Резюме дипломатии Вука Еремича


Док је обмањивао народ сопствене земље како је циљ његових активности борба за Косово и Метохију и Европску интеграцију Србије, српски министар је широм отворио врата Србије неоосманизованој дипломатији Турске. При том му није сметало што је његов главни сарадник у том послу творац "доктрине стратешке дубине", турски министар спољних послова, Ахмет Давутоглу и коју. Јеремић је, сада већ очигледно, игнорисао јавности предочен став наше дипломатске струке, дана турску дипломатију посредно, утиче исламистичка секта "Накшабенди". Међутим, то није никакво чудо. Министар Јеремић је очигледно игнорисао шест векова погубног искуства сопственог народа у односима са Османском државом.

Вук Јеремић је, упркос шестовековном искуству српских односа са Турском, поново увео турски фактор у српску спољну политику. Његова (не)активност довела је до тога да српска спољна политика нестане, а да унутрашња политика постане спољна. Све лошије могућности, које ће уследити, биће последица политике Вука Јеремића. Веровати у некакав његов патриотизам крајње је бесмислено и опасно.

Јеремић је, на челу српске дипломатије, перфектно обавио посао повратка неоосманизма на Балкан. На слици: Ћеле кула, један од последњих споменика старо-отоманске културе и цивилизације пре повлачења из Србије.

По свему судећи, Јеремић је одговоран за распад Преговарачког тима о Косову и Метохији, којег је формирала влада Војислава Коштунице 2007. године. Свакако, Јеремићева дипломатија је током наредне владе, 2009. године (без ДСС Војислава Коштунице) признала илегалну мисију Еулекс на Косову и Метохији.

Јеремићева акција је издејствовала неповољно мишљење МСП о Косову, и потом започела дипломатску активност којом је Резолуција 1244 релативизована. Нова резолуција је свакако отворила, до сада неотворено, питање територијалног интегритета Србије, претходно пропустивши да затражи интервенцију Савета безбедности. Јеремић је затим поднео Предлог резолуције, којим се директно доводи у питање суверенитет Србије на Косову и Метохији, а коју је, одмах затим, Тадић, у Бриселу, поверио „пријатељима“ из ЕУ, без икаквог Јеремићевог противљења.

Јеремићева дипломатија гледала је благонаклоно и на напоре актуелне власти Србије за улазак у НАТО, упркос формалној обавези Србије на неутралност и, што је важније, упркос опсежним делатностима НАТО-а у унутрашњим стварима Србије и њиховом упорном нарушавању територијалног интегритета наше земље.

Јеремићева политика је допустила и помогла војвођанској аутономашкој бирократији, први пут у историји Србије, да узурпира послове у области спољне политике.

Јеремићева дипломатија није остварила никакав експресни или стварни напредак у процесу приближавања Србије Европској Унији. Уствари, тај процес је сасвим успорен. Отварањем питања територијалног интегритета Србије, процес њене интеграције у ЕУ биће прекинут, пошто Европској Унији не треба држава која има трајно отворено питање територијалног интегритета.

Јеремић је затим поднео Предлог резолуције, којим се директно доводи у питање суверенитет Србије на Косову и Метохији, а коју је, одмах затим, Тадић, у Бриселу, поверио „пријатељима” из ЕУ, без икаквог Јеремићевог противљења.

Захваљујући дипломатским радњама Вука Јеремића, домаћа дипломатија је темељно уништена у области спољне политике под изговором „регионализације“. Штавише, уз синхронизовано деловање остатка Владе и разних удружења (тзв. НВО сектора), Јеремић је извршио систематску деструкцију српске спољне политике, допустивши и помогавши чак да се унутрашња политика Србије претвори у спољну. Тзв. „регионализација“ је довела до тога да у Србији и органи локалних самоуправа остварују међународне односе, мимо икакве контроле и мешања Владе, Уставом овлашћене да води спољну политику земље.

Јеремић је, упркос шест векова погубног искуства, вратио Турски политички утицај у Србију, упркос упозорењима домаће дипломатске струке, која је правовремено упозорила на поновну идеолошку османизацију политичког врха Турске и њену убрзану исламизацију. Из српске дијаспоре је ова политика, такође, негативно прокоментарисана: „Турцима поверити посредничку улогу између Срба и босанских муслимана исто је као поверити грофу Дракули Завод за трансфузију крви. (Срђа Трифковић, „Зелена трасверзала, цензурисана реалност“, Геополитика, бр. 34, август 2010). Иако смо се толико чували да га се не докопају, управо је Јеремић извршио ово дело. Председник ДС и Србије је све време потезе Јеремићеве политике, углавном, само парафирао и својим присуством потврђивао.

Јеремић је, упркос шест векова погубног искуства, вратио турски политички утицај у Србију, упркос упозорењима домаће дипломатске струке, која је правовремено упозорила на поновну идеолошку османизацију политичког врха Турске и њену убрзану исламизацију.

Свако нарушавање суверенитета и територијалног интегритета које ће Србију задесити у будућности, биће само последица процеса које је својим дипломатским радњама покренуо министар Вук Јеремић. При том, треба се сетити да се ради о дипломатији која ужива пуну подршку и поверење НАТО држава, режиму који је у стању пуне финансијске зависности од банкарских установа западног империјализма.

Дипломатска активност Србије под Тадићем и Јеремићем је симулирала развијање односа и са светским силама које нису чланице НАТО-а. Овим је шеф српске дипломатије наивно хтео да симулира „балансирање“ између Истока и Запада. Јеремић је, ипак, персонално, кадар који је на Западу образован и онамо има, наводно, важне личне везе. Симулација „пет стубова српске спољне политике“ се јавно демаскирала у тренутку кад је његова дипломатија, на штету суверенитета и територијалног интегритета Србије, одбила подршку Групе шангајског споразума.

Захваљујући дипломатским радњама Вука Јеремића, домаћа дипломатија је темељно уништена у области спољне политике под изговором „регионализације“.

Суштински, Јеремићева деструктивна дипломатија је фаза практичног окончавања процеса „одумирања државе“ Србије у области њене спољне политике. Ради се о аутодеструктивној политичкој поставци, коју је трећи класик марксизма (Лењин) пре сто година покушао да ували народима ван сфере западног империјалистичког картела, када су стицали националну самосвест и нашли се на прагу еманципације у међународним односима. Нажалост, једино међу Србима овај аутодеструктивни процес није прекинут, већ је практично доведен до краја, захваљујући упорности финансијских тутора империјалних банкара и извршитеља њихове политике у Србији. Након две деценије специјалног рата, НАТО је успео да поколеба националну самосвест Срба, и на власт врати трећу генерацију титоиста, да доврше Лењинову поставку.

Јеремићева дипломатија није остварила никакав експресни или стварни напредак у процесу приближавања Србије Европској Унији.

Министар Јеремић је испољио велику непосредну активност једино на увођењу неоосманског фактора у српску политику. Зашто би се један српски дипломата, по америчкој вољи, толико трудио да врата Србије отвори Турској? Зато што би неоотомански фактор могао, одмах након предстојећег покоравања севера Косова, да учврсти везе два велика простора под контролом западног империјализма, битних за одржање опсаде „Хартленда“. Смисао увођења неоосманске стратешке резерве у „Римленд“, може бити страх од предстојеће пометње међу савезницима, услед предстојеће дуго одлагане пропасти финансијског шпекулативног поретка долара.

Неоосмански фактор је, тек након активности Јеремићеве дипломатије, коначно уведен у само средиште Балкана. Заслугом Јеремића, остварени су предуслови да западни империјалистички картел ефикасно употреби неоосмански и сродне исламистичке факторе ради уклањања остатка „средњег простора“ на Балкану.

Неоосмански и сродни исламистички фактори располажу значајним биолошким, идеолошким и војним потенцијалима, који би западним импералистима могли да буду корисни кад њихов новац постане безвредан. За разлику од простора родне Турске, неоотомански фактор на Балкану би се нашао под спољним притиском или зависношћу од фактора које контролише искључиво западни империјализам (притисак у Турској чини проблем наоружаних Курда, близина војног потенцијала Русије, снабдевање привреде руским енергентима). На Балкану, неоосманском продору у „стратегијску дубину“ „средњег простора“, стварна препрека су једино малобројни, изнурени, поражени и подељени Срби. Сем тога, концентрисање исламских екстремиста у „црну рупу“ обновљене балканске Румелије, било би колатерална корист западних империјалиста, пошто би скренули пажњу исламистичких терориста на лажног непријатеља, а њихове расуте ефективе окупили на малом простору. Нешто слично је уочено још током рата у БиХ и на Космету. Неоосмански фактор је, међутим, тек након активности Јеремићеве дипломатије, коначно уведен у само средиште Балкана и то како у Србију, тако и у БиХ. Заслугом Јеремића, остварени су предуслови да западни империјалистички картел ефикасно употреби неоосмански и сродне исламистичке факторе ради уклањања остатка „средњег простора“ на Балкану.

Јеремићева деструктивна дипломатија је фаза практичног окончавања процеса „одумирања државе“ Србије у области њене спољне политике. Ради се о аутодеструктивној политичкој поставци, коју је трећи класик марксизма (Лењин) пре сто година покушао да ували народима ван сфере западног империјалистичког картела, када су стицали националну самосвест и нашли се на прагу еманципације у међународним односима.

Јеремић је, на челу српске дипломатије, перфектно обавио посао повратка неоосманизма на Балкан. Уколико би западни империјализам заиста довршио овладавање „средњим простором“ на Балкану и ставио га под своју пуну контролу, Јеремић би у окупираној Србији заузео важну позицију у неком новом српском квазинационалном политичком покрету, којег би креирали НАТО-господари. Будућом мером Јеремићеве успешности, могли би смо мерити дубину српске окупације, без обзира хоће ли у међувремену, можда, изигравати „жртвеног јарца“ Тадићевог режима ради своје популаризације у патриотским круговима.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: