Поробљавање знања


 

 

Диплома

…он је дипломирани интелектуалац за племените алкохоле!

(Из филма «Радио Вихор зове Анђелију»)

 

Знање и образовање као роба

У току је «неолиберални удар на универзитет», који ће да претвори наставу у «тренинг и курс». Приватни факултети врше «свођење знања и образовања на категорију робе», уз «срозавање критеријума». Циљ реформе високог и вишег школовања је «да деца науче да мешетаре», да се претворе у «академске хохштаплере» и «квазистручњаке» кроз «куповину диплома». Свим овим ставовима гласнијег дела наше домаће академске јавности[1], опредељеног за јавно, а против приватног предузетништва у високом образовању, не можемо оспорити основаност. Супротстављени су вулгарном тржишном схватању концепта високог школства и осуђују његову злоупотребу која се губи у злоупотребама просветних шпекуланата. Условно, може се прихватити да је њихова вредносна оцена о предности јавног над приватним образовањем обухваћена ставом Стефана Сушића: «и најлошији државни универзитет неупоредиво је бољи од најбољег приватног». Друга страна није тако гласна, али је «власна». Њен став најпотпуније је изразио Драган Домазет[2] тврдећи да «овде постоји лажна дилема – приватни или државни универзитет», пошто «суштинске разлике између њих нема јер сваки факултет наплаћује школарине».

Високошколски ваучерај

Уочи доношења новог закона о високом и вишем образовању у Србији (све су прилике да ће закон почивати на врло либералним тржишним начелима), постоји већ пуно приватних факултета и њихових «дипломираних студената[3]». До пре коју годину, висока стопа раста школарина и такса за факултетске услуге «богатих» државних факултета, била је, сем неколико часних наставничких

изузетака, студентска мука. Границa висине монополских цена студирања на државним факултетима после 2000. године, није успостављена горњим прагом расхода студентских породица, али је успостављена конкурентном ценом услуга «приватних» факултета. Ипак, професори приватних факултета ретко критикују дојучерашњи монопол својих «државних» колега. Свесни да тешко могу конкурисати квалитетом знања којег пружају, радије ћуте. Сетимо се просветне историје. Демократска Атина је своју најтежу просветну расправу водила око «продаје» знања и «софисти» су у јавности жигосани управо због тога што су «продавали знање». Знање и образовање су лична својства, а по својој правној природи, неотуђива од личности, па по правилу не могу бити предмет продаје. Либерализам ипак познаје и ову могућност[4], о чему је критички подсетио Миладиновић.

Домазетов предлог (ради се о председнику Одбора за образовање ДС), прихваћен од Одбора за образовање ове странке, сасвим одговара категорији знања и образовања као робе. Домазет, односно ДС, предвиђа соломонско решење образовно – робног чвора српског високог образовања, боновима. Сви корисници система високог и вишег образовања би за уплате добили бонове, писмене исправе, којима би се легитимисали пред високошколском установом чије услуге би изабрали да користе. Идеја би изгледала сасвим примерено, да се Домезету није «омакло» следеће: «Држава више неће давати новац високошколским установама, већ студентима (у виду ваучера), а они ће бирати било који акредитовани факултет (…) и ваучером плаћати своје образовање». Пазите: по правилу, бон је исправа о плаћању, она није хартија од вредности. Као такав не може да уђе ни у најшире схваћен појам новца[5]. Ради се о писменој исправи којом се легитимише студент као ремитент онога коме је платио ( ваљда Универзитету или држави), пред факултетом (трасатом) који студенту врши услугу школовања. Факултет (као трасат) наплаћује цену своје услуге од државе, односно организације којој студенти врше уплату (трасанта). Ако вам изгледа компликовано, сетите се своје абонентске књижице и плаћања у студентској мензи, па ће вам бити јасно. Замислите да при овери семестра, или уз индекс на испиту предајете и бонове! Ималац бона (Немци га зову «гутшајн», «ваучер» је енглески термин) већ је извршио новчано плаћање, он се давањем бона само легитимише као лице  коме припада извршење већ плаћене услуге. Боном се не плаћа. Иако бон личи на новац, он то није, зато се и назива квазиновцем. Сам термин «ваучер» за бонове је злоупотребљен у првим транзиционим приватизацијама деведесетих и помодарска употреба тог термина у новчаном смислу којег наводи Домазет, дубоко је онеспокојавајућа. Значи ли то да се у кулоарима планира приватизација државног факултета, који ће имати право да емитује свој новац – «ваучер»? Већ је било говора о «приватизацији факултета», а шпекулацијом[6] се може отворити пут за специфично парафинансијско средство и засновати монопол на вишем нивоу, у односу на кога су «приватни» и «државни» факултетски интереси партикуларни, а за које Домазет и онако говори да су «лажна дилема». Да не говоримо о томе како Домазет већ говори о «квотама» којима ће се прописати колико ће студената највише да приме државни универзитети. Квоте Домазет не наводи за приватне универзитете. Имајући све у виду, изгледа је Миладиновић у праву. Знање и образовање заиста ће силом постати роба. А знамо и чиме ће се плаћати – боновима.

Диплома као шпекулативна вредност

У односу на сурову неолибералну стварност «мејнистрима» високог школства, Сушићева алтернатива изгледа као дирљиво, пасторално враћање на традиције златног доба високог школства. Његов предлог за забрану и укидање приватних високих образовних установа, у својој суштини је вапај за реституцијом. Светска хипербуржоазија није дозволила повратак на односе пре бољшевичке револуције својим клијентским режимима, па неће ни нама. Пошто су транзиционе народе опљачкали у шпекулативној приватизацији, отели грађанску штедњу пирамидалним финансијским, а будуће зараде кредитним, шпекулацијама, сада их «раде» приватизацијом посла на издавању диплома. Категорички императив бретон-вудских установа, који је  постављен земљама у транзицији, заповеда да све препустимо тржишту и оно ће све правилно уредити само[7]. О природној, потреби изградње владавине права која ће контролисати једнакост тржишних субјеката, громогласно се ћути. Домазет, једнако као и остали домаћи заступници евроатлантских вредности, наводи потребу планског «удвостручавања броја дипломираних студената», по угледу на ЕУ и САД. Миладиновић је поменуо да је енормни проценат дипломаца у струкама «маркетинг и пословање», као и «нових атрактивних технологија, као што је мајкрософт ексел». Док Сушић отворено говори о «квазистручњацима» и «академским хохштаплерима», не можемо да се не подсетимо на дипломе стечене за високо и више идеолошко образовање у социјализму, струке марксизма или кумровачке школе. Уз јединствено опредељење «тржишних приватизатора» за остварење планског повећања броја дипломаца, све изгледа као нешто што смо већ имали у традицији. Постоји светски тренд пада интересовања за техничке и технолошке струке, како наводи професорка Турајлић[8]. Ове науке традиционално имају тежину егзактности у народном схватању образовања. Код нас већ имамо јавно изражен став Института Г 17 да је «образовање услуга која мора да се плати и као таква припада тржишту[9]».

Предстоји нам поплава «транснационалног образовања[10]», која поред «одељења ван седишта факултета» нуди «дописно и интернет образовање». Лишено егзактности, наставе сведене на тренинг и курс, високо образовање се претвара у чисту тржишну шпекулацију, која постаје врхунска висока струка, пригодно названа престижним називом (маркетинг и менаџмент), да се власи не досете како се у ствари ради о инжињерима – технолозима шпекулације.

Ток  понижења српског високог школства

Додуше, ми имамо традицију великих просветних промашаја. Откад је Југославије, високом школству се прилазило накарадно. Др Арчибалд Рајс је у свом знаменитом делу «Чујте Срби» посебно напао београдски Правни факултет због форсирања репродукције градива напамет на испиту, као критеријума знања, што је изродило чудну испитну праксу, да се пролазност, оптерећена дебелим уџбеницима, обезбеђује дословним учењем из танких скрипта. При том се ради теоријског концепта наставе, сасвим запоставио практични рад. Још се Х. Џ. Велс чудио концепту високог образовања Краљевине Југославије, који је богате родитеље студената оптерећивао огромним факултетским школаринама, да би сиромашни студенти студирали џабе. Комунистичка власт је педесетих година разбила јединство Универзитета, организационо издвајајући факултете као посебна правна лица. Шездесетих година је нагли технолошки развој привреде учинио да се јави потреба за подизањем образовног нивоа становништва. Пошто је становништво било нешколовано, плански је спроведена «курсистичка» кампања, која је уродила номиналним повећањем средње школске стручне спреме и квалификација, али и општим падом њеног образовног нивоа. Низ реформи је до краја довео до уништења гимназије као «застареле» тековине «грађанског друштва». Високо школовани кадар се из Југославије све чешће одливао у развијене земље (ово је била важна специфичност СФРЈ у  односу на социјалистичке земље, где је тај процес почео тек после 1990. године). Огроман број домаћих стручњака школованих за иностранство је важан фактор колапса нашег високошколског система. Кад је Србијанка Турајлић у вези приватних факултета поставила питање «зашто би државни универзитет подстицао сопствену конкуренцију[11]», већ су се многи питали чији је јавни интерес да држава да о свом трошку школује омладину која ће захваљујући дипломама да одлази у иностранство? У доба «катаклизме комунизма», код нас је дошло до стварања првих приватних факултета 1992. године. Сушић, који је учесник организовања приватне високошколске наставе у

њеним раним данима, довео је ово у директну везу с политиком Данила Марковића по вољи Мирјане Марковић, али и потребама да се обезбеди својство високог академског звања унутар фамилијарних кругова и заобиђу високи стручни критеријуми за стицање највиших академских звања. Недефинисаност услова за оснивање и рад приватних универзитета није био само њихов специјалитет.

Законом ова питања нису регулисана ни за државне факултете, а временом се развио проблем сукоба интереса. Професорка Турајлић дословно каже да један професор може да оствари корист у овом систему по два основа: «профитира новчано на приватном, а угледом на државном[12]» факултету. До трансфера запосленог наставног кадра с државних на приватне факултете[13] , дошло је  још пре примене Болоњске конвенције.

Како су дебеле краве почеле да једу мршаве

После преврата из 2000. године, добили смо власт која се определила за Западне узоре. Премијер краткотрајне «Србије на Западу» је имао смелости да каже родитељима који хоће да им дете студира студира, а немају новца за растућу школарину, да продају  стан, купе мањи и од разлике новца га школују. Факултетска аутономија[14], снажно легитимисана серијом политичких протеста студената против Милошевићевог режима, послужила је за легитимацију повећања школарина и разних факултетских такса у доба владавине ДОС -а и његових настављача. Свела се на финансијску аутономију. Истина захтева да се каже како, за сво време свог политичког трајања, Милошевићева политика на Универзитету није дозвољавала овакво понашање. Тек суочен с озбиљним тешкоћама финансирања Универзитета, од 1988. године, Милошевићев режим стидљиво уводи категорију «суфинансирајућих» који се, за разлику од осталих домаћих студената, делимично финансирају из својих средстава.

После 2000. године долази до наглог раста трошкова студирања. Држава, у огромним финансијским неприликама, препушта финансијско пословање високошколских установа њима самима. Нагли бројчани раст категорије «самофинансирајућих» студената прати раст факултетских такса и све веће жалбе студената на пад стопе пролазности испита. Државни факултети, сасвим перверзно почињу да се деле на «богате» и «сиромашне», према приходу заснованом на броју студената расположених да плаћају све скупље трошкове студија. Сви покушаји да се ова појава обузда пропали су[15], управо због правних инструмената финансијске аутономије факултета у односу на Универзитет и државу. Нарочито је упадљиво било супротстављање «богатих» факултета усвајању «Консолидованог завршног рачуна свих факултета[16]». Неуспех јединственог «Предлога за утврђење школарине[17]» на Универзитету, образложен је отвореним наводима представника државних факултета, да се они «руководе тржишним принципима[18]». Јавност пре 2005. године још није радо прихватала да на тржишту образовања има и приватника с квалитетном понудом. И «Мегатренд» и «БК» универзитет су у почетку имали проблема са акредитацијом, па иако су га брзо решили, пратио их је «зао глас» у друштву. «Друштво» их је ниподаштавало по моделу «мале привреде» из доба «Економске стабилизације». Трајни раст цена студија на државним факултетима је коначно довео до студентског протеста из 2006/07. године. Један часни изузетак, који је посебно указао на класни сукоб професора и студената, и недоследност наставника с катедре за социологију БУ (по опредељењу левичара), је Марко Калић[19].

Како су мршаве краве почеле да једу дебеле

Отварањем Факултета за пословно право у Београду, брзо је настала значајна конкуренција једној државној установи, Правном факултету БУ. Захтев за забрану полагања Правосудног испита дипломцима приватних правних факултета, коју је захтевао декан Правног факултета Мирко Васиљевић[20] , изазвао је реакцију Владимира Водинелића[21], професора Правног факултета Унион универзитета у Београду. Водинелић (и сам бивши професор државног ПФ БУ), набројао је с пуним правом и детаљно све мане «државног» конкурента, наводећи да је став декана државног Правног факултета монополистички, и да је као такав, противуставан. Међутим, није навао како је дипломцима Факултета за пословно право било онемогућено да добију право на полагање државног стручног испита док је ова установа била акредитована за образовање полазника само у једном делу права – пословном праву. На Водинелићев пропуст, јавност је подсетио Сушић[22]. Ипак, нико није могао да оспори све неповољности које постоје на државном Правном факултету, које је Водинелић набројао.

О могућностима спровођења начела из Болоњске декларације скоро нико није озбиљно размишљао. Када се тадашњи ректор државног БУ, Дејан Поповић кратко осврнуо с коментаром да универзитет нема капацитета ни могућности да примени декларацију, нико га није схватао озбиљно. Евроатлантски образовни утописти игнорисали су чињеницу да најстарији европски (и светски најугледнији) универзитети нису прихватили овај програмски акт министара ЕУ. Међу тим универзитетима је и сам универзитет у Болоњи, као и Сорбона.

Формирањем Комисије за акредитацију и доношењем аката којима се спроводи Болоњска декларација, управо се десило оно што је Поповић предвидео –све је остало по старом. Пролазност је и даље остала мала, одобрило се преношење неположених испита у наредну годину[23].

С друге стране, приватни факултети су на време формирали Заједницу приватних универзитета и факултета Србије[24] и успели да се наметну за акредитацију. Догодио се, међутим, скандал, кад је један професор државног Економског факултета, члан Комисије за акредитацију, претучен након што је одбио да гласа за акредитацију једног приватног факултета. Међутим, неупоредиво већа брука је задесила државне факултете. Општепозната афера с готово тоталном корупцијом[25] на државном Правном факултету у Крагујевцу, међу чијим актерима су били угледни сарадници Министарства просвете и разних јавних установа, неповратно је у јавности срушила углед знања и диплома стечених на државним факултетима. Преко ноћи су факултетско знање и академско звање стечено на државним факултетима релативизоване као вредност у јавности. А тиме су се опасно приближиле шпекулативном појму вредности. У поређењу с крагујевачком дипломом, «куповна» диплома приватног факултета је престала да «смрди», чак шта више, почела је да «мирише» на способну, солвентну породицу, која може да је плати. Народ је то коментарисао: «Што да плаћају мито, кад на приватном факултету може диплома поштено да се купи?» У ТВ дебати, која је поводом «крагујевачког случаја» организована на програму Националног информационог сервиса, професорка Турајлић је изнела податак да је болоњска Комисија за верификацију још пре крагујевачког скандала изнела уверење да на нашим државним Универзитетима постоји корупција. То су изразили на основу два параметра: ниске пролазности и одсуству могућности писменог полагања испита, према егзактним критеријумима тамо где је пролазност ниска. И наша јавност је спекулисала о корупцији на државним универзитетима, али су недостајали њени егзактни показатељи[26].

«Ко није добар чобан и јунак, не знам какве школе да има, ништа му не вреди»

Не треба гајити илузије да је могуће заштитити ниво високог образовања јавним власништвом, нити забранама приватних факултета. Проблем је много дубљи. То што су управо неки високи стручњаци, некад обавезани да поштују науку «историјског материјализма», отворили врата високој струци наука «шпекулативног материјализма», сасвим је логично. Чињеници да су светом престале да владају, технолошки врло реалне, оклопне и стратешке снаге СССР-а, је временски подударан тренд пада занимања за технолошке науке. A contra, с чињеницом да је долар постао глобално прихваћен тржишни еквивалент, истовремен је нагли раст интересовања за шпекулативне науке и потражњу за шушкавим дипломама без реалне подлоге у знању. Овај јад није мимоишао ни Србију. Наша јавност је амбивалентна око највиших академских звања кад су у питању идеолошке науке. Ругају им се, али опет воле да их имају. Данас изгледа да се остварио «дуварски» сан српске «породице Тарана» – да ураме и обесе на зид диплому на којој пише «Пепика Цвијовић, ДР!». Ипак, чињеница да су управо бројни носиоци високих научних звања стечених у СФРЈ, користећи принцип политичког опортунитета тако брзо одшили етикету ДР са историјског и пришили је на шпекулативни материјализам, говори да је ова појава укорењена у доба старија од оснивања првих приватних факултета. Коначно и опште прихватање «тржишних принципа» у политици високог образовања, извршено је после 2000. године, управо захваљујући похлепи за профитом руководствава оних државних факултета које је јавност назвала «богатима».

У ситуацији где је «тржишни принцип» постао реално прихваћено начело високог образовања, једини је излаз да се заштити тржишна слобода, нарочито кроз осигуравање једнакости тржишних субјеката – приватних и државних факултета, односно, доследно обезбедити слободну конкуренцију. У том циљу, мора се истрајати у борби против корупције у високом школству (Влада је борбу већ повела). Сукоб приватног и јавног интереса у овој области је свакако нужно ограничити (тезгарење наставника државног факултета на приватном), увести егзактне критеријуме за обезбеђење једнакости у полагању испита и омогућити писмено полагање испита чиме би се избегла паушалност у оцњивању, а уравнотежила пролазност на приватним и државним факултетима. Најзад, поред Комисије за акредитацију, држава би требала да подржи формирање и других слободних установа које би вршиле егзактно вредновање знања, бавиле се заштитом слободног рада наставника и штитиле интересе студената. Проблем шпекулативности статуса највиших академских звања био би тиме само ублажен, јер се он, као хронично стање, везано за међународни владајући шпекулативни поредак свих вредности, може темељно решити само када дође до слома глобалног шпекулативног поретка.

Акутни проблем који наилази, а чије потпуно решење је могуће, тиче се будуће фактичке неједнакости факултета као субјеката понуде на тржишту високог образовања. Неолибералистички монополисти (рогобатног ли, али истинитог назива), бориће се за ограничавање броја студената на државном универзитету квотама и подупираће ову меру у корист приватних универзитета, којима ће бити омогућено да примају студенте без ограничења. Још ће нам навести као аргумент чињеницу да Европска унија свуда прописује квоте. Та појава се мора онемогућити. Ма чије залагање за тржиште, уз истовремену борбу се за монопол, треба разобличити као неистину, основним средством којег нуди либерализам: начелом формалне тржишне једнакости. Зар општи, национални јавни интерес, иза којег својим власништвом на Универзитету стоји држава, има мањи легитимитет од приватног власништва неког тајкуна? Можемо основано очекивати такву ситуацију да се «ради тржишног ризика» понуди државним факултетима сигурна, али ниска квота студената. Тиме би се наставном кадру државног Универзитета понудио мали, али стабилан доходак, а изгубили би огроман, али теоретски неизвестан профит. Овај опасни мамац не треба схватити олако. Кад су се једном определили за тржишни начин пословања, државни факултети треба на томе и да истрају.

Цело  ово стање личи на продају «рога за свећу» и «шила за огњило». Чак и они који су свесни да купују «мачка у џаку», нису свесни да је тај мачак можда шугав или ћорав. Поплава краткотрајне јагме за «куповним дипломама» после вештачки изазване жеђи ниском пролазношћу на богатим државним факултетима, вештачки је изазвана, помодна је и брзо ће проћи. Домаћа јавност поседује тржишни инстикт за преживљавање, веома изоштрен у доба шверца, инфлације и опсаде и одлично зна шта је пијаца. Брзо ће схватити да и факултетске дипломе могу да доживе инфлацију. Брзо ће схватити и да приватни труст образовања са својим «ваучерима», субвенцијама, квотама и монополима који емитује «куповне дипломе» није тржиште, како се представља.

11. 10. 2007.

Душан Ковачев

Објављено:

НСПМ, 30. 10. 2007.

Упутнице:


[1] Овде пре свега имам у виду ауторске коментаре:

Марко Калић, Неолиберални удар на универзитет и студентски протест

Милица Јовановић, Приватни факултети: акредитација идеала, Данас 2006.

Слободан Миладиновић, Либерална економија и отварање тржишта образовања, НСПМ 2006.

Стефан Сушић, Приватни и фамилијарни факултети у служби деградације државе, привреде и друштва, НСПМ, 2007.

[2] Студент у центру одлучивања, Данас, 4. 5. 2007.

[3] Ibit. Стицањем академског звања престаје својство студента. Домазетово коришћење ове рогобатне, а погрешне категорије, веома је типично. Савремено доба показује јаку тенденцију за сталним «апдејтовањем» високих стручних звања, па се у схватању академској јавности стицање дипломског звања све мање везује за свршетак студија.

[4] Идеја прометљивости и отуђења личних добара, везана је за најраније традиције либерализма. Хуго Гроциус учи о томе да је слобода добро које се може продати. С овим не треба мешати експлоатацију имовинских деривата личних добара.

[5] Изузетно може, у случају недостатка новца у неким ванредним околностима, али се у теорији овај појам јасно диференцира од општег појма бона и назива «новчани бон». Домазетова употреба појма бона је финансијски израз одбоварајуће домаће друштвене тежње, коју је  својевремено Ђ. Вукадиновић именовао као «Хронично ванредно стање».

[6] На подручју Југославије постоји традиција злоупотребе финансијских емисија новца, док у данашњем свету конвертибилнност валуте постаје све више шпекулативна вредност.

[7] Ивица Стојановић; Макроекономски проблеми транзиције и европске интеграције; Економски погледи, 11-12. 5. 2006.

[8] О. Николић, Интернет диплома за само 10000 долара, Глас јавности, 26. 4. 2003.

[9] Ibidem.

[10] Ib.

[11] С. Турајлић, Ризик приватног, НИН, 29. 4. 2003.

[12] С. Турајлић, Ibit.

[13] Др Радмила Маринковић – Недучин, Србија сложна, Болоња јој заједничка, Дневник, 24. 5. 2005.

[14] Др Љубомир Маџар је остракирање власника из процеса одлучивања на факултету назвао «равним  конфискацији». Држава нас гура на маргину, Глас јавности, 11. 2. 2003.

[15] Срећко Шекељић, Знање као роба, Студент, 31. 7. 2007 . Овај изузетни чланак је сведочанство како су  државни факултети сами ископали јаму у коју су упали.

[16] Ibit.

[17] Ibit.

[18] Ibit.

[19] Марко Калић, Неолиберални удар на универзитет и студентски протест.

[20] Мирко Васиљевић, Биснис или наука; Политика, 2006.

[21] Владимир Водинелић, Бизнис као нова традиција; Политика, 20-21.02. 2006.

[22] Стефан Сушић, Приватни и фамилијарни факултети у служби деградације државе, привреде и друштва, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_ssusic.htm

[23] Срећко Шекељић, Анализа пролазности у јунском испитном року , Студент, јун 2007,

[24] Данас, Држава нас гура на маргину, 11. 2. 2003.

[25] Василије Мишковић, Правни образовни мултилевел.

[26] Пример за ово је Истраживање постојања корупције на универзитету у Београду 2001/2002. које је извршио Савез студената Београда у сарадњи с центром за истраживање тржишта ФОН., као и истраживање које је обавила Транспарентност Србија. «Осумњиченост», «сматрање», «веровање» и «чувење» и «ставови» о корупцији на жалост немају егзактан карактер као подаци полиције и суда.

Видети: Срећко Шекељић, Ниски ударци високом образовању, Студент, Април 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: