века играли апостоли српске позоришне уметности.

Анономни хабзбуршки полицајац 1860. године:

„Код вас Србаља није позориште вандрокашко друштво, које из нужде путује, да се исхрани, већ ваша је цел, да народу уливате витешка духа, да му будите свест и да одушевљавате уза све што је српско и народно а то не сме бити“

Без претходног познавања ових чињеница не може се разумети намера Љубише Спасојевића да се сатиром у драмској форми наруга промотерима, учесницима и инспираторима политичке пресуде самоосуђивања Срба на цивилизацијски срам на путу у европске, атлантске (и дунавске) интеграције.

Као да је сва данашња Србија позоришни декор у лакрдији хашког суђења њеном народу као негативцу. Отуд није ни чудо што је Спасојевићу пало на памет да суд „међународне заједнице“ прикаже у позоришту као сатиру. Такође, сасвим сам сигуран да је његов ауторски осећај правилно проценио како је судећем сабору апостола евроатлантске (и дунавске) религије у његовој сатири потребно баш дванаест апостола. Хришћански апостоли чврсто су веровали у свој циљ и брижљиво чували правилан смер кретања ка свом циљу. Љубин сатирични „Председник Сврбије“ свом „крунском сведоку“ објашњава да његови „апостоли“ у ствари иду у круг и врте се у месту, а само изгледа да иду паралелним путем који нема алтернативу.

Спасојевић је данас раритетни аутор сатире уморног народа. Одавно његових хуморески нема у штампи, а данас углавном објављује на интернет порталима. Своје прво драмско дело је одлучио да штампа сам, својим средствима. Мериторни суд о књижевном и драмском квалитету „Крунског сведока“ не могу дати. Међутим, сумњам да ће компетентна критика у Србији хтети или смети да га оцени. Не у Србији где са дасака које живот значе сме само да се проповеда смрт вредности и морала пораженог народа. Такви ваљда очекују да буду одликовани „евроатлантским крстом за истину и људска права“, којег Спасојевић помиње у сатири. На слици: Љубиша Спасојевић протесује против посете америчког дипломате Џозефа Бајдена Србији 2009. године.

Спасојевић је данас раритетни аутор сатире уморног народа. Одавно његових хуморески нема у штампи, а данас углавном објављује на интернет порталима. Своје прво драмско дело је одлучио да штампа сам, својим средствима. Мериторни суд о књижевном и драмском квалитету „Крунског сведока“ не могу дати. Међутим, сумњам да ће компетентна критика у Србији хтети или смети да га оцени. Не у Србији где са дасака које живот значе сме само да се проповеда смрт вредности и морала пораженог народа. Такви ваљда очекују да буду одликовани „евроатлантским крстом за истину и људска права“, којег Спасојевић помиње у сатири.

За такву Србију Спасојевић не постоји. Боље рећи, не сме да постоји. Ако постоји, не сме да буде узет у обзир, а његова сатира не сме чак ни да буде узета у разматрање. Јер, глумци, редитељи и критичари у Србији данас пристају сами да се додворе образложењу поменутог полицијског службеника Мителојропе од пре век и по, како би им били одобрени новци за њихова висока примања:

„Код вас Србаља није позориште вандрокашко друштво, које из нужде путује, да се исхрани, већ ваша је цел, да народу уливате витешка духа, да му будите свест и да одушевљавате уза све што је српско и народно а то не сме бити“.

Што некад није било, сада јесте. Односно, како то објашњава „Потпредседник задужен за европске интеграције“ у Спасојевићевој сатири, говорећи „поучну причу“ о пужу и глистама, који су симбол нашег паралелног напретка на „путу који нема алтернативе“, на коме се у ствари ништа не ради, а власт истомишљенике одликује „орденом истине“.

Спасојевић зна са чиме има посла, а опет покушава да јуриша на ветрењаче, у походу којег финансира својим сопственим новцима а не продукцијом заснованом на додворавању глобалистичким цензорима и прошењу донација добијањем грантова из фондова по основу подобних пројеката.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: