Војвођанско аутономаштво под светлошћу „Ферала“


Пушмипули

Војвођанско аутономаштво против сопственог Предлога статута

 

Чик погоди шта имам за вечеру,

Буђав лебац, буђав лебац.

Њам њам њам њам..

S.A.R.S

Пораз Ферал Трибјуна у борби за сопствену уређивачку аутономију

 

Предложени Статут АП Војводине се нашао у стању агоније[1] пред сам почетак сезоне годишњих одмора. Током лета су Срби (и остали народи и народности из Србије) отишли на одмор или чак на море, на кратко се опростивши од актуелне политике. За ово време се чинило да је престала кампања форсирања Статута АПВ-е кроз медије.

Међутим, тада су кампању подршке Предлогу Стута АПВ-е повеле „Електронске новине“[2]. Чим је „Охладнела љубав многих“, хитро је у помоћ прискочио електронски портал који окупља импресиван број угледних сарадничких имена[3].

Главни колумнисти „Електронских новина“[4] углавном не учествују директно у борби за Статут АПВ-е. Ипак, колумнисти медијима дају основни тон, они су ти који стварају „атмосферу“ и утичу на „мејнстрим“ вредности своје публике. Главни и одговорни уредник[5] и неколико колумниста[6] овог електронског портала су добар део своје претходне каријере остварили у сплитском штампаном  часопису „Ферал Трибјун“, изниклом из делатности сплитског трговачког друштва „Вива Лудеж[7]“, основаног још давне 1983. године.

У самој Хрватској, Ферал је уживао знатну, мада никад „опћу“ популарност. Након Туђмана на овоме свету, у доба владе Ивице Рачана, „Ферал Трибјун“ је запао у велике финансијске проблеме. Они су се окончали тако што је овај часопис престао да излази 23. 6. 2008. године[8]. Наиме, екипа искусних публициста „Ферал Трибјуна“, тада се „упустила ношена наивном вјером“ у преговоре са „Еуропапрес холдингом“[9], наивно се надајући да ће продавши часопис новоме власнику, ипак, „задржати уређивачку аутономију“.

Захваљујући редакцији „Ферала“, јавност је сазнала [10] у чему је био стварни проблем: „Уређивачке политике више и не постоје као иоле аутономне чињенице[11].“ „Ферал Трибуне, јасна ствар, није био спреман на такву прилагодбу. Није правилно ослухнуо дух времена, што би рекли они аналитички злобници[12].“ „Сви су се ти елементи кристално јасно показали и код трагикомичних преговора с Еуропапресс холдингом, у које смо се упустили ношени наивном вјером да је унутар сустава, без огласних оптерећења, могуће задржати уређивачку аутономију, те да би моћна медијска компанија – једна од двију које су запосјеле

практички цјелокупну сцену – могла исказивати становиту склоност према еманципацији друштва[13].“ „…будући да с Фералове стране током преговора није инзистирано ни на чему другоме осим на уређивачкој аутономији редакције, јер су нам сви остали увјети били више-мање ирелевантни, једино је логично да се баш та уређивачка аутономија испоставила као проблем за ЕПХ…[14]“ „Ферал“ је опстао, али без уређивачке политике аутономне од власникове воље, што је из њега удаљило онај део сарадника који је спозно сопствену наивност.

Осећајући горућу потребу за новцем, уредништво„Ферала“ је прихватило транзициону „истину“ да се новчани проблеми решавају приватизацијом, при чему је, „бољи“ или „наивнији“, део редакције држао да ће уређивачка политика уредништва остати аутономна[15]. Савременим језиком политичке коректности речено, они „нису имали снаге да се суоче с реалношћу транзиције“. Узалудно се редакција позивала на некакво право „уређивачке аутономије“,које би ограничавало вољу власника у њихову корист.  Наивни, поражени у борби за уређивачку аутономију,  уредили су нови часопис који сада подржава још наивније од њих – војвођанске аутономаше.

Јављање аутономашких идеја у Слободној Далмацији

„Слободна Далмација“ је најпре била партизанска новина, штампана на Мосору током фашистичке окупације. Одмах по ослобођењу, редакција тих новина је пребачена у Сплит. У „Слободној Далмацији“ су почетком осамдесетих година двадесетог века, „испекли“ новинарски занат оснивачи „Ферал Трибјуна“. Ипак, током бурних деведесетих, „Слободна Далмација“ није попут „Ферала“ одржала критички однос према Туђмановом режиму. Иако су се међу сарадницима тог листа налазили новинари различитог профила, од тзв. „десничара“ до „левичара“, ово стање се није могло задуго видети у уређивачкој политици.

Већ 1992. године је Туђманов режим уклопио „Слободну Далмацију“ у националистичку издавачку политику,  користећи механизам приватизације. Херцеговачки тајкун „близак режиму“, Мирослав Кутле[16], постао је власник овог листа. Како је „Глобус група“ Мирослава Кутле у новинарству, током деведесетих, углавном производила национализам и огромне дугове, већ 1998. године је постало јасно да Кутле не може одржати „Слободну Далмацију“ у свом власништву[17].  Ипак, националистичка политика у „Слободној Далмацији“ је и после 2000. године наставла исти курс[18]. Власнички проблеми у вези „Слободне Далмације“ протегли су се и на период после двехиљадите године да би, поновном приватизацијом овог медија, нови већински власник „Слободне Далмације“ 2005. године постала фирма „Еуропапрес“ Нинослава Павића.  Ових дана „Еуропапрес“ је управо постала стопостотни власник овог медија[19].

Променом власника листа, већ после 2000. године се могла „очитовати“ појава новог политичког говора у „Слободној Далмацији“.  Већ 2003. године смо на њеним страницама могли прочитати овакве праве аутономашке ставове у погледу статуса Далмације: „Свака част равници Славоније. Волим је и цијеним, поносим се њеним људима, али то је други свијет, други ментални склоп. Љепота је Хрватске у нашим различитостима, како земље, тако и људи. Пустите нас да владамо својом земљом неоптерећени глупостима државотворних и оних других. Сада више стварно нема разлога да се у властитој земљи бојимо било кога. Како да ја схватим Панкретића или он мене кад је њему панонско блато до кољена, а мени слано море до грла. Чиме би то далматински парламент могао нашкодити Хрватској. Својим големим предностима пред остатком Хрватске, правилном политиком одрживог развоја и рационалним кориштењем својих немјерљивих ресурса, Далмација би Хрватску у једно десетљеће повукла у врх развијених земаља Еуропе (…)Хрватска мора имати пет регија насталих на повијесној, природној, културној и медитеранској основи. Тих пет регија требају имати по 10 жупа и тек тада ће ова земља почети дисати свом снагом (…)Истра је најбољи доказ што значи искористити све предности једне регије. А Далмација има све што и Истра, и далеко више. Зашто у Истри стандард може бити два-три пута већи од хрватског просјека? Зашто је стопа незапослености 3-4 пута мања него у остатку Хрватске? Зашто је извоз два пута већи? И још стотину пута зашто. Нитко се у Хрватској није напатио кроз стољећа колико наши влаји и бодули. Села у загори и на шкојима су опустјела [20]“. Скоро истоветно ономе што смо већ навикли да слушамо о Војводини. Једино је недостајало да се аутор запита у име свих Далматинаца: „Ди су наши новци“.

Како је војвођанско аутономаштво, преко Главашевог „територија“, кренуло да летује у Истри, па завршило у Београду

Генеза и политички развој аутономашког покрета у Далмацији посебне су теме. Оне се не тичу директно подршке хрватског аутономаштва српским аутономашима у Војводини. Међутим, војвођанским аутономашима наклоњенији медији дискретно представљју сарадњу са хрватским „регијама“ као почетак некаквог будућег економског развоја Војводине. Однедавно, војвођански аутономаши су утерали АПВ-у у директне политичке контакте и са централним властима Хрватске. Ово је обављено у јеку аутономашке борбе за натурање Предлога Статута Војводине.

„Сурадња“ војвођанских аутономаша са политичким „чинбеницима“ у Хрватској, била је опште позната још знатно пре. Међутим, пре предлагања Статута се она јавности представљала еуфемизмом „регионална сарадња“, при чему су аутономаши догматски истицали како ће њено „развијање“ донети „економски развој“ и „привредни напредак“. До званичне посете скупштинске делегације АПВ-е Хрватској[21], у Србији се слабо помињала сарадња српске регионалне аутономије са хрватском централном државном влашћу[22

Када је шеф ЛСВ отишао у Истру да прими „грб истарске регије“, то је звучало као признање због регионалне сарадње. Међутим, радило се о потреби да се шеф ЛСВ лично награди: „У време рата у Хрватској Чанак се истакао антиратним ангажовањем, а за време његовог мандата хрватски језик је уведен као један од службених језика у Војводини“, наводи се у образложењу и додаје да је допринео и афирмацији и заштити хрватске мањине у Војводини[23].“ Јасно је дакле, да се ради о хрватском националном признању, које се из политичких разлога, „да се Власи не досете“, додељује под фирмом „регионалне сарадње“, односно грбом истарске жупаније.

Кад је „пробијен лед“, и председник и потпредседник ЛСВ су одржали званични сусрет са шефом државе Хрватске[24]. Иначе, хрватски Закон о локалној и подручној самоуправи уопште не даје својим регијама право да ступају у односе са другом државом, већ само да одлучују о сарадњи са другим локалним заједницама и регијама. Уз то, постоји врло слободна могућност да хрватска Влада, по предлогу надлежног управног органа, одбаци овакву одлуку[25] локалне или подручне самоуправе.

Почетком 2009. године је АП Војводина послала делегацију у посету Хрватској и то на нивоу председника Скупштина[26]. У (Цветковићевој) Влади Србије нико се није успротивио томе да покрајинска делегација мимо Владе ступа у спољнополитичке односе са важним органом стране државе. Председник СДСС Миодраг Пуповац, одмах је дао изјаву да „Статут Војводине не цепа Србију[27]“. Ни српска Скупштина се није бунила. Домаћа јавност скоро ни не зна да у српској Скупштини постоји „Посланичка група пријатељства са Хрватском“. „Посланичка група је основана на принципу добровољности и чини је 18 посланика из Коалиције за Европску Србију, Г17 плус, ПУПС-а, странака мањина и Либерално демократске партије. Њен циљ је, како је наведено, јачање сарадње са хрватским Сабором који је такође основао посланичку групу пријатељства са Србијом[28].“

Након званичне посете АПВ-е Хрватској, почела је и званична „сурадња“ АП Војводине са Истарском жупанијом, која је представљена јавности као „привредна[29].“ Председник скупштине АП Војводине, Шандор Егереши, је ове године летовао у истарском Ровињу, дискретно промовишући истарски туризам Војвођанима кроз покрајинске медије[30]. Нешто слично је покушао и председник зрењанинске Општине, Александар Мартон, који је по политичком опредељењу новосадски аутономаш, али се то завршило ни мало дискретним скандалом[31].

Војвођански аутономаши „сурађују“ и с политичарима Вуковско-сријемске[32] и Осијечко-барањске жупаније[33]. При том, док у Војводини окапа педесет хиљада протераних Срба из Хрватске, новосадским аутономашима ни у једном тренутку није сметала чињеница да су суседне хрватске жупаније политичка упоришта ултранационалистичке странке Бранимира Главаша[34].

Тако на пример, војвођанским атономашима не смета да „сурађују“ са жупанијом на чијем је челу др Владимир Шишљагић[35], припадник [36] Главашеве ултранационалистичке ХДССБ. Не смета им ни „сурадња“ са Вуковарско-сријемском жупанијом на челу с жупаном Божом Галићем[37], чланом такође националистичке ХДЗ и „ветераном домовинског рата[38]“. С Галићем је председник Скупштине АПВ-е, Шандор Егереши, лично потписао „Изјаву о намерама[39]“. Сам Галић је, као хрватски ратни ветеран, с оружјем у рукама бранио територију своје будуће жупаније од ЈНА-е, ЈНА-е у чијем саставу је било доста Војвођана, а међу њима и знатан број војних обвезника из Зрењанина и околине. Отуд не чуди да један локални борац за новосадско аутономаштво[40] сарадњу с Вуковарско-сријемском жупанијом жели да продуби спомен плочама на местима где су некад били логори за хрватске ратне заробљенике[41]. Било какав скандал[42] изазван на огаван начин, за неко време ће скренути пажњу јавности са озбиљних економских проблема које изазива новосадско аутономаштво у банатској регији[43].

Жалосно је то што су Војвођанима аутономаши показали како је економски смисао „регионалне сарадње“, пре свега, у јефтином летовању војвођанских бироктата у Истри. Да ли Војвођани могу да уживају у хрватском приморју тако што се на њему брчкају поједине војвођанске бирократе? Тешко биће. Пре ће бити да јако потцењују интелигенцију војвођанских гласача или им се ругају.

Економски ефекти сарадње с Хрватском и њеним регијама су у војвођанским приходима мизерни. Међутим, тековине аутономашке „сурадње“ с Хрватском биће, вероватно, отварање нових редакција у аутономашким медијима које ће се финансирати из покрајинског буџета, и запошљавање нових покрајинских бирократа по новом „националном кључу“.

Најзад, можда је отвореност за „сурадњу“ довела и до анкетног окупљања војвођанских аутономашких ставова у „Електронским новинама“. Коначно имамо прилику да на једном месту видимо аутономашку идеолошку грађу, колико год она била противречна. Овом задатку, очигледно, није дорастао ни један војвођански медиј, јер су ставове војвођанских аутономаша окупиле тек „Електронске новине“ (са седиштем у Београду).

 

Каспар – Јокић

„Електронске новине“ су од јуна 2009. године скромном кампањом подржале војвођанске аутономаше и њихов немогући Предлог статута. О Статуту Војводине као теми, почело се у ствари још раније.  Љиљана Јокић Каспар[44] је својим чланцима[45] у „Електронским Новинама“, пре осталих[46], показивала наклоност новосадским аутономашима, односно Предлогу статута АПВ-е. Још почетком године су њени чланци по питњу успеха аутономаштва били резигнирани: „Сваком ко има зрно соли у глави јасно је да нема ништа од Статута Војводине и да је све била шала комика (…) Да подигне националистичку хистерију мрачних умова или да скромно покупи мрвице са стола политичке властеле у Београду? Можда је све смишљено да се умеси ново тесто за „колаче”, које ћемо уместо хлеба јести наредних месеци?[47] Дакле, српска[48] књижевница, берлинска стипендисткиња[49] и бивша дописница „Радио Берлина[50]“ је још фебруара ове године схватила да је битка за Статут Војводине изгубљена. Ипак, упркос овом упозорењу, редакција „Електронских новина“ је наставила аутономашку кампању серијом интервјуа којим је, по ко зна који пут, подгрејала „врућ кромпир“ војвођанске „уставности“.

„Говор љубави“

Затим се у „Електронским новинама“ појавио емотивни чланак Динка Грухоњића, надахнут одлуком суда, којом је Милијана Балетић враћена у РТВ. У импресивном примеру „говора љубави“, председник Независног удружења новинара Војводине[51], шеф новосадског дописништва „Бете“ и „Дојче веле“,  припретио је реваншизмом у сарадњи са силама Хашког трибунала и пакла: „…ми нећемо одустати од сарадње са Тужилаштвом, наивно верујући да ће ту багру ратних хушкача, те монструме окрвављених руку, због чијег су „извештавања“ страдала деца, жене, старци, рањеници, цивили свих боја сем црне и фашистичке – стићи заслужена казна и да ће горети у паклу! Реваншизам, него шта![52]“ А својевремено је Сам Динко навео: „Главни уредник интернет портала Е-новине из Србије Петар Луковић био је песимиста у погледу медијског и правосудног суочавања са прошлошћу[53]“. Испоставило се да је уредник „Електронских новина“ у праву. Суочен са прошлошћу, није могао да превазиће реваншистичку страст.

Дулић и Бриза

Након тога „Електронске новине“ су повеле конкретну кампању о Статуту АПВ-е серијом интервјуа. Први у низу је био Иване Дулић Марковић. У ствари, она је навела какоје „Војводини потребан нови Статут[54]уместо постојећег Предлога.

Потребе за „већом аутономијом“ АПВ правдала је економским разлозима, који су постојали (само на папиру војвођанских комунистичких статистика) у позно доба СФРЈ-е: „Војводини је било најбоље кад је у оквиру Југославије и Србије сама бринула о себи, кад је сама водила своје економске послове. Највећи просперитет у њеној историји је био од 1974. до 1988.[55]“ Наравно, Ивана, баш као и остали подносиоци економске аргументације, није објаснила зашто су у таквом „благостању“ Војвођани одлучили да масовним  протестима збаце аутономашку власт, а потом 1990. године дају и плебисцитарну подршку Милошевићу за промену Устава Србије. „Грађани Војводине подносили су економске жртве да би се изградила модернија привредна  структура и за своју личну потрошњу су одвајали мање него други – а касније од тих напора и улагања нису имали ништа – јер им је централизовани Милошевићев систем све то одузео.[56]“ Ни ови Дулићкини аргументи нису тачни. Стандард грађана је нагло опао, пре свега, услед ратова и санкција деведесетих. Међутим, Војвођани су изгубили привредну структуру из „друштвеног власништва“ тек кад је Милошевића с власти скинуо нови режим у коме је, скоро без престанка, учествовала странка Иване Дулић Марковић. Најзад, њена странка је учествовала и у повратку Милошевићеве СПС на власт у Војводини и још увек учествује у политичкој коалицији са том странком, без икаквих скрупула.

Такав тренд се наставља и после 2000, и за мене, а и за многе грађане Војводине којима су познате анализе и бројеви а не само празне политичке приче, застрашујуће делује Тадићево згражавање на Устав из 1974.[57]“ Ваљда је хтела да помислимо како  је Тадићево „згражавање на Устав“ изазвало невоље Војвођана, а не лоше руковођење власти, која до данас сасвим игнорише кризу у Војводини[58] и која је омогућила да најбољи део њених ораница пређе у руке тајкуна из доба Милошевића и странаца. Уосталом, управо су она и њена странка из све снаге подржале Тадића на неколико протеклих избора.

Дулић-Марковићева брка појам децентрализоване и сложене државе, као и скоро сви аутономаши. Међутим, са неким њеним тврдњама, условно је могуће сложити се:  „Не треба правити вештачке регионе, јер то није успело ни у једној европској земљи. Све што се ради само због ЕУ новца, а не због грађана своје земље и прихватања европских вредности је бесмислено и краткорочно.[59]

Очигледно је свесна колико је вера у „евродонације“ постала узалудна. Вечито уљуљкане у сопствени „шлајпик“[60], аутономаше неће усрећити обећани туђи новац. За мотор „евро-регионализације“ више нема шпекулативног горива. Долази време буђења.

Бркање појмова децентрализоване и сложене државе види се и код Јана Бризе[61]. Британија, Немачка и друге развијене земље, које нам Бриза препоручује за угледање, ипак се нису „развиле“ услед регионализације, већ захваљујући вековном експлоататорском колонијализму и владавини над сировинама и народима разних континтената. Развој је убрзаван захваљујући вештој акумулацији капитала и улагању у производњу подржану мерама протекционизма.  Касније су привреде поменутих земаља стекле монополистички положај у светским привредним регионима, када је већ било лако остати у стању развоја.

Према Бризи, Милошевић је „Србију је претворио у високо централизовану земљу у којој се, практично, сва власт и сав новац налазе у Београду[62].“ Али, кад је финансијску акумулацију војвођанских привредника себи приграбила новосадска бирократија, на челу с Бојаном Пајтићем[63], Бризи то није сметало. То је игнорисао, баш као што су то игнорисали и сви други војвођански аутономаши, који верују у суманути мит да су „наши новци“  у Београду, иако их присваја новосадска бирократија „на њихове очи“. Бриза сматра да је Статут Војводине „добро избалансиран документ“, „у складу са Уставом Србије“. Али, да је тако он не би „запео“ у Скупштини Србије. То није питање „елите“, како завршава Бриза.

Бодрожић и Караџић

Жељко Бодрожић је тврдио да „Треба искористити све оно што је омогућавало да Војводина одлуке доноси сама, да се оне доносе у Новом Саду, а не да се чека дозвола Београда[64]“. Овим је уважени кикиндски новинар изнео сопствени став да „београдизацију“ треба заменити „новосадизацијом“. То је образложио старом „биберашком“ флоскулом: „јер се показало да Војвођани, као и свако у свом региону, могу боље да располажу парама него неко из центра који је далеко од тог региона[65]“. Наравно, Бодрожићева Кикинда коначно треба да се запита зашто би то Нови Сад био „бољи“ центар од Београда једном кикиндском публицисти. Зашто један становник историјске регије, која је успешно била аутономна[66] читав век пре првог покушаја стварања војвођанске аутономије, препоручује новосадску аутономашку доминацију?

Марко Караџић из ЛСВ каже: „Прво треба рећи да је усвајање новог Статута Војводине уставна обавеза коју имају и Војводина и Србија, Војводина ју је имала у јасно одређеном року..[67].“ Тиме показује сасвим изопачено схватање уставности. Наиме, уставна обавеза, пре свега, значи поштовање принципа уставности и законитости, којег норме актуелног Предлога статута АПВ-е директно крше, а не само испуњења рокова.

Аутор, у складу са начелом унутрашње противречности тврдњи, наставља: „Неопходно је Војводину довести барем у легално статутарно стање односно у какво-такво уставно стање![68]“ Том приликом је овај угледни представник ЛСВ и изнео оригиналну замисао, како треба изменити постојећи Устав Србије на специјално сазваној Уставотворној Скупштини, јер „Статут Војводине је паркирање Војводине на најспореднији колосек у Србији, то је пристанак на политички инфериоран статус док је света и века. Статут Војводине у политичком смислу представља пристанак Војводине на политичко понижење и адолесцентан статус. У неком фактичком смислу Статут Војводине је једино акт задржавања дебеле администрације покрајинских органа који суштински не одрађују свој посао јер Војводина нема одговарајуће надлежности као државни ентитет или федерална јединица Србије![69]“ Наравно, Караџић је при том игнорисао чињеницу да је његова ЛСВ гласањем подржала у Скупштини Војводине Предлог статута кога сад критикује. „Предлог не може да води нигде! Али, неусвајање тог Предлога статута у Скупштини Војводине води у озбиљну у дубоку уставну кризу Србије[70]“.

Да Предлог Статута не води нигде, тврдили смо одмах сви ми који смо му се противили, јер смо видели да није у складу са Уставом и законима. Међутим, не води Предлог статута Србију у уставну кризу. Он је, у ствари, одвео у идеолошки банкрот војвођанско аутономаштво, услед његове истрајности да себи гради кућу наопачке.

По Караџићу, „Уставна криза значи да се код прављења Устава није постигао базични консензус око неких темељних питања државног уређења Србије! То је чињеница[71].“ Изопачење истине не може бити чињеница, а истина је да је за доношење Устава Србије 2006. године постојала сагласност скоро свих парламентарних странака, у супротном Предлог устава не би био ни усвојен. Тешко се ко од аутономаша усудио да постави питање колику би подршку на референдуму добио њихов Предлог статута. Вероватно ни близу онолико гласова Војвођана колико их је 2006. године гласало за Устав републике Србије.

Представник ЛСВ се, међутим, осврнуо на образлагање потребе доношења Устава Војводине по „концепцији“ Радивоја Степанова[72]. „После битке сви су генерали“, али господин Караџић нас није подсетио да су његове колеге из ЛСВ давале своје сугестије на Предлог статута у надлежном нормативном телу пре разматрања на седници Скупштине АПВ-е. То прећуткују, а према њему се сад односе као да је „срмдљив сирац“.

Новосадски комитет за уставна права

Павел Домоњи је остао доследан у ставу да Војводни треба устав[73], а не статут, иако, наравно, овакву могућност Устав Србије не допушта. По њему:  „Београд, својим садашњим ставом и понашањем, само умртвљује војвођанске капацитете[74]“. Ни  он не разматра чињеницу да су аутономаши у Војводини, након последњих избора, својевољно ушли у коалицију са Милошевићевом партијом, да су изласком на демократске изборе прихватили демократски уставни поредак Србије, нити се бунио против тога што је ПИВ склизнула у етатизам и присвојила финансијску акумулацију војвођанског предузетнничког капитала грабљењем Металс банке. Такође га не интересује ни  чињеница да, јаловим „пројектима“ и „виртуелним“ инвестицијама, новосадска бирокаратија замајава Војвођане, којих је преко двеста хиљада без посла[75].

Да подсетимо, САП Војводина, чији поредак толико призивају аутономаши, у свом историјском Уставу из далеке 1974. године, признавала је право на рад, право на стан и низ самоуправних права. Ова права се у савременом глобалистичком свету игноришу, као да не постоје, па се ни шеф новосадског одсека Хелсиншког одбора за људска права овим људским правима не бави. Зашто се уместо свега овога бави Уставним правом? Уосталом, Домоњи није критиковао ниједно решење Устава Србије о људским и грађанским правима. То уставно стање траје већ скоро три године. Додуше, он не критикује ни организациона решења Устава, већ сматра да без обзира на њега АПВ треба једноставно да прогласи сопствени устав.

Наравно, и Домоњи, попут претходника, брка појмове децентрализације с регионализацијом, с оградом да „Регионализација не може бити замена за децентрализацију[76]“, а то значи Бог зна шта.

Боаров и Суботић

Димитрије Боаров скоро пола године „није био обавештен“ да је Предлог статута АПВ-е објављен[77]. У међувремену се обавестио о његовом садржају чим сматра да Војводини треба нови Предлог статута. „Предлог статута који је октобра 2008. године усвојен у Скупштини Војводине само прилагођава њену аутономију последњем Уставу Србије, што значи да војвођанску аутономију третира врло рестриктивно и старомодно[78]“. То што се акт ниже мора прилагодити акту више правне снаге, ипак, није питање моде већ начела уставности и законитости, која су темељи модерног поретка.

Слажемо се с Боаровим да се мора критички гледати на „мит о ефикасности централизма[79]“, али ми на основу критичког искуства с данашњим ПИВ и новосадском бирократијом, морамо исти критеријум да применимо како на „централистички“ Београд тако и на „централистички“ Нови Сад. Иначе, не би било „једнако и ђаволу и ђакону“, што би рекао Ђорђе Балашевић.

Боаров наводи: „Војводина би морала имати и фискалну аутономију[80]“ али, попут осталих аутономаша, прећуткује чињеницу како најмоћнија банкарска установа Војводине није била кадра да сачува своју аутономију од ПИВ-а из Новог Сада.

За разлику од свих новосадских аутономаша, Боаров је први правилно увидео да се у ствари не зна шта то значи „регионализација“. „Око регионализације би прво требало рашчистити терминолошку збрку[81]“.

Ђорђе Суботић је поновио безброј пута од аутономаша понављану неистину „Грађанке и грађани Војводине на дводневном референдуму нису  прихватили Устав Србије[82]“. Наравно, ова флоскула је познати пример начелне противречности код војвођанских аутономаша. Ни господин Суботић није захтевао да се Предлог статута АПВ-е изнесе на референдум и буде потврђен двотрећинском већином.

Суботићево етикетирање Србије као „националистичке“ и „централистичке“ неистина је, пошто „централистичка“ држава никако не би дозволила да се у скупштинској процедури, уопште, нађе Предлог статута чије су  норме супротне уставним нормама. Сем тога, у „централистичким“ државама покрајине нису могуће, пошто њихово постојање, поред постојања локалних сампоуправа нижег нивоа (градови и општине), значи да се ради о веома децентрализованој држави.

Предлажући Србији овакав Статут, Скупштина АПВ-е није извршила само једну обавезу, како то Суботић жели да представи[83]. Напротив, Скупштина АПВ-е је та, која је,како изгледа, прекршила обавезу поштовања начела уставности и законитости, чиме је онемогућила доношење Статута АПВ-е, пошто Скупштина Србије не сме да усваја неуставне правне акте. Покушао је Суботић да провуче и аргумент сличан онима помоћу којих страни политичари правдају признање тзв. „Независног Косова“: „Република Србија је објективно подељена на Војводину и Србију и она то мора да призна[84]“.

Најзад, Суботић се чак подсмева писцима Предлога статута: „Статутописци су “бринули” да случајно не учине неки пропуст и не замере се београдским газдама (…) Статут  не води нигде. Он подржава status quo јер је преусаглашен са Уставом[85]“. Ти аргументи су онолико правилни колико је правилна перспектива перцепције наглавачке. Скандинавски бог Один је на тај начин открио правила за гатање. Скоро све што тврди Суботић је наопачке.

Ипак, делимично се можемо сложити са једним Суботићевим ставом о аутономији Војводнине: „Она је корисна само одређеном броју апартчика и служи у клијентелистичке и партијске сврхе и како неко рече на овом форуму – има улогу сигурне куће за збрињавање партијских кадрова[86]“. Што се тиче Суботићеве процене да „…све више њих сваког јутра потежу на посао из Београда у Нови Сад[87]“, на ово сам Војвођане лично упозорио одмах након изборне еуфорије, јуна 2008. године[88], али кога је тад било брига?

Данас је Суботићу лако да коментарише оно што види очима, а што је требало да предвиди пре годину дана. Међутим, у складу с начелном противуречношћу аутономаша, Суботић прелази на афирмацију Статута којег је управо критиковао: „Неопходно је што пре у републичком парламенту дати сагласност на предлог Статута у оваквом облику без поновог враћања у војвођанску парламентарну процедуру. Војводина је свој посао  у вези са Статутом завршила пре десет месеци[89].“ Видимо како га је завршила.

Тврдња господина Суботића да „Војводина није настала на територији Србије[90]“ вређа интелигенцију читалаца, пошто овако нешто нису изрекли ни најреволуционарнији партизански комесари. АВНОЈ, ни ЗАВНО Србије, било који Устав ДФЈ-е, ФНРЈ-е и СФРЈ-е, па чак ни Устав САП Војводине, донет на основу Устава СФРЈ-е и Србије, никад тако нешто није тврдио. Можда Суботић мисли на чињеницу да је Војводина српског народа проглашена 1848. године, на краљевској земљи куће Хабсбург? Ако је то оно што Суботић мисли, значи да ни он не може да се суочи с реалношћу да на власти, одавно, нема победничког дома Карађорђевића, а камоли  Хабсбурга.

Међутим, Суботић је сасвим у праву кад каже следеће: „Војводина се налази у “унутрашњем колонијализму” већ девет деценија. Изложена је економској експлоатацији и ерозији наслеђених културних вредности. Режими и државе су се смењивали, а експлоатација је остајала, јачала и траје и данас. У Европи нема примера државе која толико експлоатише “сопствени” регион. Велики системи и самоуправа општина и градова  су девастирани, а Војводина некада при врху развијености уз Словенију, сада се упоређује са Црном Гором[91].“ То је потпуно тачно. Треба се сетити надувавања општинских дугова, чиме је спретном финансијском политиком новосадско ПИВ оптеретило локална јавна предузећа у Војводини. Треба се подсетити  обећања која су покрајинске власти и фондови давали локалним заједницама. Колико се много обећавало, а колико се мало остваривало. Сетимо се „виртуелних пројеката“ из Покрајинског инвестиционог плана. Како би се утврдила пуна истина о судбини „наших новаца“?. Колико покрајинских „инвестиција“ није никад завршено? С колико њих су више пута преусмеравана средства на јефтиније подухвате, док разлика у трошковима не „испари“ у корист новосадских бирократа. То је прави „мирис“ и „укус“ Војводине данас. „Буђав лебац“новосадске бирократске данашњице заудара данас горе од београдског „Меморандума“ и „прокислог јогурта“ који је ишчилео пре много година.

Вегел и Попов

Да ли се и ставови Ласла Вегела о аутономији Војводине налазе и стању начелне противуречности? Не би требало, јер је он, за разлику од осталих аутора, задржао критичку дистанцу:  „Никад нисам припадао аутономистичкој номенклатури, имао сам прилично критичан став према тадашњем војвођанском руководству.[92]“.

Вегел износи своју реалну забринутост за аутономију Војводине. Међутим, није пао у заблуду да се заплете у разматрање јавноправног статуса Војводине, већ каже: „Сматрао сам, дакле, да је аутономија Војводине пре свага културни феномен, наше заједничко наслеђе, природни чинилац живота, разумео сам је и тумачио као интелектуалац, а не као политичар (…)Мене је, заправо, Милошевић и његова екипа присилила да будем и у политичком смислу аутономаш, тада је овде дошла до изражаја у пуној мери теза Рејмонда Арона да територијална аутономија представља либералну брану према државном Молоху.  Са тог становишта, нацрт Статута Војводине, чини ми се, испала је веома скромна брана. Реч је заправо о некој мини-аутономији. Његови аутори су брижљиво пазили да у сваком ретку искажу своју лојалност према Србији. Нацрт овог статута прижељкује да Србија као држава не буде трома и дебела, него мишићава и витка. Успешна. Што значи да су веровали у перспективе Србије, у то да ће она са војвођанском аутономијом брже напредовати. Били су далеко од тога да следе пример Русије која неким својим деловима обезбеђује много већу аутономију. Вероватно због тога нису кренули трагом Владимира Путина, како не би били оптужени за прозападна стремљења.[93]

Вегел је свестан да се аутономашки покрет мора учинити атрактивним и прихватљивим Србима, и српским савезницима. Ипак, позивање на руске узоре није захвално, пошто је руски узор била и Совјетска република Мађарска[94], Беле Куна[95].

На жалост, међу домаћим аутономашима нема слуха за разумне критичке ставове Ласла Вегела.  За разлику од њега, либерализам осталих војвођанских аутономаша редовно завршава у некаквом „турбо нихилизму“ који хоће „све сад и одмах“ и који „не може да чека“. Протагонисти аутономаштва су направили грдну грешку прихватајући пароле које носе категорички императив брзине као обележја престижа. Управо је спороходност „уставног блицкрига“ у Војводини довела Војвођане у ситуацију да највиши акт аутономије још увек остане Милошевићев Статут АПВ-е. Уосталом, није ли ово практични вид начелне противречности која влада политиком војвођанског аутономаштва. Деценијама је у Војводини развијан општи стил лаганог и спороходног „Лале“. У недостатку друге „посебности“,  војвођански аутономаши су поред спорости промовисали гојазност, порок прождрљивости и опсесију „нашим новцима[96]“, не би ли тиме ојачали регионални „идентитет“. Једном, кад дођу себи, врло ће се стдети због овога.

Само у једном Вегел делимично није у праву. Проблем неуспеха војвођанских аутономаша тумачи екстерно, сматрајући да су се они  „…нашли наспрам централистАлександар Попов

ичког нихлилизма чији гласноговорници тврде да ће се Србија распасти ако се власт не сконцентрише у њиховим рукама[97]“. На жалост, ни он неће да увиди како је Предлог статута АПВ-е управо једна форма политичког нихилизма, генерисан у паланачком менталитету и титоистичкој традицији „одумирања државе“[98]. Ово је тако, без обзира на политички, уставноправни или идеолошки режим, иако инострана подршка том проблему знатно даје на снази[99].

Александар Попов, попут Јана Бризе и Марка Караџића, наглашава значај уставног прописа о року усвајања Статута, пропуштајући значај свих осталих уставних прописа с којима је Предлог статута у супротности. Ипак, за разлику од осталих, види се да је Попов свестан проблема: „ …одредбе Статута не могу излазити из оквира Устава који, овакав какав је донет 2006. године, на жалост даје мало могућности за оваква решења.[100]“ Директор новосадског Центра за регионализам је сада очигледно свестан у којој мери је била прецењена политичка снага Предлога статута. Ипак, и политичким говором господина Попова такође влада начело унутрашње противречности: „Предлог статута је урађен у складу са Уставом Србије, тако да би се ту тешко шта могло допуњавати или избацивати[101].“ Попов је очигледно површно пратио јавну дискусију поводом Предлога статута АПВ-е, када тражи нешто што је давно обављено: „Опоненти оваквог Предлога требало би да прецизно укажу којим својим одредбама је он у колизији са Уставом и шта би се у њему морало мењати да би се то исправило[102].“ Та „необавештеност“ не ваља, аутор је директор угледне НВО-е чија делатност се веома цени кад је у питању процес праћења „децентрализације“.

Крајем августа је аргумената „за“ Предлог статута АПВ-е „недостало“ (како би се изразили у Војводини), па су „Електронске новине“ подсетиле читаоце на стару аверзију према Милошевићу, једним редакцијским чланком[103]. Радило се о преносу саопштења Војвођанског клуба[104], организације која одавно нема високи кредибилитет међу аутономашима[105] (нарочито код ЛСВ), а која стално изнова претреса догађај звани „јогурт-револуција“ од пре две деценије[106].

Агоштон и Чобану

За разлику од осталих аутономаша који користе демократију као флоскулу, једино је Андраш Агоштон поменуо референдум као решење за излаз из садашњег стања: „Примена демократских начела, наиме, подразумева давање демократског (на референдуму исказаног) одговора на питање: жели ли уопште већина становника аутономију или не[107]?“ Ово размишљање у Војводини изгледа радикално, али је тачно. Међутим, проблем је у томе што је „врућ кромпир“ спреман да понуди само лидер једне мање мађарске националне партије, док остали стално „жваћеду“ један те исти „буђав лебац“ лажне дилеме – статут или устав за Војводину. Агоштон наставља о референдуму у Војводини: „На то основно питање нису хтели референдумом дати прави демократски одговор ни Тито и Кардељ, што је и разумљиво, али из мени непознатог разлога ни Милошевић. Референдум, као демократско средство одлучивања чак ни у крајњој нужди није хтела да искористи ни аутономашка власт у Војводини. Изгледа, да је референдум сличан празној пушци. И једна и друга страна се боји да га користи“.

Свака част господину Агоштону на оштроумном размишљању. Међутим, референдуму у Војводини  није био рад ни најевећи аутономашки стручњак за Уставно право, српски академик Александар Фира[108]. Он је избегао да отвори то питање већ на самом почетку аутономашке контрареволуције у Војводини.

Кад тврди „…да због статуса Војводине до дубљих друштвених немира никада није дошло[109]“, Агоштон није у праву. Наиме, до немира је управо дошло 1987. године, када се читава Војводина дигла против новосадске аутономашке бирократије, чији привилеговани статус је и заснован на уставним решењима комунистичког Устава из 1974. године. Аутономаши данас називом „јогурт револуција“ покушавају да исмеју народни назив тог догађаја – „антибирократска револуција[110]“. Што се тиче Агоштона, уместо да истраје на демократском решењу, као што би се очекивало од некога ко је почео с референдумом у вези Предлога статута, он неочекивано прелази  на питање доношења Устава Војводине и то на основама уставности комунистичког доба, једнопартијског система из 1974. године[111]. Ово што изгледа као реторички заокрет,  у ствари, је примена противречног става којим се Агоштон приказује као типични војвођански аутономаш, упркос успелим дискурсима у правцу демократије.

Имајући у виду, да је у покрајинској скупштини усвојени тзв. Корхецов статут на нивоу републике практично доживео фијаско, он не може да буде разлог за дезинтеграцију Србије[112]“. Наравно да не може. Предлог статута је доживео агонију баш зато што није успео да дезинтегише Србију. Ако ми, Војвођани, нисмо могли да учествујемо у изради сопственог Сатута, зашто би нас било брига за Корхецов ауторски неуспех?

Агоштон је отворио ново питање, о коме се мало знало. Питање техничког ауторства над Предлогом статута. Ко је у име Војвођана Корхецу препустио овај посао? Ако му је дато да саставља текст нацрта Статута, зашто је то скривано од Војвођана више од годину дана? Зашто је, уосталом, и сам Корхец ћутао о томе? Довољно је пута на телевизији промовисао нацрт Статута, могао је бар једном да каже како је он експерт који га је саставио. Било је очигледно да о нацрту Статута зна више од свих. Иступао је сам, пре било кога из „експертског тима Демократске странке“.

Од Агоштона смо сазнали да постоји и документ звани „Мађарски Статут[113]“, о коме јавност скоро ништа не зна. Ваљда у том документу стоји и то да Мађари у Војводини остварују и „персоналну аутономију“, „пре свега у области образовања, културе и информисања[114]“. Ако је то „пре свега“, Агоштон није објаснио шта ће војвођански Мађари тражити „после свега“. „у ДСВМ истичемо и захтев за сразмерно заступање у представничким телима, путем института гарантованих посланичких места како у републичком, тако и у покрајинском парламенту[115]“. Ово што Агоштон најављује није ништа друго до увођење „националог кључа“ који је био предмет гнева „радних људи и грађана“ 1987. године, иако се Агоштон ограничава само на Мађарску мањину.

И Маринка Чобану из ЛСВ се користила флоскулом да грађани и грађанке Војводине нису подржали Устав Србије на Референдуму 2006. године[116]. И она игнорише могућност референдума о Предлогу статута Војводине. Њен интервју нажалост, не красе духовите флоскуле. У њему се помињу „раље“ и „канџе“ централизма, „жувљеви“ и „чукљеви“ у „неудобним ципелама“. Не приличи то, није Војводина име опанчарске радње.

Жигманов, Стевовић и Перовић

 

До сада су максимални аутономашки циљеви били испољавани у форми захтева за федерализацијом Србије. Томислав Жигманов је отишао још корак даље: „Концепт федерације који се могао чути из неких кругова када је реч о Војводини превазиђен је концепт функционирања државе[117].“ А одмах затим, износи противречан став: „Дакле, никакве дезинтеграције не може бити, концептом дезинтеграције плаше грађане Србије силе мрака и хаоса[118].“

Жигманов је превазишао противречност става. Његова тврдња је просто нетачна, јер у данашњој Европи постоји само једна држава која је сложенија од федерације, а која се није распала. То је суседна Босна и Херцеговина. Што се тиче Војводине, „бенефите“ из просвете и јавне управе жели да сачува централна власт, али не београдска, него новосадска. Новосадска бирократија и трајно подржава хиперпродукцију учитељског кадра[119], а хоће Предлогом статута да формира паралелне управне органе (нове управне округе, агенције, фондове, службе), да на грбачу све незапосленијих и сиромашнијих Војвођана натури онај опасни „други“ порез на који је Војвођане упозоравао др. Зоран Ђинђић.

Питање надлежности, прије свега када је у питању имовина, веће финансијске надлежности, управљање ресурсима који су од значаја за Војводину…[120] Ми смо видели како је, и без преноса надлежности, новосадска покрајинска бирократија „шапатом“ грабила „војвођанске новце“ и преносила их у своје власништво. „војвођански новци“ су сад „новосадски новци“, али Жигманов о томе ћути, као у осталом и сви аутономаши. Међутим, и поред свега тога он говори како АПВ треба да добије „већа овлашћења“ у таквим надлежностима као што су  „… управљање водопривредом и могућност судјеловања у процесима доношења одлука о великим државним подузећима која су ушла у приватизацију[121].“ Какво управљање? Каква овлашћења? Кад једном продате приватнику земљу и фабрику,

немате тамо више никаквих овлашћења. Па и деца знају да продато више није моје или наше, него туђе. Чак и у редакцији „Ферал Трибјуна“, су ово схватили, пошто су продали свој лист .

Да се не слива све у централну касу, у Београд…[122] , образлаже Жигманов. „Није него“ да се све слива у централну касу у Нови Сад, која је „табу тема“ војвођанског аутономаштва, пошто се сви надају како ће сутра са новосадског „аутономашког казана“ и они да се „омасте“ по основу свог „борачког стажа“ у аутономашком покрету. У ту касу ће морати да се сливају огромна средства Срема, Баната и Бачке (три срца јуначка), на рачуне покрајинских ЈП Војводинаводе, и Војовдинашуме. Тек ће их новосадска бирократија оптеретити, ако буду створени нових окрузи, агенције, службе и фондови које је новосадска бирократија замислила.  Све ово је у Предложеном статуту и чека на усвајање, и одмах потом ће почети од војвођана да цеди „други порез“, за Нови Сад, за нове новосадске „фотељаше“.

Наравно, аутономашки вид централизма је подржао и председник Црногорске партије у Србији, Ненад Стевовић. „Црногорци у Србији могу само да подрже овај демократски искорак и зато дајемо пуну подршку предложеном Статуту Војводине[123].“ Да ли би Стевовић и његова партија подржали сличан „демократски искорак“ у матичној држави, Црној Гори, ако би бокељи, цетињани, или брђани предложили аутономију од Подгорице? Да ли би Стевовић подржао сличан аутономашки „демократски искорак“ којег би направили Срби на северу или Шиптари на западу Црне горе? Идентитет Црногораца час посла може да се повуче у десетине традиционалних локалних идентитета. Међутим, да ли уопште вреди трошити време на став политичара који улогу аутономије Војводине у процесу „регионализације и федерализације“ пореди са улогом „иницијалне каписле[124]?“

Миленко Перовић, како изгледа, уопште не прави разлику између Статута и Устава Војводине[125]. И он се слаже с многим аутономашима да од предложеног Статута неће бити ништа: тај предлог је служо „покрајинској номенклатури да се, крцкајући мало веће тантијеме за послушност централи, уљуљка у привиду властите важности.[126] У томе јамачно има истине. Перовић српској државности замера чињеницу да је изграђена на унитаристичким традицијама, али при том заборавља да су све нама суседне државе (изузев БиХ) истовремено унитарне државе. „Дакле, о децентрализацији Србије и даље ће се навелико причати, али се она у било ком облику неће догађати[127].“

Смрт дијалектике и савремено војвођанско аутономаштво

Морамо се захвалити „Електронским новинама“ на труду којим су коначно, на једном месту, окупиле главне тезе аутономашког политичког говора.

Из свега се види како војвођански аутономаши и даље немају темељног јединства око најбитнијих питања. Једни су за статут, други за „нови статут“, трећи би хтели да Војводина донесе устав, а четврти бркају статут са уставом. Нико од њих да се сети  како је аутономашка политичка неспособност одржала Милошевићев Статут АПВ-е из 1991. године[128], који је још увек највиши правни акт Војводине. Исто је било 2002. године, исто је и данас. Аутономаши са пуно жара критикују Устав Србије јер, наводно, референдум о њему „у Војводини није прошао“ и, по правилу, не пада им на памет да би статут Војводине требало да буде донет референдумом. Радо говоре о „децентрализацији“ и „регионализацији“, али су ретки међу њима који се питају шта тачно значе ови, различито а погрешно коришћени, термини. Закон о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине, којег треба да донесе Скупштина Србије, нико од аутономаша у „Електронским новинама“ није поменуо.

Дедукцијом, боље рећи простом елиминацијом свега различитог из говора протагониста аутономаштва, открива се њихова главна идеолошка особеност.  Војвођанском аутономашком идеологијом начелно владају противречни ставови и тврдње. Ова начелна особеност војвођанског аутономаштва потиче из немоћи практичне дијалектике, позног социјалистичког материјализма, да спречи бесмислено потирање супротности које је сама производила. Тада се процес постизања „јединства супротности“ изопачио у нихилистичко сједињавање

супротстављених појава. То је одвело у практични нихилизам и поредак СФРЈ-е, пре две деценије. На пример, тако је произведена „друштвена својина која није својинско право“, „Одумирање државе у самоуправним формама социјалистичке државности“, „етатизам у самоуправном друштву“ и разне нерешиве противречности које су милионе Југословена коштале имовине и живота.

Војвођанско аутономаштво је, таворећи годинама у сенци борбе Милошевића с шароликом опозицијом, усавршило псевдодијалектички говор до савршенства. Временом је начело противречности постало део политичког идентитета. До овог је морало доћи у покрету који се трудио да споји превазиђену комунистичку традицију аутономаштва са савременим западним узорима, који су изразито антикомунистички. Отуд није чудо да је противречни говор војвођанског аутономаштва метастазирао на сам политички идентитет аутономаштва. Зато данас аутономашка идеологија има нешто заједничко с оном животињом др Дулитла која се зове „Пушмипули“.

„Електронске новине“ су изнеле у јавност чињеницу да је највећи део њих против Предлога статута чије увајање траже од српске Скупштине. Овакве противречности се више не могу разрешити без укључивања премиса које нису  позитивистичког карактера.  А contra, могли би смо се послужити једном методом тумачења из богате филозофске ризнице, очуване у традицији православног богословља. Ради се о апофатичком опитовању. „Целина као слика света увек (је) формирана на основу одређеног апофатичког искуства[129]“.

Чини се како од усвајања Предлога статута АПВ-е нема ништа и зато што су изостала главна имена оних који би још увек могли нешто да учине на пољу оживљавања тог несрећног акта. У „Електронским новинама“ нема интервјуа са Пајтићем, Чиплићем, Петровићем, Елезовићем. Чак нема интервјуа ни једног од два Пастора. Нема још увек интервјуа ни самог писца „Корхецовог статута“, Тамаша Корхеца (Јожеф Каса је испао најмудрији, јер је сво време био врло уздржан). Чак ни шеф Лиге, ни његов заменик се још увек не могу наћи међу интервјуисанима у „Електронским новинама“.

Изгледа више нема ни озбиљне мотивације ради које би ико озбиљно ризиковао наставак „уставног блицкрига“ у Војводини. НИС су купили Руси, и не постоји та бирократија која би га вратила новосадској бирократији. Осим тога, и главни „Think-tank“, Ге 17, ISAC фонд[130] данас схвата да је на послу успоравања руског енергетског напредовања само губљено време у корист политичке бирократије[131]. Исто су до сад вероватно схватили и страни партнери војвођанских аутономаша из „Мителојропе“.

Криза је, нема озбиљних нових улагања осим демагогије о „евродонацијама“ и „хидроцентралама“, које ни Тито није помишљао да гради по Војводини. Тајкуни су сувише јаки и опасни да би се покрајинска бирократија „омастила“ о њихове „спахилуке“. Сувише је много економских и социјалних проблема да би се напустио „мит о Београду“, као савршена идеолошка пројекција незадовољства због немаштине. Уосталом, ПИВ је већ приграбило Металс банку, а „крцкаће“ потраживања која има према бројним, несрећним војвођанским општинама пред банкротом. „Сваки нешто, не остаде ништа“, рекао би Његош.

Што су на вишем положају у бирократији новосадског аутономаштва, што су ближе његовим финансијским токовима, то властодршци мање јавно говоре о Предлогу статута АПВ-е. Уосталом, владарима не приличи да жваћу „буђав лебац“ у шта се претворила дебата о Статуту Војводине.

7 -9. 9. 2009.

Душан Ковачев

Објављено:

I II Фонд Слободан Јовановић, 10-12. 9. 2009;

I, Нема шале, 15. 9. 2009.

I II,Видовдан, 4. 10. 2009;

Упутнице:


[1] Ковачев, Душан: Агонија Статута Војводине, Фонд Слободан Јовановић, 17. 7. 2009;

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/07/17/agonija-statuta-vojvodine/

[2] www.e-novine.com

[3] http://www.e-novine.com/impressum.html

[4] http://www.e-novine.com/kolumna/index.1.html

[5] Петар Луковић, види: http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

[6] Борис Дежуловић, види: http://en.wikipedia.org/wiki/Boris_De%C5%BEulovi%C4%87 Дежуловић се од „Ферала“ опростио заувек (ако се не предомисли), јер је прошле године у „Пешчанику“ тврдио да је „Ферал“ мртав: http://www.pescanik.net/content/view/1690/165/ .

Виктор Иванчић, види: http://en.wikipedia.org/wiki/Viktor_Ivan%C4%8Di%C4%87 . Иванчић је још увек одговорни уредник у Ферал Трибјуну: http://feral.audiolinux.com/tpl/weekly1/feral.tpl?IdLanguage=7&NrIssue=1179&NrSection=3

[7] Меланк, Мила; Да се не заборави, Кикиндске нет; 27. 3. 2009;

http://www.kikindske.net/prikaz.asp?r=11&br=549

Бурза.хр, Пословни именик, Вива Лудеж, новинско накладништво и услуге:

http://www.burza.hr/poslovni_subjekti/subjekt/186427/?PHPSESSID=

[8] Урошевић, Чеда: На личном блогу пренет чланак редакције: Тribute to Feral Tribune:

http://blog.b92.net/text/3259/Tribute%20to%20Feral%20Tribune/

[9] http://sh.wikipedia.org/wiki/Europapress_holding

[10] Ферал: Угасио се Ферал, Монитор.хр, 20. 5. 2009;

http://www.dugirat.com/index2.php?option=content&do_pdf=1&id=6921

[11] Ibidem.

[12] Ib.

[13] Ib.

[14] Ib.

[15] http://feral.audiolinux.com/tpl/weekly1/feral.tpl?IdLanguage=7&NrIssue=1179

Нинослав Павић је постао власник Еуропа Прес холдинга, водеће хрватске медијске компаније:

http://en.wikipedia.org/wiki/Europapress_Holding. У власништву ове компаније су хрватски Јутарњи лист (www.jutarnji.hr ), Слободна далмација (www.slobodnadalmacija.hr ), Глобус (www.globus.com.hr ) и други часописи.

[16] Биографија Мирослава Кутле: http://www.moljac.hr/biografije/kutle.htm . Овај бизнисмен (својевремено веома близак хрватском министру обране Гојку Шушаку), осуђен је ове године на три године затвора: http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/58667/Default.aspx

Муслић, Нусрет: Разрушена Слободна Далмација, АИМ, Загреб, 14. 4. 1994,

http://www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/199405/40514-001-pubs-zag.htm

[17] Ђикић, Ивица: Тајкун Кутле губи Слободну Далмацију, АИМ, Загреб, 23. 4. 1998,

http://www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/199805/80529-013-pubs-zag.htm

[18] Видети на пример фељтон: Маријачи, Ивица: Биографија јунака- Ратни пут генерала Мирка Норца; Слободна Далмација 16. и 17.  2. 2009,

http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20010216/novosti2.htm

http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20010217/novosti2.htm

[19] Еуропапрес стопостотни власник дионица Слободне Далмације; Слободна Далмација, 25. 8. 2009,

http://www.slobodnadalmacija.hr/Biznis/tabid/69/articleType/ArticleView/articleId/67337/Default.aspx

[20] Кучић, Миро: Далматино повишћу притрујена; Слободна Далмација, 18. 11. 2003,

[21] Делегација АП Војводине у посети Хрватској, РТВ, 12. 2. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_02_12/vest_112942.jsp

[22] Изасланство Скупштине Војводине радно посјетило Хрватски сабор, Хрватски сабор, 4. 10. 2005;

http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1681

[23] Чанак добија признање Истре, 29. 3. 2007.

http://www6.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=03&dd=29&nav_id=239021

[24] Чанак и Костреш код Месића, Данас, 7. 9. 2007.

[25] Закон о локалној и подручној (регионалној) самоуправи Реп. Хрватске, чл. 14 – 17.

[26] Делегација АП Војводине у посети Хрватској, РТВ, 12. 2. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_02_12/vest_112942.jsp

[27] Пуповац – Статут Војводине не цепа Србију, РТВ, 24. 2. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_02_12/vest_112942.jsp

[28] Основана посланичка група пријатељства с Хрваском; е-Новине, 2. 4. 2009;

http://www.e-novine.com/index.php?news=24570

[29] Војводина и Истра – више од сарадње, РТВ, 20. 4. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/region/2009_04_20/vest_126416.jsp

Дани Војводине у Истри, Привредна комора Војводине, 15. 4. 2009;

http://www.pkv.co.yu/node/187

Заједно до европских фондова, Дневник, 18. 4. 2009. 22. 4. 2009;

http://www.e-novine.com/index.php?news=25308

[30] Пајтић у Турској, Егереши у Ровињу, Грађански лист, 9 6. 2009;

http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=46106

[31] Пашић, Слободан: Лигаш баш претерао, Вечерње Новости, 18. 8. 2009;

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=135&status=jedna&vest=154282&title_add=Liga%C5%A1%20ba%C5%A1%20preterao&kword_add=zrenjanin%2C%20aleksandar%20marton

Александар Мартон је неуморно пред медијима демантовао да је злоупотребио службено возило у приватне сврхе, да је у Пулу путовао „службено“, али до данас није на увид ставио путни налог ни у једном од бројних демантија.

[32] Заједно јачају Европско јединство и дух, Грађански лист, 26. 7. 2009;

http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=46804

[33] Сарадња Војводине и Осијечко-барањске жупаније, РТВ, 29. 3. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina_tv/2009_03_29/vest_122416.jsp

[34] Званична презентација Хрватског демократског савеза Славоније и Барање. http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatski_demokratski_savez_Slavonije_i_Baranje . Главаш је аутор чувене реченице: „Кажу да сте усташе, и јесте, ово је ваша домовина и тога се не требате стидјети!“,

http://sr.wikipedia.org/sr-

[35] http://hr.wikipedia.org/wiki/Vladimir_%C5%A0i%C5%A1ljagi%C4%87

[36] Посета делегације Осијечко-барањске жупаније Покр. Секретаријат за регионалну и међурегионалну сарадњу, 31. 1. 2008;

http://www.region.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=38%3Aposeta-delegacije-osjeko-baranjske-upanije&Itemid=21&lang=sr

[37] http://www.hdz.hr/default.aspx?id=1085

[38] Кнежевић, М: Положени вијенци у част погинулим и несталим  бранитељима; Град Оток, 5. 12. 2007:

http://www.opcina-otok.com/vijesti_new.php?id_kat=197

[39] Егереши, Галић и Бањаи потписали изјаву о намерама три регије; Кабинет председника Скупштине АПВ-е, 25. 7. 2009;

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=3480&month=07&year=2009&day=25&Itemid=1

[40] Пудар, Мирослава: Александар Мартон, 6. 8. 2009;

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/licnost_danas_aleksandar_marton.46.html?news_id=168643

[41] Живановић, Маја: Спомен плоча на месту логора, Електронске новине, 17. 7. 2009;

http://www.e-novine.com/srbija/vesti/28091-Spomen-ploa-mestu-logora.html

[42] Партија ветарана против Мартона, ЛСВ се жали МУП-у; РТВ, 5. 8. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/politika/politika/2009_08_05/vest_144892.jsp

[43] Ковачев, Душан: Криза у средњем Банату, 3. 8. 2009;

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/03/kriza-u-srednjem-banatu/

[44] Госпођа Јокић Каспар је члан Удружења књижевника Војводине http://www.dkv.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=205&Itemid=6 и

[45] http://www.e-novine.com/author/ljiljana-jokic-kaspar

[46] На пример, види: Јокић Каспар, Љиљана: Штуцовање аутономије, е-Новине, 11. 2. 2009;

http://www.e-novine.com/index.php?news=22455

[47] Ibidem.

[48] http://www.skd.rs/Ljiljana%20Jokic%20Kaspar.htm

[49] Милетић, С: Отапање леда Европе, Глас Јавности, 5. 1. 2003;  http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/01/05/srpski/K03010401.shtml

[50] http://www.vojvodjanka.com/forum/archive/index.php/t-1470.html

[51] http://www.ndnv.org/o-nama.htm

[52] Динко Грухоњић: Повратак на место злочина; е-Новине, 9. 7. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-licnosti/27824-Povratak-mesto-zloina.html

[53] Radio Deutsche Welle, 4. septembar 2009;

http://dinkogruhonjic.blogspot.com/search?q=deutsche+welle

[54] Дулић-Марковић, Ивана: Застрашујуће Тадићево згражавање, е-Новине, 3. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/28572-Zastraujue-Tadievo-zgraavanje.html

[55] Ibidem.

[56] Ib.

[57] Ib.

[58] Бакарец, Небојша: Криза у Војводини, НСПМ 18. 3. 2009,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kriza-u-vojvodini.html ,

Ковачев, Душан: Криза у Војводини, Фонд Слободан Јовановић, 19. 5. 2009;

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/05/19/kriza-u-vojvodini-3/

[59] Дулић-Марковић, Ивана: Застрашујуће Тадићево згражавање, е-Новине, 3. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/28572-Zastraujue-Tadievo-zgraavanje.html

[60] Новчаник, германизам који се користи у Војводини.

[61] Бриза, Јан: Од непроцењиве важности (Дијалог – Статут Војводине, да или не), е-Новине, 3. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/28574-neprocenjive-vanosti.html

[62] Ibidem.

[63] Ковачев, Душан: Национализација Металс Банке, Фонд Слободан Јовановић, 12. 8. 2009. http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/12/nacionalizacija-metals-banke/

[64] Бодрожић, Жељко: Болесна фикција београдских страначких централа (Дијалог – Статут Војводине, да или не), 7. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/28702-Bolesna-fikcija-beogradskih-stranakih-centrala.html

[65] Ibidem

[66] Великокикиндски автономни крунски дистрикт 1776-1876

[67] Караџић, Марко: Живимо уставну кризу (Дијалог – Статут Војводине, да или не), е-Новине, е-Новине, 7. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/28701-ivimo-ustavnu-krizu.html

[68] Ibidem

[69] Ib.

[70] Ib.

[71] Ib.

[72] http://www.ff.ns.ac.yu/stara/personal/sociologija/radivojstepanov2.htm

[73] Домоњи, Павел: Устав, а не статут (Дијалог – Статут Војводине, да или не), е-Новине, 13. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/28887-Ustav-Statut.html

[74] Ibidem.

[75] http://www.ekonomija.org/index.php?page=oubk&k=Nezaposleni

[76] Домоњи, Павел: Устав, а не статут (Дијалог – Статут Војводине, да или не), е-Новине, 13. 8. 2009,

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/28887-Ustav-Statut.html

[77] Боаров, Димитрије: Све државе су асиметричне, Данас, 21. 5. 2009; Пренето на НСПМ,

http://217.26.213.177/prenosimo/sve-drzave-su-qasimetricne.html . Господин Боаров је дословно написао: „…зар због тога није једноставније да се тај документ, који уопште и није објављен у јавности (ја га бар нисам имао у руци), врати у Скупштину Војводине на ново читање и кориговање…“

[78] Боаров, Димитрије: Рестриктивно и старомодно (Дијалог – Статут Војводине, да или не), е-Новине, 17. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29000-Restriktivno-staromodno.html

[79] Ibidem.

[80] Ib.

[81] Ib.

[82] Суботић, Ђорђе: Унутрашњи колонијализам (Дијалог – Статут Војводине, да или не) , е-Новине, 17. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29001-Unutranji-kolonijalizam.html

[83] Ibidem.

[84] Ib.

[85] Ib.

[86] Ib.

[87] Ib.

[88] Ковачев, Душан: Повлачење у новосадску Аутономију, Министарство за КиМ, 5. 6. 2008;

http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/news/sr.html?view=story&id=3342&sectionId=1

[89] Суботић, Ђорђе: Унутрашњи колонијализам (Дијалог – Статут Војводине, да или не) , е-Новине, 17. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29001-Unutranji-kolonijalizam.html

[90] Ibdem.

[91] Ib.

[92] Вегел, Ласло: Бог је далеко а Милошевићев дух је близу (Дијалог – Статут Војводине, да или не) , е-Новине, 21. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29167-Bog-daleko-Miloeviev-duh-blizu.html

[93] Ibidem.

[94] http://en.wikipedia.org/wiki/Hungarian_Soviet_Republic

[95] http://en.wikipedia.org/wiki/B%C3%A9la_Kun

[96]http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=45&Itemid=60

[97] Вегел, Ласло: Бог је далеко а Милошевићев дух је близу (Дијалог – Статут Војводине, да или не) , е-Новине, 21. 8. 2009.

[98] Ковачев, Душан: Паланачка Регионализација, Фонд Слободан Јовановић, 7-8. 7. 2009;

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/07/07/palanacka-regionalizacija-i/

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/07/08/palanacka-regionalizacija-ii/

[99] Ibidem.

[100] Попов, Александар: Муке с Уставом (Дијалог – Статут Војводине, да или не), е-Новине, 21. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29179-Muke-Ustavom.html

[101] Ibidem.

[102] Ib.

[103] Вечно укинута уставна права Војводине, е-Новине, 23. 8. 2009;

http://www.e-novine.com/drustvo/29224-Veno-ukinuta-ustavna-prava-Vojvodine.html

[104] http://www.vojvodina.com/klub/default.htm

[105] Ковачев, Душан: Војвођанско аутономаштво на беспућу, НСПМ, 16. 10. 2008;

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vojvodjansko-autonomastvo-na-bespucu.html

[106] Ковачев, Душан: Агонија Статута Војводине, Фонд Слободан Јовановић, 17. 7. 2009;

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/07/17/agonija-statuta-vojvodine/

[107] Агоштон, Андраш: Врућ кромпир у рукама власти; е-Новине, 26. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/29327-Vru-krompir-rukama-vlasti.html

[108]Референдум је тек једно од средстава партиципативне демократије, али су стварна дејства референдума ограничена. Подсетио бих на податак да ниједан од великих диктатора у 20. веку није изгубио ниједан референдум који је организовао. Наиме, референдумско питање своди се увек на: узми или остави. А највећи број социјалних и политичких ситуација није такав да се одговара са питањем да или не. Према томе, о таквој идеји претходно треба врло озбиљно размислити“.Фира, Александар: Остваривање аутономије не тече као добро изрежиран филм, Дневник, 19. 11. 2001; http://www.vojvodina.com/mediji/arhiva1/111901.html .

[109] Ibidem.

[110] http://sr.wikipedia.org/

[111] Агоштон, Андраш: Врућ кромпир у рукама власти; е-Новине, 26. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/29327-Vru-krompir-rukama-vlasti.html

[112] Ibidem.

[113] Ib.

[114] Ib.

[115] Ib.

[116] Чобану, Маринка: Србија као неудобна ципела, е-Новине, 26. 8. 2009.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29323-Srbija-kao-neudobna-cipela.html

[117] Жигманов, Томислав: Грађане плаше регионализацијом, е-Новине, 1. 9. 2009;

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29534-Graane-plae-regionalizacijom.html

[118] Ibidem.

[119] Пудар, М: Најбоље ће проћи учитељи у настави за мањинске заједнице,

http://www.danas.rs/vesti/srbija/vojvodina/najbolje_ce_proci_ucitelji_u_nastavi_za_manjinske_zajednice.41.html?news_id=170983

[120] Ib.

[121] Ib.

[122] Ib.

[123] Стевовић, Ненад: Демократски искорак, е-Новине, 1. 9. 2009;

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29527-Demokratski-iskorak.html

[124] Ibidem

[125] Перовић, др Миленко: Деструкција Војводине траје већ двадесет година, Електронске новине, 7. 9. 2009;

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/29707-Destrukcija-Vojvodine-traje-godina.html

[126] Ibidem.

[127] Ibidem.

[128] http://www.puma.vojvodina.sr.gov.yu/dokumenti/zakoni/Statut_APV.pdf

[129] Милосављевић, Борис; Византијска филозофија у средњевековној Србији, стр. 13. Стубови Културе, 2002

[130] http://www.isac-fund.org/

[131] „Зорана Михајловић-Милановић је казала да је Русија у Управни одбор НИС-а, након преузимања 51 одсто те компаније, поставила стручне људе, док је Србија поставила политичаре, што, како је казала, говори о односу Србије према управљању јавним предузећима“.

ИСАЦ фонд: Поставити односе са Русијом на здраве основе, Економи;

http://www.economy.rs/vesti/9604/ISAC-fond–Postaviti-odnose-sa-Rusijom-na-zdrave-osnove.html .

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: