Калман


Крунисање краља Калмана

Kálmán

краљ 1095-1116.

Краљ Ладислав је умро без потомства. За наследство су се надметали његови синовци, Гезини синови Алмош  (познат из Ладислављевог подухвата у Хрватској) и Калман.

Калман је био човек неугледне спољашњости. Ненаклоњени хроничари га представљају као грбавог, хромог, разроког, рутавог муцавца, што је све морало народу дати један врло гротескни утисак након Ладислава, дике краљева и витезова, мушке лепоте. Вероватно су спољашње особине требале да оборе углед Калмана у очима савременика, да би им био немилији од Алмоша, иако је од овога старији. И сам Ладислав је одредио да га припреме за бискупа, па га је дао да га Црква школује, а Алмоша послао у Хрватску коју му је дао у милост, да би се тамо учио рату и владању.

Калман је научио латински језик и стекао ванредно образовање у оно време. Оженио се 1097. Фелицијом, ћерком сицилијанског грофа Рожера I Де Готвили и на тај начин стекао пријатеље међу сицилијанским Норманима.  Краљица Фелиција је умрла 1102. године.

Папа Урбан II је високо ценио Калмана ради верности и памети, а вероватно се надао да ће се Калман повући из Хрватске којој би онда он својом милошћу несметано дао краља. Папина подршка Калману је била пресудна, па је он уз нешто чекања венчан мађарском краљевином. Одмах по доласку на власт, имао је муке с крсташима. Ови су из Клермона по благослову папе Урбана кренули у свети рат на невернике, да ослободе света места. Прва је кроз Мађарску прошла војска Валтера „без имовине“. У Земуну су кажњени неки разбојници, заостали из ове дружине. Друга војска, Петра „пустињака Амијенског“, заузела је град Земун, да се освети због кажњавања својих другова крсташа, али су брзо побегли чувши да против њих иде мађарски краљ Калман с војском. Неприлике с крсташима натерале су Калмана да ускрати пролаз крсташким војскама. Зато је поставио стражу на западу земље, у тврђави Мошоњ. Њу је опсела трећа надолазећа војска крсташка под вођством Емиха, грофа Лајнингенског, али их је Калман успешно најурио из земље.  На крају је нашао споразум с разумним Готфридом Бујонским. Његова је била четврта, али највећа и најбоље дисциплинована војска. Калман је с Готфридом ухватио тврду веру и уговорио је да његове витезове снабдева током пролаза ради чега је утврђен пут дуж Дунава. Крсташи су Калману дали таоце, гарантујући њиховим животом да ће се добро владати птолазећи кроз Угарску.

Кад су крсташи најзад коначно сви прошли, Калман је почео ревизије завештања „мртве руке“, којима су његови претходници остављали дарове Цркви, на вечито. То му је донело рђав глас, јер је Цркви одузео пуно земље, а један хроничар га је чак прозвао „Нероном“.

С ромејским царем Алексијем I Kомнином је утврдио добре односе, удавши своју нећаку Приску (кћер краља Ладислава I) за  Алексијевог сина Јована II. Удавши се, Приска је променила име у Ирина. Ова будућа царица и канонизована светица, родила је царевића Манојла Комнина („Грчићу Манојло“ из српских народних јуначких песама), последњег моћног ромејског цара, који умало није укинуо мађарску краљевину.

Калман је наставио освајања свог претходника. Године 1097. дигао је војску и пошао у Хрватску где је на Гвозду потукао Петра. Међутим, у овај поход није баш да се верује без поговора. Петар је познат само у једном оновременом извору (Gesta Hungarorum). Овде се наводи да је Петар био хрватски краљ, са седиштем у Книну. По овом освајању, Калман је 1105. ушао у Задар (тако каже у камену резани натпис са цркве Св. Марије у Задру). Крсташки документи наводе да је у Задру угарски жупан  Меркурије дочекао за краља Калмана испрошену младу Бузилу (кћер норманског кнеза Рожера Сицилијског), с којом је у браку Калман добио сина Стефана. Несумњиво је, по изворима, да је 1108. године издао, а 1111. потврдио повеље о самоуправи далматинских градова. Управу над царском темом Далмацијом (градовима и њиховом земљом и острвима, која су раније била под непосредном управом ромејског стратега), вршио је краљевом милошћу од сад мађарски Жупан, а Хрватском је владао Бан (као краљев намесник). То је на дае увек обично бивао угледни угарски племић или особа из владајућег краљевског дома.

Бански статус постао је основ за невероватну, вишевековну историјску парницу Хрвата с Угрима, веома несносну за угарске интересе. Нејасне прилике и мноштво кривотворених извора (писани од XIV века надаље), извор су замршене историјске парнице коју су Хрвати с мађарском краљевином водили вековима. Наиме, до краја је остао сасвим нејасан статус оног властелина Петра, којег Хрватски историографи зову „Краљ Петар Свачић“ или „Сначић“. Можда је он заиста био краљ вољом папе, као његов непосредни сизерен или наследник краља Свинимира. Ипак, једно је сигурно. Пораз папске политике у далмацији свакако је окончан Петровим поразом. Хрвати тврде да је тај Петар био краљ, на основу једног од њихових бројних фантастичних „преписа“ повеља и даровница (који наводно потичу из XIV века). Тамо је записано да се Голубан 1102. године крунисао у далматинском Биограду за краља Хрватске. Они ни на чему, заснивају тврдо уверење да је томе претходио „уговор“ с хрватским  родовским племством око уступања хрватске круне Угрском краљу. Овом фантастичном уговору су чак  хрватски историчари условно назвали „Pacta conventa„. На основу сасвим невероватних „писаних извора“ хрватски историчари су извели чудну конструкцију о томе како је и установа Бана настала милошћу „хрватског краља“. Чињеницу о томе да је банску власт у Далмацији установио мађарски краљ Владислав I, а спровео и у Хрватском делу далмације његов наследник, мађарски краљ Калман, они су вековима представљали извитоперено. Ванредно упорно су правили натегнуте, али систематичне правне конструкције, измишљајући чак и крвне везе ради успостављања историје низа неких владара. Циљ свега тога је да се замишљени „хрватски бан“ прикаже као врста војводе, не мађарског, него некаквог „хрватског краља“. Такав Бан  је, бајаги, загосподаривши Гацком, Ликом и Крбавом, стекао временом толику веолику моћ, па је и сам „хрватски краљ“ постао од њега зависан. Све су ово измишљотине Хрватских историчара, измишљане у освит модерног доба. Нема доказа да је пре Свинимира постојала икаква личност која се тамо могла звати хрватским „краљем“. У Словенском приморју Јадрана на западу Далмације, од титула хрватских владалаца се помињу једино Croatorum principe и Iudex Croatorum (Судац Хрватски) и то у старијим изворима, који су старији од оних извора који говоре о хрватском краљу Свинимиру. Ипак, хрватска историја све ове службенике виших власти упорно назива „краљевима“. У Далмацији је, наиме, посотјала врло стара традиција да се владари називају „rex“. Још у доба антике владао је овде, по царском допуштењу, неки краљ Јулије Непот. Зна се да су поједини словенски владари у Далмацији су од папа добјали овај наслов, као њихови вазали (краљ Зетски Михаило, чија се ктиторска фреска може и данас видети у његовој задужбини у Стону).

Наравно, правно питање наслеђивања краљевства међу далматинским Словенима, папе нису раматрале, пошто је rex билa служба зависна од милости папе, који је био царски pontifex maximus.

Примитивни фактички владари су основ за вршење краљевске власти некад изводили из наследног односа, углавном по основу крвног сродства, првенства, поседовања владарске „круне“ или фактичку моћ. Отуд се у изворима помиње и rex Славац (вероватно владар српских  Неретљана) којег хрватски историчари својатају као првог њиховог владара који се титулисао краљевским насловом. Међутим, да је мађарски бан Димитрије  иста личност као и  хрватски краљ Свинимир, сасвим је немогуће . Димитрије је био бан краља Ладислава I.

Најзад, све је то требало да се измашта, па на тоне хартије напише и објави, како би се створила политичка идеологија за модерно доба која тврди да је и Хрватска од старине у некој „персоналној унији“ с Мађарском, а како је установа бан домаћег порекла, чија садржина је у томе да је бан  исто што и регент, али по неком хрватском историјском краљевском, а не мађарском праву. За народ, хрватски политичари су ово формулиали крилатицом „Бан је Хрватима краљ“. То је требало да се покаже како је Банска власт настала милошћу хрватског, а не мађарског краља. Практична потреба хрватских националиста је била у томе да се у њиховом интересу нађе правна аналогија са мађарско – аустријским односима, не би ли се нешто од самосталности коју ужива Мађарска у односу на Аустрију и њима преписало. Врло је могуће да су тајне службе Хабсбурга подгревале сепаратизам Хрвата у Мађарској против мађарског сепаратизма од Аустрије. Све ово је врло замршено, а у Хрватској урођено, високо наследно племство је било мађарско и тако се осећало. Мађарски језик им је био матерњи. (Енгл. историчар Тревор Линг изричито говори о „хрватској небулозној причи о краљевству“). Мађарска историографија је с пуним правом одбацивала све ове конструкције и тек у новије време, из политичких разлога, има неких међу њима, који с обазривијим ставом прилазе хрватским националистичким интересима.

Калман је био у одличним односима с кијевским великим кнезом  Свјатославом Изјаславићем, на чији позив је безуспешно напао његове непријатеље у Пшемислу. Он је свог млађег брата Алмоша оженио 1104. године Свјатослављевом ћерком Предиславом, која му је родила  сина Белу. Након смрти своје прве жене, матере престолонаследника Стефана, Калман је у старости 1112. године оженио принцезу Јефимију (Еуфемију), кћер кнеза суздаљског и прејаслављског, Владимира Мономаха Руриковића. Ту Рускињу  је већ догодине отерао због невере, раскинувши брак. Вративши се у Русију она је родила сина Бориса коме Краљ Калман није никад признао очинство.

Пет пута је Калман успешно осујетио завере брата Алмоша. У месту Варкоњ на Тиси требало је 1098. године да дође до боја међу војскама браће, али су неочекивано војске одбиле да се туку, па су се браћа опет помирила.  Алмошу Калман ипак није одузео милост кнежевску. Злоупотребивши краљево одсуство док је био на Хрватској и Далмацији, крене Алмош 1105. године у Пасаву код цесара Хајнриха IV од кога је безуспешно тражи помоћ (цесар је морао да се бори с устанком којег је против њега дигао његов властити син Хајнрих V).  Потом оде Алмош по истом послу  отишао кнезу Болеславу „кривоустом“. Овај му је дао нешто помоћи, с којом је Алмош у Угарској отео град Абујвар. Чим је на тај град стигао краљ и брат му Калман с војском, предао му се на милост. Алмош оде потом да ходочасти у Јерусалим, а на повратку из Свете Земље, поново се пробуди у њему невера против брата и оде право цесару Хајнриху V (који је у међувремену дочекао смрт очеву и узео цесарску власт), да тражи помоћ за буну против брата Калмана. Хајнрих (сматравши мађарског краља за свог вазала по праву од старине), пође с великом војском 1108. године на Угарску и принуди Калмана да се закуне на  вазалну верност и да се опет измири с братом Алмошем. Чим је цар напустио мађарску, Голубан, понижен и веома гневан, заточи брата и да га не убије, учини га безопасним. Нареди да Алмоша заједно са сином Белом ослепе, а дете Белу и да ушкопе, да се тиме затре семе издајничко. Извршилац се сажали на дете и обмане Калмана, показавши му животињске жлезде. Потом, Калман их обојицу заточи у манастир Демеш код Острогона. Да осигура сину Стефану наследство, венча га за „младог краља“ док је још био жив. Осетивши да је на умору, Калман пошаље крвнике да ипак убију Алмоша у Демешу, али  се овај сакрије у олтару манастирске цркве. Гониоци га оставе поштујући светињу Божје цркве и тако Алмош спасе себи живот.

Калман је умро 1116. године и сахрањен јепоред Светог краља Стефана у базилици у Столном Београду.

Хрвати се покоравају краљу Калману

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: