Аутономашки покрети у суседној Хрватској


Хрватске жупаније

Хрватске жупаније

Разлика «регионализма» од аутономаштва

Децентрализација је однос локалне према централној власти и она нужно постоји у свакој држави, колико год да је држава централизована. Унитарна држава није исто што и централизована или децентрализована држава. Ради се о односу нецентралних према централним државним органима. Територијална децентрализација је тек један од видова овог односа. Појам «децентрализација» није синоним појма «аутономија», пошто овде под појмом „аутономија“ не подразумевамо високо апстрактну филозофску, већ конкретну уставно-правну и политичку садржину.

Онај ко то не разуме, тај једноставно не познаје основе теорије државе и права или му је знање оштећено прихватањем савремених еуфемизама који под називом „регионализација“ прикривају сепаратизам. Регионализација и аутономаштво су донекле сродни појмови, али се мора имати у виду како у модерном политичком говору „регионализација“ значи политичку акцију на нивоу неколико територијалних самоуправних јединица, предузету ради старања о заједничким интересима у оквиру датих јавноправних надлежности. Савремени регионализам допушта да овакве регионалне заједнице сарађују са сличним локалним самоуправама и регионалним заједницама у суседним државама, а изузетно и са онима са којима се не граниче непосредно.  У једном оваквом облику регионалне сарадње у Европи укључене су и федералне јединице сложених држава или чак читаве унитарне државе. Ради се о компликованом пројекту „Аlpe Аdria Panonia“[1], који је иницијално допринео да се побркају појмови »међународно» и «међурегионално», и учинио да се релативизују појмови «децентрализација», «аутономија» и «сложена држава».

Начелна тежња за развојем регионалних односа и за сарадњу регија, данас се назива «регионализам» и већ представља важну идеологију наше стварности. Она нужно не значи апрехензију територијалних регионалних правних лица на надлежности централне власти, само изузетно је усмерена на сузбијање тих надлежности. «Регионализам», пре свега, тежи побољшању политичког положаја грађана који живе у територијалним оквирима дате регије и бољем остварењу њихових интереса путем удруживања и сарадње с другим регијама.

Аутономном покрајином се сматра таква врста самоуправне регије која располаже пренетим надлежностима. Она никако нема оригинерна (изворна) овлашћења која не извиру из највиших аката државе, у оквиру чије територије се налазе. Супротно би значило суверенитет или супрематију у односу на централну власт. Упоредно посматрано, у Европи, је по правилу носилац идентитета аутономне покрајине национална мањина, а сврха покрајинске аутономије, по правилу је очување културног идентитета мањине на тој територији где је компактна. Тежња ка оваквој аутономији основни је смисао идеологије аутономаштва. Аутономија у Европи никако не значи право на сопствено установљавање врховног судства, законодавства, самосталне безбедносне политике. Уколико нека номинална аутономија изузетно садржи ова овлашћења, њен назив је еуфемизам којом она прикрива свој федерални статус. САП Војводина и САП Косово су током трајања СФРЈ-е били покушаји сличне уставноправне манипулације. Ако нека номинална аутономија тежи да стекне поменута овлашћења од централне власти, и још хоће да самостално закључује међународне уговоре и ступа у међународне односе са другим сувереним државама, јасно је се више не може говорити о „аутономаштву“.

О неким посебним проблемима у вези српског гледања на аутономаштво у Хрватској

Да би се имао правилан увид у феномен хрватског аутономаштва, српска публика мора бити свесна мањкавости неких својих посебних предрасуда:

Хрватска држава је високо централизована“. Ово је нетачно. Хрватска познаје чак два нивоа децентрализације – жупанијски и општински. Једним делом, заблуда о високој централизованости потиче делимично из доба СФРЈ-е, када су њене федералне јединице биле унитарне државе, територијално децентрализоване једино на општинском нивоу. Другим делом заблуда долази од српског уверења у високу интегративну политичку моћ хрватског национализма. Обрачун хрватских власти са српском мањином 1995. године, на први поглед се чини као довољан доказ тачности тог уверења

Хрватска не би дозволила да има покрајине“. Хрватски Устав, заиста, не дозвољава ову могућност. Међутим, ако би сутра ова држава постала чланица ЕУ и прихватила супрематију њеног права, онда би морала да прихвати и прописе који би омогућили врло проблематичну „децентрализацију“. Уколико би надлежне националне власти толерисале облике регионалне самоуправе, који би суштински представљали аутономију, могле би да буду установљене покрајине на хрватској територији. Нарочито ако би се изградио регионални мањински идентитет. Хрвати су успешно изградили свој идентитет a contra Српском, и могуће је, чак, да се a contra хрватском у њиховој држави јави неки нови регионални а национални идентитет.

Историја је показала да би се Хрватска  ратом бранила против стварања покрајина на својој територији“. Заблуда потиче делимично из трагичног рата деведесетих, којим је прогнан највећи део Срба из Хрватске. Ту заблуду је ширила хрватска државна пропаганда, говорећи о „побуњеним Србима“ и „реинтеграцији хрватског територија“, како би прикрила сепаратистички карактер сопственог устанка против СФРЈ-е, и (уз помоћ сила НАТО пакта) кршењем међународног и унутрашњег југословенског права, одвојила део југословенске територије. Претходно је, доношењем новог Устава Хрватске, Србима одузет статус конститутивног народа у републици и игнорисана плебисцитарна воља Срба да остану у саставу Југославије и под заштитом Југословенске народне армије. Срби, ни пре измене Устава Хрватске 1991. године, нису ни једном захтевали територијалну аутономију, пошто нису то ни могли, јер су имали статус конститутивног народа у Хрватској. Хрватска је, дакле, најпре повела сепаратистички устанак против СФРЈ-е, да би, затим, «реинтегрисала» делове територије које није војно контролисала.

«Толомаштво» у Далмацији

Српска јавност мало зна о историјском пореклу аутономије Далмације. Припајањем „Илирских провинција“ Хабсбуршкој империји 1815. године, отворило се питање њиховог статуса међу хабсбуршким земљама. Иако територија Далмације у држави Хабсбурга није била под управом краљевине Угарске, у Угарској се до 1918. године, на основу историјског угарског права, сматрало да Далмација, као и територија Дубровника, припадају угарском монарху. Тако је Далмација била једна од тема Хрватско-угарске нагодбе 1868. године, иако она у доба Нагодбе није била под управом угарских административних власти. Владарска милост Хабсбурга у Далмацији, давала је италијанској мањини огромна статусна права, помоћу којих је ова, скоро занемарљива мањина, практично владала аутономном управом Далмације. Статусно – правном геометријом у корист „Толомаша“ (аутономаша) или „талијанаша“ (како је народ звао далматинске аутономаше италијанског порекла), Хабсбурзи су завадили далматинце да би политички владали овим подручјем.

Краљевина Југославија је била унитарна држава. Комунистичке власти Југославије нису дозволиле територијалне аутономије у Хрватској. Августа 1939. године је Влада Краљевине Југославије донела Уредбу о бановини Хрватској (у чијем сатаву је требао да се нађе знатан део Далмације и бивше Дубровачке републике, али никад није донет закон којим би се регулисао положај аутономне Хрватске бановине. Комунистички вођа Југославије, Јосип Броз, наводно се директно успротивио територијалној аутономији за Србе у Хрватској[2], коју је својевремено предложио Моша Пијаде. Југословенски комунисти нису расправљали о аутономији Далмације у Хрватској. Уосталом, за њих је и територија некадашње Дубровачке републике била неспорно Хрватска, иако током историје није била никад везана за њу, осим поменутом Уредбом договором Владе Цветковић-Мачек.

Упркос историјском наслеђу, „обнова“ Дубровачке републике помињала се у савремено доба, углавном само кроз међународне оптужне акте против Слободана Милошевића, Војислава Шешеља и Франка Симатовића. У самом граду и околини данас не постоји никаква видљива жеља за аутономијом у оквиру Хрватске.

Ипак, о аутономији Далмације се данас више говори него икад. Сплит је одувек имао критички однос према властима у Загребу. Током трајања Туђмановог режима, наравно, римокатоличким Далматинцима није било тешко да подржавају националистичку политику хрватског председника. Постојање Републике Српске Крајине су увек осећали као претњу.

Ипак, у Сплиту је, с јесени 1990. године, основана аутономашка далматинска странка „Далматинска акција“, на челу с Ђерманом (Ћићо) Сејановићем. Овај угледни сплитски хумориста је први савремени политичар који је поставио захтев да Далмација буде посебна регионална јединица, која би делила овлашћења са централном влашћу у Загребу. По његовом напуштању странке, на чело „Далматинске акције“ је дошла др Мира Љубић-Логер. Ова странка је имала успеха у изборној коалицији са другим аутономашким странкама хрватског приморја (Истарски демократски сабор и Ријечки демократски савез) већ 1992. године. Након 1993. њен ауторитет почиње да слаби, па је 2003. године избрисана из Регистра политичких странака Хрватске.

Нестанком „Далматинске акције“ није нестало далматинско аутономаштво. Део њених припадника је формирао Независну листу далматинских аутономаша „Маслина“, чији предводник је Никола Зокић. Они су наставили политичку борбу за аутономију Далмације[3]. Баш као у српској Војводини, и у Далмацији је аутономашка пропаганда почела поређењем бруто друштвеног производа per capita у својој «регији» са оним у главном граду, па се потом прешло на захтев за посебном владом и скупштином[4]. Маслина – далматинска аутономашка странка[5] се  2007. године  утопила[6] у странку „Љевица Хрватске“. Ова странка је данас социјалдемократске оријентације, подржава „позитивне тековине самоуправног социјализма“ Титовог доба.

„Хрватски далматински дом“ је мала десничарска странка из Далмације. Она није аутономашког опредељења.

Аутономаштво Истре

Истра је након пропасти Хабсбурше империје припала Краљевини Италији. То је прва област у свету која је пружила организовани отпор фашистима. Краткотрајна „Лабинска република“ је у ствари била устанак рудара градића Раше код Лабина 1921. године, гневних на догађај из Трста, где су фашисти напали њихове синдикалце и запалили им просторије. Власти Краљевине Италије су војном силом брзо савладале овај устанак.

Након Другог светског рата, југословенски комунисти су вршили терор над италијанским становништвом Истре. Вршена су систематска убијања Италијана и много их је протерано из ове области.

Данас је Истра посебна жупанија Хрватске. Преко седамдесет посто становника Истре се данас изјашњава да припада Хрватском народу, али постоји јак осећај посебног Истарског идентитета. У Истри постоји неколико аутономашких странака. Истарски демократски сабор[7], основан још 1990. године, аутономашка је странка, која у својој Ровињској декларацији изричито износи да се бори за аутономију Истре[8]. Иван Јаковчић, лидер Савеза, отворено најављује да ће захтевати референдум о аутономији Истре чим Хрватска уђе у ЕУ-у.

И „Љевица Хрватске“ је странка која отворено тражи аутономију Истре[9]. Истарски демократски сабор (Dieta democratica Istriana) је поново тражио аутономију Истре, годину дана пре[10] него што му се у том послу придружила Љевица ХрватскеИван Јаковчић Нино

: „Предсједник ИДС-а Иван (Нино) Јаковчић поново је најавио борбу за аутономију Истре, овај пут уз савезнике унутар Еуропске Уније. Према ријечима Истарског жупана најважнији политички циљ његове странке остварит ће се уласком Хрватске у ЕУ јер ће, сматра Јаковчић, ИДС лакше доћи до савезника тј. регија с искуством аутономије[11]. Дакле, као и у српској Војводини, аутономаштво покушава да интернационализује свој положај.

Као и у другим аутономашким покретима, и истарски аутономаши теже да њихова регија једног дана буде „Република“, „неовисна“ и „слободна“[12].

Аутономаштво Ријеке и Горског Котара

Ријека је током трајања државе Хабсбурга на овим просторима била сасвим изузета из хрватске аутономије, по основу Хрватско-угарске нагодбе из 1868. године. Радило се о једној угарској политичкој превари, односно о грубом фалсификату повеље Нагодбе (тзв. „Ријечка крпица“), чија садржина је конвалидирана накнадним потписом монарха, чиме су Хрвати натерани да ово  поштују. За Хрвате је било посебно болно, пошто је њихов национални јунак, барон Јосип Јелачић 1848. године постао гувернер Ријеке,  кад је ријечка област директно припојена бановини Хрватској. Пристајање Хабсбурга да, без обзира на Јелачићеве и Хрватске заслуге у борби против побуњених Мађара, дозволи конверзију статуса Града у corpus separatum под директном управом Угарске, а мимо аутономне хрватске, било је схваћено као национална увреда.

Рапалским уговором Краљевине Италије и Краљевине СХС, област је требала да постане Слободна држава Ријека. Међутим, у граду је већ неко време самовласно владао италијански песник и националиста Д`ануцио са групом чудака и авантуриста. Он је због Рапалског споразума „објавио рат Италији“ јер није Ријеку припојила, већ се сагласила да остане ван ње. Италијанска војска је стога почетом 1921. године окупирала град. Када су у Ријеци коначно спроведени избори за Уставотворну скупштину, већину у њој су добили истарски аутономаши, али су град силом заузели италијански националисти, па је италијанска војска опет окупирала град. У Ријеци никако није могла да буде организована редовна управа, а 1922. године су град заузели фашисти. Ради тога је италијанска војска опет окупирала Ријеку. То стање је остало трајно, јер су убрзо фашисти завладали Италијом. Краљевина Италија је 1924. године, Римским споразумом, поделила Ријечку област с Краљевином Југославијом. Град је припао Италији, а Југославији Сушак.

Град Ријеку су крајем Другог светског рата ослободили партизани, након чега је страдало много ријечких Италијана, а хиљаде су избегле из града. Тек по основу Париских мировних споразума 1947. године, остварили су се услови да Ријека уђе у састав Југославије, односно у састав СР Хрватске, њене федералне јединице.

Данас је у Ријеци седиште једне хрватске жупаније и Ријека нема никакву аутономију. Међутим, идентитет посебности Ријеке живи још увек и заснован је на толерисању пројекта који се развија од 2004. године под називом «Виртуална Слободна држава Ријека[13]». Ова виртуелна држава је чак образовала својеврсну «владу» и «амбасаде»[14].

У Ријеци постоји стварна аутономашка странка „Ријечки демократски савез“, основана 1990. године. Већ кроз две године, овај савез је био у коалицији са осталим аутономашким странкама хрватског приморја. После 1993. године је партија променила име у „Приморско-горански савез“, покушавши да прошири своју регионалну базу и на Горски котар.

„Оточки демократски форум“ је странка формирана 1990. годне на Кварнерима. Имала је успеха док на острвима хрваског приморја друге, веће странке нису основале подружнице. Временом се угасила и више не постоји. Постојао је и „Рапски пучки сабор“ који се угасио.

Аутономаштво Загорја

Не би се могло рећи да постоји аутономашки покрет у Загорју. Постоји једино регионална „Загорска демократска странка[15]“, чији је председник др Станко Белина. Основана је тек 1997., а 2003. године је наступала на изборима у коалицији са ХСП, којом приликом је бивши Туђманов саветник Славен Летица освојио Саборски мандат. Ова странка заправо нема никакву самосталну снагу којом би регију ставила у опозицију централној власти.

Аутономаштво Славоније

Аутономаштво као политичка појава у Славонији скоро да не постоји. У средњем веку је Славонија чинила посебну територијалну област под управом мађарског бана. Основана је 1990. године „Славонско-барањска хрватска странка“, али није ушла у Сабор до 1995. године и тада захваљујући коалицији са Социјалдемокртском партијом.

„Хрватски демократски сабор Славоније и Барање“ настао је из националистичких потреба неколико локалних политичара ХДЗ. Они су најпре формирали „нестраначку организацију“, на шта их је руководство ХДЗ као фракцију искључило из странке. Потом су под истим именом формирали посебну ултранационалистичку странку[16] која је имала великог успеха међу гласачима хрватске националности у Барањи, Осијеку и околини. Највећи део локалног ХДЗ је пришао овој странци у том региону. Од почетка је на челу ове политичке организације Бранимир Главаш[17]. Има тумачења да је издвајање ХДССБ из ХДЗ извршено да би се омогућио наставак ултранационалистичке политике у источним жупанијама Хрватске.

Перспективе развоја аутономаштва у Хрватској

Историја је показала да аутономашки покрети на простору бивше Југославије заснивају идентитет који се развија а contra националном и који се креће у правцу сепаратизма. Национални идентитет хрватске државе је нов, иако је хрватска национална историографија уложила импресиван труд да «докаже» вековни државни континуитет Хрватске.

Центрипеталне политичке силе се развијају нарочито у приморском делу Хрватске. Странке леве оријентације спремне су на политички договор и уступке аутономашким странкама хрватског приморја. Аутономашко-левичарска политичка смеша у Хрватској за сад нема никакву јасно дефинисану политику, међутим, приметно је позитивно расположена према тековинама комунистичке владавине из доба СФРЈ-е и није противна аутономашким тежњама у приморју.

Развоју аутономаштва у Хрватској, данас веома погодује економска криза и у вези с тим се јављају аутори који у прилог аутономаштву износе економске аргументе. Аутономашки аутори у Хрватској, као и у Србији, критикују неравномерност у регионалној расподели јавне потрошње у односу на остварени приход, за шта криве централну власт.

Према улози економске аргументације у идеолошкој основи, позитивној оцени комунистичких традиција и према расположењу за међусобну сарадњу, може се утврдити извесна сличност хрватских и српских аутономашких покрета. Занимљиво је напоменути да се анализом «регионалистичких покрета» у Хрватској бави Институт за европску регионализацију[18] из Салцбурга, којег води др Франц Шаусбергер, а који је веома активан у сарадњи са аутономашима у српској Покрајини Војводини. Институт има седиште у Салцбургу (Аустрија), али из библиографије[19] стручних радова, која одсликава активности института, јасно је да су се они бавили бројним «регијама» источне Европе, али и Алзасом и Баскијом.  Овај институт се, колико знамо, јавно не бави и «регионализацијом» у Аустрији, нити аутономијом словеначке мањине Корушкој. У оквиру рада овог института, посебно је обрађено питање «регионализације» у Истри[20], а затим и у неколико огледних хрватских жупанија[21]. Зашто би се један домицилно аустријски институт толико занимао за аутономије у Далмацији?

Током 2008. године, имали смо прилику да видимо како су итереси ОМВ-а и МОЛ-а били важан фактор[22] у вези покретања дремљивог војвођанског аутономаштво на велику сепаратистичку политичку акцију.  Тада је постала видљива могућност постојања везе једног агресивног захтева за «регионализацијом» и интереса «Аустро-угарског» нафтно-гасног картела[23] у енергетски зависним регијама. Нeдостатак сопствених финансијских и енергетских извора и почетак светске економске кризе, олакшали су неминовни продор руског утицаја у МОЛ (фирма Сургутњефтгаз: www.surgutneftegas.ru), нарушивши тиме јединство поменутог картела. Недефинисани односи мађарског МОЛ-а и хрватске ИНА-е могу отворити пут руским компанијама у наступању. Иако постоји мноштво елемената за разматрање[24]. У сваком случају, с било каквим закључцима треба бити посебно обазрив, пошто су могућности продора руске енергетике у државе Западног Балкана само делимично видљиве.

У сваком случају, на примеру Србије је било видљиво у којој је мери напредовање руске енергетике ка Балкану мотивисало оне који подржавају регионалне сепаратизме[25]. Напредовање «Јужног тока» даље ка Италији и Француској, независно од Средње Европе, противно је интересу  тамошњих дистрибутера. Једино преко њих се за сада могу увести довољне количине гаса из Русије и њених енергетских савезника.

Развој конкурентног Јужног тока његови противници за сада могу успоравати процесом политичке «регионализације» и развојем аутономашких покрета. Хрватска се лако може наћи на путу «Јужног тока». Уколико руски енергетски продор преко територије Хрватске ка средоземљу постане известан, противници Јужног тока могу бити веома мотивисани да подрже претварање тамошњих аутономашких покрета у сепаратистичке. За разлику од Србије, геополитички положај хрватске је веома неповољан, пошто је њена територија уска а веома издужена, па је релативно лако нарушити њен територијални континуитет и везу главног града са суседним земљама и приморјем.

10. 10. 2009.

Душан Ковачев

Објављено:

Фонд Слободан Јовановић, 2. 11. 2009.


[1] http://www.matriosca.net/cms/ziel/5003879/EN/

[2] Томић, Милева: Устав и војвођанско питање, НСПМ, 2006,.

http://starisajt.nspm.rs/Debate/2006_mileva_vojvodina1.htm

[3] Вијести нет: Сплит – „Маслина“ тражи аутономију Далмације, 30. 9. 2003,

http://www.index.hr/vijesti/clanak/split-maslina-trazi-autonomiju-dalmacije/161882.aspx

[4] М. Ј: Далмација мора добити свој Сабор и Владу, Вјесник, 1. 10. 2003,

http://www.vjesnik.hr/html/2003/10/01/Clanak.asp?r=unu&c=13

[5] http://www.hidra.hr/stranke/s033511h.htm

[6] http://www.hidra.hr/stranke/programi/033511.htm

[7] www.ids-ddi.com

[8] Декларација о аутономној жупи Истријанској;

http://www.ids-ddi.com/ids/3/0/168/Files/Rovinjske_deklaracije.pdf

[9] ЛЦ: Љевица Хрватске тражи аутономију Истре, Политика, 21.11. 2007,

http://www.labin.com/web/vijest.asp?id=905

[10] Јаковчић поново затражио аутономију Истре, Национал, 14. 2. 2006,

http://www.nacional.hr/clanak/23177/jakovcic-ponovo-zatrazio-autonomiju-istre

[11] Ibidem.

[12] Блог Истра република;

http://sanatus123.blog.hr/

[13] http://www.rijeka-drzava.com/

[14] http://www.rijeka-drzava.com/index.php?ambasade

[15] http://www.zds.hr/

[16] http://www.hdssb.hr/

[17] http://www.branimirglavas.com/

[18] www.institut-ire.eu

[19] http://www.institut-ire.eu/en/publikationen.htm

[20] Croatia with main focus on Istria „The process of regionalisation and regional needs“
Editor : Dipl-Ing. (FH) Wolfgang Brunauer, August 2005, IRE Salzburg

[21] Regional attributes on the basis of five selected Zupanije of Croatia

Editor: Barbara Platschka, September 2006, IRE Salzburg

[22] Ковачев, Душан: Велика светска гасна игра у Војводини, Нова српска политичка мисао, 24. 11. 2008:

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/velika-svetska-gasna-igra-i-vojvodina.html ;

[23] Овако је сарадњу аустријских и Мађарских компанија назвао руски аналлитичар Пјотр Искендеров. Види, Искендеров, Пјотр; Руски гас и круна Светог стефана; Политика, 19. 9. 2008.

[24] МОЛ-у 46,7 одсто акција ИНА, 6. 10. 2008,

http://www.emportal.co.yu/vesti/region/64860.html

Варошанец, Сузана: Зашто само Поланчец зна пунуистину о ИНИ? Пословни дневник, 18. 9. 2009;

http://www.poslovni.hr/126400.aspx

Вујисић Сарделић, Сњежана: Након издвајања плинског бизниса МОЛ даје кредит ИНИ, Пословни дневник, 22. 9. 2009;

http://www.poslovni.hr/127393.aspx

Храстовчак, Томислав: ОМВ договорио продају удјела у МОЛ, Пословни дневник, 30. 3. 2009;

http://www.poslovni.hr/112266.aspx

Добрашин, Михо: Мол и Гаспром оснивају складиште плина, 11. 3. 2009;

http://www.poslovni.hr/112266.aspx

Зечевић, Антонела: Мађарски Мол у потрази за кредитом, Пословни дневник, 27. 8. 2009;

http://www.poslovni.hr/125049.aspx

Морган Стенли повисио циљану цену дионице Мола, Пословни дневник, 27. 7. 2009;

http://www.poslovni.hr/122670.aspx

[25] Ковачев, Душан: Велика светска гасна игра у Војводини, Нова српска политичка мисао, 24. 11. 2008:

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/velika-svetska-gasna-igra-i-vojvodina.html ;

Ковачев, Душан: Минирање јужног тока стварањем нових аутономија у Поморављу,  Нова српска политичка мисао, 21. 2. 2009:

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/miniranje-qjuznog-tokaq-stvaranjem-novih-autonomija-u-srbiji.html;

Вуковић, Небојша: Геополитички боршч или има ли краја цепању Србије, Видовдан, 6. 3. 2009;

http://www.vidovdan.org/arhiva/article1799.html

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: