Вођење економске политике широм затворених очију


Широм затворених очију

Цеца: "Добро дошли другови на нашу малу маскараду" Зашто домаћи евроутописти презиру турбо фолк, а диве се иностраним кемп остварењима? Зато што ова прва разоткривају, а друга скривају огавну стварну превару, похлепу и похоту. На слици: Сцена из Кјубриковог филма "Широм затворених очију".

Откад сам постао свестан себе, све више сам слушао о кризи. Прво енергетска криза седамдесетих, па привредна криза осамдесетих, потом политичка криза деведесетих и ево, сад опет криза, али овог пута финансијска. Сећам се генерација људи рођених почетком 20. века. Рођени су, стасали и радни век провели у далеко тежим условима од „кризних“. Никад се нису жалили ни на једну кризу. Први су почели да се жале на кризу њихови синови, а унуке је већ почела да хвата паника. Праунуци су, међутим, сасвим изгубили оријентацију. Овакви „унуци“ данас владају Србијом, и воде њен народ „широм затворених очину“ у „земљу играрију“, а сналазе се у њој баш као „Алиса у земљи чуда“.

Способни да обећају

„Стотине хиљада нових радних места… раст животног стандарда… путовања… привредни раст… брз улазак у Европску унију…“ викао је из све снаге председнички кандидат Борис Тадић по Београду и другим српским градовима, убеђујући са жуте звезде на плавом грађане да гласају за њега. По митинзима је наступао заједно са Динкићем Млађаном, који је обећавао народу „бесплатне акције од хиљаду евра“. Гламурозни шоу ДС и Г17 је касније наставио да се понавља и у предизборној кампањи уочи избора за српску Скупштину.

Њихова обећања су изгледала уверљиво у атмосфери поплаве лаким кешом којим из страних банака. Ретко ко је смео да проговори о јасним знацима наступајућег финансијског краха, којем увек претходе овакви финансијски „флешеви“, какве смо имали прилику да доживимо. Поменути протагонисти неолиберализма, дисквалификовали су и исмејали све алтернативе у медијима. Сви остали су били „загледани у прошлост“, „спори“, „неспособни“, „необавештени“, „недорасли“ и „неподобни“.

Међутим, одмах након избора су нам домаћи протагонисти неолиберализма приредили непријатан „флешбек“ уживо. Најпре су без икаквог стида и срама, а уз подршку својих грчких колега уредили рехабилитацију Милошевићевог СПС-а. СПС је примљен у европску „социјалистичку интернационалу“, поставши такопионир наше „инклузије у ЕУ. Шта више, Драган Шутановац је запањену домаћу јавност обавестио да је и ДС у ствари социјалистичка странка. Иако су се до пар дана раније гнушали подршке милошевићевих социјалиста, Коалиција Тадића и Динкића је милошевићеве социјалисте вратила на власт.

Неспособни да приватизују

Мислите ли како се овај мотив "тек тако" појавио у Кјубриковом Филму?

Експресна приватизација која је потом уследила, показала је све кобне последице политике брзељања. Раст стандарда? Влада је игнорисала економску кризу о чијем наступању су већ и врапци знали. Не припремивши никако народ и привреду за кризу, стварни економски господар српске економске политике, они су њен наилазак прикривали и кад је то било апсурдно. Млађан Динкић изговорио је мноштов неистина. Најпре рекавши: „криза заобићи Србију“, затим се изјаснио како је „криза наша извозна шанса“. Данас смо доживели да премијер осиромашеним грађанима објашњава како смо „изашли из кризе“, али „обични грађани то не осећају“. Кло је крив обичним грађанима што нису необични?

Када је у сред кризе будзашто распродато оно што се „приватизовати“ могло, испоставило се да су под владом ДС и Г17 стотине хиљада људи изгубиле посао, а више од половине приватизација је неуспело, па их треба поништити, пошто су се нове, приватне газде показале још неспособнијима од државе да организују производњу. Стотине хиљада запослених у Србији је отпуштено као технолошки вишак.

Живимо у земљи у којој је , на пример, приватизовано предузеће „Магнохром“. Пошто је нови власник из фабрике однео најквалитетнију технологију, приватизација је поништена. Приватизовани зрењанински „Шинвоз“ умало није пропао, а Влада се хвали како је овој фирми нашла посао – да поткрпи нешто старих вагона. У Нишу је сасвим упропаштена електронска индустрија.

Шта је с инвестицијама. На папиру, статистички, постоје стране инвестиције. Сартид, највећа, мада спорна америчка инвестиција у Србији, престала је с радом. Амбасадор Русије, једине земље која је била расположена да овде инвестира упркос кризи и у сред кризе, поручио је привредницима своје земље да не улажу, због односа српских власти према улагачима: Појављују се огромни дугови ниоткда. Имовина није укњижена, а она која је укњижена, често је спорна и такође оптерећена скривеним дуговима. Судови су спори, административни проблеми дуготрајни, а продати објекти често немају ни грађевинске дозволе. Нико купцу не гарантује да је представљено стање стварно, чак ни надлежне владине агенције. Није ово само проблем руском инвеститору, него и немачком.

Багателно се продаје обрадива земља. Купци су највише хрватска и мађарска предузећа. Не постоји никакво ограничење у величини поседа за страног купца. А приватници држе земљу често запарложену, чекајући да криза прође, па да цена хране порасте…

Као да се међу нама није родио Домановић, као да нисмо сви у школи читали приповетке „Страдија“ и „Вођа“...

Неспособни да одрже стандард

Запосленима у Србији касне плате, а послодавци да касне са уплатом доприноса за социјално и здравствено осигурање. Реформом здравственог осигурања, улични редови из доба Милошевићеве владавине, са улица су премештени у чекаонице здравствених станица. Министар здравља, из Динкићеве партије, не чека. Оперисао се у иностранству, о приватном трошку. Пре тога, огроман новац је држава потрошила за куповину вакцина којима народ није хтео да се „пелцује“. Непостојећа „смртоносна пандемија“ је „настала“ да би надоместила губитке глобалних капиталиста, међу којима је и један наш домаћи. Наша влада је срамотно, учествовала у томе, новцем пореских обвезника, дакле, народним новцем, којег издвајамо редовно плаћајући од своје зараде допринос за здравство.

Док Динкић обећава потрошачке кредите и док владини протагонисти обећавају јефтину станоградњу, они који су пред кризу улетели у потрошачке, стамбене и друге дугове, „кувају се“ на лаганој ватри кредитних рата. Неминовни пад реалне вредности зараде чини да слободни део плате, с којим су они рачунали пре неколико година, кад су купили стан на креди, опадне за више од половине.

А све је поскупело. Ипак, цена станова не пада. Грађевинска индустрија је у колапсу, али је у српској јавности општепозната „тајна“ да се нове грађевинске дозволе не издају, ради смањења понуде, не би ли некако највећи српски тајкун извукао уложени капитал у станоградњу. Лизинг компаније скоро немају купаца у Србији.

Је ли то тај раст стандарда. Не бих рекао.

Неспособни да запосле

Структура запослених се брзо изменила, па је тренутно међу запосленима више буџетских корисника него осталих. Буџетски корисници не стварају вредност. Не стварају га чак ни сулужне делатности, већ производене. Колико запослених у Србији сада ради у производњи? Ово је данас највећа тајна у Србији. Већа тајна него структура улагања девизних резерви Србије.

Од кад су тадић и Динкић одлучили да саставе владу са Милошевићевом странком, уместо Коштуничином, преко 200 хиљада људи изгубило посао. Просечна плата је пала на мање од 350 евра, иако је пре тога бележила раст. Сад раст бележи само потрошачка корпа , еврибор и цена бензина 8чак и кад светска цена горива пада). Хероин је у Србији јефтинији него икад.

Неспособни да зараде

„Добро људи, ко то све плаћа?“ питала би се Даница Чворовић. Не можемо рећи „Ција, снајка, Ција“, али морамо рећи „ММФ“. Више од половине света су упропастили својим „помагањем“. Србија је за мање од годину дана брзељања „оних који имају визију“, доспела у сасвим издржавано стање. Србију којом владају Тадићеви и Динкићеви кадрови уз помоћ „Милошевићевих људи“ данас издржавају два главна извора. Први су „дознаке“, то јест оно што четири милиона Срба који су се запослили у иностранству, шаљу својој родбини. Просечном србину просечни гастарбајтер пошаље годишње три до четири плате. Други извор је весесија ММФ-а и других страних банака, које влада зове еуфемизном „донације“. Приватизација је стала, па је овај извор прихода пресахнуо. ССП и висок курс динара су за то време експресно уништили српску производну привреду и извоз. То је нарочито видљиво у пољопривреди. Млекарство је доживело крах. Бели лук на нашим пијацама скоро да не може да се купи. Поједине врсте пасуља би биле искорењене, да није Кине, одакле увозимо оно чиме смо се поносили пре него што смо допустили да нас „носиоци визије“ поведу у „Европску унију.“ Као да се међу нама није родио Домановић, као да нисмо сви у школи читали приповетке „Страдија“ и „Вођа“ за лектиру.

Неспособни да заштите привреду

Топљење српских девизних резерви, изгледа је било „Колатерална штета“ „самосталне“ политике НБС. Чак ни „Милошевићеви људи“ из коалиционог режима Динкића и Тадића, нису се обазирали на стална упозорења Борке Вучић, да су девизна средства домаћих банака намерно преусмерена из домаћих инвестиција у инострану штедњу. Да буде још горе, из религиозних разлога (вере да је ЕУ рај на земљи), Влада је једнострано и свечано применила ССП. Тиме су укинуте све протекционистичке мере које су штитиле нашу нејаку производну привреду (пре свега пољопривреду). Српски председник је показао како је у стању да „чека сабах“ са турским премијером, али појма нема да је та земља пре нешто две деценије такође укинула све протекцијонистичке мере према ЕУ у истој нади. Турска привреда и пољопривреда доживела је тада тешку кризу, баш попут наше, јер је тржиште запљуснуто јефтином пољопривредном и другом робом, па су пропала мала и средња предузећа , која нису могла да дођу до субвеницја и производе јефтион, као предузећа из ЕУ.

Способни да производе политичке проблеме

Нису Тадић и Динкић били „необавештени“ о кризи. Све они „добро знају“. Међутим, определили су се да у кризи воде политику „широм затворених очију“. Али, нити је Борис Тадић леп као Никол Кидмен, нити је Динкић згодан попут Тома Круза.

Нису Тадић и Динкић били „необавештени“ о кризи. Све они „добро знају“. Међутим, определили су се да у кризи воде политику „широм затворених очију“. Али, нити је Борис Тадић леп као Никол Кидмен, нити је Динкић згодан попут Тома Круза. У сваком случају, све што је овај народ добио демократски поверивши њима право владања, нису ила обећања из предизборне кампање. До сада Тадић, Динкић, Цветковић и Ђелић нису успели да нам нагребу ни статус кандидата у ЕУ. Уместо бољитка, стандарда, пријема, запошљавања, раста и успешне приватизације, произвели су Корхецов Статут, Еулекс на Косову, обећали Турској исламски центар, а њихови кадрови подржали „историјско помирење“ Аустријанаца и Турака у Србији. Док је  српска запосленост у слободном паду, на небу над њом је зврјао неискоришћен израелски сателита, за који ћемо морати да платимо дебеле паре, док се Динкићеви и тадићеви људи сада међусобно јалово тужакају око тога „ко је крив. Нешто пре тога  Председник Србије на Босфору гарантује територијалну целовитост суседној Босни, заједно с председником Турске, која је признала у његовој властитој држави независно Косово и промовише крваву владавину османлија на балкану као „мултиетничко друштво“.

Грчки банкарски и финансијски систем су пред банкротом, због стотина милиона долара. Претежни део инвестиционог капитала у Србији, управо је грчки, али наши „визионари“ кажу да не треба да се бринемо због тога. И Председник Тадић је био пре пар дана у грчкој и рекао д аје „све у реду“, попут оног краља „срећног острва“ које тоне, у филму „Викинг Ерик“. За то време, београдска влада плаћа друга Нешу и друг Ацу из САП да по провинцији држе курсеве примењене филозофије паланке подучавајући кориснике буџетских средстава и европских нада структури „децентрализације“ и нади у „апликације“. Уместо ма какве озбиљне инвестиционе политике, власти причају бајке о ИПА и сличним фондовима. Који ће, бајаги, омогућити сутра онима који верују у ЕУ. Од ове религије „Али-бабине пећине“ већ се плаше европски политичари који су имали искуства с нама и стидљиво објашњавају како „ЕУ није рај на земљи“. Недавно је неколико немачких политичара рекло како „након пријема у ЕУ тек треба да се озбиљно ради“. Узалуд. Религија „европске визије“ једина је српска вера, у коју од српске већине и његове власти изгледа још више верују наше мањине.

Реалност

Деценијама смо слушали песму која је говорила како је та девојка много лепа. А та девојка је данас тешко, можда неизлечиво болесна.

Грчка не може да отплати преко три стотине милиона долара доспелих дугова. Слично је и у Пољској и у прибалтичким земљама. Румунија око двесто милиона дудга, Мађарска скоро толико, а Бугарска нешто мање. Ми смо задужени, што јавно, што приватно са преко 30 милијарди долара. Дугови Ирске су попут Грчких, али су Ирци традиционални навикли да живе од мало кромпира, а Грци да се много буне, па се више прича о грчком дугу. Португалски и Шпански дугови су много већи.

Међутим, све ово није ништа у односу на Италијанске, а нарочито на Француске дугове, који су сигурно нарасли изнад 500 милиона долара за сваку земљу.

Ко у таквим условима има новца да запошљава српску сиротињу, а нарочито у непроизводним делатностима? Немачка? Хајде да будемо озбиљни. Немци су једини одржавали економију штедње чак и након 2000 године, па су им опет банкротирали пензиони фондови. Швадска? „Ладноћа, ал стандард…“ Шведска није ни у евро-зони. Исланд је банкротирао пре колега. Прибалтичке земље такође.

Нико у Европској унији.

Та је песма много лепша од девојке.

Деценијама смо слушали песму која је говорила како је та девојка много лепа. А та девојка је данас тешко, можда неизлечиво болесна.

Tо вам неће признати они који воде економску политику „широм затворених очију“ и варају вас како ће вам с неба пасти неке „бесплатне акције“, које у ствари неће бити безвредне.

Широм отворите очи.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: