“Фиделинка” – бесконачна пропаст


Пример јавно-приватног партнерства у пракси аутономашке економске политике

Не дам своја војвођанска жита!

(парола војвођанских аутономаша с краја прошлог века коју су престали да  помињу)

Приватизована суботичка фирма Фиделинка је пала у стечај. У Војводини, приватницима који су упропастили фирму трошкове њеног одржавања плаћаће аутономашке власти, имовином становника ове “традиционално европске регије”. Вероватно због тога домаће власти покушавају да збуне јавност око тога ко је власник Фиделинке. Председник Владе “највеће житнице Европе” је обећао како ће “новим развојним кредитом да обезбеди даљи рад пекаре, односно да се на тај начин обезбеди пшеница и да главна Фиделинкина фабрика настави да ради.” Ипак, пропустио је да постави спомен-таблу о својим заслугама приликом успостављања новог, оригиналног начина успостављања приватно-јавног партнерства.

Како је надувена цена акција  Фиделинке

 

Фиделинкино меко брашно тип 400, постало је суботички производ који је понео титулу "најбоље из Војводине".

Пре него што се повампирила аутономашка бирократија Војводине, приватизована Фиделинка[1] је наизглед одлично пословала. Након жетве 2006. године, ова фирма је била “кадра” да од паора откупи читавих 800.000 тона жита[2]. Постала је “регионални лидер” у технологији прераде скроба и виталног глутена[3], а догодине отворила и линију кондиторског програма[4], остварила рекордни раст[5], да би извршила нову емисију акција 2008. године[6]. Фирма је почетком те године рачунала на проширење капацитета и увећање капитала[7]. У медијима је њено пословање приказивано као савремено, успешно и “фенси”.

У стварности, фирма је морала да се брани од оптужби за монополски положај[8], што је током периода раста бацало сенку на њену тржишну успешност. Фиделинкино меко брашно тип 400, постало је суботички производ који је понео титулу “најбоље из Војводин”.[9]


Фиделинкине акције у слободном паду

А онда је дошла криза и хлеб је нагло поскупео, а паори постали незадовољни откупном ценом пшенице коју је нудила Фиделинка[10]. Пшеница је откупљена, али је већ тада фирма имала проблема с исплатом[11]. Почетком кризе, Фиделинка је уложила знатна финансијска средства да кратко одржи високу цену сопствених акција на берзи[12]. Безуспешно.  На берзи су, почетком 2009. године, акције ове фирме наставиле дуготрајни пад[13].

Априла 2009. године, главни поверилац је блокирао рачун Фиделинке[14]. Изгледа да се фирма у доброј мери понашала као накупац. “Претпоставља се да су проблеми изазвани чињеницом да је Фиделинка на тржиште пласирала више робе него што је имала на залихама, што је довело до пада ликвидности…[15]” Колебљивост цена акција на берзи је трајала и током жетве, иако је упркос финансијским неприликама и паду промета Фиделинка добила банкарске гаранције да ће јој бити обезбеђена средства за откуп жита. Цене Фиделинкиних акција су након жетве 2009. године наставиле суноврат још читавих годину дана.

Пад Фиделинке у стечај

Власници суботичке Фиделинке: Mowbray sistems LTD, Mineco AG, Alysun marketing LTD и Unicredit bank Austria AD. Све изворна, традиционална војвођанска имена.

У сред наредне жетве, јула 2010. године, повериоци су пред суботичким Привредним судом покренули стечај Фиделинке[16]. Фирма која је запошљавала више од 300 радника, нагомилала је пре отварања стечајног поступка преко 600 милиона динара дуга (више од 60 милиона евра), а цена акција се истопила са почетних 4.500 на око 160 динара. Дакле, онај ко је током последње докапитализације купио акцију ове фирме за 45 евра, а није је у међувремену продао, власник је хартије вредне 1,5 евра. Фиделинка се преко ноћи нашла на списку пропалих војвођанских привредних гиганата, раме уз раме са фирмама: “29. новембар”, “Партизан”, “Север”, “Азотара”, “Зорка”, “Кожатекс”, “Си енд Си” и “Вода вода”[17]. Скоро половина радника Фиделинке је отпуштена[18], а преко сто суботичких породица је постало социјални проблем[19] услед неодговорног руковођења фирмом, након приватизације. Како то?

Тада је по медијима почела да се шири дезинформација о томе како се у ствари не зна коме је продата фирма која 70% Суботичана “`лебом `рани”. Врло је занимљиво да је пласирана информација о томе супротна самој себи, јер се одмах затим наводи ко су власници. Овакав чудновати дискурс је раније био особитост само у политичком говору војвођанских аутономаша:

“Нико не зна ко је власник Фиделинке и њених “ћерки фирми”. Ни нови стечајни управник, ни задужени за привреду у Градском већу, а ни представници синдиката нису знали да одговоре на питање ко је у ствари власник[20] Фиделинке. У централном регистру хартија од вредности међу највећим акционарима наводи се `Mowbray sistems LTD[21]` са 24,7 одсто акција, затим `Mineco AG[22]` са 19,8, `Alysun marketing LTD` са 19,06, `Unicredit bank Austria AG[23]` 12,5 одсто, док су осталих шест са мање од 4 одсто акција.[24]” Имајући у виду ко су власници, јасно је зашто се у вези власништва над Фиделинком одједном сви “праве Енглези”, “бечке мустре” или глуме “београдске мангупе”.

Бескрајна пропаст Фиделинке финансирана “нашим новцима”

Док је пропадала Фиделинка и остали војвођански привредни гиганти, они, који сада срамоте "социјал-демократију", заборавили су на своје прокламоване циљеве и по улицама Новог Сада (не Суботице) парадирали носећи заставе које су помоћу коалиционих партнера пришили Војводини.

Крајем лета 2010. године, синдикат[25] је покушавао да се избори бар за основна права отпуштених радника Фиделинке, али се нигде није нашло аутономаша који би “сузу пустио” за највећом војвођанском фирмом која прерађује “наше жито”. Њихови добро скривени ментори са митског Запада су, “опа-цупа” преко офшор компанија, давно ставили “тачку на пљачку” имовине која је некада припадала радним људима и грађанима Војводине.

Док је пропадала Фиделинка и остали војвођански привредни гиганти, они, који сада срамоте “социјал-демократију”, заборавили су на своје прокламоване циљеве и по улицама Новог Сада (не Суботице) парадирали носећи заставе које су помоћу коалиционих партнера пришили Војводини[26]. Приредили су ватромет и приредбу[27], на којој су угостили припаднике политичког крила истих капиталних картела који су уништили привреду, запосленост, стандард и перспективу грађана и сељака Војводине. Док је привреда “наше житнице” пропадала, лигаши су уживали у похвалама и тапшању по рамену савремених ишпана и ерегбироша изумрлих и недоумрлих графова, а да нису поменули ни једну пропалу фирму, нити огроман, растући број “оних који не раде[28]” у Војводини[29].

Ни на крај памети им није било да у такву радост позову све оне отпуштене, незапослене, јадне и бедне бивше раднике “успешно приватизованих” предузећа Војводине, које је претходна генерација аутономаша убеђивала како је све у Војводини “друштвена својина”.

Једина приватизација у Војводини којој су се противили аутономаши била је успешна, а то је приватизација НИС-а. Само та приватизована фирма није отпуштала запослене; онима који су хтели да напусте ту фирму исплатила је отпремнине, а јавности нису познате повреде ни осталих права запослених у њој[30]. Шта је било с “нашим новцима” стеченим продајом НИС-а, велика је енигма за јавност, особито ако имамо на уму да се  90% цене, коју је руски  “Газпром” платио, слило у “Металс банку”[31]. Где су сад ти “наши новци”? Чији су? Покрајинини? Како то, кад их је деценијама стицао радни народ Војводине?

Међутим, пре него што је ико приметио размере аутономашке небриге за социјални проблем и највећу житно-прерађивачку фирму Војводине, у сред стечаја Фиделинке се, као Deus ex machine, појавио Бојан Пајтић са решењем. “За Фиделинку има спаса, саопштено је након састанка одржаног са премијером Војводине Бојаном Пајтићем.[32]” “Договорено је да се новим развојним кредитом обезбеди даљи рад пекаре, односно да се на тај начин обезбеди пшеница и да главна Фиделинкина фабрика настави да ради. Претходно ће се обавити процена комплетне имовине, мада Фиделинка у овом тренутку има довољно брашна да се производња не обустави. До сада, међутим, нико није контактирао с власницима, које чине фирме из неколико земаља, а међу њима је највише такозваних офшор компанија[33].”

Колико је капитала до сада изнето из Фиделинке на рачуне “оф шор фирми” јавност не зна, али је јасно да се ради о врло великим новцима[34]. Пајтић је дословно изјавио: “Чинимо све да се преко “Развојне банке” нађу средства која би подржала планове да фабрика хлеба и тестенина настави са радом и ја сам сигуран да ћемо је сачувати, иако је Фиделинка једна од многобројних компанија које су и под теретом светске кризе, али и грешака које су чињене у руковођењу дошла у прилично незавидну ситуацију.[35]” Какав политички договор је постигнут не знамо, али је суботички Привредни суд одбацио захтев за покретање стечаја у Фиделинка-пекари”[36].

Плаћање туђих приватних дугова нашим новцима

Бојан Пајтић: "Чинимо све да се преко "Развојне банке" нађу средства која би подржала планове да фабрика хлеба и тестенина настави са радом и ја сам сигуран да ћемо је сачувати, иако је Фиделинка једна од многобројних компанија које су и под теретом светске кризе, али и грешака које су чињене у руковођењу дошла у прилично незавидну ситуацију." На слици: "Жуто средиште", Василиј Кандински, 1926. година.

А коме то треба ми да сачувамо продату “фабрику хлеба и тестенина”? Па продата је, више није наша. Зашто би онда ми требали да чинимо услугу неком Аустријанцу, Британцу или домаћем тајкуну који је до наше фирме дошао будзашто, чијег динара ми нисмо ни видели и који је потом ојадио неколико банака.

Уосталом, какав пословни амбијент се ствара на тај начин? Ко ће сутра да послује са Покрајином која помаже привреднике који су преварили банке? Уосталом, грађанима и сељацима Војводине Фиделинка  никад није хлеб давала, она га је одувек продавала. Зашто онда војвођански “понтифекс максимус[37]” хоће да премости банкрот од нас отуђене, приватне фабрике и финансира “нашим новцима” дугове странаца и домаћих тајкуна, који су толико неспособни да, у сред Војводине, ни од најмодернијег млина нису кадри да стекну зараду?

Ето ради кога и ради чега аутономашка економска политика хоће да “социјализује” приватне дугове страних газда и домаћих тајкуна наше “приватизације”.

Дакле, аутономаши нису ставили никакву “тачку на пљачку” у Војводини, напротив. Изгледа да је Милошевићево доба било само застој који је привремено спречавао да комунистичка “револуција која тече” одведе у пропаст фирме које грађане Војводине хлебом хране, па да их бадава купе домаћи шпекуланти и страни конквистадори. У Војводини, “аутономнијој него икад”, аутономаши немају никакву намеру да ставе “тачку на пљачку”. Аутономашка прича о “социјал-демократији” и “социјалној одговорности” је била само “парада под плинским светлом” док је продаван НИС.

Грабећи се за “наше новце”,  “фотеље” и “државне надлежности”, открили су своју праву намеру: да ставе три тачке и математички знак за бесконачно на пљачку у “приватно-јавном партнерству” по грбачи грађана и сељака Војводине. Фиделинка је само један типичан пример њиховог принципијелног расположења да “нашим новцима” плаћају дугове и неспособност приватних газда и економских господара, бајаги аутономне Војводине.

Упутнице:


[1] Сајт АД компаније „Фиделинка“ Суботица.

 

[2] Пшеница врхунског квалитета, Данас, 8. 8. 2006.

[3] „Фиделинка“ остварила рекордну производњу пшеничног скроба, Данас, 19. 8. 2006.

[4] „Фиделинка“ покренула производњу кондиторског програма, Данас, 20. 3. 2007.

[5] Раст прихода „Фиделинке“ 50 одсто, Б92, 12. 3. 2007.

[6] Успешна емисија акција „Фиделинке“, Б92, 21. 1. 2008.

[7] Инвестиције у „Фиделинку“ 32 милиона евра, Б92, 23. 2. 2008.

Фиделинка“ у погон пекаре уложила два милиона евра, ЕМГ, 12. 11. 2008.

[8] Држава спрема тужбу против млинара, Данас, 8. 7. 2006.

Деманти, Данас, 9. 3. 2007.

[9] Брашно и „Совињон“ најбоље из Војводине, Дневник, 17. 10. 2007.

Најбоље из Војводине на пољопривредном сајму у Осијеку, РТВ, 7. 3. 2008, доступно на Наслови нет.

Пет пехара „Фиделинка“ пекари, Грађански лист, 19. 10. 2008.

[10] Суботички паори против авансног откупа пшенице, РТВ, 2. 7. 2008.

[11]Фиделинка“ дугује пољопривредницима, Суботичке новине, 2. 4. 2008.

[12] И „Фиделинка“ се откупом акција брани од штете, ЕМГ, 29. 11. 2008.

[13] Индекси иду горе-доле, Економи, 11. 2. 2009.

[14] Шолаја, Д: Банкари блокирале рачун „Фиделинке“, Блиц, 9. 4. 2009.

[15] Шолаја, Д: Банкари блокирале рачун „Фиделинке“, Блиц, 9. 4. 2009.

[16] Стечај „Фиделинке“ – нема договора са банком, РТВ, 29. 7. 2010.

Алексић, Т: Стечај у још три „Фиделинкине“ фирме, Пресс онлајн, 28. 8. 2010.

Стевић, Љубиша: За мајком иду ћерке, Суботичке новине, 3. 4. 2008.

[17] Некадашњи гиганти одлазе у стечај, Б92, 31. 7. 2010.

[18] Шолаја, Драган: Без посла 140 радника, Блиц, 14. 8. 2010.

[19] Радници оштећени предстачајним поступцима, С медиа, 23. 8. 2010.

[20] Видео прилог РТВ о власништву над „Фиделинком“ – Ко су власници „Фиделинке“?, РТВ, 12. 8. 2010. Домаћа „филозофска паланка“ уверена је да зна име стварног власника „Фиделинке“. Видети Таблоид, Белекс клуб портал Акиб нет, коментари на Б92, форум Мојновац нет, коментари на Суботица. ком, коментари на Град Суботица ко. Подаци о власништву „Фиделинке“ су, наравно доступни под матичним и ISDNбројем компаније „Фиделинка“.

[21] www.businessmagnet.co.uk, види страницу посвећену Mowbray sistems LTD.

[22] Е капија: Mineco AG Switzerland

[23] Профил банке је доступан на Linked in и на Hoovers com.

[24]Фиделинка“ у стечају, Прес онлајн, 30. 7. 2010.

Исаков А: Стечај за „Фиделинку“, Политика, 30. 7. 2010.

[25] Вучковић, Биљана: Синдикат претио изласком на улицу, Блиц, 4. 9. 2010.

[26] Хиљаду застава за рођендан ЛСВ-а.

[27] http://www.lsv.org.rs/

[28] Ковачев, Душан: Социјално беспуће аутономаша, Фонд Слободан Јовановић, 19. 4. 2010.

[29] Свечана академија поводом 20 година постојања ЛСВ.

[30] Без обзира на чињеницу да „НИС“ поштује радничка права и обавезе из Колективног уговора, аутономашке власти преко својих медија дезинформишу јавност о томе. За пример, видети чланак Д Мласеновића: „НИС“ купљен без радничких права, Дневник, 20. 10. 2010. У тексту аутор спекулише како ће након истека 2011. године плате у овој фирми можда бити бити смањене. Међутим, ради се о питању синдикалног преговарања и будућег колективног уговарања, а не о текућим радничким правима. Наслов, наравно, сасвим одудара од садржине чланка, из које се управо види да је ова фирма сасвим испоштовала сва радна права запослених, укључујући и исплату „отпремнина од 750 евра за сваку пуну годину радног стажа сваком запосленом који жели да раскине радни однос због смањења броја запослених.“ „НИС“ је иначе под лупом критике аутономашких медија, који траже „длаку у јајету“ овој врло успешној приватизацији, а стотине катастрофалних приватизација, у којима су учествовали домаћи тајкуни и шпекуланти са Запада, ни не разматрају.

[31] „Металс банку“ су потом аутономашке власти национализовале и присвојиле управу над овим „нашим новцима“ који су плод минулог полувековног рада свих Војвођана, види: Ковачев, Душан: Национализација „Металс Банке“, НСПМ, 17. 8. 2009. Како је „Новац” писао, 185 милијарди динара од продаје „НИС“-а Покрајина не може да користи и дала је на обртање уз камату равну референтној каматној стопи пре осам месеци (Ж. Л: Новац од „НИС“-а купује „Металс банку“, Блиц, 27. 6. 2009). Знајући како се кешом манипулише, а свесни да Новосађани нису мање способни банкари, овим се дефинитивно потврђује да између аутономашких власти Војводине и банкарског система постоји чврст политички договор.

[32] Лалош Весна и В. С: Пропадање усред „житнице Европе“, Економист магазин бр. 536, 26. 8. 2010. 2020.

[33] В. Л: Фабрика хлеба мора наставити да ради, Данас, 22. 8. 2010. Оваква информација је сасвим ван оквира здравог разума, али се очигледно не ради о грешци извештача, који је верно пренео небулозу, према којој аутономашке власти не желе да се мисли како оне имају било какву везу са власником. Може ли се веровати да једна покрајинска „Влада“ кредитира пропалу фирму, а да  при том нема никакву комуникацију са власником?

[34] Лалош Весна и В. С: Пропадање усред „житнице Европе“, Економист магазин бр. 536, 26. 8. 2010.

[35] В. Л: Пајтић позвао грађане да штеде у развојној банци, Дневник, Данас, 19. 10. 2010.

[36] Одбачен захтев за покретање стечаја у “Фиделинка” пекари, РТВ, 21. 9. 2010.

[37] Ковачев, Душан: Понтифекс Максимус Бојан Пајтић, 23. 9., 2010.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: