Отпорашко брашно у Војводини


Па ко то све плаћа?!

Даница Чворовић

Ово је веома непријатно.

Пре годину дана је изгледало да је суботичка Фиделинка пала у „бесконачну пропаст“. Сада знамо зашто је Пајтић симулирао да ће проблем Фиделинке бити решен. „Коначно решење“ за фирму која је власник бренда „најбоље из Војводине“ управо имамо прилику да видимо, а Суботица да се подсети зашто је вођа покрета „Отпор“ у разочарању завршио живот самоубиством.

Бранимир Бранчи Николић: "Уништили су овај град, а моја последња жеља је да мој пепео баце по Градском тргу. Ја вам више нисам потребан, рекао сам све, што је касније потврђено и документацијом УБПОК-а, иако су десетине кривичних пријава које сам подносио у име "Отпора" против највећих криминалаца Суботице и Србије заташкане у Тужилаштву, а и даље се заташкавају. Уништили су Суботицу, а брак ДС-а и СПС-а уништио је Србију, јер је од тада јасно да ће борба против тајкуна и корупције у Србији бити обустављена. Било ми је јасно да обрачуна са криминалцима нема, него ће се лепо удружити ДС и СПС и наставити геноцид над грађанима Србије, по налогу својих тајкуна..." Бранчи је трагично окончао живот услед неправде, пошто је осуђен због повреде угледа транзиционог тајкуна. На слици: Бранимир Бранчи Николић. Фото: Национални грађански

Бранимир Николић, некадашњи вођа студентског покрета „Отпор“, звани Бранчи, није могао да поднесе чињеницу да је свој живот и образ уложио у невероватну превару. Човек који је водио Суботицу против „Милошевићевог режима“, осуђен је на огромну новчану казну, коју није могао да плати, због увреде једног тајкуна[1]. Ко је тај тајкун? Који домаћи политичар му је верни пријатељ? Запитај се, Војводино. За то време, Бранчијеви саборци су ћутали и водили рачуна о свом богатству и политичкој моћи

Како је домократска револуција појела Бранимира Николића

Бранчи је био честито дете револуције и она га је у сласт појела првог. Није могао да издржи и одузео је себи живот[2], марта 2010. године, када је већ био сигуран да више ништа не може, а да ће му живот одузети други. У опроштајном писму, навео је:

„Уништили су овај град, а моја последња жеља је да мој пепео баце по Градском тргу. Ја вам више нисам потребан, рекао сам све, што је касније потврђено и документацијом УБПОК-а, иако су десетине кривичних пријава које сам подносио у име „Отпора“ против највећих криминалаца Суботице и Србије заташкане у Тужилаштву, а и даље се заташкавају. (…)Уништили су Суботицу, а брак ДС-а и СПС-а уништио је Србију, јер је од тада јасно да ће борба против тајкуна и корупције у Србији бити обустављена. Било ми је јасно да обрачуна са криминалцима нема, него ће се лепо удружити ДС и СПС и наставити геноцид над грађанима Србије, по налогу својих тајкуна, као што су Мишковић, Беко, Костић, Пецони, Матијевић, Цептер, Чакањ, Цане, Драгић… и још неки. Они су купили читаву Србију и кроз приватизацију опљачкали, парама од дроге и оружја су је куповали. Тако су легализовали прљав новац, уништили привреду земље, а раднике оставили на улици и без посла. Све је то урађено смишљено, уз свесрдну логистику ДС-а, односно његових министара и високих функционера. (…)То су кривичне пријаве против Лајоша Чакања, Јожефа Касе, Гезе Кучере (случај „Минерва“), криминални стечај „Пионира“, „Агрокомбината“ који је продат „Викторија групи“, иза којих стоје Милија Бабовић, Ружица Ђинђић, Беба Поповић… Криминал се протегао и на Палић, чије обнављање се планира, а заташкавају се прљави послови око куповине хотела, иза којих су имена више руководилаца из Дирекције за развој града. Сигуран сам да је Оливер Дулић на брзину узео већи новац од Јожефа Касе, званог Дон Касино. Суботицу је уништио Каса, ДС и његова врхушка. Уништили су Суботицу због личних интереса, срушили су Позориште, заштићене зграде у центру града. По налогу инвеститора намештају послове преко ЈКП, пљачка се буџет града. Сигуран сам да је једини излаз револуција, јер нема другог начина да се заустави пљачка – написао је поред осталог Бранчи. Он је у пост скриптуму додао да прилаже документа УБПОК-а, која именују све актере мафије, и доказују да је истина све што је годинама тврдио, те да му је зато припремљен одстрел.”[3]

Из ока дојучерашњих колега, а нарочито оних из бившег „Отпора“ и војвођанских аутономаша, суза канула није. Ни суза крокодилска.

A contra, кануло им је.

Ди су наша војвођанска жита?

Да ли се грађани и сељаци Војводине питају ди су наша војвођанска жита? На слици: "Жито", рад Милана Коњовића из 1932. године.

О пропасти Фиделинке сам писао пре тачно годину дана[4]. У међувремену, пропао је и „генијално“ приватизовани „Север“, чијом „успешном“ приватизацијом су се хвалили, утркујући се, и војвођански аутономаши и они који се тренутно зову „регионалисти“. Када је Фиделинка пропадала, Пајтић је дословно обећао: “Чинимо све да се преко “Развојне банке” нађу средства која би подржала планове да фабрика хлеба и тестенина настави са радом и ја сам сигуран да ћемо је сачувати, иако је Фиделинка једна од многобројних компанија које су и под теретом светске кризе, али и грешака које су чињене у руковођењу дошла у прилично незавидну ситуацију[5]. Кад је неко стручан у области фидуцијарних правних послова древног империјалног поретка, можда ћете му поверовати да зна шта прича у околностима савременог, глобалистичког империјалног поретка. А још се и фирма о којој говори зове „Фиделинка[6]“. Међутим, преко „Развојне банке“ нису никад дошла средства за спас „Фиделинке“, иако је као што знамо, „тешка“ 850 милиона евра – новаца који у најмању руку припадају свим грађанима АПВ, бар по основу деценијског улагања у нафтну и металску индустрију[7]. Ди су наши новци? Аутономашке власти Војводине неће да нам кажу ди су. Коме одговара пропаст Фиделинке, питао се новосадски Дневник: „Компанија „Фиделинка„ отишла је у стечај због блокаде од преко 600 милиона динара. По речима стечајног управника, од пријављених 5,5 милијарди динара потраживања прихваћено је само 2,15 милијарде, а целокупна актива компаније је под хипотеком“[8].

Али, да ли се грађани и сељаци Војводине питају ди су наша војвођанска жита? Наиме, у нашој Војводини има око 540.000 хектара обрадивог пољопривредног земљишта. Након петооктобарских промена, ова земља је почела да се распродаје, а купци пољоприведих предузећа су јефтино почели да користе и земљиште које је остало у власништву државе, по основу „обавезног закупа“. До пада Коштуничине владе је продато око 110.000 хектара, а потом је „димна завеса“ игнорисања кризе и борбе за Корхецов статут од грађана и сељака Војводине прикрила да је до 2010. године (за свега две године!) продато још толико и сада смо у ситуацији да домаћи тајкуни, страни шпекуланти и мистериозни фондови и појединци располажу са 300.000 хектара на којима је некад расло наше жито. Пошто? 300.000 хектара најплодније земље у Европи распродато је, већим делом „на вечито“ за 280 милиона евра.[9] Је ли ово можда „пљачка века“? Да ли су се аутономаши бунили због ове распродаје? Нису. Они су тој распродаји дословно кумовали. Хоће ли се овом „приватизацијом“ бавити РТВ или Бе 92? А шта ви мислите?

Да подсетимо, министарка пољопривреде у Коштуничиној влади је била управо из Суботице. Док је изигравала „највећег опозиционара у Влади“, највећу пажњу јој је заокупљало питање „када ће бити ухапшен Ратко Младић“. Новинари су је упамтили због изјаве да „уопште нема појма са колико земље располаже држава“, а пољопривредници Мачве по ГМ соји која се необјашњиво појавила у Мачви током њеног мандата, иако је њен увоз, сејање и узгајање строго забрањено.

Qui bono?

Ко је добар: Salford (који се на време евакуисао), Ђорђе Ницовић, Absolut Ritern (мистериозни фонд са Британских девичанских острва), Миодраг Костић – односно МК комерц, Предраг Матијевић, Agrocor, ирски Baltic Popertу Investment, британски Ashmor invest, Ђуро Обрадовић из Канаде са још три партнера о којима јавност ништа не зна, Миле Јерковић, Маринко Пипунић (Финансијер ХДЗ из Осијека)[10], Octanoil, Astra Simit, а од недавно им друштво прави и фирма „Агропослови“.

„Фиделинкино“ меко брашно типа 400, постало је суботички производ који је понео титулу „најбоље из Војводине“. Војводина не може да чека да брашно „најбоље из Војводине“ почне да се прави од увозне пшенице и да испод овог „аутентично војвођанског бренда“ стоји презиме онога ради којега су многе, пре него што се обогатио, носиле беџ на коме је писало „ожени ме Чедо!“.

Мирослав Живанов, Вукоје Мухадиновић и Шарићи одавно послују катастрофално лоше. Упадљиво је да су међу оваквима само домаћа имена. Њима би до недавно требало придружити и име једног домаћег правног лица – „Фиделинку“ из Суботице.

Чија је „Фиделинка“? До недавно, „успешно приватизовани“ па упропаштени комбинат умећем Mowbray sistems LTD, Mineco AG, Alysun marketing LTD и Unicredit bank Austria AD, остао је дужан 60 милиона евра[11]. Како је регулисан овај огромни дуг знатно виши од цене моста „Близанац“ код Бешке, ради чије изградње се Србија задужила, а на коју аутономашима на памет није пало да потроше који динар[12]? Ко је то смогао снаге да „васкрсне“ ово предузеће? Градоначелник Суботице о томе није обавештен[13].

Закупац млина Фиделинке је власница лондонског предузећа „Агропослови“, Јелена Јовановић, без обзира на чињеницу да су „гласине“ о овом послу Јовановићи претходно одбацили[14]. Баш као и председник тзв. Владе Војводине, Јелена је пожурила да се унапред похвали обећањем да ће запослити 70 радника. Суботица је општина Војводине са највећим фондом пољопривредног земљишта под житом. Фиделинкини производи су поносно носили титулу „најбоље из Војводине“. Захваљујући „Правди“ сазнајемо да ће ова фирма убудуће „увозити сировину“, то јест жито, а „на амбалажи брашна ће писати име закупца“[15].

Војводина не може да чека да брашно „најбоље из Војводине“ почне да се прави од увозне пшенице и да испод овог „аутентично војвођанског бренда“ стоји презиме онога ради којега су многе, пре него што се обогатио, „отпорашице“ носиле беџ на коме је писало „ожени ме Чедо!“. „Гдје је благо ваше, ондје је и срце ваше“. Они којима сметају речи истине, могу да се сете речи фамозног „Кургана“ из клана „хајлендера“ у истоименом филму Расела Малкеја[16]There can be only one!“.

Туга и опомена

Бранчи није био „хајлендер“, већ несрећно дете наше равнице. Није му пало на памет да ускочи у владајући „клан“. Завештао је да његов прах поспу по граду који га је заборавио, а којег је волео и за којег се борио.

Наше новце су потрошили. На пљачку нису ставили тачку, како су обећали. У ствари, политички нихилисти би да искорене свако зрно „нашег жита“ изопаченим семеном из лабораторија глобалистичких господара човечанства.

Бранчи у Суботици није добио ни улицу, мада је то предложио Мирослав Еветовић[17]. Али, у Суботичком млину где се некада паковало брашно „најбоље из Војовдине“, паковаће се страно брашно, које ћемо плаћати оним што је остало од наших новаца. Оно ће носити презиме једног другог отпораша, који се много боље „снашао“. Војвођанским аутономашима то не смета. Њима смета Устав Србије и нарочито његова преамбула. То што је неко упропастио најбољу млинско-пекарску индустрију и што се страни производ пакује у кесу војвођанског бренда, не смета им ни мало. Онима који брукају социјалдемократију у Војводини сметају само производне инвестиције у привреду, па ноћом, ладом, гурају у поштанске сандуке грађана и сељака летке против њих, иако немају куражи ни да се на њима потпишу. Да нису довели до глади Војводину, смејала би им се.

У Војводини чији грађани и сељаци једу буђав хлеб, шећеране су распродате будзашто, уз сагласност и подршку аутономаша, који су ту срамоту представили као страну инвестицију. Преостали шећер су сакупили да направе лицидерско срце којим би да фасцинирају Штефана Филеа[18].

Сећа ли се ико Бранчија Николића?

Стиди ли се ико због трагедије Бранчија Николића?

Душан Ковачев: "Након петооктобарских промена, ова земља је почела да се распродаје, а купци пољоприведих предузећа су јефтино почели да користе и земљиште које је остало у власништву државе, по основу „обавезног закупа“. До пада Коштуничине владе је продато око 110.000 хектара, а потом је „димна завеса“ игнорисања кризе и борбе за Корхецов статут од грађана и сељака Војводине прикрила да је до 2010. године (за свега две године!) продато још толико и сада смо у ситуацији да домаћи тајкуни, страни шпекуланти и мистериозни фондови и појединци располажу са 300.000 хектара на којима је некад расло наше жито." На слици: "Жито и јабланови", рад Милана Коњовића из 1972. године. Фото: Галерија Милана Коњовића

Упутнице:


[1] У затвор због тужбе Миодрага Костића, Блиц, 11. 8. 2008.; Ковачев, Душан: Тајни пројекат ре-аутономије Војводине, НСПМ, септембар 2008.

[2] Марјанов, Е. – Национални грађански, 30. 3. 2011.

[3] Харминц, Н. – Cogito ergo, 9. 4. 2010. Извор садржи и фотографије Бранчијевог опроштајног писма преузете са сајта „Пешчаник“.

[4] Ковачев, Душан – Фиделинка – Бесконачна пропаст, Фонд Слободан Јовновић, 26. 10. 2010.

[5] Лалош Весна и В. С: Пропадање усред „житнице Европе“, Економист магазин бр. 536, 26. 8. 2010.

[6] Fidelis, e – веран, искрен, поштен, сигуран.

[7] Ковачев, Душан – Зашто металска индустрија Војводине нема новаца, Фонд Слободан Јовановић, 28. 9. 2011.

[8] Дневник, 19. 9. 2011.

[9] Лакетић, М. – највише поседују Ницовић и Мишковић, Блиц, 30. 10. 2008.; Стаматовић, Милица – Странци вребају из прикрајка, Илустрована Политика, 2009.; Томчић, Славица – Хрватски тајкун купио српску земљу, Политичке анализе, 7. 7. 2011.; Светлана Палић, Тајкуни власици најплодније земље у Србији, Блиц, 5. 7. 2011. стр. 12.

[10] Томчић, Славица – Хрватски тајкун купио српску земљу, Политичке анализе, 7. 7. 2011.

[11] Ковачев, Душан – Фиделинка – бесконачна пропаст, фонд Слободан Јовановић

[12] Ковачев, Душан – Поглед на Војводину с моста код Бешке, Фонд Слободан Јовановић, 4. 10. 2011.

[13] В. Л. – Фиделинкини млинови поново раде, Данас, 10. 11. 2011.

[14] Чеда није у послу са брашном, али супруга јесте, Правда, 27. 10. 2011.

[15] Харминц, Н. – Супруга Чеде Јовановића отворила млин, Правда, 9. 11. 2011.

[16] Higglander, 1986.

[17] Отворено писмо Мирослава Еветовића, Парк Палић, 11. 7. 2011.

[18] Ковачев, Душан – Најскупље лицидерско срце у Европи, фонд Слободан Јовановић, 28. 10. 2011.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: