Отоманска империја узвраћа ударац


Ахмет Давутоглу: Ви сте добродошли! Анатолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше! Када кажем да је Анатолија ваша, ако желите да дођете, дођите!

Султан царе, проклет ли си

кад ти сабља правду кроји

на зулуму царство стоји!

Браћа Морићи


Недавно је, 16. 10. 2009. године, у Сарајеву, одржана конференција под називом „Отоманско наслијеђе и исламске заједнице Балкана“. На њој је свакако, било најзначајније учешће турског министра спољних послова, Ахмета Давутоглу, који је том приликом изнео изузетно радикалне ставове, најављујући континуитет савремене  турске политике  с „отоманским наслеђем“ на Балкану. Пошто се турска скоро седам деценија развијала кана темељима секуларизма којег је поставио Мустафа гази Кемал-паша, очекивало би се да се неко бар зачуди или бар уплаши, пошто је оппште познато какве су биле тековине Отоманске окупације Балканских земаља. Међутим, свака негативна реакција је изостала. Као да се очекивало. Изостала је чак и негативна реакција српске дипломатије, иако би се очекивало да агресивни ставови о интегритету БиХ, србе забрину, пошто се у исто време воде бутмирски преговори, који прете да сасвим униште дејтонски поредак у БиХ.

Међутим, не види се никаква реакција турске армије, традиционалног чувара тековина секуларног поретка и укупне баштине Ататурковог дела. Исламистичка Партија правог пута Неџметина Ербакана, нашла је компромис с армијом. Прошло је већ десетак година од последњих јавних  упозорења које је Ербакановој партији упутила армија.

Као да се само чекао тренутак, да се турска политика врати отоманским традицијама. Стиче се утисак као да су сви знали да је одрицање од отоманског наслеђа, секуларни пореда, забрана фереџа, суфијске музике, дервишких редова и свега оног ашто је обележавало „неевропско лице Турске“ неискрено,  и тешким напором потискивано.  Као да су сви одахнули, схвативши да се Турски народ, после много времена „назор“ утеривања у еврпске вредности, најзад вратио себи. И као такав, овај народ хоће да се врати Балкану, сасвим свестан да су балкански друмови жељни Турака.

На жалост, читајући изјаве[1] турског министра, наишли смо на неистине, замашне у квантитету и још замашније у квантитету. Ради љубави према истини, размотрићемо их, редом који нам се чини најприкладнији:

Сада је време за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свест. Нисмо анђели, али нисмо ни звери. До нас је да одлучимо и да урадимо нешто. Зависи из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз векове, од 15. до 20. стољећа, балканска историја је била успешна. Ми можемо обновити овај успех. Кроз обнављање регионалног власништва, кроз обнављање мултикултурне коегзистенције и кроз успостављање нове економске зоне.

Истина: И Ислам, као и хришћанство зна да постоје и пали анђели. Природне науке говоре како, садизам није обележје понашања звери. Да би се  неко уједињење поновило, предуслов је да се оно надовезује на неко пређашње уједињење. Пошто је министар очигледно мислио на „уједињење“ под окупационим режимом Османлија, ради се о освајању, а не о уједињавању. Или се „везивање за мртваца“ (једна у бескрајно дугом низу бизарности тзв. „турских мука“) може сматрати примером уједињавања.  Векови које помиње Давутоглу, векови су патње свих хришћана, отимања њихве деце ради данка у крви, мучења и одвођења огромног броја хришћана у робље. Тек с ослобођењем од турака, хришћани су се могли надати заштити елементарних услова живота. Доба петвековне османлијске окупације , био је економски успех за Османову фамилију и њихове непосредне послужнике, али заснован на робовском сататусу хришћана и немилосрдном пљачкању околних, још непокорених земаља. Таква „мултикултурална коегзистенција“, каква је постојала током отоманске окупације, гора је од најгоре ноћне море и не дао Бог да се икад понови.

Београд 14. века је био попут села, више од села, можда град, али током Отоманске државе Београд је постао главни, средишњи град Дунава, средишње Европе у том добу. У културном смислу, постојале су стотине џамија и цркви.

Истина: Београд је био град, док га нису освојили Турци и претворили у главну подунавску тржницу робљем. Јеврејска заједница је сачувала успомену на туско уништење тог града у илуминацији чувене сарајевске Хагаде. Касније је уз згариште крај београдског пристаништа никла највећа турска пијаца робља на балкану, а уз њу еколико села у којима се становништво бавило заниатима, послужним таквој трговини, породицама трговаца, који су од робља живели  и војске која је тај поредак штитила.  Стотине хиљада Хришћана је у том Београду препродато и одвезено Дунавом низводно, до „дебелог сињег мора“, за потребе  Ага и Бегов у далеким земљама. Како су се могле подизати и обнављати порушене Цркве, кад је то отоманским прописима било забрањено? То је било могуће једино ако би зграду цркве преправили да буде  џамија, попут Аја Софије, у „Исламболу“. У сред српског етничког простора, овај град је постао српски тек после ослобођења од османлија. До тад је био средишњи град отоманске трговине робљем и средишње упориште из којег су пљачкали и убијали хришћанске народе Средње Европе.  Какав је у отоманско доба Београд био центар, може се закључити из чињенице да су Хабсбурзи организовали шајкашке страже на Дунаву, Сави и Тиси, у којима су службовали поглавито Срби, жељни слободе, који су бранили комуникације ка Средњој Европи од дрских отоманских пљачкаша.

Ми се нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима.

Јаничари: Они су у Босну дошли на коњима а не падобраном.

Истина: У Босну су се спустили падобраном Хитлерови специјалци Ото Скорценија. Десант на Дрвар је једини неуспех овог хитлеровог команданта у његовој војничкој каријери, пошто су лички и крајишки паризани успели да га онемогуће у лову на Тита. Давутоглу ово очигледно зна и његова изјава је сасвим сигурно алузија на отомански успех у односу на немачке неуспехе у  управљању Босном и Херцеговином. Међутим, пропустио је да нагласи, како су отоманске паше у Босну долазиле на коњима вукавши за собом колац, чувено цивилизацијско достигнуће којим су обдарили ову и суседне балканске земље. Међутим, скривена инсинуација иначе разметљивог министра, упућена је немачкој публици која познаје немачку историју везану за Балкан и има дубље значење, уочићемо касније.

Балкан је тампон зона у прелазу из Европе ка Азији, из Азије ка Европи, од Балтика ка Медитерану и чак према Африци, са Сјевера на Југ, с Истока на Запад, то је геополитичка тампон зона.

Истина: Балкан никад није био никаква „тампон зона“. Балкан је током пет векова Отоманске окупације био окупирано полуострво Европе, са којег су се отоманске хорде отискивале помамне за пљачком и поробљавањем хришћанских народа. Стварна „Тампон зона“ је била Војна крајина на простору краљевине Угарске, у којој су Срби једини успели да зауставе продор опаких отоманских хорди са Балкана, Босфора, Африке, Анадолије, Арабије и Леванта. Још је цесар Зигмунд Луксембуршки је покушао да на југу Угарске створи сличну „тампон зону“, међутим тај план је брзо пропао, пошто немачки витезови и мађарски војници једностано нису били у стању да зауставе продор Османлија. Чак је српским јединицама ово успело тешком муком, током дугог периода борби и подршком Хабсбурга.

Балкан је регион трансакција у геоекономском смислу. Још од старих времена, Балкан је регион економских трансакција. Балкански регион је регион и геокултурне интеракције. Неколико култура међусобно утјече једна на другу на Балкану. Током миграција много људи долази у контакт и меша се с другима.

Истина: Наравно да културна интеракција увек постоји. Али, у отоманско доба, ове трансакције су почивале на једном најуноснијем послу – трговини робљем (оно се данас крије еуфемизмом „трафикинг“), што је укључивало и трговину робљем за потребе педофила. Ако неко има жељу и стомак да сазна више о овој гнусној трговини, нека прочита рад Џонатана Дрејка «Порок у Турској»[2].

Балкански регион је био центар светске политике у 16. веку. То је златно доба Балкана. То је историјска чињеница. Ко је водио светску политику у 16. веку?

Дошли у Босну падобраном: Ваздушно-десантни специјалци СС који су се спустили на Дрвар и тамо уместо Тита затекли Шесту личку и Седму крајишку

Истина: Увек нам је превише светске политике на Балкану. Шеснаести век јесте златно доба Османлија на Балкану. Истина је да је то век у ком је дошло до пада српске Деспотовине и краљевине Босне под власт Османлија. Када су освојили Ново Брдо, највећи српски град, Османлије су из града и околине одвеле преко сто хиљада људи и продали их у ропство. Они који су остали, били су систематски експлоатисани од од нових господара, али и  сународника, који су прихватили религију окупатора.

Мехмед-паша Соколовић је примјер. Да није било Отоманске империје, он би био само сиромашни српски сељак с малом фармом или шта год би имао у то вријеме, јер тада нису имали развијене фарме у том дијелу свијета, али захваљујући Отоманској држави он је постао вођа у свјетској политици.

Истина: Турског министра колеге из БиХ федерације изгледа нису обавестиле да је потурчивши се Бајко Соколовић морао постати Бошњак, пошто муслимани у Босни не смеју да се изјасне као Срби. Уколико јавно говоре о свом пореклу и изаберу да на њему изграде своје национално опредељење, ризикују да их изложе их огавном презиру,  попут онога којег је трпео чувени српски редитељ и витез француске културе, Емир Кустурица. То што је једно од десетиха хиљада деце отете од школе и родитеља, па после крваве обуке у сексуално насилној средини, међу јаничарима, сазрело и напредовало до положаја везира, „вође у светској политици“, тешко је заслуга „Отоманске империје“. Јер да је ова империја таквог „вођу у светској политици“  произвела, хтела и заслужила, не би га Оманлије на крају убиле.  Не би убили бар зазаслугу што је верно служио три Османска султана и прибрао нове стотине њиљада робова „робу роба свечева“. Каријера и смрт Мехмед-паше Соколовића, сасвим су неприкладан основ за похвалу Отоманског султаната. Дакле, како каже српска пословица, „чега се паметан стиди, тиме се луд поноси“.

Ако не разумете Сарајево, не можете разумјети отоманску историју. Сарајево је прототип отоманске цивилизације. Сарајево је прототип успона Балкана.

Истина: „Прототип османске цивилизације“ (иза овог еуфемизма министар Давутоглу скрива историјско стање трајног садистичког насиља) прганизованог под влашћу Османлија), у Босни је био Травник, а не Сарајево. Суштину османлијске чаршије у Босни, непогрешиво је,  на примеру Травника, приказао нобеловац Иво Андрић, ради чега је отоманска чаршија совог рпског нобеловца и омрзнула.  Босански муслимани су током отоманске владавине често били скептични према правоверности отоманског султана, а када би се уверили да је султан „бекрија“ (пије алкохол), или „ћафир“ (атеиста), дизали би буну против њега. Сарајево се уздигло као административни центар Аустро-угарске управе Босном и Херцговином, тек у освит двадесетог века и опколило малу отоманску чаршију око сараја поред бање Илиџе, недалеко од уништеног града Врхбосне, из доба хришћанских краљева. Па и сама сарајевска Баш-чаршија је опстала у оријенталном облику,  као насеље занатлија, класе трудбеника која је презирана у царству чији „султан воли `дембеле` (нераднике), тимари их и храни“. „Прототип османске цивилизације“, који је опстао у памћењу Сарајлија до модерног доба, сачуван је у народној песми «Браћа Морићи»[3], двојице Сарајлија који су брутално задављени по основу султановог „катил-фермана“. Убиство је извршио њихов рођени ујак, који је тада био босански паша. О тој песми наша публика зна из филма Емира Кустурице, „Отац на службеном путу“. Током трајања Југославије, а нарочито у доба зимских олимпијских игара 1984. године, Сарајево се развило у савремени европски град. Од тога града, мало је остало. На Баш-чаршији данас више скоро да нема аутентичних занатлија, а не може више да се попије ни „кахва“ која није „нес“, a камо ли „тучена“, онако како се то радило у османлијско време.  У ствари, стање је још горе. По граду ничу нове џамије које финансирају саудијски богаташи и у којима се хоџе и омладина одаје вехабизму или с њима другују. Отприлике кад су против власти Османлија Срби дигли Први српски устанак, и Вехабије су побуниле Арапе против Османлија. Према томе,  Сарајево има врло мало везе са Османлијама, а модерно сарајево ин нема скоро уопште.

Кавалали Мехмед Али-паша је био Албанац. Није постао само једна од кључних личности Отоманске државе у то вријеме, он је утемељио модерни Египат. Да није било отоманске традиције, Кавалали Мехмед-паша би био највише Кавалали Мехмед-бег, који је живио негдје на Балкану као интелигентна особа. Шта се може научити из овога? Балкански регион има судбину због ових геополитичких, геокултурних и геоекономских карактеристика и би ће или центар свега или жртва свега.

Истина: Мехмет Али-паша је свирепо угушио грчки устанак 1821. године, али је Давутоглу ову чињеницу пропустио да помене. Углед његове породице, нарочито је порастао у Египту, траддиционалној земљи ропства, пошто је њихова трговина тамо била веома конкурентна на тржишту, услед сталног прилива јефтиног хришћанског робља са Балкана, где је током отоманске власти увек било могуће отети и препродати Хришћане у Африку. Потомци Мехмед Али-паше[4] су издали Османлије, да би се ставили под врховну власт британског краља, па су његовом друштву овладали источним Суданом.

"Мултикултуралност" овакве врсте може да прође само тамо где нису отимали децу од "неверника" да би их слали у султанову војну службу.

Познати по мултикултуралности: Савремено поштовање отоманских традиција у Паризу.

Сви балкански градови су мултикултурални. Живјели смо заједно.

Истина: Србима је, током пет векова, заједнички живот уз османлијске окупаторе и њихове колаборационисте био могућ само под условом прихватања окупаторове религије, или потпуног понижења и сталне опасности по живот. У таквим условима, током отоманске окупације, број хришћана у градовима и у насељима дуж саобраћајница се муњевито смањивао. На крају је сегрегација постала практична потреба самих хришћана. Хришћани су прешли да живе у тешко доступна села „по шумама и горама“, која су, попут Гуча горе, из Андрићеве Травничке хронике, остала тешко доступна османским властима. У мађарској равници је током отоманске окупације, домаће становништво скоро сасвим истребљено јер тамо није било физичке могућности да се становништво сакрије у тешкопроходним пределима. Заједно су припадници разних вера и нација почели живети тек након ослобађања од Османлија. Уосталом, да ли данас игде Турци, на територији секуларне Турске државе,  с Грцима живе заједно у „мултикултуралним заједницама?“ А с Јерменима?

Босна и Херцеговина је мали Балкан. Имате Бошњаке, муслимане, православце, католике, Србе, Хрвате који живе заједно. То је као минијатура Балкана.

Истина: Пре осамнаест година, кад се појавила исламистичка опасност у Босни, њени народи су се раздвојили ратом, пошто до поделе Дејтонским мировним споразумом Босна није могла да буде мирна.  Народи у Босни више не живе заједно. Њихово заједништво постоји само у оној мери у којој су натерани да буду заједно. Да би били безбедни од исламистичке опасности, Срби су формирали републику Српску, а Хрвати Херцег-Босну. Светски политичари су најпре  Хрватима укинули Херцег-босну, а сада се свим силама труде да укину Српску и да их смешају заједно.

Имамо више Босанаца који живе у Турској, него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској, него у Албанији! Више Чечена који живе у Турској, него у Чеченији! Више Абхаза у Турској, него у Абхазији! Зашто је тако – због отоманског наслијеђа. За све ове различите нације на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигурно уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анатолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше! Када кажем да је Анатолија ваша, ако желите да дођете, дођите!

Истина: Давутоглу је пропустио да помене многе од оних којих је некад било или у Турској или којих данас у Турској има много више. Наиме, у Турској данас највише има Курда, који никако не желе да буду у саставу те земље и који се деценијама крваво боре не би ли престала турска владавина над њима. Још више од Курда, било би Јермена, да их младотурци, у доба крволочног режима „четири паше“, нису систематски истребили. У Турској огроман број данашњих Турака води етничко порекло од Грка или Словена који су отети из својих земаља и препродати као робље.  „Анадолија је ваша, ако желите да дожђете, дођите“ – рекао је Давутоглу.  Каква је ово гнусна иронија, знају они чији преци су отишли у Анадолију након ослобођења балканских земаља од Турака. Насељени у пусте крајеве, без услова за живот, балкански муслимани су скапавали од глади, преварени обећаном добродошлицом. Чим су до Балканских чаршија стигли први гласови оних који су улудо продали своје куће и имовину,  кад су се појавили први осиромашени  и оболели повратници, престала је и селидба у Турску. А само је требало да послушају савете Алексе Шантића или Јована Цвијића.

Била су два велика спонтана окупљања Турака у мом добу. Једно је било 1993. када је објављена вест да Срби користе хемијско оружје против Горажда. Вест је објављена око седам или осам сати увече, за два сата се окупило на стотине хиљада људи. Спонтано. Да је од њих тражено да иду за Босну, они не би отишли кући, него би одмах кренули за Босну. Имали смо осећај. То показује како се међусобно волимо.“

Истина: Велики „ибрет“ није исто што и велика љубав. Истина је да је током рата, на страни армије БиХ ратовало неупоредиво више Арапа и Иранаца  него Турака. Такође, истина је да су све зараћене стране, додуше спорадично, користиле и хемијско оружје. Међутим, не и на Горажду.

За дипломате из другог дијела света, босанско питање је техничко питање. За нас је то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је сигурност Сарајева једнако важна као сигурност и просперитет Истанбула.

Истина: Изјава о важности Босне и Сарајева крије намеру да се исламистички политички режим савремене Турске, у својству покровитеља муслимана из БиХ меша у унутрашње стари ове земље, али и осталих балканских земаља.

Босна и Херцеговина је победила Турску. То значи да смо ми побиједили нас.

Истина: Иако се ова изаја односи на једно спортско такмичење, министар тиме маскирао свој стварни став. Наиме, Отоманска империја је задњих сто година свог постојања желела да се осавремени и да напусти своје дивљачко османско наслеђе не би ли зауставила декаденцију и распад државе. Међу Tурцима, чак у самом врху власти, некад и међу самим султанима, јављали су се људи чији погледи су били загледани пут савременог секуларног друштва. И сам Кемал паша Ататурк, био је један од таквих. До скора је изгледало како је створио дуготрајнио стабилан секуларни режим. За све то време, босански муслимани су остајали веома тврдо привржени традиционалним отоманским вредностима и нису зазирали од буна против самог султана, уколико им се чинило да није  правоверно одан Исламу. Исламским фундаментализмом помагана или инспирисана борба босанских муслимана за отцепљење од Југославије, значајно је допринела да поново оживе интересовања савремених Турака за османско наслеђе на Балкану. Босанска политика је тиме заиста допринела поновној исламизацији турског друштва, које је наизглед прихватило секуларизам. У том погледу је Давутоглу у праву кад на својим изјавама подилази босанским муслиманима.

Дакле, све ово изгледа тако да нам се чини како Турска има намеру да се врати на Балкан и како повратак најављује отворено и агресивно. Међутим, поучени српском књижевношћу са међе доба романтизма и реализма, ипак имамо на уму како је говор турског дипломате једна велика намерна неистина. Услед тога, његове неистине морамо тумачити системски, у контексту процеса, реалних савезника, користи и потреба које ограничавају и усмеравају турску спољну политику данас. Одреднице, у којима ће се формирати Турска политика у будућности, мораћемо да размотримо посебно.

Објављено:

Фонд Слободан Јовановић

Упутнице:


[1] Дејли њуз Монтенегро, 29. 10. 2009.

http://dailynewsmn.wordpress.com/2009/10/29/5-37/

[2] Дрејк, Џонатан, Порок у Турској,

http://gay-serbia.com/istorija/2007/07-01-30-homoseksualnost-u-turskoj/index.jsp

[3] Песма «Браћа Морићи». Текст и снимак у извођењу Сафета Исовића,

http://tekstovi-pesama.com/Safet-Isovic/Braca-Morici/21863/1/

[4] Mehmet Ali, Frosina, information network, http://www.frosina.org/about/infobits.asp?id=142

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: