„Атанасијем“ против Артемија


Монаси Артемије и Амфилохије са својим духовником Јустином

„И међу Свецима је било речи, па су се посветили“

(Српска пословица)

Нервозни верници и таблоидно политичко новинарство, у вези злоупотреба подигли су огромну „прашину“ од погрешних премиса и неистинитих закључака, у вези актуелних проблема у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској. У овој магли скрива се ружна стварност Србије с ове стране „конторолних пунктова“ којима влада ЕУЛЕКС.

Није „Синод послао владику Атанасија да смени владику Артемија“, нити се ради о политичкој смени. Владика Атанасије је по овлашћењу СА Синода упућен у поменуту епархију на привремену дужност управљања. Да би верници знали о чему се ради, оба епископа су заједнички служила литургију, а 26. фебруара је владика Артемије дао и јасну изјаву како ће поступити по одлуци СА Синода.

Не ради се ни о „Пучу у Цркви“, нити је „Синод приграбио себи сву власт и отео Епархију од Артемија“. СА Синод врши врховну управну власт у аутономном поретку Српске цркве и у том погледу нема никаквог самовлашћа и самовоље. И то је разјаснио сам владика Артемије. Поредак у заједници је важнији од појединачне личности и њених уверења, макар се он не слагао са њом. Да на тај начин размишљају и остали Срби, имали би смо владавину права у Србији.

Постоје основане сумње о незаконитом располагању делом црквене имовине на Косову и Метохији. Грађанске власти су коначно почеле да раде свој посао и против оптужених је покренут кривични поступак. Остало је питање зашто тек сада када се ужурбано ради на „интегрисању“ северног Косова у тзв. Републику Косово. Уместо да наведу радње и изјаве политичара ЕУ, који отворено одбацују Резолуцију ОУН 1244, медији су навалили да „утврђују порекло имовине“ Владикиних рођака, епархијских службеника, њихових кумова и фамилије. Они су им далеко пре првих подизања оптужница „пресудили“. „Мак на конац“ имовинских злоупотреба у Епархији нижу они медији који су подржавали политику упропашћења домаће привреде, и легализовања имовине профитера из деведесетих. Аутомобиле и куће епархијских службеника пажљиво пребројавају они који су „пропустили“ напоран посао пребројавања фабрика и задруга продатих у бесцење.

„Благочестивост“ великог српског духовника черече медији који окрећу главу од отпуштених радника. На њиховим страницама се не виде просјаци и сиротиња, али се може прочитати детаљан ТВ распоред сваког „трач-треш-ток шоуа“ у коме „гладијатори приватног живота“ подучавају јавност како да уништи мало личног достојанства које је још преостало.

По старом добром комунистичком маниру, „другарска критика“ медијске Србије упућује се Владики по основу „командне одговорности“, јер је „био дужан да зна“ за проневере десетина хиљада евра у Епархији из које је истерано више од сто хиљада људи, и у којој су спаљене стотине њихових кућа. Да ли су икад упутили критику министрима који су одговорни за десетине пропалих фабрика, за стотине хиљада радника у беди, за будуће генерације задужене милијардама евра? Нису. Ти медији су живе карикатуре отоманског Оријента. Попут су Насрадина Хоџе коме су разбојници упали у кућу, претукли га, осрамотили и покрали, а он затим кућу запалио у пакост једноме мишу.

У сваком случају, „расправа“ око владике Артемија показала је неколико битних ствари. Најпре, ситничаву пакост таблоидних политичких медија . Друго, јединственост поретка Цркве, упркос забринутости Истока и потајних нада Запада. Треће, показало се како се фабрикованим медијским нападом не може наудити угледу владике Артемија, чији је ауторитет на Косову и Метохији непољуљан. Уз то, Владика је показао своју верност црквеном поретку, али и чврстину свог личног уверења.

Шта Срби могу да закључе из свега овога? Сазнавши за злоупотребе овлашћења, Милош Обилић није ситничарио о „командној одговорности“ кнеза Лазара, већ је одабрао да пред свима постане пример борца против суштинског проблема у вези Косова. Да није било тако, данас Срба не би преостало ни по „енклавама“, а Холм Зундхаузен не би имао основ на ком би засновао једно светски значајно дело постмодернизма.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: