Евро – нос Војводине


Нос

Нос

Свети Сава: «Зашто је кос покуњио нос?»

Кос: «Није кос покуњио нос, већ је кос подигао нос!»

Из српске народне приповетке

 

Да ли сте прочитали Гогољеву приповетку «Нос»? Ако нисте, требало би што пре да се упознате с овим класичним делом фантастике. Међутим, да се не разочарате, не ради се о жанру епске, већ «бирократске» фантастике. У тој приповетци је описан случај државног чиновника који се једног јутра пробудио без носа. Док се чиновник безуспешно трудио да прикрије наказни недосататак на свом лицу, његов «нос» је уобразио да је високи државни функционер и покушао да побегне у иностранство. Међутим, државни апарат царске Русије, иако додуше тром, профункционисао је и није допустио овакав вид дрскости чиновничког носа. «Нос» је на лицу места ухапшен и након саслушања, под полицијском пратњом приведен носиоцу, коме је успешно враћен на лице.

Несрећна царска Русија, «земља робова и господара», била је заостала држава, чија  бирократија је огрезла у жељи да буде «прихваћена» у Европи, да је «Европљани» не сматрају варварима. Упркос (или у складу) са сопственим умишљеним западњаштвом њених бирократа, тамо су се редовно догађале фантастичне ствари, нарочито од тренутка кад у владајућој бирократији више није остало ни једнога који није био «западњак».

Постоји ли данас неки делић света у коме су опстали овакви односи, где фантастика и данас може да постане реалност и обратно? Може ли уместо појединачног «Носа» једног нижег државног чиновника,  да се, на пример, одвоји «нос» од самог владара. Може ли такав «Нос», најпре да постане, рецимо, губернатор, затим председник управних одбора најзначајнијих фондова, па потом «с пуном подршком» владаревих «партнера», уз помоћ принудне управе да овлада најбогатијом губернијском приватном банком? Стварност нас учи да је све ово могуће. Ми смо чак могли видети и својим сопственим очима како овај «нос» одавно прима стране амбасадоре, и како «Нос» предлаже правне акте којима установљава свој бирократски апарат. Видели смо да већ и чиновници тог «носа» најављују већ и формирање фонда из којег ће се финансирати «спољни послови његове губерније». «Нос» је, разуме се, за то време одлазио више пута у иностранство и враћао се с великим обећањима. Чак се потрудио да и сам доведе неке стране чиновнке са «запада», који су при том изволели да изгледају врло озбиљно и уљудно, тако да им се морало веровати.

За то време, сарадници «Носа» су вредно подигли мноштво потемкинових села, у којима су постављене табле на којима је насликан племићки грб «Носа» и обећања милосрдне делатности „Носових“ пријатеља, милосника из иностранства које ће „Нос“ јамачно довести и који су његови пријатељи и пријатељи његових мужика. Разуме се, „Нос“ је, кад год је то било могуће, окупљао присутне мужике и излагао им примамљиву слику будућности.

У Гогољевој, примитивној, заосталој царској Русији, оријенталној деспотији која је нестала без трага, држава је реаговала тек кад је «Нос» противзаконито пошао у државу која је данас чланица Европске Уније. Међутим, да је којим случајем била модернија или «европскија», попут наше земље, „Нос“ би сигурно због тога био награђен.

Да је извео овако смео покушај, министар спољних послова би га топло, пријатељски загрлио пред ТВ камерама. И сам шеф државе би сигурно изашао пред медије дајући изјаву за новинаре, како власти имају «Нос» на свом месту, а  како су све супротне тврдње неистините и злонамерне инсинуације. Давању те изјаве, сасвим сигурно, присуствовао би, раме уз раме с шефом државе и сам „Нос“, па чак би из поштовања према владару упадљиво покуњио нос.

Међутим, наша власт је «добрим политичким адвертајзингом» одавно превазишла малограђанске категорије као што су стид и срам. Давно је огуглала на повике: «Цар је го». Ових дана се власт сетила нечег још оригиналнијег. Ако се са владаревог лица уклони нос, оно ће изгледати толико грдно, да неко време нико неће приметити како је он го. Бар не док не постане довољно хладно, да се није више могуће огрнути само «политичким адвертајзингом». А до тада ће се сви сетити из чијег су шињела изашли.

15. 10. 2009.

Душан Ковачев

 

Објављено:

 

Видовдан, 16. 10. 2009;

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: