Oktoberfest


München Oktoberfest

Октоберфест, Минхен

ЧЕКАЈУЋИ ДЕСЕТИ ДЕЦЕМБАР

Nach Amselfeld durch Bosnien

Преговори о Космету, се већ дуже времена, претежно реториком САД проглашавају датумом до којег мора бити  «коначно решено» питање неминовне «надгледае независности Косова». Ова флоскула, нас у Србији, ужасавајуће неугодно подсећа на нацистички програм «коначног решења» јеврејског питања. Српски премијер Војислав Коштуница навео се независност Космета не прописује ахтисаријевим планом, већ се њиме установљује суверенитет НАТО на том подручју.  Принцип самоопредељења народа, легално средство поретка ОУН, које је у дефициту бољег употребила дипломатија САД, Коштуница је напао знатно раније. Тада је изнео став да је недозвољиво да Албанци двапут остваре ово право, противно суверенитету државе која је чланица ОУН и на њеној територији, наводећи да би овим био срушен међународноправни Европски и светски поредак[1]

Премијер је пре неколико дана повезао Косовски проблем с Босанским[2] и то наводећи да Ахтисаријев план и Лајчакове мере значе директно кршење конкретних прописа међународног права – Дејтонског споразума и Резолуције ОУН бр. 1244. Иако је Лајчак демантовао ову повезаност, већ се нашао у сукобу и пред политичким бојкотом босанских Срба. Министар Јеремић је поново подсетио на везу осамостаљења Космета  с политичком ситуацијом на Кавказу. Та паралела је погрешна, јер Абхазија нема међународноправни положај регулисан посебном резолуцијом СБ ОУН, нити су у њој распоређене трупе јединственог војног савеза који подржава њено отцепљење од Грузије. У ствари, гледајући употребу ове паралеле кроз наше домаће медије, уочићемо да је наводе управо они који су расположени за прихватање НАТО политике на Космету. Та чињеница је нарочито била уочљива крајем августа 2007. године, иако ни онда, као ни сад није било назнака да ће Русија одбацити верност међународном праву ради овако јадног реципроцитета.

Die Sudettengebietе

Још пре годину је америчка публицистика критички разматрала сличност нацистичког отимања Судетске области са отимањем Космета[3]. друге стране, Ненад Чанак код нас прозива потписнике Кумановског споразума, којим је спроведен војни део резолуције 1244. Међутим, над запањујућом сличношћу Косметског и Судетског насиља, наш «антифашиста» не диже своју летву.

У Беч се отишло с предложеним «Статусом најповлашћеније националне мањине» који се нуди Шиптарима на Космету . Међутим, какав је Српски статус по питању преговарачког простора? Ово питање зависи од укупне светске ситуације, односно од могућности да Русија успешно буде заинтересована за његово решење у складу с међународним правом[4], али и од мотивације којом би, у складу с Руским интересима, била заинтересована још нека важна сила.

Radioaktivität

Одавно је јасно да партнери САД из ЕУ нису јединствени по питању «независности» Космета, али је мало вероватно да политичка воља моћних земаља ЕУ снисходи противљењу Кипра, Шпаније, Румуније и Словачке. Земље Југоисточне Европе (неке су већ постале део ЕУ), централне Европе и Италија, боре се, заједно са Србијом, да сузбију нелегални увоз дувана на своја тржишта. У јавности ових региона се помиње да је њихов стварни проблем један британско-амерички концерн који стоји иза овог посла. Међутим, ради се само о врху леденог брега. Руски привредни раст је незаустављив. Политичари САД су успешно осујетили руску енергетску «Понуду века» Немачкој пре годину дана, али је мало вероватно да њихови ултиматуми имају тутежину и у будућности. Нису сад само у игри руски гас и нафта.

Путин и Меркелова су пре кратког времена одржали састанак баш у погледу унапређења енергетске сарадње[5]. Што је најважније, посебно су уговорили сарадњу у области атомске физике. При том, треба знати да је према процени резерви Русија на трећем месту по истраженим залихама руде уранијума[6]. Озбиљност Русије као главног играча на тржишту уранијумом као енергентом произилази и из чињенице да она има потписан споразум с Казахстаном[7] око експлоатације ове руде, али и из иницијативе за стварањем Међународног центра за резерве нуклеарног горива у складу с међународним прописима[8]. Немачка је држава огромног технолошког потенцијала, чији су енергетски извори мизерни у односу на њене потребе. Русија са своје стране располаже технологијом за обогаћење уранијума, чије развијање је Немачкој забрањено мировним прописима из другог светског рата. Путин и Меркелова имају «једно другом шта да дају». А кад би се ово корисно спојило с лепим, то значи да би Русија у залеђу знаменитог «Нуклеарног штита» стекла природног савезника, а тај савезник би могао озбиљно да се нада како ће из Рамштајна[9] отићи амерички стратешки бомбардери и однети ракете средњег домета кући.

Diesel

Ако се испостави да су тачне прогнозе стручне јавности да је од 2008. године постаје извесно да експлоатација фосилних горива физички неће моћи да одговори нивоу тражње[10], САД ће се наћи у огромном проблему. Њеном дипломатијом одавно господари тзв. «нафтни лоби», који је ову силу увалио у Афганистанску и Ирачку авантуру, а гони је и даље ради освајања нових ратних поља[11]. Уз помоћ својих савезника у ОПЕК, америчка дипломатија је успела да одржи невероватно ниску цену нафте, која је уз још неколико одлучујућих фактора овој сили донела победу у хладном рату над СССР.

Теза коју је изнео Дејан Мировић, да је подршка САД сепаратистичким југословенским  муслиманима у борби за осамостаљење на простору бивше СФРЈ била мотивисана потребама америчке енергетике за јефтином арапском нафтом, у светлу ових чињеница може да изгледа основана[12] и не би смо погрешили ако грозничаве Лајчакове мере у БиХ не би повезали с нафтном политиком САД и ЕУ према арапским извозницама нафте.

Колико су САД немоћне да контролишу цене нафте види се из очајног поверења у способност ОПЕК да држи под контролом цену нафте[13]. Ове године цена нафте скочила већ на на 80 $, а све су прилике да ће брзо након 10 децембра да постигне и целих 100 $[14]. Очекивати да ће вође држава које владају изворима (међу њима је и Чавес) спустити цену нафте, да би се из неког романтичног разлога, одрекле добити у корист Американаца, бесмислено је.

Овај, већ извесни нафтни удар, по окончању преговора о Косову, тешко ће погодити све зависнике од нафте, а пре свега САД.

Der Wrill

У том светлу сви изгледи за САД су узалудни. Путинова Русија се није упустила у арчење новца кроз трку у наоружању, а још да буде горе по америчку конкурентност, финансијски је постала и остала ликвидна, први пут после сто година. Ни «дар ул ислам» више не верује у америчке искрене намере, не после онога у ираку и Афганистану. Талибани су почели да производе и рстурају опијум за своје економске потребе (чега су се раније гнушали) и тиме постали прва опијумска мафија у свету која се одметнула од САД, коју ове нису у стању да је врате под контролу. Саудијска Арабија, главни азијски савезник САД, поред Израела, (те две америчке савезнице су у смртној завади), оптерећена је огромним наталитетом, услед чега и поред свег богатства има трајни социјални проблем, који прети да привуче екстремисте из суседног Ирака[15]. С друге стране, САД су наоружавањем[16] Саудијске Арабије створиле од ње регионалну војну силу. Парадоксално, хаотично стање створено окупацијом Ирака, оснажило је Ирански утицај у овој земљи. Израел је грдном муком успео да савлада Хамас у Либану, али га није уништио. Баш као што ни Турска није смела да уништи сепаратисте Курдистана, па се тој савезници САД баш жури да својим атлантским колегама обезбеде простор са кога би их можда напали традиционални руски савезници, Курди. Експеримент стварања «сајбермодерне» експедиционе војске САД, која је требала да овлада нафтом богатим Ираком и одатле заузме нафтом и гасом још богатији Иран, прети да се претвори о огромни Абу Гариб за америчку војску. Америчке позиције се све више љуљају на Карибима, у Латинској Америци, Европи и Азији, а нарочито у Арапском заливу. То што САД бесомучно наоружавају своје савезнике у Азији, намеравајући да у сукоб увуку Иран, САД представљају као свој економски успех[17].

Mein Teil

Светски односи моћи се, дакле, преобликује убрзано. Путин је себи управо дозволио да јавно понизи америчког државног секретара и министра одбране[18]. Само пре пола године, овако нешто је било незамисливо.

Поверење у способност америчке монетарне шпекулације да доноси корист свима који учествују, пољуљано је[19]. Долар, најскупљи амерички извозни производ, нико више не жели да чува, а сви би га се радо отарасили. Много је привреда везано за САД и није им у интересу да ова моћна земља престане да буде њихов купац, али су сви свесни да тај купац више није ликвидан.

Србија под санкцијама, а затим обнављајући свој привредни систем, није имала кад да се бави шпекулацијом. Сва шпекулација из доба сводила се на очување капитала и преживљавање државе. Сада смо у групи ликвидних земаља, наше дугове отплаћујемо стабилним темпом, и ако имамо високу стопу инфлације, по свој прилици изнад 7%. Последњи смо у Европи прихватили глобални модел демократије и имали смо прилику да увидимо све гешке транзиције и приватизације земаља бившег «Источног блока». Српска привреда зависи од увоза из Русије, нарочито енергетика, јер из Русије увозимо гас. После Русије, највише робе увозимо из Немачке. Највише извозимо у БиХ и Италију, а наша спољнотрговинска размена има највећи обим са ЕУ као трговинским партнером[20].

Српска спољна политика треба да следи природне интересе виталних процеса од којих живимо. Главну размену обављамо с ЕУ, а њој се не жури с решењем статуса Космета, колико поштују Америчку журбу. Волфганг Ишингер је навео духовито решење за статус Космета, по моделу фактичког међусобног признања две немачке државе из доба хладног рата[21]. Да ли то значи да би ЕУ да «крионизује» проблем – пре је потреба да се изнесе духовит немогућ предлог који је налик компромису. Ни ми не треба да журимо, нити да се конфронтирамо с ЕУ око Косова. С Русијом смо очували добре односе и све су прилике да ће Руси постати велики инвеститор овде у будућности, инвеститор који за собом доводи инфраструктуру и енергенте, а не хорде шпекуланата. Наш народ још није презадужен приватним кредитима као Хрватски. Шта има САД да понуди боље било коме на Балкану, осим отимачине Космета или укидања прописа Дејтонског споразума, којег су сами они креирали? Запослење у «Бондстилу» ?

Der Untergang

Најгоре што је «независност» Космета у ствари његова трајна зависност  од НАТО, који од ове наше покрајине није успео да створи бољу земљу ни у односу на Србију, ни у односу на Албанију. Све и да САД признају евентуалну независност «републике Косова», шта би се променило? Србија то неће признати. Русија такође, као и већина држава у савету безбедности. А Европска Унија? У сваком случају, признање независности Косова неће створитиништа фактички ново, осим што ће разбити један Шиптарски сан, да ће им бити боље ако буду независни. Земље ЕУ неће бити јединствене у признавању Косметске независности. Чак ни форма тог акта неће бити иста. Хоће ли међу признаваоцима једне то извршити декларативно, а друге фактички, хоће ли све успоставити односе на нивоу амбасада или конзулат, односно привредних представништава? И најзад, шта то значи признавање независности територији која је фактички протекторат једне међународне војне коалиције, противно праву ОУН? Кад је Америчка дипломатија је 30 октобра предложила Русији «компромис» у одлагању «коначног решења» за Космет на 12 година, уз споразум око конвенционалног наоружања у Европи, гле сутрадан је цена нафте досегла 95 долара по барелу[22]. Први пут се амерички медији забринуто жале на берзанску шпекулацију којом је набеђена цена овог енергента, док  земље ОПЕК јављају да ће цену нафте «још увек да обрачунавају у доларима, али да размишљају да промене обрачунску валуту». А у свету где долар врло вероватно губи конвертибилност, «условна независност» једног протектората НАТО је «на врби свирала». Коме треба признање правне способности за насцитуруса који ће вероватно бити мртворођено посмрче? Ко би се отимао за старатељско право над нечим таквим. Можда Мики Маус, Паја Патак и Шиља?

31. 10. 2007.

Душан Ковачев

Објављено:

Видовдан, 31. 10. 2007.

Упутнице:


[1] Фонет, 4. 12. 2007.

[2] Коштуница, очување Косова и РС – најпречи државни и национални циљеви Србије; Политика 25. 10. 2007.

[3]Косово и Косова,  Дејвид Бајндер, Српска политика,

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2006/076.html

[4] Путинов предлог од 14 тачака којег заступа Боцан-Харченко не позива се експлицитно на резолуцију 1244, мада се позива на «међународно право».

[5] Свима корист од Москве, Б. Влаховић, Вечерње новости, 15. 10. 2007.

[6] Русија, трећа у свету по залихама Уранијума, РТС, 24. 10. 2007,

http://www.rts.co.yu/jedna_vest.asp?belong=&IDNews=202960

[7] Казахстан је други према процењеним изворима. На првом месту је Аустралија. Ibit.

[8] Међународним прописима постоји Међународна агенција за нуклеарну енергију.

[9] Овде је стационирана највећа војно-ваздухопловна база САД у Европи.

[10] Крај нафтне епохе; Џон Видал, Guardian,  НИН 2837. 12. 5. 2005. Литература о томе је огромна.  Од наших аутора можемо навест: Мирослав Самарџић, Грозница потреге за биогоривима. Овај аутор је објавио бројну референтну литературу о овом проблему, која је лако доступна интернетом.

[11] Иван Ивековић, САД и геополитика нафте. Оличење политичког утицаја овог лобија представља Дик Чејни и његова агресивна политика је доживела пуну афирмацију доласком Џорџа Буша млађег на власт.

[12] Мр Дејан Мировић, Косово и Метохија – Палестина систем криза, БГ, 2007. У том погледу Мировић развија тезе из материјала којег је изнео Пјер Галоа, Крв и песак, Наш Дом, 1996. године.

[13] Упоредити: Опек, нафте има у изобиљу, Танјуг, 11. 6. 2007 и Закаснела интервенција ОПЕК, Жељко Пантић, Данас, 15. 10. 2007.

[14] Овоме расту цене нафте кумовао је директно Уго Чавес. Осим тога, његовом енергетском политиком, први пут у модерној историји ствара се реална економска основоа да се карибске земље измакну од доминације САД. Видети: Чавес – барел нафте ускоро 100 долара, http://www.mtsmondo.com/news/world/text.php?vest=66734 , 12. 8. 2007. За два месеца је Чавесовом заслугом скочила цена нафте за 20 $. Ово објашњава најновију трапаву Бушову дипломатију према Куби, САД против преноса власти с једног Кастра на другог, Данас, 25. 10. 2007.

[15] Велики Арапски зид, Г. Т., Курир, 14, 9. 2007.

[16] Проблеми између САД и Саудијске Арбије,  http://www.rtvpink.com/vesti/vest.php?id=8864

[17] Американци престигли русе по количини извезеног оружја, 24 сата, 12. 10. 2007.

[18] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=10&dd=24&nav_id=269206

[19] Како се срушила америчка привредна кула од каратаДужници у замци хипотекарних кредита, Џозеф Штиглиц, Данас Бизнис, 15. 10. 2007.

[20] Танјуг, 6. 10. 2007.

[21] Биљана Митриновић, Две Немачке, једна Србија, Политика, 31. 10. 2007.

[22] Т. Вујић-Ал. Микавица,  Цена нафте измакла контроли, Политика, 31. 10. 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: