Кумане, Црни „Бисер“ банатске транзиције


Kumane, Dragutin

"Драгутин", популарни назив скулптуре у центру села Кумане, споменик давне херојске борбе комуниста за социјализам и ослобођење радничке класе од капиталиста и страног окупатора.

Када остари кобила и сасвим онемоћа, па више нема користи од ње да би је хранили, одводили  би је на „шинтерницу“ која се налазила на крају села. Тада би излазили момци на сокак да је „испрате“ и ругали би јој се на овај начин: Неухрањеној животињи би обесили стару капу на испалу кост кука и птом би ту капу гађали грудвама земље и парчадима цигле, да је оборе. Кад би завршила овај болни и понижавајући пут, кобилу би заклали и одрали. Такву тару рагу су у селу звали „гала“. Зато се у Банату за онога ко се пуно потрудио, па после страдао понижен и осрамоћен говорило: „прош`о као `гала` кроз Кумане“.

Прича из Баната

Кад је пре коју годину Банат засуо град неолибералних улагања, Банаћани су, као и остали грађани Србије били пресрећни. Говорило се о „банатској економској експлозији“. Тада су сви заборавили колико су „експлозије“ опасне. Пустош која се после оваквих експлозија помаља тек сад постаје видљива, кад је почела да се разилази транзициона магла. Више од једне деценије, „приватизација“ и „транзиција“ су биле речи због којих су лаковерни грађани веровали политичким протагонистима „евроатлантске“ идеологије, баш као што деца верују мађионичару кад каже „абакадабра“ и „хокус покус“, па извуче зеца из шешира. На жалост, уместо мађионичара, појавили су се тајкуни, који уместо зечева из шешира, извлаче раднике за уши из радног односа.

Фабрика Бисер, подигнута у социјализму, приватизована приликом преласка из бескласног у класно друштво.

Најгротескнији пример уништења радничке самосвести је фабрика „Бисер“ из Кумана. Почетком двадесетог века, Кумане је било пренасељено насеље. Обрадиве земље мало, лошег квалитета, па се бројно становништво издржавало од примитивног сточарства и веома мршавих надница. Ово Село, због сиромаштва, тада је звано „бело кумане“, пошто је креч био једино средство којим су бојене куће. Кумане је током  XX века постало перјаница радничке самосвести Баната. Наиме, за разлику од околних села, у њему је било индустрије (прерада вуне), а након револуције у СССР-у, повратници из Првог Светског рата, међу којима је било учесника социјалистичке револуције, донели су у село револуционарну свест. Током Другог светског рата, више Кумачана је дало живот у борби против нацистичког окупатора, него што је ослобођење дочекало живих.

У социјализму се живело знатно боље. Плате запослених у пољопривредној индустрији биле су редовне, школовање бесплатно, улице у селу асфалтиране, а многи куманчани су лако нашли посао у облићњим градовима. У Куману је током трајања социјализма подигнут и погон хемијске индустрије, „Бисер“, 1978. године.

Ово банатско место чији радници су били пример „класе за себе“, доживело је тужну постсоцијалистичку судбину. Радничка класа запослена у попљопривреди се мучила између штрајкова и нерентабилности производње током осамдесетих и деведесетих. „Укрупњавање“, „социјализација дугова“ и „друштвена својина“,  нису се показале одрживим моделом. Кад је падом Милошевића коначно тријумфовао капитализам, избори су показивали да странке социјалистичке оријентације више немају подршку у Куману. Шта је донела „евроатлантска будућност“? Од 2004. године запослени у Куманачкој индустрији „Бисер“ нису више примали ни плату за свој рад у фабричким просторијама које су престале да се греју.

Затим је дошла приватизација. Чаробно решење из бајке о српској Атлантиди довело је дотле да се Куманчани запослени у „Бисеру“ најпре одрекну својих заосталих потраживања према послодавцу из доба „неприватизованости“ (радило се о целих 18 плата и доприносима засоцијално осигурање), а затим је нови газда престао да им исплаћује плату. Пошто ни почетком 2010. години нису за свој рад ништа, радници, удружени у синдикату „Независност“, почели су штрајк. Штрајк је „уродио плодом“ и газда је пристао да исплати запосленима једну плату, а затим су чланови штрајкачког одбора премештени на неповољније радно место. Чланови штрајкачког одбора нису још добили ни ту једну обећану плату.

На овај начин је, коначно, затворен круг радничке деградације. Пре сто година сеоска сиротиња је у сопственој муци и љутој сиротињи прихватила идеологију комунизма. У борби за социјалистичко друштво, половина становника је изгубила живот. Након тога, живело се, кажу, добро, пола века. Међутим, све се завршило пуном деградацијом социјалистичке идеологије и радничких права. У Куманима, као и у околним селима, покрадене су чак и бисте некадашњих социјалистичких великана – бронза је скупа сировина. Мало ко се због тога данас узбуђује. Незапосленост је општа. Социјална заштита скоро да не постоји. У Банату је постало уобичајено да послодавац радника који тражи плату коју не добија већ неколико месеци, упита: „а шта ће ти плата?“

Уроборос историје се уједа за свој реп и у банатској равници. После пола века, потомци „класе за себе“, вратили су се у стање „класе по себи“ и на путу су да се врате у статус пуке сиротиње, јер више нису ни пролетери, пошто се производни односи не развијају, већ одумиру, упркос  догми о „прогресивном развоју производних односа“. Док „будућности српске брод“ након пола века социјализма и две деценије опсаде и транзиције плови ка Атлантиди која тоне, као прцољ из оскудног атара, пропаганда евроатлантиста производи само бесмислене флоскуле о „транзицијји“, „апликацијама“, „донацијама“ и „европским интеграцијама“.

Сунце залази под банатску ледину под сувом прцољ травом.

Не верујте. Проверите:

_____________________

Сајт фабрике Бисер, Кумане

Слободан Пашић: Шта то беше плата, Вечерње новости, 24. 3. 2009.

У Зрењанинском „Бисеру“ почео штрајк, РТВ, 26. 3. 2010.

Запослени у фабрици „Бисер“ најавили генерални штрајк, Глас Јанвости, 26. 3. 2020.

У фабрици „Бисер почео штрајк, Блиц, 26. 3. 2010.

Танјуг: Чланови штрајкачког одбора „Бисера“ премештени у чистаче, РТВ, 26. 4. 2010.

Препродају Бисте, Глас јавности, 18 . 8. 2001.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: