Геза I


"Геовитос, верни краљ Туркије"

-I Géza –

кнез (херцег) 1067-1074, краљ Туркије (Угарске) 1074-1077.

За разлику од краља Соломуна, Геза и Ладислав се покажу неочекивано милосрдни према заробљеним Ромејима, након предаје града Београда Мађарима. Међу њима се, тим поводом, роди лепо пријатељство с царем Михаилом VII Дуком, који Гезу I ожени ромејском принцезом, Синаденом братаницом Нићифора III Вотанијата, ћерком његовог рођака Теодула Синадена.

Пошто је Геза био удовац (раније ожењен Софијом уа коју се верује да је била немачка племкиња, али је њено порекло непознато), ово је био Гезин други брак и,трајао је до краја његовог живота. Краљица Синадена га је надживела.

Женидбом са Синаденом Геза[1] је постао члан царског дома, севастократор, а цар га награди  и насловом „верног краља Туркије“ и пошаље му владарски венац самодршца. Као и Андрија I, који је, како изгледа,  примио од цара круну познату под савременим називом «круна мономаха», круну је од ромејског цара примио и Геза. Али за разлику од Андрије, краљ Геза I  је венчањем дошао у род  цару и овим га је цар примио у милост достојанство самодршца (севастократора) о чему сведочи поменута затворена круна (стема). Андрија I је пре њега примио круну у облику отворене дијадеме, што је знак нижег достојанства, a коју је цар додељивао  у милост својим слугама који нису примљени у достојанство његовог дома. Геза I је, међутим, примио круну као венац самодржавни (севастократорски), затворену круну звану стема. Ова круна је остала у Mађарској светиња до данас, коришћена као крунидбени венац свих потоњих законитих мађарских краљева, позната под именом  „Света круна“[2].

Краљ Геза I и принц Ладислав

Неугодно је било за римску ствар у Мађарској, да је краљевина Мађарска основана царском милошћу, мимо воље и посвећења римског првосвештеника. Многе легенде су од давних времена измислили Риму верни учени људи. Вековима је подржавана и развијана легенда како је Мађарска света круна у ствари она круна коју је Папа Римски наменио краљу пољских Словена, Мјешку, али су му анђели у сну дошапнули да је пошаље другом, непознатом католичком владару, чији посланици ће се ненадано појавити – Св Стефану I. Легенда је нарочито одговарала каснијим мађарским господарима из дома Хабсбурга, који су по основу поседовања Мађарске свете круне извели своје право да буду власници све мађарске земље и крунисали се њоме за њене једине законите и наследне краљеве. У оно доба је  већ постао вечитим спор папа са царем, јер папе нису одустајале да незаконито овенчавају цесарском влашћу наследне наследнике некадашњег Франачког господара Карла Великог. Мађари су на почетку тог спора још били незнабошци, а латинска Црква је тада учила крштене народе како су Мађари дивљи Хуни (Hungari), бич божји за грехе народа. Популарна је била и легенда о браћи Хунору и Магору (од којих су кобајаги потекли Хуни и Мађари, братски народи). Тек кад је мађарски народ крштен, а угарски краљ венчан круном царском милошћу, латини су почели да размишљају како да обрате сво угрско краљевство Риму. Мудрост је била у томе да се џабе краљевству да част, не би ли се подишло сујети угарских владара. Тако су их прозвали „анђелским и апостолским краљевима“. „Анђелски“, јер су по латинској басни, сами анђели папи рекли да крунише Стефана I, а „апостолски“, јер је хришћанству (латинском) краљ преобраћао незнабошце, шизматике и јеретике својег краљевства.

„Света круна“ се вековима сматрала круном коју је папа дао краљу Стефану I. Ту тврдњу је подржавала и римокатоличка Црква, а у њу су били нарочито убеђени ватрени мађарски националисти доба романтизма. Још већи значај од свега је „Света круна“ добила у XIX веку, као видљиви симбол континуитета угарског државног права којег су угарски политичари користили ради идеолошког мотивисања Мађара против самовлашћа Хабсбурга. Још и данас је међу Мађарима често чврсто уверење да је „Света круна“ заиста красила главу Светог краља Стефана. Ипак, данас, када је јавност сазнала истините чињенице, њу радије зову canona graeca, мада су се, још увек, до краја XX  века неки и даље упињали да докажу како није ромејски цар никад овенчао мађарског краља, него да је ова круна касније склопљена с некаквог источног украса за главу, тако што је горњи део наглављен на дијадему круне коју је послао папа.

Цар Михаило VII Дука

На предњој токи венца круне је у емајлу изображен Господ Сведржитељ, под којим су Свети Аранђели Михаило и Гаврило, а за њима свети стратилати, Св. Георгије и Свети Димитрије.  Покрај светих стратилата су Свети врачи Кузма и Дамјан. На стражњој токи венца, је попрсје окруњеног цара Михајла VII, уз којег су две особе високог достојанства царског дома. Једно је Константин (син или брат царев), а друго је Геза I, „верни краљ Туркије“ (како су Ромеји звали Мађарску), изображен овде јер је зет царев и тиме је стављено до знања да је и њега цар усинио у свом царском дому.

Завист услед стечене царске милости пробуди мржњу у рођеној породици на Гезу. Када су Соломона круном венчали латински бискупи Франци, то није могло бити по царској вољи. Геуина милост код цара није била по вољи Соломону, али ни браћи Гезиној, па и браћа устану на Гечу, засебно, не мирећи се са Соломоном. Соломон сад обрати своје дојучерашње непријатеље Печенеге, па њиховом помоћу навали у Мађарску. У боју код скеле Камеј, близу Солнока, потукао је Геза браћу од стрица 1073. године, али га је 1074. у боју код Мађарода, близу Пеште, потукао Соломонов војвода Вид.  Овај Соломонов војвода, међутим, ту и сам страда на домаку победе, а Соломон се не усуди више да гони царског милосника Гезу. Земља је опустошена ратом и завлада глад, а претежним њеним (западним) делом владао је Геза. Соломон је побегао у Аустрију, Немцима, код зета Хенрика IV. Зет му је помогао плативши нешто мало војске, доста да Соломона 1075. године врати у град Пожун. Ту се  Соломон и настанио, али није смео на исток докле год краљ Геза I 1077. године није умро. На невољу Соломонову, његов  зет и покровитељ се упетљао у спор с папом око инвеституре и није му био у помоћи око узимања мађарске државе.

Сенткорона

Упутнице:


[1] Име Гезино на овој круни писано је грчки и гласи „Геовитсас“.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: