Њихова Сребреница и наш Видовдан


Слободан Милошевић Хаг

"Престаните већ једном да ме гњавите!" Слободан Милошевић у хагу, неколико дана пре смрти

Убијање птице ругалице

Sramota je takvome junaku

Džilitnu se, ne pogodi cilja

(Ivan Mažuranić)

Срамота је сивоме соколу

Ћерат дуго јато јаребицах

Па за себе на уловит меса

(Његош)


На прославу «Шест векова видовдана» 1989. данас још увек многи гледају као на манифест Милошевићеве агресивне политике. То мишљење делило је и тужилаштво хашког трибунала. Слободана Милошевића је већ 1991. године  прегазио медијски блицкриг НАТО «агитпропа», тако да је и значајан део становника СФРЈ делио то мишљење. Сад, кад су отворене тајне архиве ЦИА, знамо да су америчке обавештајне службе још почетком седамдесетих година XX века ималe јасну процену распада СФРЈ. Јесу ли га и сами припремали? Домаћим противницима Слободана Милошевића су «по дифолту» били симпатични сви његови противници и мало је било оних који су га бранили кад су Ђинђић и Јовановић организовали његово «видовданско» киднаповање. Непромишљена подршка насилној «правди» никад није паметна, чак ни ако се  бори проитив Милошевића. То нас враћа много раније, у доба кад је сам Милошевић веровао у добре намере својих дејтонских колега и био обманут,једнако као његови сународници после седам година од стране својих евроатланских партнера.

Пођимо, на пример, од часописа Време, осведоченог борца против Милошевићевог режима. Оно је својевремено писало о  једној групи, која је после потписивања Дејтонског споразума, захваљујући својим обавештајним «везама» требала да продре кроз Милошевићево обезбеђење и ликвидира га. Та група и њени помагачи разбијени су са две операције домаћих служби 1996. године, познате под називом  «Паук» и  «Опера». Време је често писало о овим операцијама, али је садржај чланака остао углавном на нивоу претпоставке, пошто су за балканске услове акције одрађене добро, остале су јавности неинтересантне. До јавности је дошло само штуро сазнање, да се радило о разбијању јединице коју су формирале стране обавештајне службе (НАТО земаља), ради атентата на председника. Значајан део припадника ове групе је похапшен, а мрежа њихових помагача у оружаним органима је разоткривена. У то време се још, с тим у вези, једино могла чути београдска чаршијска прича како су «французи покушали да изврше атентат на Милошевића». Чак ни једин садржајнији чланак Времена на ову тему није се упустио у дубљу анализу «француског утицаја»[1], који се из наслова могао очекивати. Ипак, историја је хтела да је баш Време било оно које је ову групу довело у везу са сребреничким догађајем.

Слободан Милошевић је до тада Дејтонски споразум нарочито желео да искористи за рехабилитацију свог угледа на Западу, па је екстрадирао једног припадника ове групе – Дражена Ердемовића. Наиме, приликом спровођења истраге, надлежни органи СРЈ су на основу његовог признања, сазнали да је он са осталим припадницима ове групе извршио злочин над сребреничким ратним заробљеницима у селу Пилица[2]. Његово писмено признање, уз молбу да буде изручен Трибуналу у Хагу, органи СРЈ су уважили и Ердемовић је екстрадиран. Важно је нагласити да Ердемовићева екстрадиција није била акт са којим се он сагласио, већ који је он изричито тражио! Ердемовић је пред Хашким трибуналом признао да је извршио «злочин геноцида», такође «кривицу за тај злочин» и изразио «искрено кајање» због њега. Ердемовићево признање, уз признање Биљане Плавшић и Драгана Николића Јенкија, су пре одлуке Међународног суда правде (не Хашког трибунала за ратне злочине на простору бивше СФРЈ) у Хагу, били главни «докази» постојања геноцидне намере, која је битан елеменат кривичног дела геноцида. Српска (и светска слободоумна)  јавност је била згранута благим кажњавањем Дражена Ердемовића, тим пре што је само тужилаштво инсистирало на благој казни због «искраног кајања» и «доброг владања». Доношење пресуде Ердемовићу је било преломни тренутак када је светска јавност почела да обраћа пажњу на неједнаку праксу хашких правосудних органа.

Остали чланови поменуте терористичке групе, међу којима је био и њен заповедник, Mирослав Пелемиш, лишени су слободе и задржани су у СРЈ. О поступку против њих и њиховој казни домаћа јавност није сазнала много, што је још један од доказа да је војно судство и војна служба за односе с јавношћу успешно владала ситуацијом. Тек у поменутом чланку Времена из 1999, (после бомбардовања СРЈ) се у јавности сазнало нешто више о вези афере «Паук» и «Опера» са сребреничким злочином.

Радило се у ствари о једној малој јединици, која је оперативно деловала самостално, иако је формално припадала Војсци Републике Српске, под називом «Десета диверзантска група ВРС». У њеном саставу је било десетак људи, под командом  Мирослава Пелемиша. Сви припадници ове јединице су раније били чланови француске Легије странаца и што је још занимљивије, потицали су са простора бивше СФРЈ. Јединица је према томе била многонационална, у њој је било и Хрвата, Словенаца, муслимана… а не само Срба. Ова група је извршила најмасовније познато стрељање ратних заробљеника из Сребренице, у селу Пилица код Зворника.Како су они до заробљеника дошли и ко их је предао овој групи још увек је остало неразјашњено, мада по свему судећи команда Зворничког корпуса није имала сазнање да ће заробљени непријатељски борци бити стрељани[3].

После обарања Милошевићевог режима, српска јавност је била заокупљена државним банкротом, политичким сукобима, криминалом и учесталим изборима. Чак ни Милошевићево хапшење и његово противуставно екстрадирање (мимо његове воље страној организацији) српска јавност још није посебно повезивала са оптужбом за злочин у Сребреници. Тек кад је тужилаштво Хашког трибунала схватило да је доказивање Милошевићевог геноцида над Шиптарима на Косову[4] безуспешан посао, покушало је да нађе у Босни оно што на Косову није могло. Такозвани «масакр цивила у селу Рачак», који је требао да буде употребљен као главни доказ за постојање Милошевићевог злочина на Косову, испоставио се као празна прича. Утврђене чињенице, још током саслушавања сведока тужилаштва, показале су да се у Рачку радило о веома сложеној акцији полиције против утврђеног упоришта побуњених косовских Шиптара, терористички организованих,

униформисаних и наоружаних дугим цевима и артиљеријским средствима, као и да су сви убијени погинули у борби.

Нови и нови сведоци које је доводило тужилаштво били су често полуписмени људи који су изрицали фантастичне ставове сопствене маште, које је унакрсним испитивањем Милошевић лако обесмислио. Најзад, догодило се једном чак да је оптужени Милошевић касније, за потребе своје одбране, позвао да сведочи човек којег је ради доказивања тужбе раније звало тужилаштво. Тежина чињеница које је Милошевић извео од овог сведока, нагнала је тужилаштво да дискредитује сопственог бившег сведока… Велика срамота за тужилаштво.

Поред Хашкoг тужилаштва, које је раније било у стручној јавности веома критиковано[5], сада је већ читаво суђење Милошевићу дискредитовано у општој међународној јавности[6]. Правници који су пратили ток суђења, већ су почели да износе оцене како је Милошевић практично доказао невиност по свим тачкама оптужнице. Тужилаштво је одлучило да оптужницу против Милошевића прошири, географски на БиХ и Хрватску  и стварно, на оптужбу за геноцид.

Хашки трибунал је, наиме, у свом прецедентном поретку већ имао уведен принцип «командне одговорности», као једне врсте «свесног нехата» (врста виности, под коју се може подвести појам командне одговорности као ужи појам, у складу с континенталним правним системом, кад се одговорност за нехат код одређених категорија окривљених цени једнако као умишљај). Иако би се према природи ствари могло очекивати да се «командна одговрност» тиче припадника оружаних органа, она је у Трибуналу сасвим релативизована, тако што је оптужна пракса трибунала још пре Милошевића неоспорно обухватила неке политичаре који никад нису обављали надлежности као одговорна лица за активности оружаних органа[7] . Та могућност паушалног проширења одговорности за нечињење с командног заповедништва на цивилно политичко руководство, Хашком тужилаштву је изгледало згодно да докаже Милошевићеву одговорност. Огромна енергија тужилаштва је потрошена да би се доказало постојање замишљеног «командног ланца».

Кад је Милошевић на том узалудном послу добро уморио невичног Џефрија Најса, почеле су да се откривају чињенице које указују да је Милошевић управо насиље заустављао[8] кад је могао, па тужилаштво није успело у својој намери. Милошевић је у својој одбрани, касније, захтевао да сведоче одговорна лица која су обављала високе војне и дипломатске функције земаља НАТО. Америчка политичка воља је одбила да њене службенке «понижава» Милошевић. Америчко «не» ухапшеном Милошевићу је узроковало да се јавност подсети на то како су пре мање од десет година исти људи Милошевића у име САД сматрали «гарантом мира на Балкану» и баш с њим уговарали мир у Босни. Тужилаштво се против бившег српског председника затим рсплинуло у доказивање немогућег «ланца научне одговорности». Радомир Марковић, Милошевићев шеф Службе државне безбедности је сведочио пред трибуналом да је његова раније дата изјава о Милошевићевим злочинима изнуђена силом.

Тужилаштво је почело да се бави српском историјом[9], доказујући терористички карактер програма српског националног уједињења у «Велику Србију» од гарашаниновог «Начертанија», до правно непостојећег «Меморандума САНУ», до «Милошевићевог програма објављеног у говору на Газиместану», на Видовдан 1989. године. Кошмар Џефрија Најса, у чијој кухињи је Милошевић постао његов «Џејми Оливер», надређена је покушала да олакша тиме што је тужилаштво своју материјалну аргументацију концентрисало на доказивање централне чињенице злочина – геноцида у Сребреници[10].

У процесном смислу, Трибунал је Милошевића оптеретио форсираним темпом суђења[11] и «наметањем браниоца». Кад је Суд коначно Милошевићу, против његове воље[12] одредио «наметнутог браниоца» (до тад је исти одређен само «бранилац у резерви»), коначно је компромитовао и сам Суд. Међународна јавност је у међувремену, већ јако мотивисана чињеницом да један бивши комунистичи политичар, медијски представљан као «балкански касапин» ипак није дивљак, него правник који се спретно и стручно победнички понаша у спору. Кад му је Трибунал током излагања одбране одузео право да се сам непосредно брани, наметнувши му браниоца по сопственој вољи (на предлог тужилаштва), управо је учинио оно што је неко време раније индицирао Војислав Шешељ, да се овде не ради о суду, већ о инквизицији.  Сведоци су почели да бојкотују Суд и избегавају одговорност[13].

На крају, осуда светске јавности и лична савест је «наметнутог браниоца» нагнала да поднесе оставку на ову функцију. Милошевићу је затим «враћено право да се брани сам» 11. 10. 2004. године. Време излагања одбране суд је Милошевићу изузетно ограничио, а Милошевић се у неравноправној борби определио за једино и најважније: да најпре побије истинитост чињеница о злочину у Сребреници. Још једном, али овог пута пред међународним трибуналом, сведоци одбране су показали како је током рата Сребреничка заштићена зона, противно прописима ОУН остала наоружана и како су се одатле стално вршили оружани испади на незаштићена српска цивилна насеља[14]. Осим тога, заузимање Сребренице и «евакуацију» муслиманског цивилног становништва, обавила је Војска Републике Српске по основу формалног договора с цивилним представницима ове заштићене енклаве и команде Холандског[15] батаљона ОУН, који је обезбеђивао демилитаризовану Сребреницу. Војне, никад разоружане јединице Армије БиХ из Сребренице су самоиницијативно кренуле у пробој према Кладњу и Тузли. Са њима је пошло и мноштво цивила. Милошевић је у свом процесу обелоданио ове чињенице светској јавности и Холандска влада се у њиховом светлу нашла политички[16] одговорном, па је поднела оставку.

Још се нико у стручној јавности није досетио да би могло да буде речи о  Холандској «командној одговорности», а ствари су по Милошевићеве противнике кренуле на горе, јер је (телевизијски преношени) поступак Милошевић усмерио ка једином стварном трагу «командног ланца» –  непосредним извршиоцима Сребреничког злочина.

Наиме, Милошевић је као сведока одбране[17] баш ради доказивања овог позвао Војислава Шешеља. Највећи српски политички шоумен је већ једним бизарним триком привукао пажњу целог света чим се добровољно (!) нашао у бескрајном хашком притвору. Будући да се не ради о циркусу, него о међународном Трибуналу, није јасно зашто је хашко Тужилаштво дозволило себи да упадне у сценарио једног балканског политичког варијетеа. Насупрот својој ранијој пракси, чувеној у установама «хашке правде», Шешељ је био бескрајно стрпљив и пристојан у процесу према Милошевићу. Бивши потпредседник српске Владе је у својству сведока  изнео исцрпне податке о извршењу злочина над заробљеним сребреничким борцима у Пилици. Општој светској јавности је објавио чињенице о злочину који је извршила јединица чији су чланови раније заједнички обављали војну службу у једној чувеној јединици НАТО – француској легији странаца. Шешељ је јавно изнео и податак да је иста група покушала, после потписивања Дејтонског споразума, да уклони Милошевића. Шешељ је сведочио[18] да је пуштање Мирослава Пелемиша и осталих ухапшених припадника његове групе била једна од првих акција превратничког режима ДОС. Они су, према Шешељу, експресно и мимо сваке процедуре пуштени на слободу и одмах напустили земљу.

Две «птице ругалице» су у Хагу много. Трећа је превише. Кад је 22. 2. 2006. године као сведок одбране сведочио Џејмс Бисет[19], бивши канадски амбасадор у Југославији, Милошевић је поживео једва недељу дана.  Поступак против Милошевића је  прекинут услед смрти оптуженог, 11. 3. 2006. године. Убрзо је саопштено јавности једно аутентично правно тумачење, да чињенице и докази изведени  у поступку против Милошевића не могу да буду коришћени као докази у другим поступцима, пошто је Милошевић «нажалост» остао формално неосуђен. «Да се Власи не досете» против кога могу да их употребе, «Он је умро некажњен[20]»

Заглављена прича о геноциду у Сребреници је изненада, после кафкијански решене индивидуалне судбине Милошевића, соломонски пресуђена пред Међународним судом правде у Хагу. После неког времена, та највиша судска установа међународног права је пресудом утврдила постојање чињенице геноцида у Сребреници. Међутим, пресуда није утврдила ни одговорност нити извршилаштво било ког лица, пошто у њеној надлежности није суђење физичким лицима. Ипак, неки нови (или стари, али функционално нови) међународни кривични суд, мораће пре или касније да пође од ове, несумњиве, судски утврђене чињенице злочина геноцида, па затим да утврди ко су његови стварни извршиоци, а  ко саизвршиоци (инспиратори, помагачи и подстрекачи). Домаћи новинари су својевремено с чуђењем примили чињеницу да су  двојица руских судија из састава Међународног суда правде гласала за пресуду у чијем се образложењу  утврђује постојање чињенице геноцида у Сребреници. Домаћа стручна јавност је пропустила да обрати посебну пажњу на ово, оптерећена евентуалним неповољностима које из пресуде могу да проистекну по статус Републике Српске.

Њихова «Сребреница» је, дакле, једна недовршена истрага. Киднаповање бившег председника Србије за Видован био је само још један неуспели покушај да се Српска политичка нација силом утера у геноцидну причу, чији се инспиратори крију међу онима који је најодлучније оптужују за кривицу. Пропали покушај да њиховом Сребреницом обрукају наш Видовдан. Већ смо научили и сад поуздано знамо из сопствених политичких актуелности, да су «инспиратори злочина» и они који су стварали «криминогену атмосферу у којој су људи убијани» по правилу ти који су највеће галамџије у осуди злочина. Разборити политичари и одговорни функционери не оптужују друге само на основу свог става и не зову на линч појединаца и народа. Кад «међународна заједница» једном извади главу из песка, потражиће оне који су заиста одговорни за сребренички геноцид тамо где крвави трагови извршилаца воде: у смеру врата специјалних тајних служби српских и Босанских «партнера за мир», које тако одлучно чувају њихове «цивилне снаге».

28. 6. 2007.

Душан Ковачев

Објављено:

НСПМ,  28. 6. 2007.

Упутнице:


[1] Афера Паук, Зоран Николић и Драган Тодоровић, Време бр. 465, 4.12.1999.  и „Француска веза„, Зоран Николић Време бр. 466, 11.12.1999.

 

[2] Злочин је извршен 20. 7. 2005. године. Ердемовића тужилаштво није оптужило за геноцид, иако га је овај признао ! Ову чињеницу проф. Чавошки непрестано понавља нашој јавности.

[3] Излагања генерала ВРС Радована Радосављевића и адв. Драгосалва Огњановића на трибини «Истина о Сребреници» 2006. године, на Правном факултету БУ. Огњановић је том приликом изнео податак да је «у свим примарним и секундарним гробницама» у БиХ откривено «нешто више од 2500 лешева», да се «само у једном случају ради о жени, а да нема млађих од 16 година, што су чињенице које Тужилаштво хашког Трибуналапази да  не износи у јавност».

[4] «Не само да је маестрално пропала намера тужилаштва да докаже личну одговорност Милошевића за зверства почињена на терену, него су ивприрода и обим самих злочина доведени у питање». Нил Кларк, Гардиан фебруар 2004.

[5] На пр. Џон Лафланд, Милошевић на суду који је изокренуо међународно право, Приказ, Херман Едвард, НСПМ, Ирски центар за људска права, Селективна правда, 8. 5. 2006.

[6] На пример: Михаел Мандел (проф међународног права на унив. Јорк; Џорџ Сејмјуел и Џонатан Рупер, новинари, Џорџ Богдановић,  Дајана Џонстон,  Фил Хамонд, Тим Фентон, Дејвид Питерсон, Чарлс Бојд – заменик команданта НАТО и бивши обавештајни директор (!) и други – Сумње у званичну верзију, Радивоје Петровић, Политика 1. 4. 2005. Затим  Џон Лоланд: Травестија-суђење Слободану Милошевићу и Корупција међународног правосуђа.

[7] Типичан пример је одговорност против Недељка Крајишника, који је био начелник једног органа Српске, против којег се поступак води по основу оцене тужилаштва да је «Момчило Крајишник био на истакнутом положају у руководству босанских Срба. Био је члан Савета за нац. Безбедност, проширеног Председништва Српске републике БиХ , Гл. Одбора СДС и Скупштине босанских Срба, чији је такође био председник. На основу тих сарадничких односа, положаја и чланства, имао је де факто контролу и власт над снагама босанских Срба, те пол. И држ. Органима босанских Срба и њиховим агентима, који су учествовали у кривичним делима (подвукао аутор), која се наводе у оптужници. Чудна пракса да тужилаштво утврђује једно тако сумњиво «претходно питање» није узбунила трибунал.

Суд је слично усвојио и поновио у случају биљане Плавшић, у поступку који се завршио пресудом, па је тај принцип постао и објективноправни у праву трибунала.

[8] Сведочење генерала Филипа Моријона фебруара 2004. године је показало да је управо Милошевићевом интервенцијом 1993.  заустављен могући масакр у Сребреници.

[9] Можда је ово последица невоља које је тужилаштво имало у парници проив хрватског генерала Тихомира Блашкића, кад је одбрна ефикасно приговарала оптућници због неразумевања националне историје Хрвата.

[10] О сребреничком злочину је доказивање почело кад је децембра 2003. о томе сведочио амерички генерал Весли Кларк, бивши командант НАТО. Једино је овај сведок изјавио да је Милошевић знао за масакр у Сребреници, наводно му је једном приликом то «…Милошевић тајно признао». Ово Кларково сведочење остало је под великом сумњом због тога што је он изнео да НАТО није имао никакве везе са ОВК. Многи светски угледни интелектуалци, међу којима је био и Ноам Чомски, уз све ограде према Милошевићевој етици, нашли су за потребно да Изразе незадовољство повезивањем руководства СРЈ са сребреничким злочином. Болоњски институт за ратна истраживања  је 2004. издао обимну Студију о рату у БиХ у којој је изричито утврђено да СР Југославија и Р. Србија немају везе са сребреничким догађајем.

[11] Др Мирјана Анђелковић Лукић, Трибунал у цајтноту, Српске новине Огледало 2005.

[12] Ненад Љ. Стефановић, «Нећу мрвице», Време, бр. 714.

[13] Поглед из Хага, 22. 9. 2004, Балкан.

[14] Миливоје Иванишевић, Сребреница. Такође, генерал АБиХ Сефер Халиловић је као сведок пред Хашким трибуналом изјавио је да је током рата наоружавао припаднике Армије БиХ у Сребреници.

[15] Орден за грижу савести, Зорана Шуваковић, 4. 3. 2007

[16] Холандска влада не сматра да ова одговорност обухвата и имовинску одговорност за плаћање накнаде породицама сребреничких жртава, па сада ради тога води парницу пред Међународним судом правде у Хагу.

[17] Излагање своје одбрне је Милошевић почео 31. 8. 2004. године. Ментори хашког процеса су одмах виделиколико је Милошевић озбиљна странка, кад је позвао Џејмса Џатраса да сведочи. «Клинтонову интервенцију на Балкану 1990-тих назвао моралном и геополитичком катастрофом која само иде у прилог глобалном Џихаду. Он је за процес био значајан пре свега као аутор два детаљна извештаја Републиканског политичког одбора америчког Сената, о шверцу оружја Изетбеговићу под окриљем Клинтонове администрације (објављен 1996) и о помоћи Клинтоновог тима албанским терористима (објављен 1997). Његово сведочење било је поткрепљено низом докумената коришћених приликом припреме та два извештаја, који иначе имају статус званичних докумената законодавних тела владе САД» Срђа Трифковић, Милошевић, једна Српска трагедија.

[18] Шешељ је сведочио на суђењу Милошевићу 26. 8. 2005. Током писања ових редова, установио сам да на сајту Хашког трибунала подаци о овом сведочењу не постоје у прегледу суђења Милошевићу, па сам се ослонио на сопствене белешке. Шешељево сведочење је веома компромитовало и Мирослава Дероњића, чије изјаве су такође коришћене да би се доказале чињенице злочина у Сребреници.
[19] Чак и на западу је тада било тешко  наћи тако негативно опредељеног политичара према хашком трибуналу: «Хашки трибунал је класичан политички суд стаљинистичког типа и нема никакве везе са правдом и правом». Комплетан интервју бившег канадског амбасадора је веома занимљив, и компромитујући за САД и НАТО, а не само Хашки суд и Тужилаштво; Чиоде, јул 2006.

[20] На питање о улози Слободана Милошевића у «великом балканском филму, Кустурица је одговорио да «има ту једна чудна, важна ствар – он је умро некажњен». НИН; 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: