Зрењанин – трајно заустављање перспективе


Зрењанински "ИПОК Серво Михаљ" - Кратко време је ова зграда држала титулу највише зграде СФРЈ. Данас се скоро нико у Зрењанину тога и не сећа.

Успешни у доба социјалистичког самоуправљања

До почетка деведесетих година прошлог века, Зрењанин је био један од најперспективнијих градова Југославије. Пољопривредни комбинат «Серво Михаљ»[1] био је највећи у СФРЈ. Седишта производних погона и техничких постројења «Нафтагаса», имала су седиште у овом граду. Постојала су представништва скоро свих значајних фирми «од Вардара до Триглава». Стандард грађана је био релативно висок. Индустрија је, уз пољопривреду и услужне делатности, запошљавала 50000 радника. «Бегеј» је било највеће речно бродоградилиште у Европи.

Прва модерна спортска хала социјалистичке Југославије, «Медисон», подигнута је у Зрењанину. У граду се одржавао Шампионат европе у слободном летењу. Над градом су летеле једрилице, а педесетих се изграђивао најмодернији водовод у земљи. Осамдесетих је уведена градска гасоводна мрежа, па почела хидрорегулација тока Бегеја кроз град. Зрењанинска привреда је пласирала 80% производње у бившу СФРЈ, земље Источне Европе, СССР, земље Магреба и Блиски исток. Било је чак и привредне сардње са западним фирмама[2]. Ради извозних потреба моћне привреде највећег банатског града, на пловном Бегеју је 1988. године, јужно од Зрењанина, амбициозно почета градња робно – транспортног центра «Пристаниште». У доба кад је Миле Драгић почео са једном малом штампаријом у Зрењанину, Средњи Банат је остваривао готово три милиона тона робног промета годишње.

Деведесете

Зрењанинска фабрика лекова

Почетком ратова, услед економских санкција и пропасти Источног блока, Привредни гигант Баната је преко ноћи остао без тржишта. Запослени су послати на «принудне годишње одморе».

Током деведесетих, пропала је зрењанинска индустрија. Чак и прехрамбена индустрија, сасвим је пропала, што свакако није морало да се деси. Запосленост је брзо пала на једну трећину предратне.

Зрењанинци су дали свој доприос обарању Милошевићевог режима. Током 1996. године, били су међу првим грађанима Србије, који су на локалним изборима дали поверење онима који нису били по вољи Милошевића. Та власт није трајала дуго[3], али је убрзо дошао крај и Милошевићемом режиму.

Суочавање са стварним стањем

Зрењанин, пивара и фабрика чарапа "Ударник". Прву је несавесно пословање бацило у стечај током деведесетих, а другу монополски кредитни програм ЕУ "SIEPA", којом је после 2000. године радну снагу и послове преузела италијанска фирма "Помпеа СПА".

Када је прошла еуфорија «петог октобра», схватило се да је привредна пропаст трајно стање. «Гринфилд инвестиције» жељно очекиване, слабо су долазиле.

Ни једна привредна грана у граду се није вратила на предратни ниво. Зрењанинска фабрика лекова, «Југоремедија», која је успешно пословала и у доба деведесетих, «запела је» у «прљавој приватизацији», после погибије Зорана Ђинђића, када се у њој појавио капитал Јовице Стефановића Нинија. Запослени у Југоремедији, који су учествовали у делимичној приватизацији, одлучно су устали у заштиту совјих интереса, против «незаконите докапитализације». Банаћани нису дали на себе. На жалост, специфичност фармацеутске индустрије је да фабрика која одсуствује са тржиишта више од шест месеци трајно губи тржишта.

Привредни гиганти Средњег Баната нису прорадили. Они који су радили, приватизовани су на проблематичан начин. Зрењанинска уљара, коју су приватизовале и «мртве душе»[4] на крају је продата хрватском Агрокору. Мишковићева куповина зрењанинске шећеране за пар евра, осујећена је. На крају је њу купио Филип Цептер. Изгубљено је драгоцено време. Десет година пре Зрењанина, Темишвар и Сегедин су кренули у капитализам. Десет година касније, Зрењанин, са тек нешто више од двадесет хиљада запослених није имао ништа да понуди грађанима, осим наде. Једна студентска иницијатива је поставила плакат у центру с натписом: «ово није мртав град».

Скадар на Бегеју крај отроване воде

Нова градска болница у Зрењанину - Један од "ждерача" новаца зрењанинских грађана. Бар три деценије су њеном градњом оправдавана немилосрдна трошења новца скупљених општинским самодоприносима грађана. Болница није завршена. Да јесте, општина не би могла да поднесе трошкове њеног рада.

«Најпре се пиву покварио укус». Још деведесетих се причало како је главни бунар зрењанинске пиваре пресушио. Градом је кружила прича како се се «зрењанинско пиво прави од водоводске воде». Популарни «Дани пива» у граду су остали без локалног излагача, «Зрењанинске индустрије пива», која је средином осамдесетих ту манифестацију основала. «Зрењанинска индустрија пива», је најстарија[5] градска индустрија која је «дотегла» до краја двадесетог века. Током деведесетих се угушила у дуговима, па је пала у стечај. Чаршија је причала како је ово предузеће 1993. године увалио у проблеме локални бизнисмен Анђелко Битевић. Битевић је десетак година касније оптужен због продаје метил алкохола једном приватнику, који је искористио за производњу ракије[6] од које су страдали многи Банаћани.

Политика «транспарентности» после 2000. године је грађане Зрењанина суочила с новом непријатном чињеницом: Вода из градског водовода је забрањена за пиће, због високог процента арсена. Испоставило се да су и водоводне азбестне цеви (педесетих година модерна технологија), постале порозне и да у води има штетних микроорганизама. Банатска вода је лоша за пиће, али је једино зрењанинска опасна по здравље. Она флаширана је за многе прескупа. Једини спас за Зрењанин и околину је фабрика воде.

Ово је отворило нова питања. У доба раста и напретка после шездесетих, комуналне потребе су се успешно исплаћивале из средстава самодоприноса грађана. Међутим, та политика је осамдесетих изгубила све мере и границе. Зрењанин се преоптеретио амбициозним пројектима који су прождирали средства без наде да ће бити завршени. Хидрорегулација Бегеја је оставила неколико језера и баруштина у центру града, за шта никад није одговарао нико. Један мост је остао на сувом као суманути споменик мегаломаније. Зрењанински клинички центар у изградњи (упоредив једино са загребачким «Ребром» у СФРЈ), остао је незавршен иако је за његов завршетак прикупљено пет грађанских самодоприноса. Зрењанинци су га прозвали «Скадар на Бегеју». Финансијски најпрождрљивија инвестиција по Средњи Банат, кажу да је била припрема изградње робно транспортног центра на Бегеју. Ни за то, наравно, нико никад није одговарао.

Од фабрике воде до градске фонтане

Горан Кнежевић у најбољим данима.

Коалиција парламентарних странака која од 2000. године влада Зрењанином, окупљена је око Демократске странке. Њу је водио Горан Кнежевић. Овај зрењанински политичар је уживао велики углед у својој странци, као и код Зрењанинаца. Руководилац са искуством у «Серво Михаљ Комерцу» још из доба осамдесетих, обећаво је велике и развојне пројекте.

Један од таквих, на које је Кнежевић рачунао, била је изградња фабрике биогорива, ради које је дужи низ година водио преговоре с некаквим «немачким партнерима». У недостатку «гринфилд инвестиција» и повољних приватизација, покушавао је да бар изгледа како се нешто покреће. Зрењанинци знају за покушај активирања «Мини бесцаринске зоне» на простору пропале фабрике намештаја, или «Пословног инкубатора» који је, у центру града, кажу, успевао да запосли по неког омладинца. Кнежевићевим «пројектима» злонамерни могу замерити чудан назив и нефункционалност, али без инвестиција, бар је одржавао наду у боље сутра.

Кенжевић је својевремено имао амбицију да Зрењанин достигне статус града и његову администрацију подели у три општине. Међутим, пре две године, грађевински капитал који је изобилно запљуснуо Србију, омогућио му је да најпре обнови градски цантар, а затим је у Зрењанину коначно «нешто почело да се гради».

Министарство за капиталне инвестиције је изградило већи део кружног тока око Зрењанина, још једну од «вечитих» градских инвестиција. За то време, градска власт је завршила обнову главне улице, чије је отварање се завршило скандалом око градске фонтане у центру[7].

Стари стечаји, нова индустријска зона и најновија хапшења

Зрењанин је и после 2000. године био чудан град. У њему је било педузећа где су људи радили јефтиније од републичког минималца или чак без плате, «широм затворених очију» за чињеницу да им послодавац не уплаћује ни доприносе обавезног социјалног осигурања. Било је фирми где су запослени колективно, на сваких пола године тужили сопствену фирму и на тај начин камчили плате, радећи у фирми са којом се суде. Било је фирми у којима су плате касниле и по годину дана. Најзад, било је и таквих, где су запослени «долазили на посао» да би самима себи изгледали као запослени.

Док су нови власници или стечајни повериоци куцали на вратима зрењанинског БЕК-а и Шинвоза, Кнежевић је препустио Бојану Кострешу да им обећава «подршку». У пропаганди скорог доласка «гринфилд инвестиција», Кнежевић је подизао хале у «Новој индустријској зони Зрењанина». Неколико радионица смештених у огромним халама проглашавано је фабрикама. Кренуло се и у пропаганду о ефикасности градске администрације. Извршена су одређена локална административна олакшања  за евентуалне инвеститоре, названа «Гиљотина за прописе». Али, тада је почела велика финансијска криза.

Најзад је постало јасно како је Зрењанинско локално руководство заборавило битну чињеницу – поштовање правне државе је предуслов без којег развојни пројекти остају само фабрике на папиру или кулисе од иверице. Располагање градским грађевинским земљиштем мимо прописа је кривично дело. Органи правосуђа у Зрењанину квалитетно раде свој посао. То се могло видети и на случају Југоремедије и Агрожива. На крају је поведен кривични поступак против горана Кнежевића и осталих осумњичених за низ кривичних дела почињених током њиховог боравка на власти.

Борба против криминала је приоритет целог друштва. Али, ако криминала има у Зрењанину, не значи да га има само у Зрењанину. Својевремено се Коштуничиној влади приговарало да је увођењем принудне управе у овој општини, привремено зауставила обнову привреде града. После скоро две године, упоредо с изненадном израдом сепаратистичког војвођанског Статута, Зрењанин је изненада трајно политички обезглављен по сасвим другом основу. Шта год мислили о Кнежевићу, остаје чињеница да је током његове власти почело да се ради на фабрици Воде, која би требала да обезбеди пијаћу воду за Зрењанинску и још неколико околних општина. У Банату правосуђе добро функционише. Међутим, привреда стоји без перспективе, сада, више него икада. Пољопривреду су и овде преузели страни монополисти и домаћи тајкуни. Вода у Банату је је пуна угљоводоника, а у Зрењанину опасна по здравље. Од нафте и гаса слабо има вајде. Хоће ли Зрењанину и Банату бити користи из прописаног фонда капиталних инвестиција, које предвиђа Нацрт Статута Војводине, ако га усвоји Скупштина Србије? Хоће ли Инвестициона банка Војводине, коју Нацрт статута АПВ предвиђа, бити у стању да заврши бар оно што је неопходно Зрењанинцима да би преживели. Бар пијаћу воду?

8. 12. 2008.

Душан Ковачев

Зрењански"мост на сувом". Остао без реке, попут "панонског морнара", који је остао без мора.

Објављено:

НСПМ, 9. 12. 2008.

Нема шале, јануар 2009.

Упутнице:


[1] Пољопривредни комбинат носи назив народног хероја мађарске народности из Зрењанина. У саставу овог комбината била је шећерана, индустрија прераде кукуруза «Ипок», индустрија прераде пшенице «Житопродукт», индустрија уља с погоном производње биљних масти и маргарина «БИМА», индустријом меса «БЕК», «Млекопродуктом», Фабриком сточне хране, кланицом живине

[2] Зрењанински «Луксол» је сарађивао са француском козметичком фирмом Хелен Кертис од 1968, а са француском  Мане Филс» од 1984. године.

[3] Убрзо се издвојила група одборника, која је формирала одборничку групу «Петровград». Њена коалиција са градским СПС-ом је вратила Милошевићев режим на власт.

[4] Против незаконите приватизације зрењанинске фабрике Уља је својевремено водио кампању зрењанинскиОтпор.

[5] Води порекло од пираве која је подигнута још 1745. године и достигла је капацитет који је могао да произвдеде 100 хиљада хектолитара пива.

[6] Чувени «Гуслар».

[7] Најављивана «чудесна игра светлости и водоскога» завршила се драстичним одступањем од првобитног пројекта, ради чега се пројектант револтирано јавно огласио.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: