Бела IV


Краљ Бела IV

– IV Béla –

млади краљ од 1214; кнез Хрватске, Раме и Славоније 1220-1226; кнез Ердеља од 1226; краљ Куманије од 1233 ; краљ 1235-1270.

Мами ме песма коју је певала

Азијатка дивља, девојка из бајке,

морио ме мирис чудеснога цвета

којег удахнуше још моје прамајке.

Почетак несрећне владавине Беле IV, описан је у поглављу о владавини његовог оца Андрије II. Дошавши на власт после оца 1235. године, обрачунао се са верним очевим присталицама. Oдмах је затворио очева верног властелина Ђулу Кана, а наредио је да ослепе очевог палатина Дионисија. Одмах потом је извршио и ревизију поседа које је додељивао његов отац и спроводио је још неке  мере, због чега је многима постао мрзак. Поставши несигуран у сопственој краљевини, на ум му је пало да доведе оне сроднике, који су остали у прапостојбини о којој се знало још само из предања и древних летописа. Послао је стога  једно посланство састављено од калуђера доминиканаца у прапостојбину некрштених Мађара и један од њих ју је успешно нашао. Кад је Бела договорио с папом Гргуром IX њихово покрштавање и досељавање, послата је нова мисија 1237. године, али касно. Мисионари су тада могли још само да сретну само малобројне мађарске сроднике избегле из сопствене прапостојбине од Татара, који су свом силом навалили из Азије у Европске степе. Татари су неколико година пре тога (1223. године) напали Кумане и Русе и потукли их. Од некрштене прапостојбине Мађара није остало ништа, она је пред Татарима нестала.

Татари гоне Белу IV

Бела IV је имао несрећу да дође на власт исте године кад је Татарски сабор (курултај) у граду Каркоруму решио да се дигне на пљачку и освајање Европе. У Европи, Кумани су већ били у крвној завади с Татарима и страховита је била Татарска мржња против њих. Још је страховитија била моћ уједињених Татара. Кумани, владари равнице између Дунава и Карпата, сазнавши за ту опасност пожеле да нађу ослонца. Нађу га у у мађарском краљу, коме понуде да буде и њихов краљ. Бела IV се полакоми на земљу Куманију, па се назове краљем Куманије и пружи гостопримство љутим, непомирљивим душманима Татара, који на невољу сад крену на панонску равницу. Бату кан је довео огромну војску на југ и исток угарске границе, а онда најпре замолио краља Белу IV да му изручи његове крвнике Кумане, што је овај одбио. Бела IV је, веровао да ће му Кумани бити добра и јефтина војска против страних непријатеља, али и страх домаћим силницима који су краља мрзели. Поглавица свих Кумана Кутун прихватио да се крсти и живиу у трајном стану, али, у стварности су Кумани остали пагани, дивљи номади, ван угарког поретка. Међутим, многи Кумани били су већ крштени  источним обредом, имали су своје епископе који нису били подложни римској цркви. Само је угарски краљ био над њима, па и он је владао преко куманског поглавице. Становништво и властела су Кумане мрзели. У овом стању, почео је краљ да окупља своју бандеријалну војску, прогласио општу мобилизацију (мађ. обичај је био да сазива војску тако што коњаник по земљи носи носи крвави мач), местимично је утврдио границе и позвао савезнике. Од странаца је у помоћ дошао само аустријски војвода Фридрих II Свађалица Бабенберг па и он ништа одбрани угарске није допринео, већ у зловољи Мађара на Кумане, само се свађао и изазивао Кумане око Будима на мегдан, а после се вратио кући без било какве борбе с Татарима.

Татари одводе Мађаре у ропство. Из Туроци хронике

Бату кан је напао заштитника својих непријатеља Кумана. Taтaрска војска је без муке прешла угарске источне границе и преплавила сву земљу до Дунава. Угари су се тада, у најгоре време забавили питањем ко је крив за пропаст границе, да би окривили за то Кумане, па напали и убили куманског поглавицу Кундуна баш кад је пошао на саветовање код краља Беле IV. Сад су Кумани, да освете крв свог поглавице почели да убијају Мађаре, из Угарске бежећи на безбедну равницу јужно од Дунава, око Браничева, где су многи и остали, а неки се пробили чак до Егејског мора и ступили у војну службу ромејског цару. Краљ Бела IV је окупио коначно своју војску коју су већ сви савезници напустили и с татарском војском се сударио код реке Шај.

У боју на Муха пустари 1241. године, Татари су уништили сву угарску војску. Краљев брат Калман је смртно рањен, још смогао снаге да на коњу, побегне у Чазму где је умро, па је сахрањен тајно да Татари не сазнају, у цркви бегина у Иванићу. Белу су  спасли верни темплари, који су сви изгинули чувајући одступницу краљу. Бела је побегао у Пешту, па одатле код Фридриха II Свађалице, који га је ухапсио и држао заточеног док му није заложио три западне мађарске жупаније као обећање да ће му платити откуп. Потом је дигао војску да те жупаније заузме и успео је, осим града Ђура, који му се није дао. Бела је из Загреба тражио помоћ од ћесара Фридриха II Хоенштауфена, папе Григорија IX и краља француског Луја II, све узалуд.

Света Маргарита, ћерка краља Беле IV

У Ердељ је затим стигла друга татарсска војска, коју је водио поглавица Кадан, која је наступајући у три колоне, заузела Бистрицу, Клуж и Велики Варадин и спојила се код Чанада на Моришу. У Варадину и Чанаду су извршили покољ, а варадинску катедралу спалили. Друга војска је из Шлеске упала на северозапад Мађарске кроз Моравску и Пољску. Ова војска није умела да узме тврде градове северне Угарске, али је успела да пређе залеђени Дунав и 1242. године упадне у западну Угарску. Убивши архиепископа Угрина, краљевог канцелара, отели су краљевски печат и послали по заробљеним свештеницима у име краља Беле лажна писма одбеглима да се врате. Тако су многе намамили да страдају. Татари су све заробљене војнике одмах поклали, као и већи део мушкараца. Жене су силовали, а после силовања препустили да их покољу њихове жене.  Децу су, за вежбу у стрељању луком и стрелом, убијала татарска деца. Само за потребе снабдевања војске храном су нешто мало људи чували, а после и њих побили, пре него што су пошли назад, у отаџбину. Татарски поглавица Кандан је гонио Белу и даље, до тврдога града Клиса, па до Сплита. У том бекству су Краљу Бели IV умрле кћер Маргарита I и Катарина (сахрањене у сплитској катедрали). Носећа краљица се, с мужем заједно, у страху Божијем, заветовала да Богу посвети дете које у утроби носи. У Клису се породила, родивши кћер, Свету Маргариту. Побегли су затим у Трогир где им Татари нису могли ништа, због тога што је тврди град на острву, а Татари немају лађа, нити су умели да ратују на мору. Кундун је хтео да преговара с грађанима Трогира да му издају краља, па је Бела с породицом седео на броду у трогирској луци, спремним за хитно испловљавање, ако му грађани постану неверни. Тада се коло среће окренуло у корист угарског краља. Убрзо су се Татари повукли у далеке степе одакле су и дошли, да бирају себи новог великог кана, па су из Мађарске нагло отишли како су и дошли. За собом су оставили покољ, разарање и глад. Имали су обичај да зидају „ћеле-куле“ окићене главама својих непријатеља, за уклин народу.

Вративши се, Бела IV је почео обнову упропашћене земље. Пре свега, подизао је тврђаве ради одбране, било да су слободних краљевских градова (варош) или слободних села (соботке) или да припадају краљу без ових слобода или да припадају некоме од краљевских слугу. Иако је ово утврђивање ојачало одбрану од спољног непријатеља, донело је да се осиле краљеве слуге. Позвао је преостале Кумане и њима и сродне Половце (Мађ. Палоци) и населио их у неколико области (куншага), на којима им је оставио слободу да живе по свом обичају, непосредно у милости краља. Највећи Куншаг је био између Дунава и Тисе, па се сав тај крај од Пеште до Суботице до данас овако и зове. Свог сина Стефана, будућег краља, је оженио кћерју Куманског поглавице Сајана. Кумани су прихватили све ове понуде. Насељени су углавном из околине Браничева, где су их тукли српски краљеви (Кр. Драгутин је потукао њихове поглавице Дрмана и Куделина).

Сребрни обол Беле IV

У доба Беле је основан и провинцијал мађарских доминиканаца. Њима је подрђен и први мађарски женски манастир бегина, основан на Острву зечева, где се замонашила света Маргарита, ћерка Беле и његове супруге Марије Ласкарис. Родитељи су је одгајали у манастиру код Весприма, заветовали су је Богу, али их је папа ослободио од тог завета, кад је наишла добра прилика, да је удају за отокара II Пшемисловића. Међутим, на препоруку свог духовника, доминиканца, Маргаритата ипак одлучи да се замонаши. Од тада се прозове ово острво Маргитсигет, што значи Маргаритино острво. Касније је овде живела Јелисавета, кћер српског краља Драгутина, а и Катарина, жена српског краља Милутина, била је настојница тог манастира. Бела је у краљевство примио и фрањевце, који су прве манастире подигли у Столном Београду и Острограну. Брзо су постали толико популарни и утицајни, да су доминиканци имали да им препусте мисионарки посао у Босни и Влашкој. Бела је довео у краљевство 1238. године и картузијанце.

Град Клис у коме се родила Света Маргарита.

Сина Стефана је 1245. прогласио за младог краља, војводу Славоније, па потом Штајерске. Поставио га је 1257. године и да буде војвода Ердеља.

Од аустријског војводе Хајнриха II Свађалице је 1246. године коначно  силом сасвим  вратио изнуђене жупаније. Хајнрих је у погинуо у одлучујућем боју код Бечког Новог Места.

Избеглици пред Монголима, руском кнезу Чернигова Растиславу Михајловићу дао је кћер Ану и помогао му да узме Галич. Кад је Растислав пропао у боју на реци Сан код Јарослава потучен од војске Данила Романовића, Бела је с Данилом договорио удају своје ћерке Констанције за његовог сина Лава.

Покрет флагеланата се јавио међу Мађарима 1261. године. У таквим приликама се десило да острогонски каноник Јевсевије окупи пустињаке у краљевству и стави их под заштиту Св. Павла пустињака. Правила овог реда потврдио је папа Урбан IV 1263. године. Павлини су, дакле, монашки ред римске цркве, настао оригинално у Мађарској. Отокару II Пшемисловићу је морао да 1261. уступи Шлеску, по праву које је овај водио од своје прве жене, Маргарите Бабенбершке. Отокар је требао да се жени са Светом Маргаритом, али се ова повукла у манастир. Иако је Отокар као удовац узео Кунигунду (Кингу) Растислављевић, Белину унуку, нису никад постали срдачни. У рату против Отокара на страни Беле IV, учествовао је и српски краљ Урош I Немањић (Урош је био на свадби млађег сина Беле IV, такође Беле 1264. године). Млади краљ Стефан, тражио је од оца уместо шлеског војводства, које је овај дао Отокару, да му уступи сву источну Мађарску. Ради тога, дигао је војску на оца, а споразумели су се у Пожуну да му отац уступи осим Ердеља и источну Mађарску до дунава и Срем (у Сремској Митровици је Стефан сместио свој двор и ковницу новца). Стефан је од 1263 до 1265 . године био опет у сукобу са оцем. Иако су се на крају, измирили, Стефан је водио самосталну политику. Заратио је 1266. године заједно с бугарским царем Константином тихом против јакова Светислава, који је владао у Видину, освојио је град и тамо основао бановину, а прогласио се и краљем Бугарске.

Милутин и Драгутин Немањић и краљица Катарина, ћерка краља Беле IV. Фреска из манастиа Ариље у Србији

Ради одбране краљевства краљ Бела IV је основао банате. Највећи банат је створио тако што је с ранију област бановине Влашке (Олтенија) проширио до Тисе, Мориша и Ердеља. Други банат је основао у Браничеву, трећи у Мачви (који је на управу дао својој кћери Ани и несрећном зету растиславу Михајловићу), а четврти у Сребреници.

Урош I Немањић је 1268. године напао бановину Мачву, али остарели Бела дигне војску и победи га.

Бела IV је водио спретну брачну политику, добро удавши своје унуке (ћерке Белиног сина, краљевића Стефана и његове жене куманке Јелисавете). Катарину је удао за Драгутина Немањића, Урошевог сина. Њену сестру Јелисавету (најпре калуђерицу, па удату за Завишу од Розенберга), удао је потом за другог Урошевог сина, Милутина Немањића. Трећу сестру, Ану, удао је за ромејског Цара Андроника II Палеолога, а четврту, Марију за напуљског краља Карла II (хромог) Анжујског. Стефановог сина, а свог унука Владислава је оженио сестром Карла II анжујског, Језавељом.

Бела IV је умро у дубокој старости.

Печат Беле IV

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: