Зависништво као савезништво


Душко Дугоушко

Душко Дугоушко

Душко Дугоушко с интегритетом

Попут оног магарца којег су учили да гладује, и утопистички полет наше јавности већ «цркава» измучен трком за «еврошаргарепом». Срби , од демократских сила научени на «штап», сасвим  логично «изгладнели», пружају руку руском «штапу», као сламки спаса ,чија шаргарепа изгледа сочније.

Након седам година «демократске» и «проевропске»  власти, можемо мирне душе рећи, да су промене у Србији много више зависиле од светских односа снага, него од домаћих политичких чинилаца. Владу и даље потресају афере[1], а најгоре од свега је то што тзв. «демократски блок» нема више ништа да понуди осим оног што је суштински нудио и у почетку – ослонац на Запад и чланство у евроутопији. Има ли веће ироније од саопштења дипломата Европе, «земље обећане»,да одједном  «довољно сарађујемо са Хашким трибуналом»[2] и да треба «убрзати поступак придруживања Србије ЕУ», баш сад кад руски капитал незадрживо надире у Србију.

Касно? Остаје да се види. У сваком случају, јасно је следеће: демократске силе евроатлантског света су исувише дуго на Србе гледале као на непомирљиве непријатеље. Срби, од почетка погрешно оцењени као «инхерентни комунисти[3]», предуго су трпани у један кош с Русима. Предуго, обазриво и сразмерно томе неуспешно, службе атлантског света радиле су на томе да нас сломе. Најгоре од свега је то што су својим начинима отворено и јавно форсирали поменуту понижавајућу реторику «штапа и шаргарепе» према Србима. Непромишљено, дрско и јавно, тиме су објавили колико нас презиру. Попут Буша, који је једнако непромишљено борбу против светског тероризма у исламским земљама назвао «крсташким ратом», атлантски политичари и медији су изнели низ увредљивих ставова о Србима.

Неочекивана сила која се појављује изненада и решава ствар

То је код Срба изазвало двојаку реакцију. Срби, верници евроатлантског утопизма, намерно су своје политичке активности силом уклопили у оно што су им једино понудиле силе НАТО – пропаганду «европских вредности», суочавање са собом и «созерцање» засновано на флоскулама које повремено испаљују из медијских мерзера на Београдску «филозофску паланку», у борбеном циљу прављења што веће колатералне штете зване «друга Србија».

Насупрот њима, они Срби који «памте дуже од доручка» огорчени су на Запад. Њихова разјареност давно се већ смирила и не верују у евроутопију. Критичка или не, свеједно, њихова свест је инстиктивно уочила надолазећу руску моћ као једину алтернативу. Искуство Југославије је живо и лако указује на то колико користи и штете се на овом простору може имати од балансирања између два блока. Уз то, Срби су свесни да Русија овог пута не окупља око себе војни, већ економски блок. За разлику од сила НАТО, које су према нама наступиле војно, дакле негативно и анахроно[4], Русија наступа капиталом, што је a contra позитивно и напредно. Тако су нас Србе, управо из пропагандних арсенала, учили баш агитпроповци атлантске демократије. Могу ли руски пропагандисти сутра да уберу плодове туђег медијског рада и међу верницима «друге Србије»?

Управо тако, само ако буду доследни и промишљени. Њихова и идеолошка и политичка шанса на Балкану, била би на «обогаћеном» пољу зависничког менталитета. То поље је у Србији систематски и немилосрдно ђубрио сваки идеолошки сервис који је протеклих деценија обрађивао Србе у корист «евроамеричког»  демократизма. Жедни од чекања тог фамозног приватног капитала који ће доћи и све запослити, Срби су у ствари систематски обучени да живе за «силу која се неочекивано појављује ниоткуда и решава ствар». А, знајући српски менталитет, данас би им сасвим логично било да та сила дође «из Тунгузије», земље чијем се пребогатом господару «посрећило» наследивши огромна богатства и «не зна шта нема», него из земље паметних и вредних приватних бизнимена, који увек «знају шта раде»и сигурно «неће да улажу у нераднике и преваранте као што смо ми». Уосталом, домаћи мешетари су на тржишту новца навикли да манипулишу политичком нестабилношћу као чиниоцем који изазива изненадне падове вредности хартија на београдској Берзи[5]. Руски капитал који хоће да уђе у дуготрајне, инфраструктурне и стратешке инвестиције, у том светлу изгледа јавности као дуготрајан «источни ветар» који носи «дажд». То је готово општа нада у сувој транзиционој земљи која годинама чека да постане «гринфилд», а у међувремену све више личи на «Спрингфилд», којим владају неспособни Симпсонови.

Раскиселише ли ти се тајкунци?

Нaиме, баш као у породици Симпсон, српски домаћин има снажну жељу да себи обезбеди радно место у некој јединици корпоративно организоване привреде. Ово је тло где се радије говори како се добија плата, уместо да се она зарађује. Ако је то у свету ,по вољи евроамеричких мешетара ,појава која се задњих година развија и расте, код нас она има дугу традицију, још из доба самоуправљања. Још горе, та традиција је заснована на перверзно огранизованој привреди СФРЈ која је «социјализацијом губитака» довела до тога да се више исплатило производити дугове него профит.

Да потсетимо, југословенска самоуправна  привреда је уживала неумерену финансијску подршку управо најважнијих светских шпекуланата. С остацима привредних схватања преживелих из породичне задруге, «самоуправљање» је постало једина грађа за друштвено једногласје које би довело до одговарајућег социјалног модела, оперативне прагматичне основе за проналажење благостања у животу. Како је комунистичко вредновање рада  на глобалном нивоу схваћено као лицемерје, у транзиционим друштвима је вредновање рада безобзирно одбачено и на месту рада се појавила шпекулација[6] у смислу вредности и ценом у доларима.

После деценију и по транзиције, јасно је да је за успех у  шпекулацији способна танка мањина, а и она постаје све малобројнија. «На успех у шпекулацији је много званих, мало је изабраних». На крају, опстала је шачица тајкуна. Да зло буде горе, повратак вере у либерализам показао је потпуну себичност тржишних мешетара , несигурност и пропадање сиромашних. «Борба пацова» је показала канибалистичко лице». У условима правне нерегулисаности, транзиција је изгледала као општа пљачка и испоставило се да је тешко одржати хуманистичке вредности у условима радикалног идеолошког либерализма, кога чак напуштају идеолошки аутори[7]. Је ли заиста једина нада за «обичног» човека способност да се «удене» на привредни положај што блискији «тајкуну»? У условима транзиционог либерализма, ово није значило ништа друго до прихватање вазалног односа на нивоу радне средине, односно патронског положаја државе или наддржавних установа (као што је данас ЕУ, а сутра врло вероватно и мултинационалне компаније), које деле пословање, субвенције и профите на светском нивоу квота, баш по моделу «Империјализма као највишег стадијума капитализма». Мада Лењин у своме делу није био оригиналан[8], треба бити свестан чињенице да данашње доба «постимперијализма» прави шпекулације широког нивоа на светском нивоу, и да «хеџинг» пословањем очас посла може да обори глобални привредни поредак само ако шачици његових господара то буде у интересу.

Либерални «топли зец»

Најзад, после тога што смо се силом прилика ми Срби опирали глобализму «хтели ми то или не», нашли смо се у њему. Идеолошки измењени српски комунисти, помало су налик на ону соју «бећарушу» која је произведена у огледним пољима Новог света, да би била јефтина, а донела издашни профит њеном произвођачу. Усамљени гласови скептика који су опомињали да ће се она изродити у нешто опасно, игнорисани су. Кормилар српског суноврата у «Евронедођију», као Петар Пан лебди над прамцем трошне лађе, виче нам на том путу: «Брзо, брзо, брзо!» Само да што пре прођемо кроз све недаће, под шибом његових «звончица». Голооточко искуство Срба од топлог зеца, условило нас је, по павловљевом принципу, да под претњом колективне шибе гледамо да трчимо, ако је икако могуће, што брже и у супротном смеру од Истока. Може бити да су архитекти евроутопије знали за ову нашу особину. Имали су и основа.

Наиме, подршка коју су Атлантске силе пружиле најпре Миловану Ђиласу, а затим либералним «Шездесет-осмашима», «праксисовцима» и на крају одбаченим српским  комунистима  с Осме седнице СКС, извршила је једну специфичну селекцију међу незадовољним комунистима. Идеолошке лабораторије Запада су међу «отпадницима» очигледно бирали оне чији опортунизам  тражи што тањи компромис с идеолошким вредностима. Одбацивање «савезништва» с Коминтерном, Титовим комунистима је донело огромне паре Запада. То је општепозната чињеница. Али, Ђиласова издаја комунизма и «дезертирање» у либерале,  био је истовремено и «крајња беспризорност» и «генијални чин» по томе што је скоро четири деценије, први међу комунистима схватио да је либерализам поново у идеолошком напредовању, а да је комунистичка идеологија пред банкротом. Ђиласов пример имао је неке оностране дражи, баш по речима Светога Павла, који је раније био Савле: «Јелинима лудост, Јудејима саблазан». За разлику од Ђиласа, Титови комунисти су заузели опортуни став према Западу само у финансијском смислу. За општи идеолошки опортунизам друштво још није било спремно. Напредовање привредног патернализма којима су бретон-вудске установе везале Југославију довело је «социјалистичко самоуправљање» њима у вазални однос. Трајност тог односа ипак није учинила да југословенски комунисти отворено одбаце веру у догматику Лењинизма пре  краха СССР. Тек нестанком дотад најмоћније војне силе историје, смеса коју су Титови послушници звали «анархо-либералима» или «српским либералима»[9], почела је да емитује појединце који су почели да замењују «интернационалистичке» вредности појмом Западног глобализма, којег најстарији међу њима најрадије зову «мондијализам»[10].

Међутим, за домаће идеологе «либерализма», од почетка је било упадљиво одсуство индивидуалистичких вредности и менаџера који би привукли атлантски капитал. За чудо, идеолози ове «Друге Србије» су, сасвим у социјалистичком маниру, «остали» у херметичним социолошким категоријама усвојеним у комунизму, које игноришу конкретни субјективитет правних и физичких лица, толико утемељујући за сваку либералну идеологију.

Очигледно су њихови патрони мислили да ће на том простору снаге «Друге Србије» ефикасно избрисати осећај за лични и колективни субјективитет, као и да ће изазвати потпуну друштвену дезорјентацију, тако што ће форсираном престижношћу термина «либерализам» именовати намењену нам идеологију сасвим супротне садржине либерализму. Симулира се најпре субјективитет. Тако, његов стварни уговарач, с наше стране није Србија (иако ову обавезује), него тзв. «Друга Србија». Са друге стране, стварни патрон – уговарач јесу САД, али су оне симулиране евроутопијом. У том смислу се патронски однос или вазалство историјски намећу као «савезништво» или «партнерство»[11], и радо се закључују формално-правни односи којима се симулира субјективна равноправност ради увођења стварно-правне потчињености. Замислите да су Србију дуготрајним «зрачењем» са тв Б92 хтели да претворе у СООУР чији је директор Чеда, шеф комитета Латинка, а раднички савет се састаје у студију «Пешчаника»… не, боље да се сетите оног цртаног филма кад је Сима Страхота из далеког свемира у очајничком покушају да једном за свагда уклони свемирског зеца, овог гађао зрацима смрти…

Сабљозуби зец

…с исходом да се Душко Дугоушко претворио у «Сабљозубог зеца». Овај мутант је, међутим, најурио «Симу страхоту, а затим у сласт појео, намењену му, (лажну) шаргарепу од алуминијума.

Погрешна процена евроамеричких господара наше пропасти, да Србима трајно измичу шаргарепу благостања у условима демократизације друштва и њихов ослонац на оне политичаре који су спремни да нашу државу и привреду ставе у вазалство, више не даје резултате. Може ли то постати погодност за њихове конкурентске «партнере»? Руска држава, вољом господара светске економије,  дуго година остракирана од светског пословног промета, акумулирала је довољно капитала да се обрачуна са «тајкунима» који су у Русији били подобни њиховим западним «партнерима». Данас нарасли руски капитал вапи за оплодњом и тражи излазак на глобално тржиште. «Баш» се намерачио на Србију и нема тог Микија Мауса који ће му стати на пут, баш као што у Москви више нема пијаног Хрушчова, чија земља се дави у дуговима, а он сања посету Дизниленду.

Што је најгоре, изгледа нема тог слободног капитала у атлантском свету који би у Србији био конкурентан руском капиталу. Да се подсетимо: амерички капитал је САРТИД «укупио» за смешне паре[12]. Сад не могу да се сете ни у Влади ни у Ју-ес Стилу где им је уговор. Евроамерички капиталисти су куповали српске шећеране и цементаре испод цене. А «тежина» преговора српске владе с Русијом се само у погледу НИС-а ових дана креће у распону од 500 милиона до 2,5 милијарде евра, уз дуготрајне послове на гасној инфраструктури, који Србији треба да доносе стотине милиона евра профита годишње. Велика прича, да ли је истинита? А иза тога се најављује и приватизација аеродрома, ЕПС-а, Борског комбината за производњу и прераду бакра и свега онога за шта се руси стратешки занимају, али и новац нуде.

Гладни обећане интеграције, понижени опсадом, бомбардовањем и приватизацијом, Срби за сад траже од Европске уније само да не прогласи нову државу на њеној територији. За сада је тај захтев само формалан. Скоро је извесно да ЕУ не може да се одупире Америчким захтевима за независним Косовом. Али, «штап и шаргарепу» више нико јавно не помиње зецу који већ сутра може да постане «сабљозуби зец».

Ну, заëц, погоди!

Отуд неће бити чудо да улога Руса буде оцењена као «праксис» патронске улоге, баш по мери опортунистичког модела живота у зависности, који је деценијама развијан у агитпроповским лабораторијама руских атлантских  «партнера за мир». Уз блискост култура и дипломатску подршку Србији у вези Косова, ослонац српске политичке нације на руску је већ постао неопходан. То је одавно схватио и Милорад Додик у Српској, а сличном чак не може да се измакне ни Борис Тадић, председник Србије који «иде на Запад».

Кад сутра у Србији, уморној од идеологија, Руси понуде деиделогизовану политичку концепцију, она ће бити идеална управо за прихватање оним опортунистима зависничког менталитета који су деценијама на «спиду» евроутопије произвођеном у атлантским центрима. Хоће ли ће тада бити довољно да Русија изгради неколико «потемкинових села» и да деценијама брижљиво умаштавана евроатлантска утопија нестане кад се огледа у њима? Наш проблем ће и тад бити разграђени критички став на чијем месту је нада и наслеђени сукоб вере и опортунизма према обновљеном савезнику, који нас је већ опоменуо да «уместо емоцијама, размишљамо о интересима».

11-17. 1. 2008.

Душан Ковачев

Објављено:

НСПМ, 19. 1. 2008.

Упутнице:


[1] Најновија, у вези Еуроаксис банке, у медијима се повезује за манипулацију с финансијским средствима које су још у Милошевићево доба изнете на Кипар. Види: глас Јавности, Истрага о пословању у Евроаксис банци, 11. 1. 2008. http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-09-01-2008/istraga-o-poslovanju-u-evroaksis-banci

[2] Насупрот изричите препоруке Врховног тужиоца Хашког трибунала, евродипломатија задњих дана радикално мења курс по том питању. Види: Танјуг, Солана се нада потписивању 28. јануара, 11. 1. 2008, Политика http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=53356

[3] Творац ове оцене Срба и Руса је Збигњев Бжежински, бивши високи дипломата америчког председника Џимија Картера, види; З. Бежежински; Велика шаховска табла

[4] Управо у том смислу се о НАТО пакту изразио и председник Русије. Види НИН бр. 2975, Нато је реликт прошлости, 3. 1. 2008, део чланка преузет из The Time

[5] Видети какоје пад хартија од вредности на београдској Берзи довођен у везу с именовањем Томислава Николића за председника Народне скупштине: З. Михајливић, СРС и Космет дрмали берзу, глас Јавности 31. 12. 2007. http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-31-12-2007/srs-i-kosmet-drmali-berzu

[6] У складу с ставом Џ. М. Кејнза, који се јавно хвалио да је «потрошио 10 минута на радну теорију вредности», и сву пажњу усмерио на шпекулацију.

[7] И главни идеолози либерализма, данас радикално мењају своје ставове. О томе види: Оскар Ковач http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/3605

[8] Лењин је свој рад углавном базирао на делу Џ. А. Хобсона.

[9] Славољуб Ђукић, Слом српских либерала.

[10] О овоме видети вредну пажње публицистику Славољуба Ђукића.

[11] Оваква је била империјалистичка пракса античког Рима. Симулације уговорних односа које су формално поштовале субјективитет поштоване су дуго времена по потчињавању зависних области и градова. Тек вековима касније су патронски и вазални односи учинили да формална једнакост субјективитета изгуби своје правно упориште.

[12] Слободан Антонић, Операција Сартид, http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid11.htm

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: