Капитулација културне политикe „европске Србије“ на Косову?


Ој давори, ти Косово равно!
Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога…

народна песма

Марко Алексић: Поред недостатка правног и стручног основа, представници параинституција културе са Косова и Метохије имају и проблем стручне етике. Поменути представници тзв. Владе лажне државе косовских Албанаца, музеја у Приштини, као и свих осталих паралелних институција културе, нису показали неопходну стручну етику у заштити целокупне културне баштине, нарочито српске баштине, чак ни у околностима када је она била изложена најагресивнијем уништавању на Косову и Метохији. Разарања српске културне баштине након уласка НАТО-снага августа 1999. године, као и током дешавања 17. марта 2004. године добро су позната, али током ових драматичних догађаја поменуте параинституције културе остале су само неми посматрачи суровог уништавања српске културне баштине, а ниједна од њих, као ни било ко од албанских стручњака, није никад осудила ово уништавање.

Почетком маја 2011. године, власти лажне државе Косово најавиле су дипломатску акцију како би се домогле културних добара која потичу са Косова и Метохије, а која се налазе у Београду, у поседу музеја у Приштини и Народног музеја у Београду. У име музеја Косова иступио је археолог Хаџи Мехметај, некада директор Института за заштиту споменика и регионалног музеја у Приштини, а у име тзв. Владе лажне државе Косово министар за културу, Мемли Краснићи. Њихова теза је да поменути предмети потичу са Косова и да због тога држава Србија треба да их врати привременим институцијама на Kосову и Метохији. Поред ових изјава, тзв. Влада лажне државе Косово је 16. маја и знанично најавила да ће на преговорима са представницима државе Србије у Бриселу бити отворено и ово питање.

Ради се о археолошким и етнографским експонатима који су, за потребе изложбе `Археолошко благо Косова и Метохије`, која је организована у галерији Српске академије наука и уметности, и етнографске изложбе која је, такође пред ратна дешавања 1999. године, одржана у Конаку Кнегиње Љубице, били пренети у Београд. Сви поменути експонати су стручно обрађени, заштићени и публиковани, а недавно је у Етнографском музеју у Београду одржана и изложба `Етнографско наслеђе у фундусу Музеје у Приштини` где су представљени неки од 2.000 експоната, док је укупно 30.000 хиљада етнографских експоната овог музеја остало у Приштини.

Поменуте изјава Албанаца са Косова и Метохије представљају, заправо, понављање захтева који је већ више пута изношен у различитим околностима, а овог пута је још једном актуелизован поводом преговора који се одвијају у Бриселу. Сличне изјаве чуле су се од стране појединих представника нелегалних инситуција културе са Косова и Метохије и раније током сличних преговора, а порекло им је углавном у околности да се повраћај ових експоната помиње у пропалом Ахтисаријевом плану (Анекс 5, члан 6). Због свега тога су најновије изјаве представника Владе и других Албанаца биле очекиване, уосталом и најављене пре месец дана управо на овом сајту.[1] Главна аргументација оваквих и сличних покушаја је позната: из неистините премисе да се на територији Републике Србије налази лажна држава Косово, извлаче се погрешни закључци о наводном њеном легитимитету и легитимитету њених иституција.

Основни проблем једног оваквог захтева је питање правног легитимитета и надлежности у раполагању и заштити културних добара. Косовске параустанове оспоравају правну основаност државинских овлашћења српској централној установи заштите културних добара, у чијој надлежности је старање о покретним културним добрима на територији Србије (Народни музеј Србије). Тиме су изразили правну апрехензију према власништву лажне државе Косово над археолошким предметима из Приштине.

Поменута збирка је у државини надлежних установа које се старају о културним добрима Републике Србије у континуитету од почетка. У посед Народног музеја дошла је пре рата 1999. године, и никад није била у власништву тзв. установа културе лажне државе Косово, чији квазиправни поредак свој међународни субјективитет сматра постојећим од 2008. године. Самим тим не може да постоји никакав правни основ за потраживање неведених косовских установа над поменутим предметима из збирке, нити над збирком као целином.

Систем заштите културних добара на међународно признатој територији Србије је јединствен, без обзира што је нарушен неодговорном политиком држава чланица НАТО-а и њихових следбеника у спољној политици. Чињеница да је велики број споменика културе и културних добара Србије током њиховог ангажовања у КФОР-у уништаван, а власничка овлашћења правних и физичких лица брутално кршена, говори против било каквог поверења у тзв. установе културе лажне државе Косово, која је и онако настала кршењем елементарних принципа међународног права.

Поред питања правног легитимитета, други проблем оваквог захтева представника нелегалних институција културе са Косова и Метохије је и питање стручног легитимитета. Околности везане за поменуту археолошку и етнолошку збирку истргнуте су из свог контекста. Право стручно питање треба да гласи: у каквом је данас стању баштина на Косову и Метохији, ко и како о њој брине?

Основни предуслов заштите целокупне културне баштине на Косову и Метохији је њен попис и евиденција. До сада, на жалост, није било покушаја да се направи потпуни увид у стање и садржај покретног културног наслеђа које је остало широм институција на Косову и Метохији. Да подсетимо, ради се о огромној количини културних добара: преко 30.000 археолошких и уметничких предмета који су остали у депоу Народног музеја у Приштини, Призрену, јужној Косовској Митровици, Ђаковици и Пећи. У Народној библиотеци и у Универзитетској библиотеци `Иво Андрић` у Приштини остао је фонд од преко милион књига, као и око 1.000 старих и рукописних књига непроцењиве вредности. О готово целокупној грађи Покрајинског архива у Приштини и градским архивима у Приштини, Косовској Митровици, Пећи, Призрену и Гњилану данас се ништа не зна. Исти је случај и са научном и техничком документацијом из Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини и регионалним заводима у Приштини и Призрену где се затекао и већи број старих икона у тренутку конзервације о којима се данас такође ништа не зна.

Тек на основу пописа ових културних споменика може се приступити осталим питањима везаним за културно наслеђе, укључујући и питање поменутих делова збирки. Законите институције културе Републике Србије које су савесно и професионално бринуле о целокупној културној баштини, углавном су протеране из својих седишта на Косову и Метохији и онемогућен им је приступ културним споменицима. Зато онај ко жели да покрене разговоре о културној баштини на Косову и Метохији мора као претходни услов да пружи податке о бројном стању и стању очуваности културних споменика.

Треба навести и трећи проблем који темељно дисквалификује један овакав захтев Албанаца са КиМ. Наиме, поред недостатка правног и стручног основа, представници параинституција културе са Косова и Метохије имају и проблем стручне етике. Поменути представници тзв. Владе лажне државе косовских Албанаца, музеја у Приштини, као и свих осталих паралелних институција културе, нису показали неопходну стручну етику у заштити целокупне културне баштине, нарочито српске баштине, чак ни у околностима када је она била изложена најагресивнијем уништавању на Косову и Метохији. Разарања српске културне баштине након уласка НАТО-снага августа 1999. године, као и током дешавања 17. марта 2004. године добро су позната, али током ових драматичних догађаја поменуте параинституције културе остале су само неми посматрачи суровог уништавања српске културне баштине, а ниједна од њих, као ни било ко од албанских стручњака, није никад осудила ово уништавање.

За разлику од поменутог тзв. музеја Косова, којег је основала група Албанаца у Приштини, а који данас представља недовољно стручну, моноетничку установу, Музеј у Приштини је до свог протеривања августа 1999. године био високостручна и мултиетничка институција културе. Управо поменута изложба `Археолошко благо Косова и Метохије` то илуструје. Међу њеним ауторима била су и два кустоса Музеја у Приштини албанске националности, Кемајл Љуци и Фатмир Пеја. И не само то. Музеј у Приштини (касније су му променили име у „Музеј Косова“), који се од свог оснивања 1949. године, налазио у саставу јединственог система заштите културних добара Републике Србије, водио је бригу, истраживао и излагао равноправно српско и албанско културно наслеђе, а у његовом стручном гласилу, Гласнику музеја у Приштини, публиковани су радови на српском и албанском језику са резимеима на енглеском, француском, руском или немачком језику.

Без обзира што је "Богиња на трону" из доба далеко старијег од оног када су утврђени корени постојања било које нације у Европи, албански археолози након њеног преузимања 2002. године неосновано том артефакту приписују некакав доказни значај у погледу политичког мита да је албанска нација најстарија на Балкану. Фигурина припада типу винчанске културе која није настала на Косову, већ се касније проширила на ту област са севера. На слици: Поштанска марка привремене адмиистрације ОУН на Косову и Метохији.

Насупрот оваквим примерима одговорне и равноправне стручне бриге о културној баштини, данас у Приштини, јужној Митровици, Ђаковици, Призрену, Пећи и другим градовима на Косову и Метохији имамо институције културе које се отворено и агресивно залажу само за једну, албанску културну баштину.

Најбољи пример злоупотребе културе у политичке сврхе опет је везан за поменуту збирку археолошких предмета. У мају 2002. године, представници власти у Београду, као наводни гест добре воље, послали су у Приштину један значајан експонат из ове збирке, праисторијску фигурину од теракоте `Богиња на трону` која датира из четвртог миленијума пре наше ере[2], а која је откривена 1956. године на локалитету Предионица, недалеко од Приштине. Овај догађај је на Косову, међутим, политички злоупотребљен и дат му је неумерен значај као наводном дипломатском и симболичном афирмисању такозваног косоварског културног идентитета. У политичкој представи је учествовао и тадашњи шеф УНМИК-а на КиМ, Михаел Штајнер, а фигурина је већ на аеродрому у Приштини дочекана са великом помпом, да би се на крају као мотив нашла и на најновијем грбу града Приштине. Управо на овај догађај, који у правном смислу хоће да представе као преседан, позивају се представници такозваних инстиутција културе Албанаца са Косова и Метохије у свом захтеву за повраћај поменутих збирки. Предаја једног предмета у руке Михаелу Штајнеру који га је затим однео у Приштину не значи никакав акт симболичког преноса власништва или државине илегалним косовским установама. О погрешној перцепцији културе и културне баштине од тамошњих актера говори и чињеница да се заправо ради само о једној од десетина сличних праисторијских фигурина ископаних на локалитетима у Србији која је била само службени симбол и део логоа музеја у Приштини.

Дакле, осим легитимитета и легалитета, албанској страни недостаје и стручни и етички основ да би ушли у евентуалне преговоре о културној баштини на Косову и Метохији. Међутим, нема сумње да ће са те стране стићи покушаји коришћења културне баштине у политичке сврхе, у циљу афирмисања лажне државе на Косову и Метохији. Уместо да се објективно и равноправно покрене питање стања целокупне културне баштине на Косову и Метохији која је на тако страшан и очигледан начин била жртва отворене мржње на националној основи, једно питање истргнуто је из свог контекста само зато да послужи као пропагандни повод за једнонационалну еуфорију и стварање лажне слике о имагинарном културном идентитету једне нелегалне политичке творевине.

Јеремићева дипломатија је коначно упропастила спољну политику Србије и, наравно, сад ради на „коначном решењу“ за језиву лакрдију коју би неки да зову „држава Косово“. Док формални шеф такозване спољне политике америчким политичарима рецитује псалме[3], а на својим путовањима у БиХ воли да „спомене да је полу-Бошњак[4]“, његов специјални преговарач је добио у задатак да обави „unfancy things“, па мора да трпи и да га понижавају на улицама Приштине док у име Србије врши de facto признање лажне државе Косово[5], противно њеном Уставу и Међународном праву. Што је најгоре, у том пакету се изгледа нашла и обавеза да de facto призна право лажне државе на културна добра која су у Србији, а која потичу са територије јужне српске Покрајине. И то баш сад, када је Европској унији и свом осталом свету јасно да су становницима ове територије (претежно онима који нису били албанске националности) вађени органи ради препродаје „уз присуство власти“. Хоће ли „проевропска“ власт „просрпског председника“ над Србијом фактичким господарима ове територије дати на старање и српско културно благо? Мора ли тај прљави посао да уради баш Борко Стефановић, а не формални шеф српске дипломатије или „председник ДС и Србије“?

Јеремићева дипломатија је коначно упропастила спољну политику Србије и, наравно, сад ради на „коначном решењу“ за језиву лакрдију коју би неки да зову „држава Косово“. Док формални шеф такозване спољне политике америчким политичарима рецитује псалме, а на својим путовањима у БиХ воли да „спомене да је полу-Бошњак“, његов специјални преговарач је добио задатак да обави „unfancy things“, па мора да трпи и да га понижавају на улицама Приштине док у име Србије врши de facto признање лажне државе Косово, противно њеном Уставу и Међународном праву. Што је најгоре, у том пакету се изгледа нашла и обавеза да de facto призна право лажне државе на културна добра која су у Србији, а која потичу са територије јужне српске Покрајине. На слици: Зграда Музеја у Приштини у којој је данас седиште тзв. музеја Косова.

Напомена: У тексту је извршена корекција којом је отклоњена грешка у именовању Музеја у Приштини, коме је вољом паралелних институција промењен назив у „Музеј Косова“, као и друге корекције које битно не мењају садржину текста.

Упутнице:


[1] М. Алексић: Да ли је Србија заборавила своје наслеђе на КиМ?, Фонд Слободан Јовановић, 29. април 2011.

[2] Без обзира што се ради о фигурини из доба далеко старијег од оног када су утврђени корени постојања било које нације у Европи, албански археолози након њеног преузимања 2002. године неосновано том артефакту приписују некакав доказни значај у погледу политичког мита да је албанска нација најстарија на Балкану. Фигурина припада типу винчанске културе која није настала на Косову, већ се касније проширила на област данашњег Косова са севера. На жалост српски гест добре воље тадашњих српских власти злоупотребљен је, а већ 2004. године смо били сведоци поновног дивљања над српским споменицима културе. О предаји фигурине „Богиња на трону“ видети: Кусовац, Никола – Знак добре воље или нешто друго, Траг, бр. 6. мај 2006. , стр. 128 – 130. и Вуковић, мр Миодраг В. – Богиња на трону, „Препад“ као метод у култури, 12. 8. 2005.

[3] Јеремић, Вук – Косово је наш Јерусалим, 17. 3. 2011.

[4] Викиликс о Коштуници и Републици Српској, Фонд Слободан Јовановић, 16. 5. 2011.

[5] Самарџић, Слободан – Влада преговорима у Приштини признала Косово, 15. 5. 2011.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: