Драго Његован: Пресуда Кепиру је ругање праву и правди!


Фонд Слободан Јовановић је интервјуисао др Драга Његована поводом пресуде мађарског суда којом је Шандор Кепиро, и поред сведочења очевидаца ослобођен кривичне одговорности за учешће у новосадској рацији 1942. године.

Драго Његован: Суђење Шандору Кепироу у Будимпешти, могу да упоредим са суђењем Андрији Артуковићу у Загребу, који је осуђен, али који је у ствари доведен у Загреб да умре у Домовини, уз пуну лекарску негу изнемоглог старца. Болно за жртве, подстицајно за данашње и будуће злочинце. Ослобађајућа пресуда за Шандора Кепироа је ругање праву и правди.

Др Драго Његован, музејски саветник и виши научни сарадник, политиколог је из Новог Сада, са искуством асистента Економског факултета и предавача Педагошког факултета. Током дугогодишњег рада у Музеју Војводине, бавио се новијом историјом Војводине. Посебна тема Његовановог рада, која је на жалост поново актуелна, била је и остала утврђивање историјске истине о новосадској рацији 1942. године. Приређивач је публикације Рација: III група масовних злочина из 2009. године, и научних радова: Пресуда Врховног суда Војводине деветорици најодговорнијих за ратне злочине почињене током рације у јужној Бачкој, 2008; Један мање познати извештај о „рацији“ у јужној Бачкој 1942. године, 2009; Злочини окупатора и њихових помагача у Војводини против Јевреја, 2011. године.

* * *

Током 1942. године су у Бачкој извршени масовни злочини окупатора против Срба и Јевреја. Јасно је да је мотив извршилаца масакра био пљачка, али колики је значај антисемитизма и воље окупационог режима за насилну промену етничке структуре становништва Јужне Бачке? Може ли се рећи да је злочин рације из 1942. године био акт геноцида?

Његован: Током јануара 1942. године у јужној Бачкој су мађарски окупатори извршили масовни злочин против Срба и Јевреја. Убили су преко 4.000 цивила – Срба и Јевреја. Међутим, тада масовни злочини мађарских окупатора нису почели, нити су се с тим завршили. С једне стране, током саме окупације и одмах после ње, дакле, априла 1941. године, убијено је више хиљада Срба (током инсценираних, дакле непостојећих борби с „четницима“). С друге стране, уследило је протеривање српских колониста из међуратног периода, али и једног дела староседелаца. С треће стране, мађарски окупатори су један број Срба колониста и то комплетне породице ставили у концентрационе логоре, у којима су они масовно умирали, највише у Шарварском логору.

Циљ масовних злочина из 1941. године је насилно мењање етничке слике окупираних територија Бачке и Барање. Тзв. рацијом, тј. масовним злочином из јануара 1942. године, настављена је реализација истог циља. Пљачка убијених Срба и Јевреја је важан мотив непосредних извршилаца, али то је секундаран циљ у односу на претходно наведени. Војни циљ „рације“, угушивање устаничких акција и предупређивање потенцијалног устанка, само је маска за два претходна циља, „проређивање“ Срба (јер многобројни убијени српски свештеници свакако нису могли бити комунисти – устаници) у Шајкашкој као доминантно српском етничком простору и Новом Саду као духовном и културном, па и привредном центру Срба.

Документи мађарских власти из тог периода потпуно потврђују тезу да је циљ „рације“ убијање што више Срба као етникума и власника земље, као и убијање Јевреја због пљачке њихове имовине. Дакле, реч је о геноцидним намерама мађарских окупатора према Србима. Мађарске власти су се постарале 1944. године да буду активни фактор у холокаусту Јевреја. Према томе, сви одговорни за масовне злочине током „рације“ 1942. одговарају не само за масовни ратни злочин, већ за злочин геноцида. А тај злочин не застарева. већ се гони док год има живих починилаца.

*Режим Миклоша Хортија је поводом новосадске рације из 1942. године режирао правосудну фарсу, којом је приказао тобожњу вољу да осуди починиоце злочина чији садизам је за чудио чак и нацистичке немачке окупаторе. Након другог Светског рата је Мађарско правосуђе такође гонило починиоце ових злочина. Како Шандор Кепиро, једини још живи починилац новосадског масакра, успешно измиче правди више од пола века.

Његован: Масовни злочини почињени током „рације“ 1942. године веома брзо су постали познати и југословенској избегличкој влади, али и савезницима из Анти-хитлеровске коалиције. Мађарска влада је била свесна да ће као држава одговарати због тога, па је приредила две фарсе од суђења: најпре суђење жандармима, а потом и војницима, уз омогућавање бега у Немачку.

Суђења после рата су нешто друго. Послератна Мађарска је судила онима који су њој као држави нанели штету, а одговорне за „рацију“ је морала изручити Југославији. Неки од изручених суђени су и тамо и овде, али за различите кривице, као нпр. Ференц Сомбатхељи, начелник мађарског генералштаба. Шандор Кепиро, као 17. на списку одговорних из реда војних и жандармеријских лица Покрајинске комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, код нас није суђен јер није био доступан. Побегао је у Аргентину, као што су побегли и један Анте Павелић, архи-злочинац, и многи други.

Дакле, Кепиро спада у многе који су избегли правди. Када је постао доступан, требало га је изручити у Нови Сад, да му се суди за „рацију“ у Новом Саду. Зашто се то није десило, треба питати министре правде и Мађарске и Србије.

Недавно је питање злочина рације у Јужној Бачкој поново постало актуелно и нарочито болно. Шандору Кепиру је коначно поново суђено у Мађарској, али је ослобођен због недостатка доказа, иако се током суђења појавио сведок који је тврдио да је очевидац Кепировог издавања наређења убијања неколико десетина људи током новосадске рације. Зар ово сведочење за мађарско правосуђе није „довољан доказ“?

Ослобађајућа пресуда за Шандора Кепироа је ругање праву и правди. Докази његове кривице су: с једне стране учешће у једном, с врха организованом геноцидном, удруженом злочиначком подухвату и с друге стране хиљаде жртава, деце, жена, мушкараца, превасходно Срба и Јевреја. Нису, ваљда, жртве криве? Зна се реон његовог дејства, а знају се и жртве из тог реона. Уосталом, има и сведока, Па чак и да нема живих сведока, постоје документи, фотографије, ланац командовања – и невине жртве. На слици: Мађарска жандармерија током спровођења убилачке рације у Милетићевој улици у Новом Саду 1942, године.

Његован: Ово тзв. суђење Шандору Кепироу у Будимпешти, могу да упоредим са суђењем Андрији Артуковићу у Загребу, који је осуђен, али који је у ствари доведен у Загреб да умре у Домовини, уз пуну лекарску негу изнемоглог старца. Болно за жртве, подстицајно за данашње и будуће злочинце. Ослобађајућа пресуда за Шандора Кепироа је ругање праву и правди.

Докази његове кривице су: с једне стране учешће у једном, с врха организованом геноцидном, удруженом злочиначком подухвату и с друге стране хиљаде жртава, деце, жена, мушкараца, превасходно Срба и Јевреја. Нису, ваљда, жртве криве? Зна се реон његовог дејства, а знају се и жртве из тог реона. Уосталом, има и сведока, Па чак и да нема живих сведока, постоје документи, фотографије, ланац командовања – и невине жртве.

Да ли је суд који је ослободио Шандора Кепира одговорности, током суђења икако консултовао научне установе и научне истраживаче из Војводине, који су се стручно и систематски бавили злочином у којем је он био саизвршилац? Јесу ли користили архивску и другу грађу прикупљену током деценија о злочину који се десио овде? Је ли тражено вештачење од било које специјализоване установе или стручњака из Војводине?

Његован: Не знам шта је суду у Будимпешти достављено као доказни материјал. Није ми познато да је неко из Архива Војводине и Музеја Војводине био ангажован од нашег тужилаштва да припреми документе. Експерти за овај масовни злочин мађарских окупатора, као што је Звонимир Голубовић, аутор научне монографије „Рација у јужној Бачкој 1942“, нису консултовани.

Сам суд се није обратио ни једној надлежној установи у Новом Саду поводом овог суђења, а подразумева се да би суд требало то да уради, чак и кад то тужилаштво пропусти. Праве размере рације у јужној Бачкој 1942. могу се сагледати из књиге Звонимира Голубовића Рација у јужној бачкој 1942., објављена 1992. године, књига проф. др Александра Касаша Мађари у Војводини 1918–1946, објављена 1995, стенографски записници са суђења главноодговорнима за рацију у јужној Бачкој 1942. године, објављена 2008, затим књиге др Ђорђа Лопичића Мађарски ратни злочни 1941–1945: пресуде југословенских судова, те књиге Енике А. Шајти Мађари у Војводини 1918–1947, обе из 2010. године.

На слици: Не знам шта је суду у Будимпешти достављено као доказни материјал. Није ми познато да је неко из Архива Војводине и Музеја Војводине био ангажован од нашег тужилаштва да припреми документе. Експерти за овај масовни злочин мађарских окупатора, као што је Звонимир Голубовић, аутор научне монографије „Рација у јужној Бачкој 1942“, нису консултовани. Сам суд се није обратио ни једној надлежној установи у Новом Саду поводом овог суђења, а подразумева се да би суд требало то да уради, чак и кад то тужилаштво пропусти. На слици: Шандор Кепиро измиче правди током суђења 2011. године. Фото: Независне новине

Како гледате на скандалозну прошлогодишњу посету Петера Егнера, „пионира“ убијања Јевреја гасом у Европи? Егнер се успешно „крио“ у Аргентини, а пред смрт је посетио родну Црвенку, током једне посете завичајаца Војводини. Дошао, фотографисао родну кућу и вратио се у Аргентину где је умро у незаслуженом спокоју.

Његован: Са Петером Егнером је сличан случај као и са Шандором Кепироом, као са усташицом Надом Шакић, али и многим другима. Избегли су правди више деценија, време се променило, нацистички идеали, бар кад су Срби у питању, реализују се легално, уз подршку тзв. међународне заједнице (тј. Запада), у коме су данас земље и народи који су током Другог светског рата били на супротним странама.

Могу само још да се уздам у Божију правду, односно да ће злочинци горети у паклу. Били они суђени или не, ослобођени или осуђени, они су ратни злочинци, односно они су злочинци. Довољно је да ми то знамо, и да остане записано.

Ми треба да објавимо јединствену листу ратних злочинаца, које су сачиниле надлежне комисије после рата, и да поред њихових имена ставимо напомене: ликвидиран, осуђен и обешен, осуђен и стрељан, осуђен на временску казну, избегао правди, па чак и ослобођен од суда тог и тог. То би било довољно.

Недавно је Град Нови Сад укинуо Комисију за обележавање новосадске рације, а бројне невладине организације које себе промовишу за носиоце савременог антифашизма, пре пар година, тукле су се са групом „скинхедса. Међутим, њихова реакција поводом Егнерове посете, скандалозне ослобађајуће пресуде Кепиру и укидања поменуте Комисије, била је врло млака, а ни власти Војводине свему овоме не придају значај. Губе ли антифашистичке традиције у Војводини садржину, усмерава ли се антифашизам на споредни колосек, стиди ли се Војводина своје антифашистичке прошлости или је у питању нешто треће?

Његован: Војводина нема разлога да се стиди своје антифашистичке, антинацистичке и анти-окупаторске прошлости. Међутим, када погледамо споменике жртвама окупације, усташтва, фашизма и нацизма, њихово пропадање, њихову запуштеност, питамо се ко се све у Војводини мора стидети.

Власт је најодговорнија. Актуелна власт је одговорна за стање ствари данас. Додворавање наследницима јучерашњих окупатора је један вид квислиншког понашања. Они који претендују да говоре и врше власт у име Срба на то немају морално право, немају чак ни разлога који се зове одржање на власти.

Кад су у питању зочини фашиста и окупатора из Другог светског рата, све више се говори о „жртвама рата“, а све мање о „жртвама окупатора“, с тенденцијом да се жртве окупатора приброје општем броју свих погинулих током овог рата, без обзира јесу ли се борили на страни антифашиста или сила осовине. Већ се говори како је Шандор Кепиро „процесуиран“, што је еуфемизам којим се прикривају скандалозна ослобођења неких злочинаца. Још горе, чули су се дрски коментари како је суђење Шандору Кепироу „последњи случај да је неко `процесуиран` због злочина из Другог светског рата“. У Украјини је чак формално вршена рехабилитација Хитлеровог квислинга Степана Бандере, у Естонији поносно марширају ветерани јединица које су се бориле у походу Сила Осовине, а у Војводини је формирано удружење Хонведа, под називом „ветерана Другог светског рата“. Политички таблоиди скрећу пажњу на појаву „фашизма“ тамо где је не може бити – међу Србима. Стална тема је један спис који је, иако крајње сумњивог ауторства, приписан владици Никоалју, а сасвим је заборављена антисемитска кампања листа „Мађар Јелен“, који је у Суботици издаван на мађарском језику. Налазимо ли се упроцесу релативизације злочина Другог светског рата, декриминализације „јунака“ Сила осовине и систематског девалвирања борбе против антисемитизма?

Његован: Термин, односно синтагма „жртва рата“ је општи појам. По овом појму, и Хитлер је жртва рата. Међутим, аналитички гледано, жртве рата можемо поделити на вине и невине, на мушке и женске, на децу, омладину па до старих, на војне и цивилне итд. Треба утврдити све жртве рата и сместити их у њихове рубрике, не изостављајући ону о верској и националној припадности, јер су те две карактеристике које се у највећем броју случајева и поклапају, разлог страдања. То је неопходно да би се избегле манипулације и да би се сагледали „учинци“ рата. То сагледавање за све стране може бити поучно, односно одвраћајуће. Зна се да је од свих жртава рата Срба преко 50%, тј. више него свих других заједно.

У Војводини је ове године подигнут споменик Јаношу Дамјаничу, генералу који је био један од најважнијих предводника војске, чији циљ је био уништење Војводине у рату 1848-1859. године. Током рата су Кошутови побуњеници даноноћним артиљеријским бомбардовањем сасвим разорили Нови Сад, док су трупе чијој је војсци припадао Дамјанич, негде са оне стране Римских Шанчева надирале да пробију одбрану Српске Атине. Данашње политичке власти Војводине нису имале ништа против подизања споменика Дамјаничу, а неки мађарски политичари на највишим функцијама у власти Војводине су чак поздравили тај чин. Прети ли Војводини декриминализација историјских злочинаца који су убијали њене грађане и сељаке и уништавали њена села и градове?

Његован: Рехабилитација квислинга, који не морају бити нацисти/фашисти, је последњих година, па и деценија тренд у Европи. Врши се рехабилитација чак и осуђених ратних злочинаца. Тако је пре неколико година у Мађарској рехабилитован Ференц Сомбатхељи, док је министарка правде била Ибоја Давид, који је стрељан на Петроварадинској тврђави 1946. године баш због „рације“.

Некима је стало да злочинце рехабилитују, да би могли наставити где су они стали, а другима није стало да се то спречи или бар да кажу (званично) да се са тиме не слажу. А ћутање је бар донекле знак одобравања. Да би прави фашисти и нацисти били мање зли него што јесу, њихове одлике се приписују и онима (огромној већини Срба) који с тим немају ништа заједничко, односно који се боре притив савремених појава фашизма и нацизма.

Врши се замена теза, замена улога, односно одређују будуће улоге: негативцу, иако то није, следи казна. Као члан српског дела међуакдемијске комисије САНУ и Мађарске академије наука, која је именована крајем 2010. године с циљем да проучи спорна питања српско-мађарских односа, а нарочито збивања током Другог светског рата, морам да изнесем једну забрињавајућу чињеницу. За разлику од мађарског дела комисије, која је за 2011. годину добила од мађарске државе средства за рад (100.000 евра), ми од наше државе нисмо добили још ни један динар, што значи да нам није омогућено да радимо. То ће имати тешке последице по истину, а тиме и по српске националне интересе.

Врховни суд Војводине је давно пресудио десеторици најодговорнијих за ратне Злочине почињене током рације у јужној Бачкој. У Новом Саду је организован протестни скуп поводом судског ослобађања од кривице виновника масакра над Новосађанима током рације 1942. године. Да ли би по вашем мишљењу наше надлежно тужилаштво требало да покрене поступак против Шандора Кепира у Новом Саду где је он наредио масакр? Уосталом, зар немамо тужилаштво у чијој надлежности су ратни злочини?

Његован: Споменик Јовану Дамјанићу, српском издајнику и мађарском приврженику, који је као ратни злочинац осуђен и обешен у Араду 1849. године, подигнут је споменик у бачком већинском мађарском граду, као поклон мађарског града из Мађарске. То је данајски поклон који лојална мањина не би примила, нити би то иоле нормална власт дозволила. Али, код нас је данас све могуће. Он је био анти-српски и анти-аустријски генерал мађарских хонведа и нема нико право да га афирмише и слави, бар када је у питању држава Србија. Питање је има ли ту Србије, где се налази споменик Јаношу Дамјаничу. Буде ли ту српске државе, споменика неће бити, не буде ли је дигнуће се у скорој будућности споменици и кривцима за злочине почињене у „рацији“ 1942.

Јесу ли претходно наведени проблеми у вези с развојем покета за изменом статуса Аутономне покрајине Војводине у Србији?

Његован: Потпуно разумем политичаре српских Мађара када се боре за аутономију (или више од тога) Војводине. Следе свој национални интерес. Такође разумем политичаре Мађаре са територије Војводине зашто се нису борили за аутономију Војводине док је била у саставу Угарске или под окупацијом Мађарске за време Другог светског рата. Не разумем Србе који се данас боре за аутономију Војводине. Следе ли и они само сопствени (властодржачки) интерес, или и неки интерес који је супротан српским националним интересима?

Шта нам можете рећи о недавним демонстрацијама, које су одржане у Новом Саду поводом његовог скандалозног „ослобађања“ Шандора Кепира од кривичне одговорности за учешће у новосадској рацији 1942. године?

Његован: Новосадске демонстрације треба да буду против нашег тужилаштва, а не мађарског суда. Зашто би данашњи мађарски суд судио другачије од оног мађарског суда који је судио 1943. и 1944. починиоцима „рације“. Уосталом, ко је судио Хортију? Мађари нису, а нису ни савезници из Антихитлеровске коалиције. Наша држава треба да гони све ратне злочинце, да им суди и да их кажњава. Зашто би се Кепиро ту разликовао од својих надређених и подређених којима је суђено у Новом Саду?!

Драго Његован: "Споменик Јовану Дамјанићу, српском издајнику и мађарском приврженику, који је као ратни злочинац осуђен и обешен у Араду 1849. године, подигнут је споменик у бачком већинском мађарском граду, као поклон мађарског града из Мађарске. То је данајски поклон који лојална мањина не би примила, нити би то иоле нормална власт дозволила. Али, код нас је данас све могуће. Он је био анти-српски и анти-аустријски генерал мађарских хонведа и нема нико право да га афирмише и слави, бар када је у питању држава Србија. Питање је има ли ту Србије, где се налази споменик Јаношу Дамјаничу. Буде ли ту српске државе, споменика неће бити, не буде ли је дигнуће се у скорој будућности споменици и кривцима за злочине почињене у „рацији“ 1942. године". На слици: Срби бране своју Војводину од Кошутових хонведа у Боју на Иђошу 1848. године, цртеж из XIX века.



О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: