Андрија II


Краљ Андрија II

Андрија II

– II András –

од 1197. краљ Хрватске и Далмације, краљ 1205-1235.

Свеједно: мом уху једнако звучи

дахће ли страст ил` патња јечи,

да л` крв жубори ил` то злато звечи.

Ендре Ади


Дошавши на власт, Андрија II је важне државне службе препустио родбини и милосницима своје жене, меранске принцезе Гертруде Андекс, ћерке меранског грофа Бертолда IV Андекса, коју је оженио око 1170. године. Њеном рођеном брату Бертолду је уредио даовај постане калочко-бачки архиепископ. Андекси су знатно допринели успону Андрије II, вероватно и његовим агресивним амбицијама. Андрија је прогласио да је он краљ Галича и Владимира. Довео је 1211. године тевтонце у Мађарску, населио их у Ердељ где су требали да бране краљевину од паганских Кумана, који су се баш спустили у Влашку и већ почели да пљачкају Ердељ. Током краљевог одсуства је 1213. године домаћа властела покушала да уклони краљицу и њене „Мерановце“, који су им због бахатости и насиља брзо омзли домаћим мађарским великашима. У завери ради уклањања краљичине мерановске клике,  том приликом њу су исекли на комаде, поклали неке чланове њене свите, али је краљевиће њихов верни васпитач ипак успео да спасе. Вођу завере, чанадског жупана Петра, краљ Андрија је дао да набију на колац за казну. Одмах затим је, 1214. године, сина Белу оставио за младог краља.

Андрија II је, био први краљ Mађарске који је најзад отишао у Свету Земљу у крсташки рат. Пред поход се 1215. године оженио кћерју латинског царског узурпатора Петра II Кортенског, Јоладом. С њом је добио кћер Јоланду, коју је удао 1235. године за арагонског краља Јакова I, а Андрија је надживео и другу жену, јер је умрла 1233, године.

Краљ Андрија II и краљица Гертруда

Од Цркве у отаџбини узео је ради подмирења трошкова крсташкиог подухвата велики зајам, па је преко Сплита с аустријским војводом Леополдом стигао лађама до Акре. Потом је са краљем Свете земље Ги де Лизињаном 1218. године неуспешно оикушавао да војском заузме гору Преображења Господњег, Тавор. Оставши без новца, вратио се копном у отаџбину, преко Мале Јерменије, Никејског и Латинског царства. Да би несметано прошао, морао је да се ороди с владарима ових земаља. Најстаријег сина, Белу, оженио је Маријом, кћерју никејског цара Теодора I Ласкариса. Најмлађег сина, Андрију, верио је кћерју краља Мале Јерменије Лава II. Своју кћер Марију, удао за бугарског цара Ивана Асена. Како се вратио у отаџбину, нагнао је да раскида веридбе које га је нужда натерала да склопи (син Бела му се супротставио).

Вративши се из похода, обдарио је домаћу цркву разним светим моштима па се веома ражалостио пред папом како му је земља упропаштена и осиромашена за време одсуства услед крсташког рата. Папа Хонорије III је у таквим приликома слабости Угарске, великом жупану Српском Стефану 1217. године даровао краљевско достојанство. Занимљиво да је Стефан послао као изасланика папи игумана Хиландарског Методија, па је папа баш њега назначио као свог легата који ће великог жупана Стефана да крунише. Због тога је краљ Андрија, чији се претходник Емерикјош насловио Rex Serviae, дигао војску на Стефана, али их је том приликом измирио Стефанов брат, Свети Сава, доневши Андрији коње и друге богате дарове. Уистину, латински наслов краља Стефана „Првовенчаног“ Немањића – rex Rassciae, није садржао претензију на титулацију мађарског краља.

Од 1221. године, папа је тражио од Андрије да поведе крсташки поход на Босанске јеретике. Андрија је овај поход поверио Калојану (син Исака II Анђела, који је био унук Беле III Алексија), али овај то није урадио. Тек је славонски херцег Калман (Коломан) 1235. године повео поход, поводом бекства од папе посланог Бискупа Босне, након двогодишње службе службе у тој земљи. Босанци су, наиме, 1233. године невољно примили тог бискупа који је са собом довео доминиканце. Сад је бискуп морао да бежи из Босне, јер су многе његове људе босанци поубијали. Хрцег славонски Калман је босанском бискупу даровао у посед Ђаково, где је овај резидирао до даље. Овај босански бискуп је вољом папе тада подређен калочко-бачком архиепископу.

Печат краља Андрије II са Златне буле

Укинувши црквени монопол на продају соли у земљи свога краљевства, краљ Андрија II га је дао у закуп јеврејским и муслиманским (арапским) трговцима. Незадовољна властела, натерала је 1220. године краља да младом краљу Бели да милост кнежевску у Хрватској и Славонији.

Иначе,  од тренутка када је завладао Угарском, краљ Андрија је био врло широке руке. Радо је и много трошио, а кад би му неко омилио, даровао би му поседе на вечито. Домаћи великаши су особито мрзели то што је он даривао краљевску земљу немачким племићима, због чега је у крајњој линији мађарску мржњу навукла краљица Гертруда, њена родбина и свита која се настанила у Угарској. Било је и пре је краљевања Андрије II случајева краљевског даровања земље на вечито, али се то догађало врло изузетно. Краљ Андрија је ову изузетност претворио у редовност. Не само земље, већ су и жупанијски службеници (и посаде жупанијских тврдих градова), давани овим актом под дирекну милост вечитим поседницима, често скоројевићима Немцима. То је многима сметало, јер су захваљујући мудрој управи претходника краља Андрије II, ситни слободни слојеви имовински напредовали и увећао се чак број слободних малих земљовласника. Краљ и краљевски службеници нису се понашали онако бахато као што су то радили странци, скоројевићи и њихови службеници.

У Ђуру се, 1221. године, населио први доминиканац, Павле Мађар, школовани доктор теологије, професор универзитета у Болоњи.

Андријина пракса даровања краљевске земље у милосрђе на вечито смањило је област краљеве државе с 2/3 на само 1/3. угарске краљевине. Да би накнадио губитак прихода од земље и да би дошао до готовине, прибегао је издавањује у закуп путарине, скеларине и царине. Кад ни то није било доста, почео је да квари новац, што је већ јако угрозило корист Цркве, која је већ спроводила наплаћивање својих потраживања по основу држања земље и остале накнаде у номиналној валути. Одједом, у истој количини прикупљеног новца, јавило се знатно мање сребра.  Под притиском незадовољних великаша, који су умели да раполажу и знали како узрок краљеве наопаке економске политикое, Андрија II је 1221. године одузео од скоројевића дароване поседе.

Све ово је изазвало огромно незадовољство, па је на сабору у Столном Београду 1222. године под силом учесника Сабора Андрија II морао је да изда формални акт којим се јавно обавезује да ограничи своју сопствену власт. Ово је извршио у облику златопечатног писма -„Златне буле“. Њоме је краљевска на вечито утврдио право слободних људи на отпор – противљење краљу и његовим наследницима, ако прекрши услове на које су обавезни по овом писму. Такође је прописао и краљевску равноправност принчева – Беле и Андрије у земљи Угарској, као и право службеника Андријиних да слободном вољом бирају ко ће им од ове двојице бити господар после смрти краља-оца, Андрије II. Краљевска милост је јако ограничила своја права: да не именује странце за високе службе; да не поклања више никоме целе жупаније, да не даје краљевске приходе у закуп неверницима; да не одседа са својом пратњом на имању слободних људи; да не пасе краљевске свиње на ливадама слободних људи; ограничено је право краља на трговину сољу (само на пазару у Солноку и Сегедину); да замењује новац једном годишње и да нове кованице начини од доброг метала;  да краљеви службеници с л о б о д н о    р а с п о л а ж у својим поседом; да не буду слободни људи хапшени без пресуде и да им краљ плати трошак кад ратују ван Мађарске. Све слободе службеника, наравно, условљене су верношћу. Под верношћу се подразумевала верност краљу, али и домаћој, то јест римској цркви у Угарској, па се велики број мађарских јевреја и муслимана ради овог услова крстио у римској вери. Писмо је одређивало цркви да приход убира у натури, а не у новцу, што је било лакше простом народу.

Папа је, у међувремену, тевтонски ред у Угарској изузео из надлежности домаће Цркве и ставио га под непосредну сопствену власт  1224. године, због чега је Андрија II тевтонце силом најурио из своје Краљевине, пре него што би му ова наоружана група монаха-ратника још није постала стварна опасност . Исте године је учинио милост Сасима издавши им златопечатно писмо „Андреанум“. Њиме су од краља добили на вечито добили самоуправу у рударској области јужног Ердеља, где су пребивали под влашћу свог саског кнеза, непосредно подвлашћеног жупану Великог Сибиња. Сви Саси у области ове самоуправе стекли су права и обавезе слободних људи, што значи избора локалне власти, свештеника, изузеће од царина, право на дарове у непокретностима и покретностима, обавезу војне службеи плаћања пореза.

Света Елизабета, ћерка Андрије II и супруга Лудвига IV тириншког.

Краљ Андрија II je ипак сину Бели је ускратио милост управе над Далмацијом и Хрватском 1226. године, па је  дароваоо је најмлађем сину, Калману, а Бели је уместо раније управе, дао у милост да управља Ердељом, на чијим границама су се појавили агресивни Кумани са влашких страна. Бела је војском безуспешно опсео бугарски Видин, али је зато основао у Малој Влашкој (Олтенији) бановину са седиштем у граду Северину (данас Турн Северин). Брзо је онамо довео доминиканце у мисионарској намери да покрсти новодосељене Кумане. Бела се 1233. прогласио за „краља Куманије“ .

Црква је нагнала краља Андрију да 1231. изда једно ново златопечатно писмо, којим је повољније решио њена права у мађарској, заклевши се на њихово поштовање. Иако је овакав акти издао, краљ Андрија II уопште се није држао слова златопечатног писма, па га је острогрански архиепископ Роберт 1232. године изопштио из Цркве, а у свој краљевини забранио богослужење (ставио Угарску под интердикт). Тек 1233. године је папа Григорије IX закључио у месту Берегу, преко свог посланика, споразум (конкордат) с краљем Андријом. Краљ је овим актом вратио Цркви права која је дао актом из 1231. године, при чему је посебно поново утврђено право Цркве на трговину сољу, а црквене кметове разрешио обаввезе плаћања пореза краљу.

Пошто се Андрија ни овог споразума није држао, опет је 1234. године изопштен из Цркве, а сва Угарска опет стављена под дејство акта забране богослужења. На милост према краљевини Мађарској је Папу обратила канонизација Андријине кћери Јелисавете, удовице тириншког маркгрофа Лудвига IV. У старости, након смрти своје друге жене Јоланде Кортене (1133. године), трећи пут се оженио 1134. године, Беатрисом Есте, ћерком Алдобарандина I Есте, господара Фераре. С њом је остао у браку до смрти, и она га је надживела читавих десет година.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: