Зашто металска индустрија Војводине нема новаца?


Може л` когод други да буде крив за то што је аутономашка бирократија „европске регије“ присвојила сав финансијски капитал металске индустрије у Војводини национализацијом Металс банке? Ако се наши металци сећају како им је било пре петнаест година, зар се не сећају и да је новцима њихове привредне гране основана финансијска установа коју је власт претворила у „Развојну банку Војводине“?

Душан Ковачев: Металска индустријска грана Војводине је створила капитал којег је аутономашка бирократија усисала у Развојну банку Војводине, домогавши је се за тек нешто више од четири милиона евра. У томе су јој помогли коалициони партнери „за европску Србију“ из Београда. Металци у Војводини данас можда добијају тек по коју мрвицу са „астала“ за којим се госте први међу нашим аутономашима, чија бирократија се увелико упустила у прескупи пројекат стварања дипломатије „европске регије“. За то време, стандард металских радника Војводине пао је испод албанског, с перспективом губљења радног статуса - незапослености.

Конверзија историјских права преживеле епохе брукањем процеса реституције

Док нашу отаџбину транжирају на њеном путу кандидатуре за ЕУ, води се јавна расправа о реституцији. И војвођански аутономаши су одмах истакли своје захтеве. Предмет реституције је обнова имовинских права приватних лица која су Брозови комунисти неправилно одузели пре шест деценија.

Безобразно и безобзирно, како доликује пионирима на „Титовом путу“, војвођански аутономаши би да се по основу противприродног стварног права једне Брозове ДПЗ[1] домогну што већег капитала који је пре шездесет година отет од Југославије и разних физичких и правних лица са територије Војводине. Зло је у томе што ће Влада Србије, по свему судећи, пристати да то противприродно „историјско“ право засновано на давно укинутом ЗУР-у и Уставу СФРЈ из 1974. године васкрсне, па га конвертује у неки облик јавног власништва под управом војвођанске аутономашке бирократије. Ради се о капиталу којег су Брозови комунисти бар формално сматрали власништвом „радних људи и грађана“ Војводине и давали на управу „радничким саветима“. Сад се две бирократије договарају који ће „тал“ овог капитала препустити на милост и немилост неспособним аутономашима, који су нашу Војводини већ довели до ивице банкрота.

Најгоре од свег зла, овај противприродни процес се „друштвеним договором“ бирократије „европске Србије“ и „европске регије“ силом уклапа у процес „реституције“, под командом онога који нам је почетком миленијума представљен као enfant terrible српске економске транзиције, човека који се deus ex machine појавио у отаџбини по паду Милошевића у улози генија транзиције и дао тврду веру да ћемо стећи чланство у ЕУ до 2007. године.

Сасвим је сумануто поверавати јавно власништво бирократији без осећаја за јавну ствар, која је за непуне две године довела Војводину до банкрота[2], а чија финансијска паланка[3] је већ почела процес оптерећивања јавне својине огромним дуговима[4], пошто није кадра да оствари добит коју неће одмах развући најновија генерација припадника нове класе[5]. У евро – аутономашкој логореји о реституцији права САП Војводине, општа јавност је сасвим збуњена, пошто медији све време говоре о „враћању“ имовине бивше САП Војводине. Јавност не схвата праве намере аутономашке бирократије, која хоће да некадашње облике социјалистичког власништва конвертује у јавно власништво Покрајине, па да га подложи комерцијалним (претежно страним) банкама као гаранцију ради нових зајмова којима ће доћи до „лаког кеша“.

Готово је незапажено прошла и озбиљна сумња коју је у овом смислу изнела једна опозициона странка Војводине: „Ривалитет између дела ДС коју предводи Бојан Пајтић, а функционише у Војводини, и оног дела коју предводи Борис Тадић, а функционише на републичком нивоу, погубан је за грађане. Наиме, тај аутономашки део који предводи Бојан Пајтић очигледно се одлучио за заобилазни пут, уцењујући централну власт да направи корак даље у овом закону о јавној својини, што би омогућио да се локална самоуправа односно покрајинска власт задужи тако што би овај пут хипотекарно заложила пруге локалног карактера. Али, онај проевропски Тадићев део очигледно нема разумевање за то[6]“.

„Ди су новци“ металске индустрије Војводине?

Они који у Војводини памте даље од „фруштука“, могу да се подсете како је аутономашко начело бирократске злоупотребе јавног власништва задуживањем недавно извршено у пракси на имовини града Новог Сада[7]. Нешто раније је већ извршено на финансијском капиталу металске индустрије Војводине, преузимањем Металс банке[8], на коју су успешно кидисали војвођански аутономаши.

Наиме, током деведесетих година, водећа предузећа металске индустрије Војводине су се удружила у концерн „Металс“ и својим финансијским средствима формирала Металс банку. По свему судећи (а што аутономашка бирократија Војводине крије), у ову Металс банку је уложен и највећи део наших новаца остварених делимичном приватизацијом НИС-а[9]. Металс банка је, затим, политичким договором бирократија „европске Србије“ и „европске регије“ одмах суштински национализована у корист Покрајине, па преименована у Развојну банку Војводине, над чијим средствима су пуну контролу приграбили новосадски аутономаши.

Капитализација РБВ износи преко 800 милиона евра! Аутономашка бирократија се домогла контроле над њом вршећи „докапитализацију“ улагањем тек нешто више од четири милиона евра. Не треба више да се питамо ни „ди су наши новци“, ни „код кога су наши новци“. Сада је сасвим јасно „ди су“, а јасно је ваљда и шта на окупу држи чудновате „проевропске рогове“ у аутономашкој врећи. У новосадском „зверињаку“ је најмаснији лонац наше Војводине, а доступан је само бирократији новосадске финансијске паланке и ономе кога они припусте јер им је политички подобан.На слици: Зграда Развојне банке Војводине - некадашња Металс Банка.

Кад се говори о проблемима привреде у Војводини и сиромаштву њених грађана и сељака, мора се имати на уму коликим то капиталом располаже аутономашка бирократија. Подаци од 27. 9. 2011. године говоре да је тржишна капитализација[10] РБВ износила 860.946.541.977 динара при курсу EUR/RSD101,9064, односно USD/RSD75,3244 којег је истог дана утврдила НБС[11]. Ако се сетимо да се аутономашка бирократија домогла контроле над финансијским капиталом РБВ вршећи „докапитализацију“ „улагањем тек нешто више од четири милиона евра“[12], не треба више да се питамо ни „ди су наши новци“, ни „код кога су наши новци“. Сада је сасвим јасно „ди су“, а јасно је ваљда и шта на окупу држи чудновате „проевропске рогове“ у аутономашкој врећи. У новосадском „зверињаку“ је најмаснији лонац наше Војводине, а доступан је само бирократији новосадске финансијске паланке и ономе кога они припусте јер им је политички подобан.

Социјални проблем не занима ни аутономашку бирократију, ни финансијску олигархију новосадске финансијске паланке

Стање у металској индустрији Војводине је, иначе, катастрофално. Радници металске индустрије Војводине, чијим новцима је развијан финансијски капитал војвођанске бирократије, планирају да организују јавни протест 25. октобра. А кад је окупљен финансијски капитал ове привредне гране, пре деценију и по, петнаест хиљада радника је било запослено у њој. Да подсетимо, то је доба када је на власти био Милошевићев режим, оптерећен ратом и санкцијама.

На жалост, синдикат металских радника још увек не види стварног виновника стања сопствене привредне гране у Војводини: „Некада је наша фабрика била у десет најбољих у Србији и нисмо имали ни динара дуга. Бивши власници су направили огроман дуг и практично нас довели до дна. Поднели смо тужбе против њих, али се до сада није ништа десило. Град ништа не чини да нам поправи ситуацију, а једини који се уопште труди да нам помогне је покрајински секретар за рад Мирослав Васин. Ми нисмо у стању да набавимо репро материјал, а и све што зарадимо ће отићи на исплату десетак радника који су тужили фирму. Ако нам је већ држава послодавац, онда нека брине о својим запосленима[13]“.

И даље даје резултате популистичка техника којом аутономашки „Понтифекс“ шаље Мирослава Васина као утешитеља међу раднике, свуда где год се јаве озбиљни социјални проблеми и проблем незапослености, уместо да им пошаље банкаре Развојне банке, који манипулишу њиховим новцима. Међутим, у праву је председник одбора Самосталног синдикада металских радника Војводине, Владо Миљуш када каже како „изгледа као да неко хоће намерно да уништи све домаће фабрике које се баве прерадом метала“. Али, синдикалци морају да се сете каква је била судбина њихових новаца пре много фруштука:

Металска индустријска грана Војводине је створила капитал којег је аутономашка бирократија усисала у Развојну банку Војводине, домогавши је се за тек нешто више од четири милиона евра. У томе су јој помогли коалициони партнери „за европску Србију“ из Београда. Металци у Војводини данас можда добијају тек по коју мрвицу са „астала“ за којим се госте први међу нашим аутономашима, чија бирократија се увелико упустила у прескупи пројекат стварања дипломатије „европске регије“. За то време, стандард металских радника Војводине пао је испод албанског, с перспективом губљења радног статуса – незапослености. Крајње је време да металски радници Војводине питају аутономашку бирократију: „ди су наши новци“, а сви грађани и сељаци Војводине добро размисле зашто је одговор наших аутономаша на сва њихова питања: „Београд је крив“. За много тога јесте био одговоран Београд, али је тај Београд одавно онемоћао.

У међувремену, наши аутономаши су у сред наше Војводине створили још један „Београд“. Тај „Београд“ је Војводини много црњи, много је алавији и много неспособнији.

Душан Ковачев: "Металци у Војводини данас можда добијају тек по коју мрвицу са „астала“ за којим се госте први међу нашим аутономашима, чија бирократија се увелико упустила у прескупи пројекат стварања дипломатије `европске регије`. За то време, стандард металских радника Војводине пао је испод албанског, с перспективом губљења радног статуса - незапослености." На слици: Пајтић и Павличић у фабрици "Петар Драпшин" у Новом Саду обећавају "куле и градове", говоре о развоју, напретку, запопшљављању и бољем стандарду - свему што нестаје под њиховом бирократском управом у аутономашкој "европској регији".

Упутнице:


[1] „Друштвено политичка заједница“је била уставна категорија позног Брозовог поретка у Југславији, која је представљала еуфемизам за државу на федералном, покрајинском и локалном нивоу. Употребом ове неприродне, идеолошке конструкције, популистичкао руководство југословенских комуниста је настојало да прикаже како под њиховом управом одумиру држава и грађанско право, да би доказали успех напретка друштва на путу из социјализма ка комунизму.

[2] Савић, Б. Д. – Пастор: Војводина пред банкротом, Дневник, 21. 7. 2011.

[3] Ковачев, Душан – Новосадска финансијска паланка, Нема шале, фебруар 2009.

[4] Ковачев, Душан – Муниципалне обвезнице и војвођанско аутономаштво, Фонд Слободан Јовановић, 18. 7. 2011.; Ковачев, Душан – Аутономаши новосађане превели „жедне преко воде“ на Видовдан“, Видовдан, 28. 6. 2011.

[5] Ђилас, Милован – Нова класа, Лондон, 1951.

[6] Ержебет Марјанов – Шандор Егереши: Секретар скупштине отказао седницу без мог знања, Национални грађански, 13. 9. 2011.

[7] Ковачев, Душан – Муниципалне обвезнице и војвођанско аутономаштво, Фонд Слободан Јовановић, 18. 7. 2011.

[8] Ковачев, Душан – „Национализација“ Металс Банке, Фонд Слободан Јовановић, 17. 8. 2009.

[9] Ж. Л. – Новац од НИС-а купује „Металс банку“, Блиц, 27. 6. 2009.

[10] Појам тржишне капитализације привредног субјекта предстаља његову вредност одређену трговањем деоница тог предузећа на берзи. Утврђује се множењем броја акција помноженим са закључном вредношћу акције.

[11] http://www.belex.rs/clanovi/clan/57320 Ранији управник Металс Банке, који се својевремено успротивио удруженом подухвату две савезничке и „проевропске“ биократије, априла 2011. године су сустигли проблеми с кривичним законодавством, због сумње да јој је нанео штету од преко милијарду и шесто милиона динара и пословању са Шарићевом групом. Видети: Ухапшен бивши директор Металс Банке Ананије Павићевић, Радио 021, 12. 4. 2011.

[12] Саопштење поводом докапитализације Металс банк; БС посл. Магазин, 17. 7. 2009.; Ковачев, Душан – „Национализација“ Металс Банке, Фонд Слободан Јовановић, 17. 8. 2009.

[13] Четник, Г. – Топи се војвођанска металска индустрија, Дневник, 26. 9. 2011.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: