Споменик на Везирцу


Везирац

Споменик на Везирцу

Собијески, војвода Савојски

Саломише демону рогове

Његош

Прошле године су се турски амбасадор у Србији (Сух Умер) и високи аустријски дипломата (Ханс Јорг Хумер) састали с идејом обнове споменика на Везирцу код Петроварадина. Споменик је подигнут 1902. године, да обележи победу хришћана над отоманском војском код Петроварадина, из 1716. године. Нлази се на брегу где је био шатор отоманског војног заповедника, Дамад Али Паше, смртно рањеног у том боју. Овај Велики везир султана Ахмеда III, сахрањен је у турбету на београдском Калемегдану.

Отоманска војска никад више није продрла преко Петроварадина, утврђеног од стране војводе Евгеније Савојског (иначе француског порекла). Без победе Евгенија Савојског на Везирцу, следствено томе, Средња Европа би остала изложена оријенталној инвазији, а сигурно не би било ни „Егзита“ данас.

Прилог РТВ од 14. 3. 2009[1]. је извештавајући о сусрету поменутих дипломата на Везирцу, најпре је навео како се „управо завршила расправа око уклањања споменика Јаши Томићу“. Потом су приказане изјаве поменутих страних дипломата. Ханс Јерг Хумер је рекао да „није битно која армија је поражена а која победила“, након чега је пренет став представника МЗ Петроварадин, Петра Мудрог: „Историја и прошлост не смеју да оптерећују будућност“. Новинари су прилог закључили извештавајући како је данас „Кућа војводе Еугена савојског у Бечу – амбасада Турске“. Све лепо, помирљиво, фенси и романтично.

Међутим, да ли је баш тако? Не, није. Што се тиче нас Срба, неумесно, а што се тиче Мађара, игнорантски и безобзирно.

Отоманска војска је на овом подручју била окупатор и вршилац  свирепих мера које су трајале с различитим интензитетом до краја њене вишевековне власти. Једна од њих био је „данак у крви“ – ондашња „легална“ пракса „трафикинга“ деце.

Споменик на Везирцу је подигла Краљевина Угарска. Турска није сукцесор отоманског султаната, баш као што ни Република Аустрија није сукцесор државе куће Хабсбург. Ако је постала власник објекта којим је за живота располагао велики хабсбуршки војсковођа, нека њена Влада располаже њиме како хоће. Драго нам је да они то врше на начин који годи развоју срдачних односа ове земље с модерном секуларном Турском.

Међутим, споменик на Везирцу[2] не сведочи само о томе „ко је победник а ко поражени“. Ово наше културно добро није споменик на надметање, него сведочанство победе хуманизмом просвећенога и цивилизованога друштва над садизмом оријенталне деспотије, коју је на крају крајева, реформама Кемал Паше почетком 20. века извојевала и сама Турска нација.

Мало ко данас зна како је Мађарски народ након Битке на Мохачу много горе прошао од Срба под сабљама отоманских завојевача. У Србији је географија терена омогућавала збег у непроходне горе, кланце и шуме. Тих услова у покореном делу Угарске није било. Још горе, Кримски Татари у саставу отоманске војске, нарочито сурово су систематски искорењивали мађарско цивилно становништво на територијама од Београда до Будима. Дакле, радило се о дуготрајној, смишљеној и крвавој политици етничког чишћења аутохтоног Мађарског становништва, које је заслугом отоманске војске скоро сасвим истребљено и на територији данашње Војводине[3].

Победа у петроварадинској бици 1716. године, извојевана је оружјем војске  у којој су се против отоманских трупа раме уз раме борили скоро сви народи чији потомци настањују данашњу Војводину. „Мултиетничка“, „мултиконфесионална“, „вишенационална“ и „мултирелигиозна“ Војводина би морала да поведе рачуна о овој својој традицији, да јој га не воде други на начин који не приличи.

Дакле, и те како је битно која армија је победила, а која побеђена. На Везирцу је побеђена армија једне оријенталне деспотије, која је вршила етничко чишћење. На Везирцу је победила једна вишенационална армија тада мултикултурне и за ондашње прилике врло толерантне Хабсбуршке империје, за којом су на наше просторе дошле тековине хуманизма и просветитељства.

14. 3. 2009.

Душан Ковачев

Објављено:

Видовдан, 17. 3. 2009.

НСПМ, 17. 3. 2009.

Упутнице:


[1] Споменик на Везирцу – обележје победника или поражених, http://www.rtv.rs/sr/vesti/politika/pod_lupom/2009_03_14/vest_119482.jsp .

[2] Споменик је влада Р. Србије обновила 2006. године и у правном је режиму непокретног добра од изузетног значаја за културу Републике Србије (споменик првог реда).

[3] Историја Мађара: Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, стр. 244; Клио, Београд, 2002. г.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: