Carla is not Nice


Хашки трибунал

Зграда Међународног трибунала за ратне злочине на простору бивше Југославије

Хашко тужилаштво отпечатило оптужницу против госпође дел Понте

Ал` што је од доказа одујмио,

то је накрмио личном грдњом.

Симо Лукин Лазић


Тужидедина тужба

О раду хашког трибунала, његовом сумњивом међународно-правном легалитету, непринципијелности и пристрасности, политичкој мотивисаности и нарушавању цивилизацијских достигнућа кривичног права, заинтересована јавност је већ добро упућена. Сувише је аргумената против њега, тако да „цивилне снаге„ могу само да стисну зубе и оћуте, по маркетиншком начелу модерне „talk off„ еристике. Међутим, навиклој на сталне скандале, домаћој публици овај начин неће лако одвратити пажњу од чињенице да унутар хашког тужилаштва постоји отворени сукоб. Главну тужиљу Хашког Трибунала, госпођу Карлу дел Понте оптужио је за помоћ Београду у прикривању доказа, њен заменик, Џефри Најс. Наравно, тужба је у овом тексту само стилска фигура, не мисли се на формални оптужни акт, него на прљави мали медијски рат међу неуспешним тужиоцима Слободана Милошевића.

Тужидедино бразложење оптужнице

Још горе, ради се о сукобу којим хашка тужитељка, Карла дел Понте медијски не влада и који ју је сасвим изненадио. Наиме, заменик тужиоца Међународног суда за ратне злочине, Џефри Најс је у првој половини априла ове године изненада дао неколико изјава о раду његове претпостављене, ново чудо правне политике. Најпре преко Њујорк Тајмса, па преко хрватског Вечерњег листа, Најс је јавности саопштио да је његова претпостављена затајила неке документе Врховног савета одбране СРЈ, по основу „дила„ Горана Свилановића с тужилаштвом, који је „Београду служио само да прикрије доказе о умешаности Југославије у ратове у Хрватској и Босни и Херцеговини од Међународног суда, али и од властите јавности„. При томе се Најс позвао на то да су он и „његов тим„(!) потрошили „много времена и радне снаге уверавајући судије да скину заштитне мере с тих докумената, у име транспарентности судског процеса„. Заштитним мерама је изузет „велики број страница из докумената Врховног савета одбране СРЈ„ изузет, па „нико из тужилаштва птетходно није прегледао те документе„. Одлука Суда ваљда претпоставља Одлуку о одобрењу те заштитне мере, коју даје тужилац. Да збрка буде већа, Најс наводи изричито да је госпођа дел Понте маја 2003. године, југословенском министру спољних послова Горану Свилановићу (!) „дала сагласност за заштитне мере разумног дела из колекције докумената ВСО…„. Судија Најс се позвао на некакво „писмо„ које је упутио својој претпостављеној, поводом њене одлуке о одобрењу заштитне мере, којим „се супротставио и путем писма је упозорио да не чини никакве уступке Србији„(!).

Претходна пипања

Чињеница да се Најсово писмо пред општом глобалном јавношћу појавио најпре у загребачком Јутарњем листу говори много о смислу његових навода. У САД је у вези окончања поступка БиХ против Србије пред Међународним судом правде, додатно медијски закомпликована ствар наводом да је „Србија затајила неке од књучних доказа своје улоге у рату у БиХ од 1992 до 1995. године…„ . Наиме, док Најс говори о „дилу„ дел Понтеове са „Београдом„, износећи њену „Одлуку о одобрењу„ као акт којим је она то директно омогућила, потпуно заобилази одговорност суда, који је релевантном одлуком којом су се односни процесни материјали могли ипак учинити доступним. Најзад, новинари су додатно компликује ствар, наводећи: „Њу Јорк Тајмс у понедељак објавио да је у поступку пред Међународним судом правде (ICJ) у Хагу Србија затајила неке од кључних доказа своје улоге у рату у БиХ од 1992 до 1995. учинивши том највишем суду Уједињених Народа недоступним дио транскрипта са сједница Врховног вијећа обране, уз одобрење Тужилаштва Међународног кривичног суда за Бившу Југославију (ICTY) .„ У скалду с Најсовим наводима, чини се да из овога произилази произилази како је његова претпостављена (ваљда из нехата), послужила „Београду.. да прикрије доказе…„ у поступку.

Џефри Најс се у својој отаџбини бавио правним пословима у области извршења прекршајних санкција у области саобраћајних деликата. Стручна јавност која прати хашку реалност, својевремено је ту чињеницу износила кад се расправљало о квалификованости заменика Главног тужиоца Хашког трибунала. Домаћа чаршијска јавност се подсмевала, гледајући преносе рочишта, говорећи да је „међународна правда то да једног председника гони један фендераш„. О искуству и квалификованости заменика, може се расправљати. Ни ми ни чаршија нисмо позвани да оцењујемо стручну компетентност чланова тима који доказује одговорност за међународна кривична дела. Ипак, треба имати на уму чињеницу да је она у стручној јавности својевремено озбиљно довођена у питање.

Треба знати да је Џефри Најс прва особа која је из Хашког трибунала оспорила потпуност доказа у поступку пред Међународним судом правде у поступку БиХ против Србије. Међутим, нама који „памтимо дуже од доручка„ не може промаћи чињеница да је Његова милост пропустила да укаже на неке друге доказе, о којима је имала непосредан увид, а који су веома релевантни. Ради се о чињеницама у вези злочина над ратним заробљеницима у селу Пилица, који је извршио један веома специфичан одред Војске Републике Српске, састављен од бивших припадника француске Легије Странаца. Све ово је одавно познато нашој домаћој јавности , а чињенице о томе изнете су пред Судом на суђењу покојном Председнику Србије Слободану Милошевићу, управо на рочишту на којем је присуствовао и сам Џефри Најс. Одговорност холандског батаљона из састава Мировних снага ОУН, чија дужност је била да се старају о безбедности Заштићене зоне Сребреница, не помиње се, мада је Влада Краљевине Холандије нашла да је политички одговорна због овог догађаја и по утврђењу одговорности за дати случај одмах поднела оставку.

Атрактивна легитимација

Објављивање навода о „прикривању дсказа„ најпре у њујоршком, а потом у Загребачком листу јасно приказује чија национална јавност није задовољна исходом поступка пред Међународним судом правде. Пресуда у случају БиХ против Србије и Црне Горе завршена је повољно по Србију. Црна Гора се сасвим извукла, жртвујући спољнополитички континуитет на нивоу међународног права, поставши нова држава. И Хрватска је, као и БиХ, тужила СЦГ за агресију пред истим судом, али њени изгледи су мршавији, судећи по судбини босанског преседана. Тврдње о постојању „прикривених чињеница„ могу да упућују на припремање јавног мњења како постоје некакви „нови докази„. Смисао тога у упоредним националним правосудним режимима је, да омогуће употребу ванредних правних средстава против правоснажне одлуке суда, када се у међувремену појаве нови докази и нове чињенице услед којих се основано може претпоставити да би у ранијем поступку била донета битно другачија пресуда. Разуме се да је ово ванредно редак случај.

Ову намеру је већ обелоданила Федерација БиХ. Дипломатија овог ентитета (која је по питању тужбе у конфузији с другим ентитетом заједничке веома сложене државе), у међувремену је покушала дипломатски да искористи пресуду Међународног суда правде, да би изборила некакав „специјални статус„ за Сребреницу. Узалуд. Дејтонски споразум је делимично мењан, али ментори промена су увек изнуђивали и формални пристанак ентитетских власти за њих. О промени статуса Сребренице страни ментори БиХ ћуте. А видели смо да о неким чињеницама сребреничког злочина ћути и Џефри Најс. Најозбиљнија је ипак ова међународно-правна чињеница: Одлука Међународног суда правде у Хагу је коначна. Вишег носиоца правосудне функције у правном режиму ОУН данас нема, а нема наде ни да ће за љубав Харису Силајџићу Савет Безбедности ОУН извршити иступ у правосудну надлежност и наложити да МСП понови поступак против Југославије. Чак ни у светлу седамнаестогодишње праксе надигравања прописа ОУН

Приговор лагања

Званично, Тужилаштво у лицу госпође дел Понте, демантовала је Најсове оптужбе: „одбацује све наводе да је на било који начин укључено у скривање докумената„. Незванично, рекла је „не лажи, Најс„ . Треће лице грешног Најсовог водвиља, Горан Свилановић (с којим је дел Понтеова наводно постигла „дил„ и давала му неку „сагласност за заштитне мере„), није био ту. Нема сумње да би некадашњи министар спољних послова СРЈ, а садашњи угледни члан Међународне контакт групе био сагласан с дел Понтеовом. Међутим, то њој не би помогло, као што ни сагласност Контакт групе није могла дипломатски да помогне Мартију Ахтисарију.

Дел Понтеова се није упуштала у даље, много озбиљније последице медијског иступа Његове милости. Кад Најс говори о труду „свог„ тима на скидању „заштитне мере„, он наводи да поступа по начелу „транспарентности судског поступка„. Ово „легитимистичко„ начело није паметно истицати пред праксом „запечаћених оптужница„ и „нагодби с тужилаштвом„, а камо ли у колизији с начелом хијерархије. Без обзира на правне проблеме у систематској изграђености међународног процесног и материјалног кривичног права, и уз све замерке на кршење правних начела цивилизованих народа, начело хијерархије је condictio sine qua non обављања функције тужилаштва. У складу с овим је безобразно Најсово помињање флоскуле „ја и мој тим„, чак и ако је на његовом челу један енглески џентлмен. „Talk off„ је ефикасно пропагандно средство главне тужитељке, за сада. Јер, боље паметно да ћути ко нема шта паметно да каже. Уосталом, ипак је она бирала свог заменика. Или да пусти да је брани формални p. r. Тужилаштва, онај Рус. Карлини пацијенти су лоше прошли кад су их Руси бранили. Зато се дел Понтеова и није упустила у полемику са својим замеником, као што се ни њен заменик није упуштао у полемику с оптуженим Милошевићем. „Да се Власи не досете„ како су анархична „балканска правила„ почела да владају и самим Хагом. То јест, да се лаже кад се говори истина и обрнуто и да подређени надређеном буде газда, а да се у ствари не зна ко је коме шеф.

Одбацивање тужилаштва

Општи тренд балканизације међународног права одавно је захватио и хашки Трибунал. Тужна прича о Карли и Џефрију је тек кратка и пролазна појава, која приказује јадно стање поштовања професионалног и хијерархијског статуса међу колегама у установи која је финансијски и временски пробила све предвиђене лимите, не успевши да тој својој ћопавој „хашкој правди„ приведе ни оне главне „кривце„ за балканске масакре, којих се домогла. Без обзира да ли је истина парола „Србе убијају у Хагу„, истина је да они тамо умиру. Неки од њих елегантнијео, у сну, други бруталније, обешени о радијатор.

Оно што је значајно у целој причи, то је поменути „talk off„ у Хагу. Кад се осврнемо, сетићемо се да је хашко тужилаштво променом p. r-a постало медијски умерено. Стари тренд је наставила сама госпођа дел Понте. Међутим, ни њена реторика није онако самоуверена, кад су у питању догађаји у „њеном тиму„ који је према претходно наведеном, у сукобу са некаквим тимом Џефрија Најса.

Све ове појаве коинцидирају с покушајем Хрватске и БиХ дипломатије да измузу некакве „прикривене доказе„. Хрватска дипломатија (за разлику од Бих није у конфузији са својим парним ентитетом), сразмерно је утицајнија, па против њеног релативизовања пресуде МСП западној јавности није довољан само „talk off„. Хрватска се очигледно још нада у успех своје ствари пред МСП. Ипак, чини се да ни западне силе више с њом не деле ово мишљење. За Хрватску је тешко да докаже како је била предмет агресије. А напад на зону под заштитом ОУН из 1995. године говори управо супротно.

Главни актери ратова за југословенско наслеђе су умрли. Русија више није на коленима. А два Руса, члана већа МСП које је донело пресуду по ствари БиХ против СЦГ, нису издвојили мишљење. Ових дана су „цивилне снаге„ хрватских НАТО савезника објавиле аудио записе „Брионског састанка„ политичких и војних првака Хрватске, на коме је одлучено и испланирено о нападу и окупацији спорне територијалне зоне под заштитом снага ОУН. Брионски транскрипти од чије је истинитости зависило постојање елемената субјективне одговорности појединаца из највишег врха Хрватске војне и цивилне власти познати су одавно. Међутим, неком је стало да плаши хрватску данашњу власт објављујући ефектне делове аудио снимака

ових разговора. Додуше, за сада се пушта хит снимак немилосрдних заповести хрватског предсједника који је умро, а мртвому Хага нема.

Може се спекулисати са тиме да ли је Џефри Најс излобиран за Хрватску ствар. Ако је ово и тачно, петљање службеника тужилаштва у правну ствар која је коначна пред МСП показује колико је хашко тужилаштво на беспућу. Хашко тужилаштво нема више „запечаћених оптужница„ и откривање нових чињеница о познатим злочинима хрватских заповедника надаље ће нарушити његов углед.

Сетимо се само на шта је личила кампања госпође дел Понте којом је тражила повећање притиска на Србију због „неизручења генерала Младића„, када су објављени видео снимци команданта V корпуса армије БиХ који речју наређује спаљивање српских села у зони своје одговорности 1995. године, непосредно после сребреничког масакра. Образложење Тужилаштва да је истекло време у коме је оно имало мандат да подиже нове оптужнице звучало је јадно.

Заиста, зар треба да нас чуди чињеница да заменик тужиоца оптужи главног тужиоца? Па само се сетимо како је оптужени Милошевић преокренуо смер тока суђења, тако да је, по речима новинара „изгледало да Милошевић суди Трибуналу, а не Трибунал њему„. И то све упркос чињеници да је Трибунал користио врло немилосрдна средства против Милошевића, укључивши забрану да се оптужени брани лично. Болесног Милошевића Његова милост није успела да победи. Џефри је сад овај принцип само џентлменски проследио својој претпостављеној. Све у складу с балканским принципом „бриго моја пређи на другога„.

Без побеђеног Милошевића је Тужилаштво на беспућу. Његова интерна трагедија је у томе што то није схватило. Ово је само још једна епизода позоришта у кући скупе несврсисходности. Кад једном падне завеса, сигурно више никог неће бити да тражи бис. Или да пусти сузу, све једно.

25.4.2007.

Душан Ковачев

Објављено:

Carla is not Nice, НСПМ, 26. 4. 2007.

О Душан Ковачев
Душан Ковачев је Лала из Баната. Родио се и одрастао је у Банату. Потиче са земље на којој су се јавили први носиоци самосталне личне и политичке слободе, модерне позоришне и музичке културе, филозофије, књижевне критике, задругарства, банкарства, локалне и регионалне самоуправе српског народа. Из самог срца је Баната, земље под звездом Северњачом, у којој су цесареви лавови постали ратари. Његови преци су вековима живели у непосредном комшилуку родног места Великокикиндског слободног крунског дистрикта. Били су први слободни људи који су на својој земљи учествовали у самоуправљању првом територијалном аутономијом у Средњој Европи. Потомак је српских сељака који су вековима живећи на међи светова, створили грађанско друштво.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: