Увод у трибину „Страначки плурализам или монизам“


Ретко ко се данас може поносити чињеницом да се јавно супротставио октроисаном једноумљу коjе је формално-правно, Уставом СФРЈ из 1974. године коначно Југославију неповратно упутило у „одумирање државе“. Др Војислав Коштуница и проф. др Коста Чавошки су се скоро деценију касније јавности обратили научном студијом, обрадивши политичко начело које је још одржавало привид јединства државе –политички монизам. Њихова студија Страначки плурализам или монизам: Обнова и затирање политичке опозиције, јавности je представљена 1983. године у издању Института за друштвену теорију БУ.

Пад страначког монизма

Насловна страна студије "Страначки плурализам или монизам", прво издање из 1983. године, Центар за филозофију и друштвену теорију.

Домаћа јавност познаје појам политичког монизма и плурализма и формалне видове ових појмова – једнопартијски, односно вишепартијски политички систем. Изгубивши подршку комунистичког блока и ради удовољења финансијерима своје политике, творац политичког и страначког монизма у Југославији, Јосип Броз, давно је почео да политичку одговорост преноси на ниже нивое власти, симулирајући његов смисао као процес децентрализације или као вид одумирања државе[1]. Неодрживост политичког монизма у периоду након коначног уставно-правног уништења јединства савезне државе 1974. године, Кардељ је прикривао флоскулом плурализам самоуправних интереса[2]. Убрзо по смрти Кардеља и Броза, у јавности се повела отворена расправа о политичком плурализму или монизму[3].

Комунисти Србије су покушавали да симулирају политички плурализам у једнопартијском монизму до самог краја осамдесетих година и избегну страначки плурализам. Вреди се сетити неодрживе флоскуле тадашњег председника СУБНОР-а: „Плурализам – да, вишепартијски систем – не“. Свесни међусобне подељености, а с надом у јединство под политичком харизмом Слободана Милошевића, комунисти су почетком деведесетих ипак одобрили страначки плурализам[4], дозволивши вишестраначки политички систем. Ометање објављивања Сабраних дела Слободана Јовановића, био је последњи акт политичког монизма. Крај доба политичког монизма обележило је друго издање књиге Коштунице и Чавошког Страначки плурализам или монизам[5], а аутори су почели активно и институционално бављење политиком.

Насловна страна другог српског издања студије "Страначки плурализам или монизам", Привредно-правни приручник.

Иако су комунисти папрено наплатили свом народу напуштање комунистичког имена и страначког монизма интеграциом СКС са ССРН Србије (и имовине оба ДПЛ), будући социјалисти ипак нису успели да институционализују положај своје нове харизматске личности[6]. Политичка номенклатура комуниста је током деведесетих задржала ексклузиван положај, трагала за конструтивном опозицијом, али је убрзо нестало политичког монизма унутар власти. Половином деведесетих година је дошло до смене тзв. „тврдог крила СПС-а“, након чега је у власти стабилно партиципирао формално независни политички покрет ЈУЛ, а убрзо и конструктивна опозиција, чија идеологија је била супротна марксизму.

Компромитовање страначког плурализма

Политичка смена нејединствене номенклатуре комунистичког порекла, брзо је показала колико је страначки плурализам у политичком систему Србије крхка тековина, и то на социјалном питању. Наиме, већ 2002. године, политичка несагласност ДСС-а у вези неповољног положаја запослених у радном односу, била је разлог за покушај избацивања ове странке из плуралистичког политичког поретка, иако је носилац јединствене, владајуће посланичке листе ДОС-а, био управо Председник ДСС-а.

Иако је страначки плурализам враћен у правно стање и до 2006. године постигао формални консензус ради доношења демократског Устава Србије, јавни говор између тзв. „две Србије“ се од почетка оштро поларизовао. Још пре трагичне погибије председника владе Зорана Ђинђића, било је упадљиво неразумевање елементарног правног начела грађанске државе (начела законитости) у оном делу јавности који је желео да статус савременог грађанског друштва (парадоксално) иако задобијен на изборима, утемељи на правно недопустивом начину (револуцији). Поборници револуције су од јавности прикривали суштинску кризу легализма, представљајући све као спор два равноправна политичка става – легалистичког и легитимистичког.

Политичка смена нејединствене номенклатуре комунистичког порекла, брзо је показала колико је страначки плурализам у политичком систему Србије крхка тековина…

Политичка coincidentia opositorum је следствено супротставила појам државе и друштва из чега је у јавности побркано значењe политичких и правних појмова. Чак су и критички настројени публицисти ушли у домаћи лавиринт полемичких односа, где давно влада обичај да се супротни став развија у непријатељски[7]. Јавни политички манир је олако клизио у примитивизам. Типичан пример је био поступање омладине једне наводно грађанске странке према једном од оснивача партије којој припадају – проф. Др Николи Милошевићу. Виртуелна подела друштва на „две Србије“ је јавност уверила да у друштву постоји трајни раскол, а политички став о суверенитету, територијалном интегритету и уставном поретку схваћен је као навијачки сукоб две текуће политике, иако се радило о суштинским питањима националног и међународног правног поретка. Отуд није чудо што су бирачи на изборима 2008. године, уморни од борбе, застрашени новим ратом, а разочарани у страначки плурализам, указали поверење лакомисленим обећањима најмасовније политичке коалиције – Коалиције за европску Србију.

Насловна страна трећег српског издања студије "Страначки плурализам или монизам" из 2011. године, библиотека "Политика и друштво", Службени гласник.

Регредирање ка полтичком монизму?

Технолози популизма су спремно дочекали свој тренутак. Пошто је страначки плурализам коначно представљен као друштвени, благовремено је промовисан пар политичких икона друге Србије, оне модерне, о којој је јавност годинама уверавана да опстаје у контенитету још од времена брозовог монизма. У збрци је мало ко умео да види како домаћа политичка и правна стварност стичу одлике постмодерне демократије[8] под именом модерности. Уместо партијске разједињености, јавности је 2008. године понуђен привид страначког двоструког циљног политичког монизма – евроинтеграција без алтернативе[9] – и Косово и ЕУ. Постмодерни политички парадокс монизма и плурализма политчког циља.

Да ли је умесно поредити евроинтеграције и совјетско друштвено уређење као сличан циљ? Коалиција за европску Србију ипак није исто што и Народни фронт. Међутим, странке и други политички чиниоци који не прихватају привид политичког монизма, етикетирани су као реакционарни. Медији су одавно под контролом политике која прикрива критички став према догматски исправном, иако немогућем двоструком циљном политичком монизму који нема алтернативу. Вођама неподобних странака недавно су медији отворено претили кривичном одговорношћу без аргумената, у поретку где је постао обичај да медији самостално и јавно врше истрагу, претрес, већају и осуђују, и чак одлучују о објављивању државних тајни.

Хоће ли двоструки политички монизам постмодерне Србије неистомишљенике етикетирати као непријатеље народа? Хоће ли неподобне и реакционарне[10] странке противне европском уређењу и медијској блокади бити осуђене на нестанак, као пре пола века оне које су биле против совјетског уређења и диктатуре пролетаријата? Да ли над нашом књижевношћу и даље бди дух Радована Зоговића и Чедомира Миндеровића[11]? Је ли уроборос политичке историје од пролетерског интернационализма, преко мондијализма дошао у фазу глобализма, и намерава да нас врати у политички монизам? Може ли обновљени страначки плурализам очувати поверење грађана? Да ли ће политички плурализам суштински опстати или ће монизам бити симулиран у виду страначког плурализма? Хоће ли се развити транзиционо право[12] да затре послератну опозицију у Србији поново?

Ово су тек неке од недоумица, услед којих је више него икад актуелно треће издање студије Страначки плурализам или монизам, коју је управо издао Службени гласник, а чији аутори су данас доајени борбе за политички и страначки плурализам у Србији.

Душан Ковачев: "Је ли уроборос политичке историје од пролетерског интернационализма, преко мондијализма дошао у фазу глобализма, и намерава да нас врати у политички монизам? Може ли обновљени страначки плурализам очувати поверење грађана? Да ли ће политички плурализам суштински опстати или ће монизам бити симулиран у виду страначког плурализма? Хоће ли се развити транзиционо право да затре послератну опозицију у Србији поново? Ово су тек неке од недоумица, услед којих је више него икад актуелно треће издање студије Страначки плурализам или монизам, коју је управо издао Службени гласник, а чији аутори су данас доајени борбе за политички и страначки плурализам у Србији." На слици: Др Војислав Коштуница и проф. др Коста Чавошки на трибини Фонда Слободан Јовановић. Фото: Танјуг

Упутнице:


[1] Још 1957. године. Видети: Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам: Обнова и затирање послератне опозиције, Службени гласник, 2011., стр. 298.

[2] Године 1977. Видети: Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам, Службени гласник, 2011., стр. 314.

[3] Стеван Врачар 1986. године. Видети: Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам, Службени гласник, 2011., стр. 315.

[4] XI конгрес СКС 1989. године.

[5] Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам: Обнова и затирање послератне опозиције, Београд, Преивредно-шравни приручник, 1990.

[6] Комунистичка номенклатура је успела да донесе „тврди“ Устав 1990. године и обезбеди Милошевићу велика председничка овлашћења. Иако је теорија сматрала да се ради о „преседничком Уставу“ према положају овог органа у подели власти, његов положај се никако није могао поредити са институционално утврђеним положајем Броза по Уставу СФРЈ из 1974. године.

[7] Имам у виду полемику која се водила паралелно с јаном расправом о политичком плурализму крајем осамдесетих година. Ради се о низу поублицистичких обрачуна поводом хумореске „Војко и Савле“ објавељне у политици 18. 1. 1987. године.

[8] Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам: Обнова и затирање послератне опозиције, Службени гласник, 2011., стр. 5-14.

[9] У ствари, ради се о великој корпоративној стратегији. Видети: Кљакић, Љубомир – Криза: Корисни идиоти и колапс Србије, Печат и Фонд Слободан Јовановић, 2011, стр 321-327.

[10] Током рада на тибини Фонда посвећеној реституцији имовинских права која су комунисти отели од њихових законитих власника, сазнао сам да међу потомцима бивших комуниста који су учествовали у решавању овог проблема многи лично сматрају подносиоце зтахтева за реституцију као „буржоазију“ и „реакцију“, иако су сами власници знатне личне имовине. Вреди напоменути да су се и у домаћој јавности појавили стручни ставови који указују на сличност савременог појма корпоративног власништва и појма колективног власништва у поретку СФРЈ. Тибор Варади, на пример, отворено, мада условно, говорио појму постмодерног власништва. Видети: Варади, Тибор – Постмодерно власништво, Република, бр. 478-479, 1. 30. 2010.

[11] Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам, Службени гласник, 2011., стр. 241.

[12] Врзић, Никола – RECOM: Пошто жртве, Печат, 15. 7. 2011.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: