Политички аспекти пресуде Међународног суда правде


Међународни суд правде

Међународни суд правде у Хагу

Међународни суд у Хагу је коначно донео пресуду. На ту пресуду нема жалбе. Она је донета у једином степену суђења којег предвиђа ова установа. Да подсетимо, ради се о веома старој установи међународногјавног права, која је установљена знатно пре Друштва народа, а касније уклопљена у његов поредак, па следствено, и у поредак ОУН. Замисао његових твораца је првобитно била да створе јединствену светску арбитражу, која би првенствено требала да хуманизује међународне односе по питању судбине цивила, ратних заробљеника, бродоломника и других категорија људи, у вези с међународним ратним правом. Одлуке овог суда, знамо, по правилу нису обавезне, али су од великог моралног значаја и могу послужити као покриће за разне војне, политичке и економске мере према оном субјекту међународног права на којег се односе. Поготово нама, чија држава је прихватила једну формулацију[1], која може у међународним односима да се злонамерно тумачи у смислу примата међународног права.

Срби, очајно жељни повољних политичких и судских решења, пожурили су да се радују. Међународни Суд се нашао надлежним, али није усвојио тужбу БиХ (односно једног њеног ентитета, пошто се други противиоподношењу тужбе, што је посебно питање), па је одбачена могућност да суд утврди чињеницу да је Република Србија[2] извршила Геноцид. Ипак, пресудом суда је утврђено да је геноцида било, да Србија иако није прекршила међународну Конвенцију о Геноциду, није спречила геноцид у Сребреници 1995. године, који је извршио тадашњи политичко-војни врх Републике српске и недовољним ангажовањем на хватању и процесуирању виновника за овај геноцид. Откуд одлука Међународног Суда Правде у надлежности Трибунала за ратне злочине на простору бивше Југославије, није уопште јасно, али је одавно јасно да Трибуналу одавно треба сервисирање.

Бошњацима је правде премало, а Срби би могли да се вајкају на разне начине.Рецимо, Парламент Кр. Холандије је својевремено сам утврдио који је значај имало пропуштање њиховог батаљона „плавих шлемова„ у спречавању Сребреничког покоља, а та земља неће накнадити штету родбинама жртава.  Могли би се подсетити да суђење покојном Српском председнику је изнело низ доказа о умешаности НАТО фактора у најмасовнијем убијању[3] заробљених сребреничких Бораца, као и да хашки Трибунал није понудио јасне доказе којим би се многа пострадала лица (међу којима је било много цивила) идентификовала као цивили или заробљеници убијени ван борбених дејстава. Најзад, ту је и срамотна пресуда Трибунала Насеру Орићу, коју многи Срби тумаче као пресуду „на слободу„. Али, најтежа ствар по „српско виђење правде„ је чињеница што је по истом основу Међународни Суд одбацио тужбу СР Југославије против држава чланица НАТО које су извршиле агресију на њу 1999. године. Сад је Међународни Суд изигнорисао тај преседан и нашао се надлежним кад је Србија тужена, а Босна Тужилац. Ово је, иначе, додатни пример како једна, досад некомпромитована међународна установа великог угледа заобилази сопствени преседан.

Пресуда Међународног суда је, међутим,  далеко занимљивија, због утврђења чињенице да је у Сребреници извршен геноцид. Пред Трибуналом је у погледу Сребренице утврђење геноцида извршено технички проблематично, на основу признања само неколико лица[4]. Трибунал је поризнање узео као довољан доказ чињенице да је било геноцида. Ипак, логички крајње проблематичан критеријум „довољног доказа„ који је Трибунал усвојио, даје последице само у оквиру кривичноправне одговорности појединачних лица. Констатација постојања геноцида је многоструко „тежа„ кад се нађе у одлуци Међународног суда у Хагу. Наиме, ово је суд који не суди појединачним физичким лицима, већ међународно-правним субјектима. Иако Србија није крива за геноцид (кога је по суду ипак било), суд је утврдио да је она пропустиола да га спречи. Да ли се ради о неком делу геноцида нечињењем? Међународни суд је изричито заузео становиште да Србија Конвенцију није прекршила. Народски речено, то би се рекло: „Можете бити криви само ако почините злочин, па нисте криви, јер нисте злочин починили, али није да нисте криви јер нисте ништа радили да се злочин не догоди и јер ви  још нисте ухапсили злочинца којег нико није у стању да ухапси„.

Ово ће за будућност сигурно отворити питање приватноправни проблем имовинске одговорности Србије породицама жртава и њихов правно још замршенији проблем према Републици Српској.  Препоруке Суда о томе да „имовинска накнада„ није прави начин регулисања овог питања, као и о потреби „симболичке накнаде„, још више компликују све, јер шире полазишта за тумачење.

Политички аспекти пресуде Међународног Суда Правде:

Што се тиче Србије, доношење пресуде отвара питање могућности међународних притисака по питању испуњавања њених обавеза према починиоцима злочинаца на много већем нивоу, где међународна заједница још свој легитимитет није окаљала пред јавношћу. Српска држава је коначно оптерећена неком, званично право утврђену, мада магловиту виношћу за сребренички догађај. Њени становници, пошто је Србија res publica, коначно су могу да постану колективни таоциове одговорности за саучесништво унеспречавању једног геноцида.

Још горе је по Републику Српску. Овај Ентитет БиХ, основан Дејтонским мировним споразумом 1995. године, биће изложен посебном притиску, који ће без изричитог противљења Србије и сталних чланица Савета Безбедности врло вероватно бити укинут. Сад, кад је коначно Р. Српска нашла modus vivendi с међународним представником, али и економски „стала на ноге„, ето међународном супервизору БиХ ново средство којим ће вршити даљу унитаризацију земље, мењајући суштински установљене односе који су довели до мира, толеранције и заустављања екстремисичких покрета у БиХ. После укидања ентитетских војски и отварања питања укидања посебних ентитетских полиција, међународни старатељи БиХ могу даље. Пресуда Међународног Суда, утврђује чињеницу којом се post hoc врх руководства преговарачког српског ентитета може квалификовати као „геноцидан„ у области међународне политике и тиме „недостојан„ потписник Дејтонског споразума. А овим је установљен садашњи специфични поредак у БиХ, па ће се утицати на доношење нових изнуђених уставних и међународних прописа, ради изнуде даље ерозије самосталног положаја Републике Српске у смеру унитаризације БиХ под протекторатом чланица НАТО из ЕУ.

Из изложеног је јасно да је процес трајне ерозије међународног права обухватио и Међународи Суд правде, најстарију установу модерног међународног права. Бедно је кад бранитељи етике његових пресуда објашњавају како суд није у обавези да поштује преседане које је сам створио. Међутим, нама је много битније да је овом одлуком на нивоу међународне политике отворена могућност да се укине Република Српска. У светлу могућег развоја преговора о статусу Косова, за који је веома сумњиво да могу довести до легалне самосталности, дипломатија НАТО жели да разбије српски спољнополитички консензус отварањем националног проблема у Босни. Ствар додатно компликује ситуација у којом дипломатија НАТО кршећи мултилатералних уговоре сузбија самосталност једног државног ентитета, док истовремено изнуђују стварање нове самосталне државе на територији државе[5], са којом су „партнери за мир„. У сваком случају, домаћа дипломатија би морала да ради на консензусу и о мерама по питању Р. Српске, којој вероватно прети даље насиље укидањем надлежности вољом међународног представништва за БиХ, као и да размишља о мерама које би дипломатски онемогућиле отварање „интернационализације„ питања Војводине или Санџака.

8.2.2007.

Душан Ковачев

Објављено:

НСПМ, фебруар 2007.

Упутнице:


[1] Устав Р. Србије, чл. 16. ст. 2.

[2] Босански архитекти тужбе из одређених разлога нису тужили и Р. Црну Гору, мада је својевремено Генерална Скупштина ОУН донела акт којим је утврдила да су и Србија и Црна Гора извршиле ,,Посредну агресију„ на БиХ.

[3] Ради се о бруталном убијању сребреничких ратних заровљеника, код села Пилице, највећег масовног стратишта сребреничких жртава, које су извршили борци 10. див. корпуса ВРС. Извршиоци овог гнусног масовног злочина били су, колико је познато, највећим делом бивши припадници француске Легије Странаца, а што је још занимљивије, батаљон је био врло мултиетничког састава (међу припадницима је био и један Муслиман, било је и Хрвата и Словенаца).

[4] Геноцидну намеру је посебно, везано само за сребренички догађај, признао једино Дражен Ердемовић (учесник у злочину у Пилици), који је кажњен запањујуће благо. Уопштену изјаву о сопственој геноцидној намери везану за арат у Босни, дала је Биљана Плавшић (Подпредседница Р. Српске за време рата). Признање геноцидне намере драгана Николића „Јенкија„, везано је за један други конкретни случај.

[5] Што изричито и конкретно забрањују акти ОУН, али и ОЕБС, као на пр. Завршни акт из Хелсинкија, града одакле је Марти Ахтисари.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: