Паланачка регионализација


 

Југословенска новчаница

Србија је пуна лицемера

који иду унаоколо са шеширима

и извлаче зечеве из шешира,

а заправо хоће

да вам извуку новчаник из џепа.

Др Зоран Ђинђић (Време, бр. 627, 2. 1. 2003.)

Регионализација као жудња паланке да постане главни град

Чудо је у којој мери врх домаћег аутономашког покрета не промишља основне мотивационе факторе своје политичке акције. Раније сам навoдио како је суштински нихилистичка оријентација политичког врха домаћег аутономаштва, уз наопако схваћен појам либерализма,њих одвела дотле да животне силе овог покрета црпе из србијанских паланки. Ова „паланачка оријентација“ војвођанских аутономаша би данас сигурно, веома занимала Радомира Константиновића[1]. Ласло Секељ би вероватно испитивао овај процес као наставак анархистичке методологије Титових наследника, који након довршетка дугог процеса распадања Југославије[2] доследно настављају Титовим путем, па се труде да разграде и саму Србију.

«Евокација» ероса уставне прошлости

У свему овоме је посебно упадљиво игнорисање опстанка структурних вредности система Титовог социјализма  међу аутономашима. Титоистичко наслеђе, наиме, никад није било предмет критичког преиспитивања аутономаша. Напротив, повремено смо били сведоци чудних излива нежности и разумевања, чак еротског[3] усхићења према „лику и делу друга Тита“. Ово је, тим пре, чудно пошто је управо Домоњи, својевремено (2005. године), говорио о могућности „територијалног разграничења“ и о могућности „етничке поделе Војводине“ између „српских и мађарских националиста“ и „етничких миграција без крви“[4]. Уосталом, није ли у право Р. Константиновић навео да је „биологизам крајњи израз овог еротског ирационализма као неумитне унутрашње негације клтуре форме као културе рационализма[5]“?

Ми, војвођански Срби желимо да наше комшије, мађарске и било које друге мањине, неометано, равноправно и слободно остану у Србији где и јесу. Међутим, игнорисање неуспеха приватизације, привредне катастрофе коју доноси криза, игнорисање титоистичких злочина над мањинама у Војводини, игнорисање сопственог нејединства и, најзад, игнорисање сопственог презира према „Србијанцима“, чиниоци су који се не помињу. Сву силу аутономашки покрет троши на потискивање неугодних политичких садржаја. Једном речју, аутономашка неспремност да се суоче с реалношћу импресионира, баш као и њихов паланачки регионализам – нови облик идеолошке парадигме, распаљене жудњом за обећаним средствима из приступних фондова ЕУ-е.

Незвани танатос „одумирања државе“

 

Уместо да се бавимо психолошким механизмом потискивања као политичким феноменом, (чиме су се исцрпно бавили теоретичари левице у другој половини XX века), боље да размотримо нешто друго. То „нешто друго“ је југословенски начин „одумирања државе[6]“, развијен из програмског политичког циља кога је, на основу Енгелсових теза, темељно изложио В. И. Лењин[7]. У СФРЈ-и се, међутим, „одумирањем државе“ стварало анархично стање, прикривано називом „социјалистичко самоуправљање“. Прво је шапатом „одумрло“ начело централног планирања[8] на федералном нивоу, што је било основна парадигма модерног социјалистичког друштва. Затим је федерализована „целокупна привреда савезног значаја“, када је до априла 1951. године, извршен пренос надлежности у привредном управљању на федералне државе[9]. Педесетих и шездесетих година XX века је научно интересовање за проблематику одумирање државе било велико. Међутим, како је интересовање домаће науке почело да замире, одумирање државе је постајало суморна чињеница растућег практичног значаја у југословенској политици. Кад је нестало афирмативног интересовања за „одрумирање државе“ у правној и политичкој теорији, појавила се Филозофија паланке Р. Константиновића које се бавило „нихилизмом“, „тамним вилајетом“ и „ентропијом“. Насупрот томе, на Западу је феномен „одумирања државе“ у Југославији баш тада помно проучаван, што се може видети у библиографији коју је користиоЛасло Секељ. Одумирање државе је у науци САД уочено још 1984. године као први циљ самоуправног социјализма[10]. Захваљујући научницима из САД, такође су нам на располагању докази да је овај процес под називом „самоуправљање“, уведен одозго[11]. државе је у СФРЈ-и заиста постало крајњи практични, формално одређени, а при том реално оствариви политички циљ. Око њега је успостављен последњи опште-југословенски консензус, формално изражен након низа друштвенх криза и њихових катастрофалних покушаја решавања. Уставом из 1974. године, у доба „када се најбоље живело“ (на вересију), захваљујући страним кредитима, нарочито од ММФ-а.

„Хистопатолошки налаз“ са уставноправне „обдукције“ СФРЈ-е

Данас на подручју бивше СФРЈ-е постоји развијена свест о томе да је пракса „одумирања државе“ изазавала деструктивне последице[12]. Недавно су се, наравно незапажено, чак и неки домаћи публицисти сетили куриозитета самоуправне социјалистичке уставности, по питању Социјалистичких Аутономних Покрајина. Уставом из 1963. године (власти су га тада усиљено прозвале „Мајка самоуправљања“), Аутономне Покрајине у Србији су добиле слободу да самостално установљавају Друштвено – политичка већа, иако она Уставом нису прописана[13]. Ово право Републике у СФРЈ-и нису имале! Већа ДПЗ и ДПО су, у ствари, била политички корпуси дозвољених и партијски контролисаних облика грађанског удруживања. Њихова веза са анархистичким облицима удруживања јасно је била видљива у радовима Ласла Секеља[14]. Исти аутор је дао преглед развоја политичких односа који су представљали материјалне изворе југословоенске уставноправне деструкције[15]. Секељ је чак и изнео навод једног америчког научника који је у оквиру шире студије о „социјалистичком експерименту у Југославији“, давне 1969. године предвидео да ће се држава конфедерализовати[16].

Уосталом, Уставом, највишим државно-правним актом је директно и изричито негиран сам појам државе, како савезне, тако и федералних јединица, односно обеју САП. Државни карактер социјалистичких друштвено-политичких заједница, опстао је искључиво у релацијама фактичког стања власти као моћи физичке силе и међународног права. Упоредно право није познавало сличан концепт у овако развијеном виду. Још горе, Уставни амандмани из 1968. и 1969. године донели су Покрајинама статус удружености у Србију, у њима је установљена посебна врховна судска власт (укључујући и Уставни суд) и правосуђе. Професор Андрија Гамс је у вези овога директно изјавио да је: „концепција амандмана: историјски промашај – научна збрка[17]„. Ништа није вредело. Група научних радника, која се усудила 1971. године да изрази сопствено стручно мишљење о уставним променама (Андрија Гамс, Ружица Гузина, Стеван Врачар, Бранислава Јојић, Александар Стојановић, Данило Баста и Војислав Коштуница), уклоњена је из наставе. Уставним амандманима су Покрајине добиле право да доносе сопствени уставни закон. Право да имају посебан Устав, добиле су тек доношењем новог Устава СФРЈ-е 1974. године. Овакво стање је трајало све до 1989. године, када су донети амандмани на Устав Србије којима је Република Србија повратила своју републичку надлежност на читавој својој територији, укључујући и САП Војводину.

„Евродезинтеграција“ Србије

Упорни покушаји да се у Војводини уведе корпоративни „горњи дом“ покрајинске Скупштине, само потврђује чињеницу да у Покрајини живи нада да се могу поново оснивати корпоративна тела (макар заснована на националном принципу). То је дубоко утемељено у титоистичкој традицији самоуправљања и одумирања државе. Све почиње од Кардељевог уношења суштински анархистичких чинилаца у концепт домаће уставности, о чему је већ раније писано[18].

Иако су корпоративна тела у модерном уставном уређењу, такође, важна особеност фашистичког модела, ЕУ је резолуцијом о Војводини, из 2005. године,[19] управо тражила од СЦГ-е „да поново успоставе аутономију Војводине каква је била пре 1990. године“. Ову резолуцију је Европски парламент усвојио скоро консензусом ( два уздржана гласа). Још је тада представник ЕУ-е за спољну политику, Стефан Лене изјавио да је: „питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором[20]“.

Друга „шаргарепа“ за Другу Србију

Пошто „питање Војводине“, очигледно, није својим отварањем успело да спречи продор Газпром-а у Југоисточну Европу[21], пошло се путем разградње читаве Србије регионима[22], да би се касније, „да се Власи не досете“, на темељу традиција одумирања државе, све заоденуло термином „еврорегионализација“. Традиционални пријатељи из ЕУ-е, уз све то, паланачкој Србији регионализацију сладе „шаргарепом“ из „предприступних еврофондова“. Тако, на пример Луц Корбер из Ханс Зајдел фондације изјављује: „Приоритет је јачање целог региона и то је једно од тежишта ове фондације, чији циљеви су и подршка Србији у процесу транзиције и у изградњи и побољшању државних институција, како би она, заједно са осталим земљама западног Балкана што пре ушла у Унију[23]“. То што неко образложи како је и садашња „еврорегионализација“ накалемљено решење на историјској традицији уставности из 1974. године[24], опсесивне евроутописте не може разуверити.  Српски сељак зна да се на коштуњаво воће не калеми биљка која расте из семенке. Али, паланачки „европејац“ ће аутоматски у својој глави спојити представе „фонд“, „транзиција“ и „регија“ са појмом „донација“ у једини смисао паланачког става о напретку: „даће ми паре да ја боље живим“.

Доследност у сталном враћању на жудњу за одумирањем државе, по мери титоистичке праксе, сада се већ може пратити и кроз историју иностраног утицаја.  Тако рецимо, Мирослав Свирчевић наглашава везу британске спољне политике с уставним решењима из 1974. године. При том се осврнуо на уставни положај АП Војводине у Србији[25]. Један недавно објављени британски тајни документ[26] из 11. 4. 1943. године помаже нам да схватимо порекло чудно разједињеног устројства СФРЈ-е, али и модерне српске разједињености, све с данашњим напорима да се Србија „регионализује“.

Међутим, губити време чудећи се тајним политичким односима из далеке прошлости нема смисла кад је свима доступно и видљиво оно што је, према наводу једне стране НВО-е, јавно изнео Јанош Бугајски,[27] пре мање од десет година: „Нова држава може да се појави у средњој Европи и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини. На послетку, Војводина има једнако право на независност као Косово[28]“ Није ли „пропасти српског царства“ такође претходила једна врста „регионализације“? Уосталом, све ово је на сличан начин поновио недавно Радивој Степанов, позвавши се на стари међународни дипломатски извор: „Само сам покушао да упоредим уставне разлоге за давање суштинске аутономије Косову и за одузимање аутономије тог квалитета Вјводини. Сетите се да је још крајем августа 1992. године на Лондонској конференцији закључено да ће се грађанима Косова и Метохије вратити сва грађанска и уставна права и да ће се осигурати поштовање граађанских права становницима Санџака, па уколико се на то оглуше Србија и Црна Гора, Савет Безбедности ће бити позван да примени оштре санкције које ће водити њиховој потпоуној изолацији[29]“.

Једина страна паралела и домаће акутно стање

Врло рано су руски аутори говорили да је „анархизам“ једини аутентични руски политички покрет, али и да потиче из врха друштвене елите[30]. Морамо бити свесни да није захвално тражити паралеле српском или југословенском анархизму, пошто се он добро прикривао под разним другим именима. Ипак, „Савезна држава“ као федерација установљена „одозго“, а представљена као слободно удружење „совјета“ или Народно-ослободилачких одбора, јавила се најпре код Руса, а затим и код Срба. Наравно, наметнута је револуцијом. Уставни поредак је политичку организацију оба друштва довео до конфедерализма. Најзад, после распада суштински конфедералног СССР и суштински конфедералне СФРЈ-е, почео је процес федерализовања преосталих државних творевина које су остале сразмерно „велике“. Русија је већ уставном реформом у доба Јељцина федерализована, док је Милошевићев „Жабљачки устав“ створио двочлану федерацију чије су федералне јединице „делиле суверенитет“ са федералном државом. Распад „функционалне федерације“ СЦГ-е, 2006. године, Србија је успешно искористила да преуреди сопствено уставно уређење и постане унитарна држава, децентрализована општинским самоуправама и двема Аутономним Покрајинама.

Међутим, након проглашења косовске „независности“, ствари у Европи и осталом свету кренуле су мимо међународног права (посебно прописа ОЕБС и ОУН). Након избора 2008.године, у Србији се изненада повела медијска дебата о статусу АП Војводине која је игнорисала Устав Републике Србије. Најпре су почеле медијске спекулације о статусном положају АП Војводине, затим о „праву регија на аутономију[31]“, да би се дошло до теме „регионализација Србије[32]“. У медијској спекулацији се сада користи и израз попут „права (некад кажу и уставног права) регије на аутономију», а грађани се убеђују у то да је Србија «асиметрична држава[33]“. Док је прва конструкција сасвим непостојећа, друга је политичка, па као таква уноси збрку, јер се нетачно представља као могући модел децентрализације. Овако срочена симулација федерализма јако распаљује машту „лидера“ наших самоуправних паланки, тако да почињу да захтевају права мимо или упоредо оних која  већ остварују у складу са законом, на нивоу локалне самоуправе[34]. „Асиметрична држава“ је, наиме, научна творевина политичке, а не уставноправне науке. Самим тим она није логички упоредива са уставноправним начелима, јер није једне природе са њима. Опасно је, међутим, што поменута конструкција политичке науке наликује на уставноправну концепцију „Асиметричне федерације“ која већ постоји у Европи (СР Немачка). Србија није федерална држава што Немачка јесте и њихово уређење се не може поредити, баш као што се не могу поредити Бог и шеширџија. Додуше, у паланачкој свести жаби нико не може одузети аутономно право да и она буде поткована. Управо у том смислу је могуће протурање федерализма у асиметричну логику српских паланачких „регионализатора“.[35]

Лаковерност у обећане „евродонације“, по основу развоја регионализације, паланачкој идеологији су материјални извор (револуционарног) уставног права, пред којим ће сасвим игнорисати позитивно право. Уосталом, у паланачком јавном мњењу је већ створено сумануто уверење како је „Србија потпуно централизована држава“, иако сви њени грађани имају право да учествују на изборима за локалну самоуправну власт на општинским изборима, о чему постоји и посебан закон и непрекинута историјска пракса, од древног доба које сеже давно пре ослобођења Србије од Турака.

Рибарчета сан

 

„Одумирање државе“ је, дакле, домаћи облик анархизма, погубно начело државно-правне деструкције с којим се неуспешно носимо деценијама. Одумирање државе је  проблем генерација, који као гориво користи домаћу неслогу и нереалне амбиције народног карактера. Одумирање државе се код нас увек јављало у помодним облицима налик на „научне моделе“, идеолошки, организационо и финансијски везане за пријатељске и непријатељске утицаје из иностранства. Било да је одумирање државе имало политичку форму анархизма, уставни облик федерализма, конфедерализма, федерације ентитета, државне заједнице, аутономије или регионализације, увек се радило о једној истој појави.

Дубоко урођено народно неповерење према дисциплини јавног поретка, код нас је лако мобилисало домаће паланачке страсти против државе. Паланачка идеологија је понудила варљиву алтернативу – аутономно друштвено удруживање које би се супротставило грађанском друштву, с амбицијом да уништењем апстракције града, паланка постане главни град. Све у циљу да паланачки политички квазисубјект постане „урбан“ да се не би осећао као „сељак“. Живи пример нам је однос паланачког менталитета Новог Сада према Београду, о чему је јасно сведочио Ласло Вегел[36].

Хетерономни поредак сопственог државног права, наше јавно мњење лако доживљава као непријатељски. По својој суштини паланачка, идеологија одумирања државе сматра да носи суверено право волунтаристичке промене, тумачења, и избора када ће јавном праву дозволити да буде примењено, а када не. У ствари, овако паланачки менталитет доживљава данас појам демократије. Формални основ за примену паланачког волунтаризма је револуционарно медијско проглашење прописа „нелегитимним“. Утилитаристички принцип поштовања нелегитимних норми изразио је јасно пок. Зоран Ђинђић: „Ми ћемо поштовати закон, али немојте мислити да ћемо поштовати Милошевићеве законе ако нам они не буду одговарали“. Такође је, критикујући политичког супарника изјавио: „Добро је позивати се на уставност и законитост, али то не би требало чинити селективно[37]“. Изјаве на први поглед делују противречно, ако нису протумачене системски, у контексту сукоба „легитимиста и легалиста“, из доба политичкког раскола након 2001-2002. године. Ђинђић је доживљаван као идеолог „легитимизма“ и критиковао је „легалисте“ за њихову наводну недоследност. Али, далеко од тога да је Ђинђић био паланачки идеолог.

Мноштво примера анархичних схватања државног уређења, пружа нам управо данашњи „процес регионализације“. Опет инициран аутономашким очајним покушајем да нађу савезнике за своје немогуће дело[38], процес одумирања државе, под називом „регионализација“, поново је активиран у Србији. Српско одумирање државе захтева да „добра“ дифузна аутономија паланки надјача „зли“ хетерономни поредак, сугерисан у виду психолошке конструкције зване „високо централизована земља[39]“ којом се управља  из Београда[40]. Са овим савременим императивом одумирања државе, интелектуално се слаже „Друга Србија“, и то се може пратити преко „мондијалистичког“ круга преображених „српских либерала[41]“  до времена самоуправљања.

Захтев за одумирањем државе код нас се компликује појавом економске кризе, јер се тада осећа највећа потреба за патернализмом Запада. Ово је утемељено у домаћем политичком васпитању нашег „друштва“, брижљиво негованог и васпитаног у доба титовог самоуправљања, како би остало заувек инфантилно. Исто се већ десило почетком шездесетих година, када је економска криза, изазвана животом на вересију решавана тако штоје одумирање државе проширено опсежном друштвеном реформом из 1965. године[42]. Тада су пионири гледали како старије генерације „стичу“ и „зарађују“ оно што се звало „друштвени доходак“, који је у највећој мери био прерасподељени кредит ММФ-а. Сада се он, уз нове „аранжмане“, наплаћује генерацији „младог поколења“.  Данас су потомци „младог поколења“ добро подучени  како је одумирање наше државе једино за шта је тзв. Запад увек и сигурно давао „зајмове и кредите у доба Друга Tите“.

Сукоб дифузног друштва с државом вероватно вуче корене још из недогледног доба отоманске окупације и сегрегационе политике према „шизматицима“ на земљи куће Хабсбург. Консумирањем српске националне државности у ширу, наднационалну југословенску државност, српско друштво се опет мобилисало у борби за разградњу државе. Још се међу солунским ветеранима јавило горко осећање како Југославија није „њихова“ држава[43].

Међутим, друштвена активност против државе је наизменично мењала облике – либерални[44], комунистички, неолиберални. И раније, а нарочито се током бомбардовања 1999. године  Ђинђићу приписивало да је директно радио против сопствене земље[45]. Међутим, сукоб друштва са хетерономном централном јавном влашћу, довео је до распада СФРЈ-е, СРЈ-е и СЦГ-е, поново се јавља и још увек нема намеру да се заустави. Још током рајања СФРЈ је примећен смер ове појаве: „тежиште старне друштвене мћи се децентрализира: преноси се прво из центра у републике, а након Устава из 1974, и нарочито после 1980. године у општине, где израстају регионалне политичке елите, чија је легитимациона основа партикуларизам…[46]

Малигни процес тиме долази до свог краја. Кад се паланка једном одвоји од града, њено „друштво“ ће коначно морати да се суочи са собом, односно са тиме да ће и само одумрети.У психолошком механизму пројекције проблема је сва мудрост поделе Србије на „Прву“ и „Другу Србију“. У Србији процес одумирања државе није довео до државног партикуларизма, као што је историјски био случај са неуспешним империјалним пројектима на Западу. Код нас није политички циљ постизање правног субјективитета паланке, као што је то био циљ средњеевропског малограђанина. Одумирање државе код нас напада сам концепт правног субјективитета јавне власти. Оно је сукоб нихилистички настројеног правног бића са сопственим правним субјективитетом. Ради се тачно о појави чије порекло је Р. Константиновић утврдио у „немогућности за апсолутну побуну као за апсолутну негацију од стране у себи самој засноване субјективности (…) пројекција овога духа, који жељан себе клао пуне своје субјективности, ослобођене од туторства ма каквога над-ја, у својој немоћи за остварење ове субјективности, инфантилно сања крај света, као јединумогућност овога ослобођења али могућност која значи и његово сопствено уништење. Крај који он хоће и од кога се због свега овога боји, јесте апсолутан, све-земаљски, паје зато и оличен у Земљи[47]“. Чак и више од тога, „друштву“ је небитан читав систем, како сам по себи, тако и према оном другом. А паланачка Србија, која под именом покојног Ђинђића у ствари обожава друга Тита, глува је и слепа за упозорења која је изрекао сам Ђинђић: «Србија данас није стање, него пројекат и визија (…)Недовршеност у односу са Црном Гором, недовршеност у односу на Косово, недовршеност у односу на своје властито уставно уређење. Такву Србију нико не би сматрао субјектом и чиниоцем, него болесником и проблемом. (…) Наша главна интегративна снага је уверење, а не систем. И, наравно, европски интегративни дух који влада епохом[48]».

Европски интегративни дух више не влада епохом после скоро деценије, баш као што ни мртви Тито није био „и после Тита – Тито“. После седам година евроутопија нам се показала онолико ружном колико смо у њу веровали. Вера у њу је толико ослабила да домаћи аутономаши и нихилисти морају да се удруже са локалним лидерима, које су до јуче исмевали, не би ли сабрали оно мало снаге да припомогну држави да „одумре“. Још их на овом послу, уместо мртвог, великог Кардеља, сада обучава неколико нових Кардељчића.

Председник Србије је управо покренуо дебату о „регионализацији[49]“, па ће, најзад, паланка морати отворено да каже шта стварно хоће. Али, сад кад је терминална фаза покренута, паланци ни то не ваља. Наравно, јер зна да јој је то последње. После ће морати да се ради и заради да би се живело.А шта то паланка има да понуди?

Индустрија, које је производила да би смо живели, управо је декомпонована вољом паланачке идеологије. Индустријском друштву треба централно управљање. Пошто више нисмо индустријско друштво, није нам потребан главни град као центар управљања. А од чега ће живети постиндустријска паланка кад више нема индустрије? Од пољопривреде не може, пошто паланка није село, а осим тога, највећи ужас паланчана долази од тога да им неко не приговори како су „сељаци“. Дакле, треба ли да распустимо државу како би нам се остварила евроутопија?

Грехота је о томе и мислити. Али, паланка управо мисли на овај начин, јер за њу „свет је свет привида и он је то утолико више уклоико је више један строго-затворени свет у коме страх од трагедије води затварању али и веровању у превару као основно начело[50]“.

Паланчани данас живе од пустог надања да ће им неко тамо негде дати „белу шенген визу“ за „европски чардак ни на небу ни на земљи“. Уобразили су да ће за самоукидање државе бити награђени визом, путовањем и доживотним потрошачким кредитом. Стил наше домаће паланке се одмах инстктивно прилагодио неолиберализму чим је Фукујама објавио „крај историје[51]“.

Нихилистички процес је дошао до свог краја. То је оно чега се паланка највише плашила, оно што је обесмишљује, јер она хоће да „нема краја крају[52]“. Ћирил филозоф мора сам да се убије, то се од њега очекује баш као и  смрт Господина Голуже[53]. Али, сваки носилац паланачке филозофије је данас господин Голужа. Почела је задња лицитација на које су домаћи паланчани изнели последње покућство. То је суштински смисао регионализације. Навршило се време да одумре и начело одумирања државе.

5. 7. 2009.

Душан Ковачев

Објављено:

Ковачев, Душан: Паланачка регионализација: Фонд Слободан Јовановић I и II, 8 – 9. 7. 2009.

Ковачев, Душан: Паланачка регионализација: Видовдан, 16. 7. 2009.

Ковачев, Душан: Паланачка регионализација: Нема шале, I и II,20. 7. 2009.

Упутнице:


[1] Константиновић, Радомир: Филозофија Паланке, 1969.

 

[2] Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, РАД, 1990.

[3] Домоњи, Павел: Јосип Броз тито – чврст к… , мек тоталитаризам; www.autonomija.info , 4. 5. 2009.

http://www.autonomija.info/pavel-domonji-josip-broz-tito-cvrst-kurac-%e2%80%93-mekan-totalitarizam.html

[4] Бета: Расправа о положају мањина, Б 92,

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=10&dd=14&nav_id=178426

[5] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године, стр. 110.

[6] Перовић, Мирко: Социјализам и одумирање Државе – теорија и пракса; Култура, 1959, Београд

Крбек, Иво: Одумирање државе; ЈАЗУ 1951, Загреб.

Лукић, Радомир, Д: Друштвени услови одумирања државе, Часопис архива за правне и друштвене науке, Vol XLVII, br. 1-2, 1960;

Горичар, Јоже: Одумирање државе као оснивача научног социјализма , Архив за правне и друштвене науке, Vol. 46, бр. 2-3, 1959.

Мандић, Олег; Постанак и одумирање нације (Библиотека монографија правних и других друштвених наука); Народне новине, Загреб, 1963

[7] Лењин, В. И; Класно друштво и држава, 1917.

[8] Moore, John H: Growth with Self-Management: Yugoslav Industrialisation, 1952-1975. Stanford. Hoover Institution, Press, 1980.

[9] Биланџић, Душан, Хисторија СФРЈ, Загреб 1985.

[10] Remington, Robin Alison: Yugoslavia. In: Teresa Rakowska-Harmstone, ed. Comunism in Eastern Europe. Bloomington: Indiana University Press; 1984.

[11] Rusinow, Dennison: The Yugoslav Experiment 1948-1974; Berkley and Los Angeles: University of Califotnia, 1977.

[12] Ђурић, Михаило. Смишљене смутње, www.hereticus.org

http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/inkriminisani-tekstovi-mihaila-durica-smisljene-smutnje.html

Ибраковић, Џелал: Крваво поскакивање за епохалним промјенама, Хабитус, 9-10, Хабитус, 2003 – 2004.

Јовић, Дејан: Југославија, држава која је одумрла – успон, криза и пад кардељеве Југославије (1974-1990).

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbija-u-ustavima/t8829.lt.html

[13] Шкрњић, Бојана; Богојев, Ивана: За Србију најбољи немачки модел демократије са јаким премијером и слабим председником; Борба, 5. 5. 2009;

http://www.borba.rs/content/view/5423/123/

[14] Секељ, Ласло, Студија о анархизму – студија о анархистичкој теорији, ЦДД, Загреб, 1981.

[15] Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, Београд, Рад, 1990. погл. „Три периода у начину функционисања СКЈ“, стр. 91-96.

[16] Wuchinich, Wayne S: Nationalism and Communism. In Contemporary Yugoslavia: Twenty Years of Socialist Experiment; Berkley-Los Angeles: University of California Press, 1969.

[17] Кљајић, Слободан: Кардељеве норме; Политика, 8. 10. 2006. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbija-u-ustavima/t8829.sr.html

[18] Ковачев, Душан: Војвођанско аутономаштво на беспућу, НСПМ, 24. 7. 2007-

Ковачев, Душан: Устав бирократске контрареволуције, НСПМ, 23. 9. 2008.

[19] Резолуција ЕП о Војводини доступна је на:

http://www.dshv.net/hrvatski/dokumenti/stav_ep_o_vojvodini.pdf

Подносиоци Резолуције о Војводини су: Дорис Пак, Жолт Бечеј, Сајмон Ковени, Бернд Поселт, Томас Ман, Паскуалина Наполетано, Ханес Свобода, Јан Маринус Вирзма, Чаба Шандор Табајди, Иштван Сент-Ивањи, Јелко Кацин, Андре Бри, Јонас Сјестед, Ерик Мајер, Роберто Мусакио, Бастиан Белдер и Адриана Боли Бортоне. Види: Лоби за сукобе; Вечерње новости, 3. 10. 2005.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=80326&datum=2005-10-03

[20] Терзић, Милко: Рецепти за српску пустињу, Српска политика, 12. 4. 2008; www.srpskapolitika.com

[21] Ковачев, Душан: Велика светска гасна игра у Војводини, НСПМ, 24. 10. 2008; www.nspm.rs ,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/velika-svetska-gasna-igra-i-vojvodina.html?alphabet=l

[22] Ковачев, Душан; Велики транспорт аутономаша преко Мораве; НСПМ, 12. 3. 2009, www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/veliki-transport-autonomasa-preko-morave.html

[23] Регионализација предуслов уласка у ЕУ, Студио Б, 15. 6. 2009; www.studiob.rs

http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=39143

[24] Свирчевић, Мирослав: Наставак уставне алхемије, НСПМ, 10 . 6. 2009; www.nspm.rs ,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/nastavak-ustavne-alhemije.html

[25] Свирчевић, Мирослав: Британска спољна политика према Југославији 1941-1944 – основни извор југословенског устава од 1974; НСПМ, 12. 4. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/britanska-politika-prema-jugoslaviji-1941-1944-osnovni-izvor-jugoslovenskog-ustava-od-1974.html

[26] The Basis of Policy for Yugoslavia, PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938

[27] http://www.csis.org/index.php?option=com_csis_experts&task=view&id=122

[28] Janusz Bugajski, Тhe republic of Vojvodina; Center for Strategic and International Studies, Hungarian American coalicion, june 2000.

www.hacusa.org/newsletter/2000/june2000.doc

[29] Сејдиновић, Недим: Војводина ће бити држава, 10. 11. 2008; http://www.nedimsejdinovic.com/?p=418

[30] Берђајев, Николај: Руска идеја, Просвета, Београд, 1987, стр. 139.

[31] Аутор, С. Трнић: Реплика 7.5.2009; Тема: Да ли це се мењати Устав? Гости: Светозар Чиплић – министар за људска и мањинска права ( ДС), Бојан Костреш – ЛСВ, Слободан Самарџић – ДСС, Александар Вучић – СНС; www.b92.net

http://www.b92.net/video/komentari.php?nav_id=359566 .

[32] Албуновић, Марко: Тадић најавио измене Устава: Политика, 3. 5. 2009. www.politika.rs http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-najavio-izmene-Ustava.lt.html

[33] Пејовић, Бранко: Тадић – Србија је асиметрична држава, 7. 5. 2009; www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Srbija-ne-moze-biti-asimetrichna-drzava.sr.html

[34] Закон о локалној самоуправи, www.skupstinskamreza.org.rs

http://www.skupstinskamreza.org.rs/upload/documents/o%20lokalnoj%20samoupravi.pdf

[35] Типичан пример је господин Димитрије Боаров који је објавио своје разматрање о „државне асиметричности“ у вези домаћих прилика, а да није начисто је ли Предлог војвођанског статута уопште објављен.

Види: Боаров, Димитрије: Све државе су асиметричне; Данас, 21. 5. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/prenosimo/sve-drzave-su-qasimetricne.html

[36] Сејдиновић, Недим; Шта је остало од војвођанске аутономије после избора – због Војводине губитник је цела Србија, 27. 1. 2007;  www.nedimsejdinovic.com http://www.nedimsejdinovic.com/index.php?tag=autonomija

[37] Београдски споразум не предвиђа модерну државу – одговор др Зорана Ђинђића председнику СРЈ Данас, 22. 8. 2002.

[38] Ковачев, Душан: Велики транспорт аутономаша пеко Мораве, НСПМ, 12. 3. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/veliki-transport-autonomasa-preko-morave.html

[39] Јакопин, Едуард: Не можемо даље да се развијамо ако не уредимо државу, 10. 6. 2009; www.politickiforum.org

http://www.politickiforum.org/tribina_stampa.php?naredba=stampa_teksta&id=580

[40] Национална коалиција за децентрализацију: http://www.decentralizacijasrbije.net/

Newsletter, Види прилоге.

[41] Ђукић, Славољуб: Слом српских либерала, Београд, Филип Вишњић, 1992.

[42] Секулић, душко: Друштвено-економске реформе у југословенском друштву, у оквиру: Голубовић, Загорка: Теорија и пракса „реалног социјализма“, Београд, Филип вишњић, 1987.

[43] Поповић, Данко: Књига о Милутину, Књижевне новине, Београд, 1986.

[44] Ђорђевић, Јован: Политички систем, Сав. Удр. Правника Југославије, Београд, 1971; стр 188-189. И комунистичка политичка теорија у доба социјализма, била је врло свесна блискости либерализма и  нихилизма. Овај уџбеник представља одличан извор за сагледавање до које мере су нејасна била схватања самоуправе, аутономије и федерализма.

[45] Овде се нећемо бавити таквим спекулацијама. Нама је много битнија чињеница да је Зоран Ђинђић био један од најбољих домаћих познавалаца радова водећег руског анархисте – Петра Кропоткина. Никола Пашић је познавао Кропоткина лично.

[46] Секељ, Ласло: Југославија – структура распадања, Београд, Рад, 1990, стр.145.

[47] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године, стр. 58-59.

[48] Ђинђић, Зоран: На путу ка себи, Политика, 29. 6. 2002.

[49] Албуновић, Марко: Тадић најавио измене Устава: Политика, 3. 5. 2009. www.politika.rs http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-najavio-izmene-Ustava.lt.html

[50] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године.

[51] Fukuyama, Francis: The End of History and the Last Man (1992), publ. Penguin.

[52] Ibitem. Стр. 156,

[53] Филм Живка Николића, 1982. година.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: