Вождовачки пословни неуспех „Жутог предузећа“


Скупштина општине Вождовац, Београд

Ала су то грдне муке,
тако гледат’ у јабуке!
Јабуке су тако близу,
само уста да загризу.
А лепе су, румене су,
а слатке су, медене су,
само руке да су дуже, –
кад би могле да се пруже!

Да ли се сећате бизарног филма Дејвида Линча, „Ко је убио Лору Палмер“, која је код нас емитована почетком деведесетих. Демон рокенрола, обузео је грађанина „Твин пикса“, раније примерног грађанина, одраслог човека и одговорног родитеља, па га је нагнао да убије валститу ћерку. Преварио га је подишавши му у сну, узевши његов лик из доба детињства. Када је притрчао том детету да га загрли, оно је откључало његову душу, уселило се у њега и опсело га поставши његов окрутни господар и уништитељ. Ово што следи тиче се политике само површински.  У ствари, ово је прича о „детету у нама“.

Једнима смркло, другима свануло

Од тренутка када је комунистичка Србија прихватила да, ипак, уведе вишепартијски систем и 1991. године расписала изборе, у београдској  oпштини Вождовац је побеђивала Демократска странка. Вождовац је тиме добио статус својеврсног политичког расположења најнапредније и најдемократскије општине у Србији. Упркос расколима у овој партији, упркос некоректности режима, ДС је овом општином демократски владала дуги низ година и нико није могао на локалним изборима да победи ову странку. Тако је било до пре неки дан, када је реалност показала другу страну свог јанусовског лица.

Пре пар дана је Демократску странку убедљиво победила Српска Напредна странка Томислава Николића. Досадашњи важни коалициони партнери ДС-е, који су изашли на изборе самостално, тешко су потучени или су пропали на изборима у Вождовцу. СПС је једва прошао, ЛДП Чеде Јовановића није ни прешла цензус, а Динкићева странка Ге 17 плус је на изборима прошла најгоре.

Како то да се деси? Зар није то сасвим необично? ДС је у власти, практично у свим општинама у Србији. Председник државе, премијер, као и градоначелник, високи су функционери ДС-е. Ову странку је водио адвертајзинг тим, који је сматран непобедивом екипом пропагандиста у земљи, ради чега су странку прозвали „жуто предузеће“. Сви медији (сем неколико ретких изузетака), били су наклоњени ДС-и. Ова странка је имала најскупљу кампању, а непосредно уочи поновљених избора грађане је уверавала како је испунила своје велико дугогодишње обећање – укидање виза грађанима Србије који путују у ЕУ-у. С друге стране, главни противници су били Напредњаци,  велика политичка група, која је напустила родну странку и неовлашћено користи њене мандате, баш захваљујући расположењу управе Одбора за мандатно имунитетска питања Скупштине Србије. Међутим, и поред тога, Вождовчани (као и раније Замунци), дали су овој групи изборни легитимитет. Осим тога, иако је ДСС изгледала минимално активна у предизборној кампањи, знатно је боље прошла од републичких коалиционих партнера главне странке режима, Динкићеве странке, али и странке Чедомира Јовановића (ЛДП је у лажној опозицији и кад год Влада изгуби већину, тада јој ЛДП редовно прискаче у помоћ). Уз то, да подсетимо, ДС није изашла на изборе сама, већ у „Коалицији за бољи Вождовац“, са Социјалдемократском странком Расима Љајића, а Расим је веома цењени политичар у Београду.

На вождовачким изборима су пропали и Радикали, јер СРС овог пута није прешла цензус.

Својевремено су на Вождовцу кадрови ДС-е показали извесну урбанистичку бахатост. Грађани би то овој странци, можда, опростили да се гласало на републичким или председничким изборима, али напад високих политичара из ДС-е на зелене површине и паркове, опште је добро поред чега Вождовчани пролазе сваки дан. То је била реалност са какве „живе слике“ телевизијског адвертајзинга нису могле да скрену пажњу грађана. Наиме, кад грађани изађу из куће на улицу, тамо нема телевизора који би им сренуо пажњу, преусмеравао ток њихових мисли и ометао правилност њихових закључака.

Како су Напредњаци постали напреднији од најнапредније странке на путу евроинтеграција

Борис Тадић: „Фасциниран сам феноменом лего коцкица. Као психолога, изузетно ме занима њихов утицај на развој креативности код деце. Оне су важно подручје мог стручног интересовања.“

Напредњаци су се у мређувремену обукли у пристојна одела, укључили нова (и нестраначка) лица у кампању. У том издању, ни мало нису личили на четнике из партизанских филмова. Овим начином су Напредњаци изгледали прихватљиво онима који воле да буду „велики Срби“, али и да буду „фенси“.

Знајући да преко ТВ-е не могу да парирају ДС-и, велику енергију су уложили у пропаганду међу становницима вождовачке општине, нарочито у оним насељима која припадају Београду, али су инфтраструктурно приградска, па их самим тим муче бројни проблеми. Уместо да се обраћају грађанима посредно, преко ТВ- екрана у њиховим домовима, обраћали су им се на улици. Осим тога, међу Напредњацима је пуно партијског кадра бивше СРС-е који је у практичном партијском раду добро научио како се ради посао на терену.

Осим тога, СНС је за српске појмове нова странка, али је чине  добро позната лица. Тај сплет околности је, такође, ишао на руку Напредњацима, пошто је познато да у српском гласачком телу постоји увек знатан број оних који гласају за нову странку, која још није била на власти.

Зашто је „жуто предузеће“ изгубило престиж

Вождовчанима мост преко Саве не значи много. Ђиласов адвертајзинг  је овај подухват поставио као значајну ствар за град. Ипак, Вождовац је само део града.

Када је у јуну ове године ДС освојила релативну већину на Вождовачким изборима, ипак, није успела да формира власт. Неки њени представници су јавно изражавали наду да ће поједини одборници других странака напустити страначку дисциплину и дати подршку групи коју буде формирала коалиција око ДС-е. Ако је ово успевало раније, није успело и овог пута. Међутим, није захвално пред јавношћу позивати друге на оно што сами себи не желимо. Кршење страначке дисциплине ради проневере народне воље није „одговорност“ . Широко уверење јавности било је да су за ДС-у редовно гласали политички веома образовани бирачи , а њима сигурно није могло бити лагодно да слушају како неко из ДС-е, позивајући одборнике да изневере бираче и приђу њима, говори  како би тај потез био „политички одговоран“. То вређа интелигенцију бирача и пасивизује гласаче ДС-е.

Оваквим апелима за лојалност није обезбеђена подршка за власт на Вождовцу, па су избори били поновљени. Попут Милошевићевог доба, показало се како понављање избора бива штетно по оног ко је на власти. Политичка штета по ДС-у изгледа још већа, јер је обимном и скупом кампањом ДС (нарочито преко ТВ Студио „Б“) притисла цео Београд, иако су избори били општински. У кампањи се посебно истицао градоначелник Ђилас, немио Београђанима, јер добро знају како се, уз остатак врха адвертајзинг тима ДС-е, добро обогатио током учествовања у власти. У том погледу, Ђиласа је „урадио“ политички адвертајзинг ДСС. Политичка контрапропаганда „жутог предузећа“ није  преусмерила пажњу Београђана са Ђиласовог богаћења на бајату причу о чиновничким становима дељеним у доба коалиционе власти ДС-е и ДСС. „Није могуће сакрити град који на врху брда стоји.“

И сама ДС је увек сматрала Вождовац извесним барометром стања демократског расположења Србије. Поменули смо, већ, да је политичко стање у овој општини, уопште, везивано за веру тамошњих бирача у напредак и демократију по мери ДС-е.

Да ли се може извести закључак како Вождовчани више немају довољно вере у ДС-у? Може, а то потврђују избори. У моћној кампањи, ДС је као свој велики успех представила укидање виза за грађане Србије који желе да путују у ЕУ-у. Гледано рационално, ово је годинама био један од прокламованих циљева које је „жуто предузеће“ нудило својим гласачима. Такав згодитак, рекло би се, дошао је као наручен пред поновљене вождовачке изборе и очекивало би се да ће бити снажан морални аргумент, ради којег би становник те општине дао глас коалицији за „Бољи Вождовац“.

Међутим, подршка гласача овог пута није била довољна. Како то?

Велика подршка гласача Демократској странци, била је годинама последица спрегнуте наде у раст стандарда грађана и изборна обећања. На овој спрези је заснован легитимитет Демократске странке, и њене Владе. Нада у раст стандарда грађана је сасвим легитимна, али није легитимно обећавати остварење те наде у земљи разорене привреде, којој је потребна дугогодишња обнова и одрицање од потрошње ради стварања акумулације. Добар део грађана је био нестрпљив и лаковерно (да не кажемо лакомо) је  поверовао обећању да ће се њихове наде брзо остварити.

Изостајање обећаног брзог успеха

Догодило се нешто што је већ најављено у уметности: „Бољи живот“, „Срећни људи“ и „Стижу долари“, била су имена омиљених ТВ серија у Србији; Цане је певао „Лудо и брзо“, а  Цеца: „прођи са мном кроз црвено…“ и „Хајде брже, брже мој животе…“. Сасвим природно су на ово калемљене пароле „Живот не може да чека“ и „Србија не сме да стане“. У вези овога, „жуто предузеће“ је вршило и контрапропаганду промишљању, представљајући критички став и уздржаност за „спорост“ и „неодлучност“, што је у њеној популистичкој кампањи значило  слабост. Приписујући ове епитете политичком лику Војислава Коштунице, ДС је успешно сузбила њен престиж у народу. А народу је главни коалициони партнер ДС омогућила лакомо задуживање код страних шпекулативних установа.

За то време, адвертајзинг тим је сасвим заборавио на оне радикале који су напустили своју колевку и показали колико су способни да науче од „жутог предузећа“, гледајући га са стране. Избори на Вождовцу су показали како су социјалдемократе слаб и бескористан савезник, како „жуто предузеће“, ипак, није успело да уништи углед ДСС, како је потценило Напредњаке и најважније – да је Демократску странку могуће потући у њеној сопственој кући, на Вождовцу.

Унутрашња супротност рационалне форме и ирационалне садржине обећања Демократске странке

Данашње генерације бирача, од најранијег детињства су обучене да верују пропаганди која се емитује „дан за даном пред коцкастим екраном“.

Демократска странка је водила кампању која је наизглед била врло рационална. Њена форма је наизглед била заснована на рационалним вредностима која уопште не изгледају као идеалистичка: раст стандарда, инвестиције, Европа, развој, напредак, бољи живот, путовања, запосленост, локално самоуправљање и децентрализација. Све наизглед  без идеологије, религије, за сваког једнако прихватљиво. Међутим, превара оваквог „адвертајзинг пакета“ је у томе што су вредности реалне, приземне, материјалне,  али је могућност њиховог остварења фантастична, нереална и сасвим идеалистичка. Реалност је пренаглашена у форми, али је суштина фантастична.

На пример, власништво над мерцедесом Е класе је приземна вредност, коју једнако прижељкују скоро сви, али није реално очекивати како ће га просечни грађанин с просечном платом купити. Наравно, одрасли Србин је тога свестан, али „дете у њему“ ипак то прижељкује. Да није тако, не би постојале игре на срећу. Опасност настаје  кад игра постане врзино коло у стварности. Облак велике опасности надвио се над грађанско друштво у Србији, када је пропаганда Демократске странке почела да уверава гласаче како су њени политичари у стању да их доведу до реалних вредности чије брзо постизање је фантастично. Злоупотребљавајући психолошке моделе Ерика Берна, у форми комуникације „одрасли – одрасли“, „жуто предузеће је“ суштинске поруке преносило бирачима на релацији „родитељ – дете“. Ово је била комуникација неодговорног родитеља, који се улагује захтевном детету, подмићује га слаткишима, штетним за дететов развој и здравље, и допушта му да гледа филмове који његову машту развијају у погрешном правцу. А „да се Власи не досете“, главни производ  „жутог предузећа“ је сваки вредносни став, којим се обраћао „детету у нама“, почињао популистички, громогласно се обраћајући са: „људи!„.

„Нема земље дембелије“

Пинокија грди његова сопствена савест

Годинама је „жуто предузеће“ сладило инфантилним осећањима бирача Европу као „земљу играрију“ , а обећавало да ће од Србије направити „земљу дембелију“. Све то је заиста имало успеха и  на крају већину одраслих бирача преварило, па их навело да послушају „дете у себи“.

Реалност је показала да од „стотина хиљада нових радних места“, које је громогласном предизборном виком обећао Борис Тадић нема ништа. Ни стандард није порастао. А они који су оптимистички улетали у кредите, суочили су се с реалношћу његовог тешког отплаћивања. Затим, појавили су се неки врло непријатни проблеми које је власт најпре негирала, па проглашавала „шансом за успех“, да би на крају свима постало јасно како уопште немају представу с каквом кризом смо се нашли. А радило се о економској кризи која је готово докрајчила реални сектор српске привреде. Од почетка самосталне владавине  „Коалиције за европску Србију“, нови владари су земљу предали у (не)милост бирократа ММФ-а. Србија под влашћу „жутог предузећа“ и њихових колега више троши него што зарађује, а Влада плаћа запослене тако што подиже нове и нове кредите. Свако ново задуживање представљају као „успех Владе“.

Сољашња супротност обећања Демократске странке и постигнуте стварности под њеним руоводством

ММФ је, кажу (власт то крије), прописао мере које због демократске лакомости Србија мора да примени: отпуштања у просвети, здравству и судству (на телевизији ово зову реорганизацијом).Тражи се повећање пореза, смањење пензија и повећање старосне границе за одлазак у пензију.

Престао је прилив нових инвестиција.

У Србији се повећала незапосленост. Најављена су отпуштања из  републичке и локалне администрације.

Стандард грађана није порастао. Шта више, оборен је. Од свих индекса који утичу на раст стандарда, једино стабилно расте „еврибор“.

Демократска странка је изненадила грађане објавивши да је и она социјалистичке оријентације, а одмах после избора формирала је коалициону Владу са Милошевићевом  СПС.

Завршава се 2009. година. То је већ друга година након оне године, када је Божидар Ђелић обећао да ћемо бити примљени у ЕУ-у. Добро, они су нам објаснили да нас је Коштуница успорио неколико година. Међутим, ово је већ друга година, а не приближавамо се Европи ни брже ни боље.

До недавно је трајала мучна расправа о Статуту Војводине. Уочи избора њу нико није најавио,  а давимо се у тој расправи већ две године, добро знајући да она никоме ништа добро донети неће, осим малом броју војвођанских бирократа на народној грбачи.

Неки дан су медији извештавали како постоји огроман број тендера организован мимо прописа о јавним набавкама, и без и мало стида изнели како се „Влада успешно нагодила с Државном комисијом за ревизију“ око овога.

Суштинска супротност стварности и неостваривих, а обећаних детињастих жеља

„Бићете као Богови“

У међувремену је пропаганда „жутог предузећа“ окоштала, свела се на „литургију“ у којој се смењује неколико врло неразумљивих религиозних мантри: „евроинтеграције“, „европске донације“, „гринфилд инвестиције“ „мултикултуралност“, „мултиетничност“, „толеранција“ и „укидање виза“. Ова последња је била најразумљивија и остварила се. Управо уочи поновљених избора на Вождовцу, „жуто предузеће се преварило“ и у предизборној кампањи гласно хвалило тиме што је Европа Србима коначно укинула визе.

„Сада ћете моћи слободно да путујете у Европу“. Али, није свака слобода иста. У освит модерног грађанског друштва је Монтескије поредио слободе припадника разних нација, правилно уочивши како је тадашњи Рус формално слободан попут Немца,  Француза, или Енглеза, па би опет продао своју слободу за неколико рубљи. Рани либерали су сматрали како човек има право да отуђи своју слободу, мислили су да је слобода отуђиво лично добро. Нас тако нису учили.

„Дете у нама“ (које је тема овог чланка), коме није дозвољено да уђе у воћњак, кроз решетке на капији дуго гвири и машта како би се, да му је слободно ући, сито најело „медених јабука“. Закључана капија и јабуке, две су противречне реалности. Дете силно жели да отклони прву, нежељену реалност, па ће тада, уверено је оно, друга жељена реалност сама да му се оствари. И заиста, коначно, после дуго, дуго дечјег надања, одрасли је „детету у нама“ откључао капију воћњака. Међутим, самим тим се открила још једна реалност на коју нисмо рачунали. Реалност да су нам руке дечије и кратке, па не могу да дохвате јабуку. Тужна прича о „детету у нама“ које је очајнички желело визе, да би путовало по Европи, довела га је дотле да се пита: па, зашто сад не путујем?

Мантра се остварила и сад је јасно да просечном Србину европске сласти нису доступније него што су пре биле.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

One Response to Вождовачки пословни неуспех „Жутог предузећа“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: